Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP EJDUS, ANALITIČAR BEZBJEDNOSNIH POLITIKA: Nove dimenzije bezbjednosti

Objavljeno prije

na

Filip-ejdus

Svijet je pred novim izazovima ,,događanja naroda” za sada uglavnom među Arapima. Još niko nije siguran kakav je karakter ovoga čemu smo do sada prisustvovali. O tome gdje su naši bezbjednosni problemi u ovom svjetskom procesu razgovarali smo sa Filipom Ejdusom sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je donedavno bio i izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose, a član je i Balkanskog centra za Bliski istok, urednik časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana i edicija o bezbjednosnim politikama, član UO Beogradskog centra za bezbednost. Magistrirao je na Londonskoj visokoj školi za ekonomiju i politiku i na Institutu za političke studije u Parizu. MONITOR: Čini li vam se da naši građani još pitanja bezbjednosti vezuju isključivo za djelovanje vojske i policije, ratnu i terorističku opasnost? Da li smo još taoci militarizacije?
EJDUS: Za razliku od hladnoratovskog perioda u kome je nacionalna bezbednost bila sinonim za sposobnost države da se odbrani u ratu, pojam bezbednosti danas, kako u teoriji tako i u praksi obuhvata mnogo širi korpus problema od klimatskih promena, preko gladi i siromaštva pa sve do sajber terorizma. Jasno je da efikasna borba protiv ovih pretnji zahteva intenzivnu saradnju ne samo između država već i između civilnog društva, država i međunarodnih organizacija. Teško je reći do koje mere su građani Srbije svesni promena zbog toga što nisu rađena istraživanja javnog mnenja na ovu temu. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je započeo jedno takvo istraživanje i ja se nadam da ćemo za nekoliko meseci imati pouzdan odgovor na pitanje kako građani Srbije razumeju svoju ličnu, društvenu i nacionalnu bezbednost. Što se tiče državne politike Srbije, ovaj savremeni prošireni koncept bezbednosti je deklarativno prihvaćen što se najbolje može uočiti čitanjem Strategije nacionalne bezbednosti koju je Narodna Skupština usvojila 2009. Usvojiti savremenu strategiju je jedna stvar, a sprovoditi je u delo je sasvim druga. Bojim se da su stari obrasci razmišljanja i delovanja u praksi i dalje prisutni.

MONITOR: Tvrdite da se nemiri sa sjevera Afrike neće prenijeti na naše prostore, ali, kažete, da u tome važnu ulogu igra odnos EU prema Turskoj koja bi mogla biti lijevak za prenošenje gnjeva ili, u drugom slučaju, štit prema Zapadnom Balkanu i Evropi?

EJDUS: Svet karakteriše kompleksna međuzavisnost. Bezbednosni poremećaji na jednom kraju sveta mogu izazvati nestabilnost na drugom kraju sveta. Ipak, čak i u današnjem izuzetno međuzavisnom svetu geografija i dalje igra važnu ulogu. Sa izuzetkom sajber pretnji i ekonomskih poremećaja koji su u velikoj meri deteritorijalizovani, većina ostalih bezbednosnih pretnji i dalje lakše i brže putuje preko kraćih nego preko dužih distanci. Zbog toga se u teoriji bezbednosti govori o regionalnim bezbednosnim kompleksima, skupinama država čije se nacionalne bezbednosti ne mogu razumeti odvojeno. Severna Afrika pripada široko definisanom Blisko-istočnom regionalnom bezbednosnom kompleksu dok Zapadni Balkan pripada Evropskom bezbednosnom kompleksu. Rat i mir na Zapadnom Balkanu neodvojivi su od evropske bezbednosne arhitekture, pre svega EU i NATO.

MONITOR: I vi tvrdite da postoji i jedno ,,ali”…
EJDUS: Između Evropskog i Blisko-istočnog regionalnog bezbednosnog kompleksa postoji dinamika, pretnje putuju ne samo unutar regiona nego i između regiona što su najdramatičnije pokazali teroristički napadi u Madridu 2004. i Londonu 2005. godine. Pobuna arapske ulice protiv diktatorskih režima u Severnoj Africi nije jedna od tih inter-regionalnih pretnji. Ako izuzmemo Belorusiju i donekle Rusku Federaciju u Evropi nema ovakvih režima te je logično da se ovi protesti na nju i ne mogu preliti. Zbog toga su tvrdnje pojedinih političkih preduzetnika da je u Srbiji takođe moguć egipatski scenario potpuno neosnovane. Što se tiče Turske, ona je izuzetno važna država za budućnost odnosa između Evrope i Bliskog istoka. Kao država koja se nalazi jednom nogom u Evropi, a drugom na Bliskom istoku, Turska ima ključnu geostratešku ulogu u definisanju inter-regionalne bezbednosne dinamike. S obzirom da je EU neka vrsta postmoderne imperije, logika njene bezbednosne politike se svodi na širenje granica evropskog mira (Pax Europaea) u pravcu izvora nestabilnosti. Juče je to bila Istočna Evropa, danas je Zapadni Balkan, sutra će možda biti Turska i Bliski istok. Do sada je proces proširenja odvijao dobrovoljno što je Evropsku uniju činilo prvom “dobrovoljnom imperijom” u istoriji. Ukoliko bi se Turska trajno okrenula od EU, ona bi dugoročno mogla da se pretvori u prostor sa koga bi nestabilnost sa Bliskog istoka, mogla preko Balkana, da se prelije u Evropu. Nadam se da će EU pronaći način da Tursku trajno veže za sebe, bolje kroz punopravno članstvo nego kroz nekakvo privilegovano partnerstvo. Takva Turska, čvrsto vezana za evropsku bezbednosnu arhitekturu i duboko posvećena vrednostima na kojima se temelje mir i stabilnost u Evropi mogla bi da predstavlja dobro polazište za širenje mirovnog projekta i na Bliski istok.

MONITOR: Srbija preko državne firme SDPR izvozi oružje i obučava po zemljama od kojih su neke sada u pobuni. Koliko je to osjetljivo političko pitanje danas i koliko je važno za imidž Srbije?
EJDUS: Ovih dana se u Srbiji opet čuje teza prema kojoj su nacionalni interesi jedno, a vrednosti nešto sasvim drugo. Ta teza dalje glasi da su nacionalni interesi uvek na prvom mestu dok za vrednosti u spoljnoj politici ima mesta tek ukoliko se one ne kose sa nacionalnim interesima. Prema ovoj logici, iako nam se baš ne dopada to što pukovnik Gadafi sprovodi masakr nad nedužnim građanima Libije, nacionalni interes Srbije je da on ostane na vlasti pošto sa njim imamo ugovore o vojnoj saradnji i o prodaji naoružanja koji Srbiji donose veliku ekonomsku dobit. Sličan argument smo čuli ranije u slučaju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu koju je Srbija pokušala da bojkotuje, kao i u slučaju glasanja protiv rezolucije OUN o stanju ljudskih prava u Iranu.

MONITOR: Danas je objavljeno da se obustavlja vojno ekonomska saradnja sa Libijom, ali još je u proceduri odluka da se ovoj zemlji ukinu vize… I tu se pokazuje ta naša navodna lukavost?
EJDUS: Ova teza je izuzetno problematična zbog toga što je interese nemoguće odvojiti od vrednosti. Ovde ću citirati Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije u kojoj piše da se ,,nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa”. Dakle, i donosioci odluka u Srbiji su prihvatili da su nacionalne vrednosti starije od nacionalnih interesa. A koje su to najviše nacionalne vrednosti koje neguje Republika Srbija? Pa prema istoj Strategiji osnovnim nacionalnim vrednostima se smatraju, između ostalog, sloboda, demokratija i ljudska prava i slobode. Ako se ove nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa kako je onda moguće da se zatvaranje očiju pred brutalnim gaženjem ovih vrednosti pravda nacionalnim interesima? Meni se čini da se ovde partikularni interes jedne grupe okupljene pre svega oko vojno-industrijskog kompleksa prikazuje opštim nacionalnim interesom.

Značaj interneta

MONITOR: Pitanje globalne bezbjednosti je top tema svjetskih medija. Da li je i u kojoj mjeri moguće da internet tehnologija i široka dostupnost informacija bude povod za gnjev koji se širi Bliskim i Srednjim istokom? Neki se tome raduju a drugi smatraju da je to novi domen bezbjednosnih rizika. Kakvo je vaše mišljenje?
EJDUS: Pojava interneta je dovela do revolucije u načinu na koji ljudi komuniciraju. Zahvaljujući internetu troškovi komunikacije između ljudi svedeni su na minimum, a informacije su dostupnije nego ikada. Međutim, internet, kao i svaka druga tehnologija, može da bude upotrebljen i u humane i u kriminalne svrhe. Danas mnogo lakše i brže komuniciraju naučnici i demokratski aktivisti ali to važi i za teroriste i kriminalce. Pre samo nekoliko decenija znanje iz oblasti nuklearne tehnologije vredelo je čitavo bogatstvo. Danas svako može besplatno na internetu da nauči kako se pravi atomska bomba. Što se nedavnih događaja na Bliskom istoku tiče, internet i društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera su pomogli demonstrantima da se bolje informišu, mobilizuju i organizuju protiv diktatura. Međutim, internet koriste i diktatori kako bi vlast sačuvali i konsolidovali. Sudanski diktator Omar al Bašir je čak državnim službenicima izdao instrukciju da uvedu struju u ruralne predele zemlje kako bi tamošnja omladina, koja njega navodno podržava, mogla na internetu da se bori protiv opozicije. Uprkos ovoj potencijalno dvostrukoj upotrebi interneta mislim da je diktaturama mnogo teže da opstanu u eri interneta nego u eri radija i televizije. Svaka diktatura počiva na kontroli informacija, a internet je mnogo teže kontrolisati nego druge medije. Bar za sada je tako. Međutim, sve veća opsesija sajber bezbednošću mogla bi inspirisati i vlade demokratskih država da uvedu neku vrstu “vozačke dozvole” za korišćenje interneta. Ovo bi moglo učiniti sajber prostor bezbednijim ali bi umanjilo i njegove emancipacijske potencijale. Mislim da bi to bila prevelika cena koju društvo ne može da plati ako želi da ostane slobodno.

Rusija na Balkanu

MONITOR: U Srbiju u martu stiže Vladimir Putin. Spekuliše se da Rusija danas osvaja preko ulaganja u kombinaciji sa političkim uslovljavanjem. Da li je Rusija ozbiljno bacila oko na Balkan?
EJDUS: Putinova poseta nije slučajno tempirana baš u vreme obeležavanja godišnjice od NATO intervencije protiv SRJ. Postoje pretpostavke da bi Putin mogao ponuditi Srbiji neki čvršći strateški dogovor koji bi predstavljao održivu alternativu NATO članstvu. Aktuelna geostrateška situacija u Evropi pomalo podseća na ono što se u Evropi događalo nakon Drugog svetskog rata. Podsetimo se da je ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov 1954. godine predložio Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi u kojoj bi ravnopravno učestvovale sve evropske države i bez obzira na političko uređenje. Godinu dana nakon što je predlog odbijen, osnovan je Varšavski pakt na inicijativu Sovjetskog saveza. Podsetimo se da je pretprošle godine ruski predsednik Dmitri Medvedev predložio Evropi i Zapadu veoma sličan sporazum o evropskoj bezbednosti. Kao ni onaj Molotovljev iz 1954. ni Medvedevljev predlog nije naišao na razumevanje na Zapadu. Ukoliko poverujemo da se istorija ponavlja, nadam se da će ovog puta biti kao farsa, a ne kao tragedija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Moglo se uraditi mnogo više

Objavljeno prije

na

Objavio:

I pored nesporne činjenice da se nova vlast po izboru susrela sa mnogim problemima, smatram da se za proteklo vrijeme moralo uraditi mnogo više, naročito kada govorimo o zakonodavnoj vlasti

 

MONITOR:  Saopštili ste da je posjetom farmi Marka Carevića na Krimovici ministar poljoprivrede Aleksandar Stijović iznova afirmisao bezakonje i otimanje državne imovine kao recept za nezakonito lično bogaćenje. Na koji način?

MILOVAC: Slučaj Krimovica se trenutno razmatra u Osnovnom državnom tužilaštvu u Kotoru zbog sumnje da je predsjednik Opštine Budva, Marko Carević uzurpirao blizu pola miliona kvadrata državnog zemljišta na kome je bez građevinske dozvole podigao preko 6.000 m2 poslovnih objekata za uzgoj stoke. Uzurpacija i nelegalna gradnja su zakonom prepoznata kao krivična djela koja povlaće višegodišnje zakonske kazne. MANS je još prošle godine upoznao javnost Crne Gore sa obimnom dokumentacijom koja dokazuje da je Carević počinio pomenuta krivična djela, a sasvim sam siguran da je ministar poljoprivrede, Aleksandar Stijović jedan od građana ove zemlje koji su čuli za taj slučaj.

Posjeta Stijovića, ili kako su naveli u ministarstvu ,,prvi ministar koji je posjetio to poljoprivredno gazdinstvo na Krimovici”, je imala afirmatvini karakter, što je u potpunoj koliziji sa onim što nova Vlada javno deklariše kao svoju najveću vrijednost – raskid sa dosadašnjom praksom koju je uspostavio DPS, maksimalna transparentnost i jednakost svih pred zakonom.

Pri činjenici da Carević na Krimovici već šest godina uzurpira državno zemljište, da je potpuno nesmetano gradio bez dozvole, te da je nakon svega dobio i subvencije od resornog ministarstva, nije teško zaključiti kako je izgledala ta ,,jednakost” za vrijeme vladavine DPS-a.

Zbog toga je apsolutno neprihatljivo da se jedno takvo ponašanje afirmiše i prezentuje kao primjer uspješnog poslovanja i to sa pozicije resornog ministra. Smatram da se time poslala izuzetno loša poruka, naročito onom dijelu javnosti koji je očekivao i stvarni raskid sa katastrofalnom politikom DPS-a u mnogim sferama našeg društva, a naročito kada je u pitanju vladavina prava.

Stijović je svojom posjetom poslao direktnu poruku da je Carević iznad zakona, te da umjesto da odgovara za njegovo očigledno kršenje, ima privilegiju posjete ,,na visokom nivou”.

MONITOR:   MANS je početkom prošle godine podnio krivičnu prijavu protiv Carevića zbog zloupotrebe službenog položaja, odnosno uzurpacije državnog zemljišta na Krimovici. Ta prijava međutim ,,preživljava” i staru i novu vlast. Zašto?

MILOVAC: Iz prostog razloga što, iako je došlo do promjene vlasti, i dalje imamo tužilaštvo koje je nastavilo da funkcioniše po istom principu i pored privida ,,pojačane aktivnosti” koji se u posljednje vrijeme forsira. Svakako, nije uzurpacija državne imovine na Krimovici najgora stvar koja se desila Crnoj Gori u posljednjih 30 godina iako govorimo o pojedinačno najvećem slučaju te vrste. Slučaj Marka Carevića je važan zbog toga što predstavlja test političke volje, ne samo za tužilaštvo jer smo tu već vidjeli kakva je situacija, već prije svega za novu vlast koja je posljednje izbore dobila, između ostalog, i na obećanju da će borba protiv korupcije i kršenja zakona biti bezkompromisna i lišena upliva političkog uticaja.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR  RELJIĆ, NOVINAR I AUTOR DOKUMENTARNIH FILMOVA IZ NOVOG SADA: Danas je još teže suočiti se sa prošlošću

Objavljeno prije

na

Objavio:

U našim udžbenicima uči se istorijski falsifikat krojen po mustrama nacionalističkih krugova, koji su još više ojačali nakon 5. oktobra 2000. Ti krugovi vladaju i pljačkaju ove prostore u kontinuitetu, uz pomoć nacionalizma i mržnje

 

MONITOR: Novinar ste, ali i autor više dokumentarnih filmova. Da li je i za vas, kao TV novinara, to bilo novo „iskušenje“?

RELJIĆ: Ljubav prema tom „iskušenju“ potiče odavno. Još dok sam radio u agenciji Beta 1997, sa koleginicom Marinom Fratucan, počeo sam da radim tu TV dokumentarnu formu u okviru novosadske nezavisne produkcije UrbaNS. Ta produkcija nastala je iz našeg protesta prema cenzuri u lokalnim medijima koje je tada držala opozicija. Tako je ispalo je da je moja najbolja odbrana protiv te pojave, bio i jeste dokumentarni film, posebno jer u njemu, kao autor, imaš pravo na lični pečat. Pored svega, dokumentarni film je za mene platforma na kojoj mogu da iskažem sve svoje afinitete i kreativnost, kao i da ugradim bunt, zbog kojeg sam i počeo da se bavim svim ovim temama, da li kroz novinarstvo ili kroz dokumentarni film.

MONITOR: Tematski, izgleda da vas interesuju najviše „zločin i kazna“, patnja i njena sublimacija. Koliko novinarski tekst, a posebno  dokumentarni ili igrani film, mogu da utiču na katarzični doživljaj i ostvare trajnije promjene u društvu, kada su u pitanju razumijevanje prošlosti i odgovornost za nju?

RELJIĆ: Siguran sam da film, novinarski tekst i sl. ne mogu ostvariti trajnije promene u društvu, ali mogu beležiti sve što je u društvu nakaradno i na taj način pomoći onima koji bi trebalo da se bave promenama i napretkom društva. U našim udžbenicima uči se jedan istorijski falsifikat krojen po mustrama nacionalističkih krugova, koji su još više ojačali nakon 5. oktobra 2000. Ti krugovi vladaju i pljačkaju ove prostore u kontinuitetu, uz pomoć nacionalizma i mržnje. Čini mi se da je danas još teže obrađivati teme vezane za suočavanje sa prošlošću, jer se rodila jedna cela generacija klinaca koja nije osetila ratne godine i sa kojom aktuelne elite nastavljaju da manipulišu širenjem mita o životu na krvavom Balkanu, u kojem su ciklični pokolji između komšija jedna normalna pojava, sa kojom se treba pomiriti.

MONITOR: Vaš dugomertažni dokumentarni film Enkel (Unuk), u produkciji RTV, koji je prikazivan i nagrađivan, govori o Rajneru Hesu, unuku komandanta Aušvica Rudolfa Hesa, i nekadašnjoj zatvorenici u logoru Evi Mozes Kor, njihovom prijateljstvu u zajedničkoj borbi. Kako je uopšte došlo do toga da saznate za te ljude?

RELJIĆ: Kada sam saznao da je zbog raspada Jugoslavije zatvoren Jugoslovenski paviljon, otvoren 1963. u Aušvicu i da su naše žrtve tamo postale nevidljive, krenuo sam u snimanje dokumentarnog filma „Aušvic – jugoslovensko sećanje”. Zanimao me je odnos današnjih posleratnih elita prema holokaustu na prostoru bivše Jugoslavije i taj film je emitovan na RTV na 70. godišnjicu oslobođenja Aušvica. U to vreme slučajno sam naleteo na priču Rajnera Hesa, unuka komandanta Aušvica, i preživele logorašice Eve Mozes Kor, objavljenu u britanskom „Dejli Telegrafu”, januara 2015. Dakle Rajnera Hesa, potomka jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva Rudolfa Hesa, koji je 1944. uspeo da u roku od 56 dana ubije 425.000, žrtva njegovog dede Eva Mozes Kor, prihvatila je i čak simbolično usvojila, kao svog unuka. U toj priči sam, naravno, odmah video film. Ispostavilo se da sam bio prvi koji im je ponudio da se snimi taj njihov odnos i brzo smo se dogovorili. Njihove poruke pomirenja nisu podrazumevale zaborav onoga što se dogodilo, upravo suprotno – da se nikad ne zaboravi, jer samo tako može i da se oprosti. Film Enkel sam i snimio zbog te poruke, verujući da će slična ideja zaživeti na ovim prostorima i da ćemo biti u stanju da se suočimo sa zločinima, koji su izvršeni u naše ime, da bismo mogli da gradimo budućnost.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA ZA LJUDSKA PRAVA CGO: Puževom brzinom ka Evropi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zabrinjavajuća je činjenica da nakon više od osam godina od otvaranja pristupnih pregovora sa EU nismo ni na pola puta… Međutim, čini se da ni novoj većini evropska posla nijesu prioritet

MONITOR:  U Beranama je predloženo da ulica nosi ime ratnog zločinca Ratka Mladića. Kad ćemo se suočiti sa ratnom prošlošću i dokle smo stigli u tom procesu?

MILAŠ: Vrtimo se u krug kad je riječ o suočavanju sa prošlošću. Taman kad se čini da smo u nekim aspektima napravili određeni pomak, desi se tako jedan „incident“ koji nas podsjeti da je to varljivo i da moramo svi mnogo više raditi na suočavanju sa sobom, pa onda i sa ratnom prošlošću, ali i na uspostavljanju valjanog vrijednosnog okvira kao orijentira razvoja demokratskog društva.

Nekažnjivost ratnih zločina, sistemsko potiranje dijaloga o ratnoj prošlosti, izostanak činjenično utemeljenih sadržaja o tom periodu u formalnom obrazovnom sistemu, ali i manipulacije političkih aktera rezultiraju time da mi danas imamo negiranje genocida, slavljenje zločinaca i dalju viktimizaciju žrtava. Ratni zločini ne zastarijevaju, ali protok vremena, uz ovakav pristup donosilaca odluka, doprinosi njihovoj relativizaciji i neadekvatnom procesu uspostavljanja krivične pravde i ograničavanja kulture sjećanja.

MONITOR: Šta su alternative?

MILAŠ: Država ima i druge mehanizma suočavanja sa ratnom prošlošću, kroz sveobuhvatne programe reparacija koje bi trebalo uspostaviti kao jedinstven sistem u cijelom regionu.

Taj jedinstveni program obeštećenja bi, pored krivične pravde, morao podrazumijevati i utvrđivanje činjenica o stradalima i mjestima stradanja, adekvatna materijalna obeštećenja, kulturu sjećanja kroz memorijale, spomen obilježja i ustanovljavanje dana sjećanja, izvinjenja, kreiranje objektivnih obrazovnih materijala, ali i izuzetno visok stepen posvećenosti aktivostima kako bi se preduprijedili takvi zločini u budućnosti.

Da je sve to u funkciji, ne bi nam se mogli desiti ovi „incidenti“.

MONITOR: Prethodne tri decenije zemlju je vodila ista vlast, i bilo je očekivano da oni koji su vodili zemlju u ratove, neće pomoći tom procesu, naprotiv.  Mislite li da će nova vlast to moći, s obzirom na to da već ima drugačijih naznaka?

MILAŠ: Višedecenijski izostanak smjene vlasti jeste jedan od ključnih razloga što na prostoru Crne Gore nije došlo do adekvatnog procesa tranzicije i utvrđivanja krivične odgovornosti za ratne zločine počinjenje u ime građana Crne Gore, na njenoj teritoriji ili izvan granica Crne Gore. Činjenica je da smo na gotovo istim pozicijama moći, do skoro imali upravo one koji su na tim ili sličnim pozicijama bili i tokom ratnih devedesetih. Za novu vladajuću većinu utvrđivanje činjenica o žrtvama treba da bude prioritet kako bismo im vratili lično dostojanstvo, bez dodatne viktimizacije, ali i kako bi prevenirali buduće događaje.

Tu ne bi smjeli postojati bilo kakvi partikularni interesi, niti privid borbe za uspostavljanje tranzicione pravde. To je i pitanje odgovornosti a nje očito nedostaje među političkim elitama u regionu.

MONITOR: Za suočavanje sa ratnim zločinima potrebno je i nezavisno pravosuđe. Aktuelni vrh tužilaštva je obećavao rješavanje tog pitanja, ali smo umjesto toga dobili zatvaranje svih predmeta koji se tiču ratnih zločina. Može li biti pomaka, dok se ne izaberu novi tužioci?

MILAŠ: Lično smatram da prvo treba ustanoviti sistem odgovornosti zbog nečinjenja ili pogrešnog činjenja kada je u pitanju dosadašnje procesuiranje ratnih zločina, pa tek onda raditi na daljoj rekonstrukciji tužilačkih pozicija. Jedini efekti po crnogorsko društvo zbog procesuiranja ratnih zločina od strane i tužalaštva i sudova su milionske štete koje su platili građani i građanke Crne Gore iz državnog budžeta, a da za to do danas niko nije odgovarao.

Moram podsjetiti javnost da bi slučajevi ratnih zločina bili odavno i formalno arhivirani da Crna Gora nije dobila mjerila za Poglavlje 23 (Pravosuđe i temeljna prava), koja se odnose na ovu oblast, a što je dovelo do toga da Vrhovno državno tužilaštvo usvoji Strategiju o istraživanju ratnih zločina 2015. Ta Strategija nalaže da se borba protiv nekažnjivosti ratnih zločina mora pojačati efikasnijim istraživanjem, gonjenjem, suđenjem i kažnjavanjem u skladu sa međunarodnim standardima. Međutim, više od pet godina od donošenja tog dokumenta, nema nikakvog pomaka u primjeni međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih standarda kojima bi se otklonile greške napravljene u prethodnim sudskim kvalikifacijama i presuđivanjima.

MONITOR: CGO je nedavno VDT-u podnio krivičnu prijavu protiv svih članova Sudskog savjeta, predsjednika Vrhovnog, Apelacionog, Upravnog i Privrednog suda, kao i viših sudova u Podgorici i Bijelom Polju, svih prekršajnih sudova, ali i gotovo svih osnovnih sudova zbog postojanja osnovane sumnje da su se u njihovom postupanju stekla bitna obilježja krivičnih djela zloupotreba službenog položaja. Tada ste konstatovali da je tužilaštvo moralo da reaguje po službenoj dužnosti. Šta sve to govori o stanju u pravosuđu?

MILAŠ: Taj slučaj je vrlo interesantan. Nakon negativnog izvještaja DRI o finansijama sudstva nije došlo do utvrđivanja odgovornosti u sudstvu niti je Tužilaštvo reagovalo, iako ih je taj izvještaj morao profesionalno zainteresovati da djeluju po službenoj dužnosti. To bi uključilo hitno i prioritetno uzimanje u razmatranje izvještaja DRI-a, kao i postupanje nadležnih tužilaštava kako bi utvrdili cjelovito činjenično stanje o prezentiranim dokazima i osnovanosti izraženih osnova sumnji radi zaštite pravnog i društvenog poretka Crne Gore.

Tužilaštvo je radije pokušalo da zažmuri demonstrirajući ponovo selektivnost u pristupu, pa smo mi odlučili da podnesemo krivičnu prijavu kako bi ih pokrenuli na određenu akciju. Duboko politizovano pravosuđe u Crnoj Gori nije do sada pokazalo da je bilo spremno i voljno za onu vrstu reforme koja bi dala mjerljive rezultate mimo zakonodavnih akata i poremetila neke od postojećih monopola moći. Činjenica da u samom finansijskom rukovođenju u sudstvu imamo ozbiljnih propusta koje je utvrdila mjerodavna institucija, u bilo kojem demokratskom društvu bi pokrenula lavinu ostavki u samom sudstvu i hitnu aktivnosti Tužilaštva. Pokušaj stavljanja ovog slučaja pod tepih je i mjera naše udaljenosti od takvog društva, a pravosuđe koje je u takvim državama stub vladavine prava kod nas je prepreka u uspostavljanju funkcionalne vladavine prava.


MONITOR: Šef Delegacije Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik je pozdravio proevropsku orijentaciju nove vlasti, ali kazao je da bi želio da se riječi pretvore u djela. Iste smo ocjene slušali i za prethodnu vlast?

MILAŠ: Neće se brzo mijenjati poruke iz EU prema Crnoj Gori, uprkos činjenici da je došlo do promjene vlasti. Veliki su i nagomilani problemi i ne mogu se oni riješiti preko noći. Nekad, naravno, u primjeni ima objektivnih prepreka ali ima i onih koje se odnose na otpor političkih struktura prema ograničavanju moći, a što uključuje profesionalizaciju i jačanje institucija.

Naime, jedno je pričati i obećavati, a drugo je te riječi i obećanja sprovoditi u djelo. Nivo političke kulture u Crnoj Gori je prilično nizak, a doživljaj vlasti kod političkih aktera zabrinjavajuće sličan, nezavisno da li stoje na pozicijama vlasti ili opozicije.

Politička volja da se sistem depolitizuje i profesionalizuje, uz potrebne i suštinske reforme u pravosuđu praćene mjerljivim rezultatima ključno će definisati i dalji put Crne Gore u EU. Naravno, dosta će zavisiti i od dosljednosti EU u politici uslovljavanja.

MONITOR: Kako vidite nedavnu izjavu premijera Krivokapića da su male porodice egoistične, a one bez djece nepotpune? Kao proevropsku? Incident ili jasan kurs?

MILAŠ: Bilo bi dobro da se radi o „nespretnoj” izjavi premijera, ali bojim se da je to njegov autentičan politički stav jer je u korelaciji sa njegovim izjavama na slične teme, kao i političko-društveno-crkvenim angažmanom. Naravno, treba ukazati da je to problematičan stav i u suprotnosti sa elementarnim pravima i slobodama. Premijer bi morao biti upoznat i sa odredbama Ustava Crne Gore, koji u svom članu 73 jasno kaže da je država ta koja stvara uslove kojima se podstiče rađanje djece, posebno danas kada se suočavamo sa rastom steriliteta i sve većim ekonomsko-socijalnim preprekama za normalnu egzistenciju.

Ohrabruje činjenica da su najavljene izmjene i dopune seta socijalnih zakona, ali treba podsjetiti da je to sve daleko od standarda razvijenih demokratija, u kojima je socijalna politika na daleko višem nivou. Konačno, tekovine savremene Evrope, kojoj težimo, uključuju i uvažavanje individualnog prava na izbor formiranja porodice i individualni doživljaj forme te porodice.

MONITOR: Koliko smo daleko od završetka procesa pristupanja EU?

MILAŠ: Crna Gora ka EU ide puževom brzinom. Zabrinjavajuća je činjenica da nakon više od osam godina od otvaranja pristupnih pregovora sa EU nismo ni na pola puta, jer samo su tri poglavlja privremeno zatvorena i to ona u kojima nije bilo pravne tekovine EU sa kojom smo se trebali usaglašavati ili se radilo o minimalnim zahtjevima u dijelu usklađivanja sa politikama EU. Sad je situacija usložnjena sa novom metodologijom i nova vlast, pored brojnih tekućih stvari koje se odnose na ovaj proces, mora rekonstruisati pregovaračku strukturu.

Građani Crne Gore, ali i EU, s pravom očekuju da vlast dinamizira proces pregovora kroz efikasan sistem reformi koji prate mjerljivi rezultati za koji se sadašnja vladajuća većina zalagala retorički dok je bila opozicija. Međutim, čini se da ni novoj većini evropska posla nijesu prioritet, a tu urgentno, sistemski i stručno treba raditi. Nova pregovaračka struktura bi morala biti što prije u funkciji, a CGO je i ranije naglašavao da ona mora biti manje birokratizovana a učinkovitija, uz jasnije linije odgovornosti i inkluzivnost svih zainteresovanih strana.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo