Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP EJDUS, ANALITIČAR BEZBJEDNOSNIH POLITIKA: Nove dimenzije bezbjednosti

Objavljeno prije

na

Svijet je pred novim izazovima ,,događanja naroda” za sada uglavnom među Arapima. Još niko nije siguran kakav je karakter ovoga čemu smo do sada prisustvovali. O tome gdje su naši bezbjednosni problemi u ovom svjetskom procesu razgovarali smo sa Filipom Ejdusom sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je donedavno bio i izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose, a član je i Balkanskog centra za Bliski istok, urednik časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana i edicija o bezbjednosnim politikama, član UO Beogradskog centra za bezbednost. Magistrirao je na Londonskoj visokoj školi za ekonomiju i politiku i na Institutu za političke studije u Parizu. MONITOR: Čini li vam se da naši građani još pitanja bezbjednosti vezuju isključivo za djelovanje vojske i policije, ratnu i terorističku opasnost? Da li smo još taoci militarizacije?
EJDUS: Za razliku od hladnoratovskog perioda u kome je nacionalna bezbednost bila sinonim za sposobnost države da se odbrani u ratu, pojam bezbednosti danas, kako u teoriji tako i u praksi obuhvata mnogo širi korpus problema od klimatskih promena, preko gladi i siromaštva pa sve do sajber terorizma. Jasno je da efikasna borba protiv ovih pretnji zahteva intenzivnu saradnju ne samo između država već i između civilnog društva, država i međunarodnih organizacija. Teško je reći do koje mere su građani Srbije svesni promena zbog toga što nisu rađena istraživanja javnog mnenja na ovu temu. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je započeo jedno takvo istraživanje i ja se nadam da ćemo za nekoliko meseci imati pouzdan odgovor na pitanje kako građani Srbije razumeju svoju ličnu, društvenu i nacionalnu bezbednost. Što se tiče državne politike Srbije, ovaj savremeni prošireni koncept bezbednosti je deklarativno prihvaćen što se najbolje može uočiti čitanjem Strategije nacionalne bezbednosti koju je Narodna Skupština usvojila 2009. Usvojiti savremenu strategiju je jedna stvar, a sprovoditi je u delo je sasvim druga. Bojim se da su stari obrasci razmišljanja i delovanja u praksi i dalje prisutni.

MONITOR: Tvrdite da se nemiri sa sjevera Afrike neće prenijeti na naše prostore, ali, kažete, da u tome važnu ulogu igra odnos EU prema Turskoj koja bi mogla biti lijevak za prenošenje gnjeva ili, u drugom slučaju, štit prema Zapadnom Balkanu i Evropi?

EJDUS: Svet karakteriše kompleksna međuzavisnost. Bezbednosni poremećaji na jednom kraju sveta mogu izazvati nestabilnost na drugom kraju sveta. Ipak, čak i u današnjem izuzetno međuzavisnom svetu geografija i dalje igra važnu ulogu. Sa izuzetkom sajber pretnji i ekonomskih poremećaja koji su u velikoj meri deteritorijalizovani, većina ostalih bezbednosnih pretnji i dalje lakše i brže putuje preko kraćih nego preko dužih distanci. Zbog toga se u teoriji bezbednosti govori o regionalnim bezbednosnim kompleksima, skupinama država čije se nacionalne bezbednosti ne mogu razumeti odvojeno. Severna Afrika pripada široko definisanom Blisko-istočnom regionalnom bezbednosnom kompleksu dok Zapadni Balkan pripada Evropskom bezbednosnom kompleksu. Rat i mir na Zapadnom Balkanu neodvojivi su od evropske bezbednosne arhitekture, pre svega EU i NATO.

MONITOR: I vi tvrdite da postoji i jedno ,,ali”…
EJDUS: Između Evropskog i Blisko-istočnog regionalnog bezbednosnog kompleksa postoji dinamika, pretnje putuju ne samo unutar regiona nego i između regiona što su najdramatičnije pokazali teroristički napadi u Madridu 2004. i Londonu 2005. godine. Pobuna arapske ulice protiv diktatorskih režima u Severnoj Africi nije jedna od tih inter-regionalnih pretnji. Ako izuzmemo Belorusiju i donekle Rusku Federaciju u Evropi nema ovakvih režima te je logično da se ovi protesti na nju i ne mogu preliti. Zbog toga su tvrdnje pojedinih političkih preduzetnika da je u Srbiji takođe moguć egipatski scenario potpuno neosnovane. Što se tiče Turske, ona je izuzetno važna država za budućnost odnosa između Evrope i Bliskog istoka. Kao država koja se nalazi jednom nogom u Evropi, a drugom na Bliskom istoku, Turska ima ključnu geostratešku ulogu u definisanju inter-regionalne bezbednosne dinamike. S obzirom da je EU neka vrsta postmoderne imperije, logika njene bezbednosne politike se svodi na širenje granica evropskog mira (Pax Europaea) u pravcu izvora nestabilnosti. Juče je to bila Istočna Evropa, danas je Zapadni Balkan, sutra će možda biti Turska i Bliski istok. Do sada je proces proširenja odvijao dobrovoljno što je Evropsku uniju činilo prvom “dobrovoljnom imperijom” u istoriji. Ukoliko bi se Turska trajno okrenula od EU, ona bi dugoročno mogla da se pretvori u prostor sa koga bi nestabilnost sa Bliskog istoka, mogla preko Balkana, da se prelije u Evropu. Nadam se da će EU pronaći način da Tursku trajno veže za sebe, bolje kroz punopravno članstvo nego kroz nekakvo privilegovano partnerstvo. Takva Turska, čvrsto vezana za evropsku bezbednosnu arhitekturu i duboko posvećena vrednostima na kojima se temelje mir i stabilnost u Evropi mogla bi da predstavlja dobro polazište za širenje mirovnog projekta i na Bliski istok.

MONITOR: Srbija preko državne firme SDPR izvozi oružje i obučava po zemljama od kojih su neke sada u pobuni. Koliko je to osjetljivo političko pitanje danas i koliko je važno za imidž Srbije?
EJDUS: Ovih dana se u Srbiji opet čuje teza prema kojoj su nacionalni interesi jedno, a vrednosti nešto sasvim drugo. Ta teza dalje glasi da su nacionalni interesi uvek na prvom mestu dok za vrednosti u spoljnoj politici ima mesta tek ukoliko se one ne kose sa nacionalnim interesima. Prema ovoj logici, iako nam se baš ne dopada to što pukovnik Gadafi sprovodi masakr nad nedužnim građanima Libije, nacionalni interes Srbije je da on ostane na vlasti pošto sa njim imamo ugovore o vojnoj saradnji i o prodaji naoružanja koji Srbiji donose veliku ekonomsku dobit. Sličan argument smo čuli ranije u slučaju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu koju je Srbija pokušala da bojkotuje, kao i u slučaju glasanja protiv rezolucije OUN o stanju ljudskih prava u Iranu.

MONITOR: Danas je objavljeno da se obustavlja vojno ekonomska saradnja sa Libijom, ali još je u proceduri odluka da se ovoj zemlji ukinu vize… I tu se pokazuje ta naša navodna lukavost?
EJDUS: Ova teza je izuzetno problematična zbog toga što je interese nemoguće odvojiti od vrednosti. Ovde ću citirati Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije u kojoj piše da se ,,nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa”. Dakle, i donosioci odluka u Srbiji su prihvatili da su nacionalne vrednosti starije od nacionalnih interesa. A koje su to najviše nacionalne vrednosti koje neguje Republika Srbija? Pa prema istoj Strategiji osnovnim nacionalnim vrednostima se smatraju, između ostalog, sloboda, demokratija i ljudska prava i slobode. Ako se ove nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa kako je onda moguće da se zatvaranje očiju pred brutalnim gaženjem ovih vrednosti pravda nacionalnim interesima? Meni se čini da se ovde partikularni interes jedne grupe okupljene pre svega oko vojno-industrijskog kompleksa prikazuje opštim nacionalnim interesom.

Značaj interneta

MONITOR: Pitanje globalne bezbjednosti je top tema svjetskih medija. Da li je i u kojoj mjeri moguće da internet tehnologija i široka dostupnost informacija bude povod za gnjev koji se širi Bliskim i Srednjim istokom? Neki se tome raduju a drugi smatraju da je to novi domen bezbjednosnih rizika. Kakvo je vaše mišljenje?
EJDUS: Pojava interneta je dovela do revolucije u načinu na koji ljudi komuniciraju. Zahvaljujući internetu troškovi komunikacije između ljudi svedeni su na minimum, a informacije su dostupnije nego ikada. Međutim, internet, kao i svaka druga tehnologija, može da bude upotrebljen i u humane i u kriminalne svrhe. Danas mnogo lakše i brže komuniciraju naučnici i demokratski aktivisti ali to važi i za teroriste i kriminalce. Pre samo nekoliko decenija znanje iz oblasti nuklearne tehnologije vredelo je čitavo bogatstvo. Danas svako može besplatno na internetu da nauči kako se pravi atomska bomba. Što se nedavnih događaja na Bliskom istoku tiče, internet i društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera su pomogli demonstrantima da se bolje informišu, mobilizuju i organizuju protiv diktatura. Međutim, internet koriste i diktatori kako bi vlast sačuvali i konsolidovali. Sudanski diktator Omar al Bašir je čak državnim službenicima izdao instrukciju da uvedu struju u ruralne predele zemlje kako bi tamošnja omladina, koja njega navodno podržava, mogla na internetu da se bori protiv opozicije. Uprkos ovoj potencijalno dvostrukoj upotrebi interneta mislim da je diktaturama mnogo teže da opstanu u eri interneta nego u eri radija i televizije. Svaka diktatura počiva na kontroli informacija, a internet je mnogo teže kontrolisati nego druge medije. Bar za sada je tako. Međutim, sve veća opsesija sajber bezbednošću mogla bi inspirisati i vlade demokratskih država da uvedu neku vrstu “vozačke dozvole” za korišćenje interneta. Ovo bi moglo učiniti sajber prostor bezbednijim ali bi umanjilo i njegove emancipacijske potencijale. Mislim da bi to bila prevelika cena koju društvo ne može da plati ako želi da ostane slobodno.

Rusija na Balkanu

MONITOR: U Srbiju u martu stiže Vladimir Putin. Spekuliše se da Rusija danas osvaja preko ulaganja u kombinaciji sa političkim uslovljavanjem. Da li je Rusija ozbiljno bacila oko na Balkan?
EJDUS: Putinova poseta nije slučajno tempirana baš u vreme obeležavanja godišnjice od NATO intervencije protiv SRJ. Postoje pretpostavke da bi Putin mogao ponuditi Srbiji neki čvršći strateški dogovor koji bi predstavljao održivu alternativu NATO članstvu. Aktuelna geostrateška situacija u Evropi pomalo podseća na ono što se u Evropi događalo nakon Drugog svetskog rata. Podsetimo se da je ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov 1954. godine predložio Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi u kojoj bi ravnopravno učestvovale sve evropske države i bez obzira na političko uređenje. Godinu dana nakon što je predlog odbijen, osnovan je Varšavski pakt na inicijativu Sovjetskog saveza. Podsetimo se da je pretprošle godine ruski predsednik Dmitri Medvedev predložio Evropi i Zapadu veoma sličan sporazum o evropskoj bezbednosti. Kao ni onaj Molotovljev iz 1954. ni Medvedevljev predlog nije naišao na razumevanje na Zapadu. Ukoliko poverujemo da se istorija ponavlja, nadam se da će ovog puta biti kao farsa, a ne kao tragedija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo