Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP EJDUS, ANALITIČAR BEZBJEDNOSNIH POLITIKA: Nove dimenzije bezbjednosti

Objavljeno prije

na

Svijet je pred novim izazovima ,,događanja naroda” za sada uglavnom među Arapima. Još niko nije siguran kakav je karakter ovoga čemu smo do sada prisustvovali. O tome gdje su naši bezbjednosni problemi u ovom svjetskom procesu razgovarali smo sa Filipom Ejdusom sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je donedavno bio i izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose, a član je i Balkanskog centra za Bliski istok, urednik časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana i edicija o bezbjednosnim politikama, član UO Beogradskog centra za bezbednost. Magistrirao je na Londonskoj visokoj školi za ekonomiju i politiku i na Institutu za političke studije u Parizu. MONITOR: Čini li vam se da naši građani još pitanja bezbjednosti vezuju isključivo za djelovanje vojske i policije, ratnu i terorističku opasnost? Da li smo još taoci militarizacije?
EJDUS: Za razliku od hladnoratovskog perioda u kome je nacionalna bezbednost bila sinonim za sposobnost države da se odbrani u ratu, pojam bezbednosti danas, kako u teoriji tako i u praksi obuhvata mnogo širi korpus problema od klimatskih promena, preko gladi i siromaštva pa sve do sajber terorizma. Jasno je da efikasna borba protiv ovih pretnji zahteva intenzivnu saradnju ne samo između država već i između civilnog društva, država i međunarodnih organizacija. Teško je reći do koje mere su građani Srbije svesni promena zbog toga što nisu rađena istraživanja javnog mnenja na ovu temu. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je započeo jedno takvo istraživanje i ja se nadam da ćemo za nekoliko meseci imati pouzdan odgovor na pitanje kako građani Srbije razumeju svoju ličnu, društvenu i nacionalnu bezbednost. Što se tiče državne politike Srbije, ovaj savremeni prošireni koncept bezbednosti je deklarativno prihvaćen što se najbolje može uočiti čitanjem Strategije nacionalne bezbednosti koju je Narodna Skupština usvojila 2009. Usvojiti savremenu strategiju je jedna stvar, a sprovoditi je u delo je sasvim druga. Bojim se da su stari obrasci razmišljanja i delovanja u praksi i dalje prisutni.

MONITOR: Tvrdite da se nemiri sa sjevera Afrike neće prenijeti na naše prostore, ali, kažete, da u tome važnu ulogu igra odnos EU prema Turskoj koja bi mogla biti lijevak za prenošenje gnjeva ili, u drugom slučaju, štit prema Zapadnom Balkanu i Evropi?

EJDUS: Svet karakteriše kompleksna međuzavisnost. Bezbednosni poremećaji na jednom kraju sveta mogu izazvati nestabilnost na drugom kraju sveta. Ipak, čak i u današnjem izuzetno međuzavisnom svetu geografija i dalje igra važnu ulogu. Sa izuzetkom sajber pretnji i ekonomskih poremećaja koji su u velikoj meri deteritorijalizovani, većina ostalih bezbednosnih pretnji i dalje lakše i brže putuje preko kraćih nego preko dužih distanci. Zbog toga se u teoriji bezbednosti govori o regionalnim bezbednosnim kompleksima, skupinama država čije se nacionalne bezbednosti ne mogu razumeti odvojeno. Severna Afrika pripada široko definisanom Blisko-istočnom regionalnom bezbednosnom kompleksu dok Zapadni Balkan pripada Evropskom bezbednosnom kompleksu. Rat i mir na Zapadnom Balkanu neodvojivi su od evropske bezbednosne arhitekture, pre svega EU i NATO.

MONITOR: I vi tvrdite da postoji i jedno ,,ali”…
EJDUS: Između Evropskog i Blisko-istočnog regionalnog bezbednosnog kompleksa postoji dinamika, pretnje putuju ne samo unutar regiona nego i između regiona što su najdramatičnije pokazali teroristički napadi u Madridu 2004. i Londonu 2005. godine. Pobuna arapske ulice protiv diktatorskih režima u Severnoj Africi nije jedna od tih inter-regionalnih pretnji. Ako izuzmemo Belorusiju i donekle Rusku Federaciju u Evropi nema ovakvih režima te je logično da se ovi protesti na nju i ne mogu preliti. Zbog toga su tvrdnje pojedinih političkih preduzetnika da je u Srbiji takođe moguć egipatski scenario potpuno neosnovane. Što se tiče Turske, ona je izuzetno važna država za budućnost odnosa između Evrope i Bliskog istoka. Kao država koja se nalazi jednom nogom u Evropi, a drugom na Bliskom istoku, Turska ima ključnu geostratešku ulogu u definisanju inter-regionalne bezbednosne dinamike. S obzirom da je EU neka vrsta postmoderne imperije, logika njene bezbednosne politike se svodi na širenje granica evropskog mira (Pax Europaea) u pravcu izvora nestabilnosti. Juče je to bila Istočna Evropa, danas je Zapadni Balkan, sutra će možda biti Turska i Bliski istok. Do sada je proces proširenja odvijao dobrovoljno što je Evropsku uniju činilo prvom “dobrovoljnom imperijom” u istoriji. Ukoliko bi se Turska trajno okrenula od EU, ona bi dugoročno mogla da se pretvori u prostor sa koga bi nestabilnost sa Bliskog istoka, mogla preko Balkana, da se prelije u Evropu. Nadam se da će EU pronaći način da Tursku trajno veže za sebe, bolje kroz punopravno članstvo nego kroz nekakvo privilegovano partnerstvo. Takva Turska, čvrsto vezana za evropsku bezbednosnu arhitekturu i duboko posvećena vrednostima na kojima se temelje mir i stabilnost u Evropi mogla bi da predstavlja dobro polazište za širenje mirovnog projekta i na Bliski istok.

MONITOR: Srbija preko državne firme SDPR izvozi oružje i obučava po zemljama od kojih su neke sada u pobuni. Koliko je to osjetljivo političko pitanje danas i koliko je važno za imidž Srbije?
EJDUS: Ovih dana se u Srbiji opet čuje teza prema kojoj su nacionalni interesi jedno, a vrednosti nešto sasvim drugo. Ta teza dalje glasi da su nacionalni interesi uvek na prvom mestu dok za vrednosti u spoljnoj politici ima mesta tek ukoliko se one ne kose sa nacionalnim interesima. Prema ovoj logici, iako nam se baš ne dopada to što pukovnik Gadafi sprovodi masakr nad nedužnim građanima Libije, nacionalni interes Srbije je da on ostane na vlasti pošto sa njim imamo ugovore o vojnoj saradnji i o prodaji naoružanja koji Srbiji donose veliku ekonomsku dobit. Sličan argument smo čuli ranije u slučaju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu koju je Srbija pokušala da bojkotuje, kao i u slučaju glasanja protiv rezolucije OUN o stanju ljudskih prava u Iranu.

MONITOR: Danas je objavljeno da se obustavlja vojno ekonomska saradnja sa Libijom, ali još je u proceduri odluka da se ovoj zemlji ukinu vize… I tu se pokazuje ta naša navodna lukavost?
EJDUS: Ova teza je izuzetno problematična zbog toga što je interese nemoguće odvojiti od vrednosti. Ovde ću citirati Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije u kojoj piše da se ,,nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa”. Dakle, i donosioci odluka u Srbiji su prihvatili da su nacionalne vrednosti starije od nacionalnih interesa. A koje su to najviše nacionalne vrednosti koje neguje Republika Srbija? Pa prema istoj Strategiji osnovnim nacionalnim vrednostima se smatraju, između ostalog, sloboda, demokratija i ljudska prava i slobode. Ako se ove nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa kako je onda moguće da se zatvaranje očiju pred brutalnim gaženjem ovih vrednosti pravda nacionalnim interesima? Meni se čini da se ovde partikularni interes jedne grupe okupljene pre svega oko vojno-industrijskog kompleksa prikazuje opštim nacionalnim interesom.

Značaj interneta

MONITOR: Pitanje globalne bezbjednosti je top tema svjetskih medija. Da li je i u kojoj mjeri moguće da internet tehnologija i široka dostupnost informacija bude povod za gnjev koji se širi Bliskim i Srednjim istokom? Neki se tome raduju a drugi smatraju da je to novi domen bezbjednosnih rizika. Kakvo je vaše mišljenje?
EJDUS: Pojava interneta je dovela do revolucije u načinu na koji ljudi komuniciraju. Zahvaljujući internetu troškovi komunikacije između ljudi svedeni su na minimum, a informacije su dostupnije nego ikada. Međutim, internet, kao i svaka druga tehnologija, može da bude upotrebljen i u humane i u kriminalne svrhe. Danas mnogo lakše i brže komuniciraju naučnici i demokratski aktivisti ali to važi i za teroriste i kriminalce. Pre samo nekoliko decenija znanje iz oblasti nuklearne tehnologije vredelo je čitavo bogatstvo. Danas svako može besplatno na internetu da nauči kako se pravi atomska bomba. Što se nedavnih događaja na Bliskom istoku tiče, internet i društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera su pomogli demonstrantima da se bolje informišu, mobilizuju i organizuju protiv diktatura. Međutim, internet koriste i diktatori kako bi vlast sačuvali i konsolidovali. Sudanski diktator Omar al Bašir je čak državnim službenicima izdao instrukciju da uvedu struju u ruralne predele zemlje kako bi tamošnja omladina, koja njega navodno podržava, mogla na internetu da se bori protiv opozicije. Uprkos ovoj potencijalno dvostrukoj upotrebi interneta mislim da je diktaturama mnogo teže da opstanu u eri interneta nego u eri radija i televizije. Svaka diktatura počiva na kontroli informacija, a internet je mnogo teže kontrolisati nego druge medije. Bar za sada je tako. Međutim, sve veća opsesija sajber bezbednošću mogla bi inspirisati i vlade demokratskih država da uvedu neku vrstu “vozačke dozvole” za korišćenje interneta. Ovo bi moglo učiniti sajber prostor bezbednijim ali bi umanjilo i njegove emancipacijske potencijale. Mislim da bi to bila prevelika cena koju društvo ne može da plati ako želi da ostane slobodno.

Rusija na Balkanu

MONITOR: U Srbiju u martu stiže Vladimir Putin. Spekuliše se da Rusija danas osvaja preko ulaganja u kombinaciji sa političkim uslovljavanjem. Da li je Rusija ozbiljno bacila oko na Balkan?
EJDUS: Putinova poseta nije slučajno tempirana baš u vreme obeležavanja godišnjice od NATO intervencije protiv SRJ. Postoje pretpostavke da bi Putin mogao ponuditi Srbiji neki čvršći strateški dogovor koji bi predstavljao održivu alternativu NATO članstvu. Aktuelna geostrateška situacija u Evropi pomalo podseća na ono što se u Evropi događalo nakon Drugog svetskog rata. Podsetimo se da je ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov 1954. godine predložio Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi u kojoj bi ravnopravno učestvovale sve evropske države i bez obzira na političko uređenje. Godinu dana nakon što je predlog odbijen, osnovan je Varšavski pakt na inicijativu Sovjetskog saveza. Podsetimo se da je pretprošle godine ruski predsednik Dmitri Medvedev predložio Evropi i Zapadu veoma sličan sporazum o evropskoj bezbednosti. Kao ni onaj Molotovljev iz 1954. ni Medvedevljev predlog nije naišao na razumevanje na Zapadu. Ukoliko poverujemo da se istorija ponavlja, nadam se da će ovog puta biti kao farsa, a ne kao tragedija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, DIREKTOR MEDIA CENTRA: Neophodna veća odgovornost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Početak procesa profesionalizacije institucija ne obećava jer se na većinu rukovodnih pozicija dovode osobe koje nemaju neophodna znanja, vještine, iskustvo a kojima je jedina preporuka bliskost partijama na vlasti

 

MONITOR: Skupština Crne Gore imenovala je devet novih članova Savjeta RTCG. Može li novi sastav Savjeta donijeti promjene RTCG bez sistemskih promjena?

ĐUROVIĆ: Koliko će novi Savjet RTCG biti efikasan i da li će imati integritet, pokazaće prvi mjeseci njihovog mandata. Pošteno je dati priliku novom Savjetu da svojim djelima pokažu koliko znaju i koliko mogu. Promjene u RTCG su moguće i isključivo zavise od ključnog upravljačkog tijela a to je Savjet. Ukoliko i ovaj Savjet počne da traži opravdanja i izgovore da nemaju nadležnosti, kao što su to pojašnjavali članovi prethodnog Savjeta, građani mogu odmah da znaju da od suštinskih promjena nema ništa. Naravno, i novom Savjetu biće lakše da izvrši neophodne promjene ukoliko sve institucije u Crnoj Gori budu krenule u proces profesionalizacije koji podrazumijeva veću odgovornost za rezultate rada i promjene rukovodilaca koji ne isporučuju rezultate. Početak procesa profesionalizacije institucija ne obećava jer se na većinu rukovodnih pozicija dovode osobe koje nemaju neophodna znanja, vještine, iskustvo a kojima je jedina preporuka bliskost partijama na vlasti.

MONITOR: Šta je u ovoj situaciji potrebno da bi se transformacija RTCG u javni servis omogućila?

ĐUROVIĆ: Da bi počeo proces transformacije RTCG, neophodno je da Savjet izabere za generalnog direktora osobu koja ima menadžersko iskustvo, poznavanje rada medija i koja nije pod uticajem političkih partija ili bilo kojih drugih interesnih grupa. Savjet prema zakonu ima uticaj i kontrolu nad radom generalnog direktora ali ne i nižih nivoa menadžmenta. Savjet može zahtijevati i usloviti ugovorom novog generalnog direktora da svoj radni odnos veže za ostvarene rezultate. Jedan od ključnih rezultata čije ostvarenje može biti predviđeno ugovorom sa generalnom direktrom je rok do kojeg će TVCG biti prva po povjerenju građana. Prema godišnjim istraživanjima koje sprovodi sama RTCG, povjerenje građana danas je na nivou iz 2012. i dramatično je pogoršano od juna 2018. kada je generalni direktor postao Božidar Šundić (umjesto nezakonito smijenjene Andrijane Kadije).

Takođe, neophodno je da bude promijenjen kompletan menadžment i svi rukovodioci organizacionih jedinica a na njihova mjesta imenovani najsposobniji iz RTCG, a ako je potrebno, ne treba izbjeći i dovođenje neophodnih kadrova koji nisu do sada radili u javnom servisu. Neophodna je promjena Stauta i drugih opštih akata kako bi se dodatno precizirala i povećala transparanetnost procesa zapošljavanja u RTCG. Neophhodna je izrada strateškog plana razvoja RTCG… Novi Savjet RTCG, za razliku od prethodnog, mora natjerati generalnog direktora da sprovodi Odluku Savjeta o normama novinara a da one koji ne ispunjavaju normu proglasi tehnološkim viškom ili ih angažuje u eventulanim novim kanalima.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 18. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

EMIR HABUL, NOVINAR IZ SARAJEVA: Šta učiniti s prošlošću

Objavljeno prije

na

Objavio:

Haški tribunal je u suštini ispunio svoju misiju. Brojne kritičare na rad Tribunala iz nevladinog sektora i među Bošnjacima pitam: šta bi bilo da nije  osnovan Međunarodni sud za ratne zločine? Ko bi sudio ratnim zločincima? I da li bi se istina o zločinima počinjenim u BiH ikada nepristrasno utvrdila

 

MONITOR: Ratku Mladiću je potvrđena prvostepena presuda iz 2017. godine. Odbijene su sve žalbe, i Tužilaštva i Mladićeve odbrane. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

HABUL: Ovim povodom mogao bih varirati rečenicu koju je CNN plasirao povodom Mladićevog hapšenja u maju 2011, samo što je riječ hapšenje zamijenjena pojmom presuda: „Žrtvama rata u Bosni presuda je pružila izvjestan osjećaj da je ta knjiga najzad zatvorena“. Potvrđivanje prvostepene presude i doživotne robije pokazuje da je pravda stigla do vrha komandnog lanca.

Gledajući ovog generala kojem je sudski potvrđen epitet ratni zločinac,  pitam se gdje nestade sva ona arogancija. Mladića sam imao prilike sresti uživo na jednoj pres konferenciji na sarajevskom aerodromu u proljeće 1994. Svaka njegova riječ i gesta bila je nabijena arogancijom, a izgovorena riječ tvrda i prijeka. Pucao je od samopuzdanja, kao i prilikom zauzimanja Srebrenice 11. jula 1995, kada je „srpskom narodu poklonio oslobođenu Srebrenicu“. I gledam ga 8. juna u vrijeme izricanja presude i njegovih suznih očiju. To su potpuno dva čovjeka. On vjerovatno još nije svjestan šta ga snašlo, uvjeren da je prav-zdrav. Slavenka Drakulić u eseju u Jutarnjem listu piše da je pogrešno nazivati Mladića monstrumom ili pridavati mu neke psihijatrijske kvalifikacije. Referirajući se na Hanu Arent i njenu čuvenu knjigu „Banalnost zla“, Drakulić zaključuje da je i Mladić još uvijek uvjeren da je „samo radio svoj posao“. Biće korisno pročitati cijelu presudu i šta je vojska kojom je komandovao Mladić uradila ne samo u Srebrenici već i u Prijedoru (tri logora), Kotor Varoši, Vlasenici, Foči, Višegradu…

MONITOR: Dok je potvrda prvostepene presude Mladiću očekivana, iznenađenje je da je predsjednica Žalbenog vijeća iz Zambije Priska Matimba Njambe, ne samo izdvojila svoje mišljenje i tražila ponovno suđenje već se suprotstavila i kvalifikacijama o genocidu.

HABUL: Ponašanje predsjedavajuće Žalbenog vijeća ocijenjeno je kao skandalozno. Ona je bila u kontri u devet od deset tačaka. Saglasila se samo sa inkriminacijom uzimanja talaca i njihovog vezivanja za stubove dalekovoda čime je Mladić ponizio vojnike UN-a, što mu Francuzi a posebno predsjednik Širak, nikada nisu oprostili. Sličan stav sudija Njamba je pokazala i prilikom izricanja presude u suđenjima za Srebrenicu u kojima je presuđen genocid. U Sarajevu se među predstavnicima raznih udruženja  strahovalo – pošto se u danima pred izricanje presude na web portalima pojavio tekst američkog novinara – da bi vraćanje procesa Mladiću na ponovno suđenje imalo efekat aboliranja. To bi značilo da se sve vraća iz početka, ponovo izvođenje dokaznog postupka, dovođenje svjedoka, mjeseci i godine sudskih dana… Prognozu takvog ishoda lako je zamisliti: proces se ne bi okončao, presuda bi izostala što bi bila nagrada za počinjenje zločine. Srećom, stavovi ostalih sudija u Vijeću su spriječili takav rasplet. Presuda je donešena. Koliko je ona pravična, uvijek je otvoreno pitanje. Međutim, jako je važno da je donešena uprkos onoj čuvenoj rečenici iz Maestra i Margarite: „Nema pravde, vladaju samo zakoni“.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 18. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGIŠA JANJUŠEVIĆ, ANALITIČAR:  Nema promjena uz iste matrice

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako nagrade i nagrađeni budu projektovani po ideološkoj ili partijskoj matrici, a ne strukovnoj , onda smo jako malo ili gotovo ništa uradili sa očekivanim promjenama nakon 30. avgusta prošle godine

 

MONITOR: Ove sedmice najavljeno je da postoji većina za usvajanje budžeta, sa kojim se kasni više mjeseci. Iako je od početka bilo jasno da nova Vlada neće biti stabilna, odavno se govori o njenoj rekonstruciji, a sada i o novim izborima. Šta to sve znači za crnogorsko društvo i kako vidite dalji ishod ovih procesa?   

JANJUŠEVIĆ: Sva ova dešavanja oko usvajanja budžeta, trvenja unutar parlamentarne većine i Vlade, priča oko rekonstrukcije Vlade poslije šest mjeseci njenog formiranja, govori samo o činjenici da mi prolazimo porođajne bolove demokratije poslije 30 godina simuliranja višestranačja i demokratičnosti. To svakako znači da kao građansko društvo izuzetno sporo sazrijevamo, da je taj plemenski korijen veoma dubok i da su ostaci te svijesti jako prisutni i vidljivi. Sigurno će biti potrebna minimum dva izborna ciklusa da se ustabilimo i konsolidujemo kao demokratija koja će biti servis građana a ne partija.

MONITOR: Prethodne sedmice izabran je novi mitropolit MPC.  Kako vidite događaje koji su prethodili tom izboru, kao i sam doček mitropolita? Da li je dio nove parlamentarne većine, ali i Vlade, u neprimjerenom odnosu sa  SPC u Crnoj Gori, ali i Beogradom,  i šta su posljedice toga?

JANJUŠEVIĆ: Crkva se već duži vremenski period, gotovo 30 godina, svojevoljno ili ne, nalazi u političkom kontekstu, a pogotovo od usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovijesti, krajem 2019. Crkva je takođe imala presudan uticaj u parlamentarnim izborima avgusta 2020. Sve to govori da je ona i dalje akter političkih odnosa Vlade i parlamentarne većine, opet možda ne toliko svojim voljom koliko političkom i partijskom inercijom, pogotovo onih subjekata koje je doživljavaju kao nesporan autoritet i čiju bi naklonost željeli da imaju ubuduće. Sve to pomalo baca sjenku na ustavni koncept našeg društva kao građanskog, prije svega. Iskreno vjerujem da će demokratski procesi u Crnoj Gori posložiti sve subjekte u društvu onako kako je Ustav definisao, a to je da su crkva i država odvojeni i da građanski koncept ove države ne smije biti upitan nijednog trenutka.

MONITOR: Da li je crnogorsko društvo od avgusta prošle godine i pada DPS-a, dodatno podijeljeno i zašto? 

JANJUŠEVIĆ: Crna Gora je i dalje podijeljeno društvo iz razloga što se podjele doživljavaju kao odličan instrument za homogenizaciju biračkog tijela, pogotovo u situaciji kada nova vlast otežano funkcioniše i usporenom dinamikom demontira prethodni sistem.

U tom prostoru prethodna vlast, a sadašnja opozicija vidi šansu da se  očuva i homogenizuje kroz identitetska pitanja i produbljivanje podjela kao neko ko ima monopol nad suverenitetom države i tekovinama 21. maja. Nova vlast mora da shvati da je ona generator svih procesa koji su aktuelni u društvu između ostalih i onoga što se zove nacionalno pomirenje. Kako je prethodna vlast radila na produbljavanju podjela, tako bi ova vlast trebala da radi na njihovom prevazilaženju.

MONITOR: Kako vidite neka nova imenovanja, poput izbora Bećira Vukovića za predsjednika Žirija    Trinaestojulske nagrade, ali i kadrovanja nove vasti po dubini? 

JANJUŠEVIĆ: Ako nagrade i nagrađeni budu projektvani po ideološkoj ili partijskoj matrici, a ne strukovnoj , onda smo jako malo iili gotovo ništa uradili sa očekivanim promjenama nakon 30. avgusta prošle godine. Sva kadrovanja od izglasavanja Vlade početkom decembra prošle godine, govore o tome koliko je svako različito vidio koncept rada nove Vlade, od mandatara, parlamentarne većine, nevladinih organizacija, crkve, analitičara medija isl. To samo govori o velikim očekivanjima nakon parlamentarnih izbora, koja se manifestuju kroz razočarenja u kadrovskom pogledu kad je dinamika reformi znatno usporenija od očekivane.

 MONITOR: U posljednjem dokumentu Evropske komisije u kom se mjeri napredak Crne Gore na poljima organizovanog kriminala i korupcije, nijesu konstatovani pomaci, a između ostalog nova vlast kritikovana je jer nije postavila ni šefove i članove radih tijela za ta poglavlja.  Da li je nova vlast na tim poljima mogla uraditi više, bez obzira na zarobljenost institucija te tridesedogodišnje nasljeđe DPS-a?

JANJUŠEVIĆ: Novoj vlasti su definitivno bile svezane ruke u borbi sa korupcijom i organizovanim kriminalom, što govori o trideset godina vladavine jedne iste dominantne strukture u kojoj je kriminal i korupcija srastao sa državom i gotovo progutao sve institucije sistema. E, sad je pitanje koliko se moglo i da li se moglo više i bolje. Prvo je politički pristup i koncept tom problemu, jer  sve tri grupacije iz vladajuće koalicije nijesu jednako vidjele kako treba prići tom problemu, drugo je pitanje da li smo imali stručne i profesionalne ljude koji su mogli da odgovore tim zadacima koji su izuzetno kompleksni. Mislim da su se u ovom polju morala tražiti i konsultovati pozitivna međunarodna iskustva i prakse od Italije, Amerike, Hong Konga, Singapura, itd.

MONITOR: A na drugim poljima? Vaša organizacija uključena je u proces  izbornih reformi. Kako taj proces teče u parlamentu koji je u nekoj vrsti konstantne političke krize?

JANJUŠEVIĆ: Mi kao organizacija u prethodnom periodu  nikada se nijesmo kandidovali za učešće u radu skupštinskih tijela koja su dosad pokazala jednu lošu praksu, a to je da poslije rada svih stručnih tijela na izmjenama izbornog zakonodavstva, naš izborni proces je bio gori od onog kojeg smo željeli da mijenjamo i unapređujemo. Što će reći da smo imali jednu simulaciju reformi i unapređenja izbornog zakonodavstva, od strane prethodne vlasti. Sada kada je vlast promijenjena prvi put na izborima, želimo da damo svoj doprinos, vjerujući da će postojati istinski politički konsenzus svih parlamentarnih  subjekata o neophodnosti unapređenja izbornog zakonodavstva, kojeg nije bilo u proteklih 30 godina. Isto tako vidimo bojazan da se takva praksa nastavi jer većinski dio opozicije bojkotuje rad parlamenta kao i skupštinskih radnih tijela.

MONITOR: Kako vidite procese unutar opozicije? Može li se očekivati reforma najveće opozicione partije, nekadašnje vlasti, dok je na njenom čelu predsjednik Milo Đukanović, i koliko je ta reforma važna za ozdravljenje cjelokupnog društva?

JANJUŠEVIĆ: Tu je situacija jako interesantna. Kada govorimo o DPS-u imamo jednu konstantu da DPS svoju monolitnost i homogenost postiže zahvaljujući predsjedniku partije i države. Sa druge strane taj pristup dobrim dijelom koči unutarstranačke reforme za koje su svjesni da moraju otpočeti, kao i slabi koalicioni potencijal ove partije, upravo zbog takve pozicije. Ove okolnosti  me podsjećaju na nekadašnji SNP koji je gradio svoju snagu i homogenost zahvaljujući lojalnosti prema Slobodanu Miloševiću, a što mu je značajno slabilo koalicioni kapacitet. Kad su napravili otklon od Slobodana Miloševića značajno su podigli koalicioni potencijal ali i otvorili frakcije i „struje“ u stranci. Isto to očekuje i DPS u susret narednim parlamentarnim izborima. Da li će ući u suštinske reforme bez gospodina Đukanovića i otvoriti koalicioni kapacitet prema partijama iz vlasti kojima se  obraćaju od izbora u Nikšiću i Herceg Novom, ili će ostati na simuliranim reformama i autokratskom modelu vođenja partije, ostaje da se vidi.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo