Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP EJDUS, ANALITIČAR BEZBJEDNOSNIH POLITIKA: Nove dimenzije bezbjednosti

Objavljeno prije

na

Svijet je pred novim izazovima ,,događanja naroda” za sada uglavnom među Arapima. Još niko nije siguran kakav je karakter ovoga čemu smo do sada prisustvovali. O tome gdje su naši bezbjednosni problemi u ovom svjetskom procesu razgovarali smo sa Filipom Ejdusom sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je donedavno bio i izvršni direktor Centra za civilno-vojne odnose, a član je i Balkanskog centra za Bliski istok, urednik časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana i edicija o bezbjednosnim politikama, član UO Beogradskog centra za bezbednost. Magistrirao je na Londonskoj visokoj školi za ekonomiju i politiku i na Institutu za političke studije u Parizu. MONITOR: Čini li vam se da naši građani još pitanja bezbjednosti vezuju isključivo za djelovanje vojske i policije, ratnu i terorističku opasnost? Da li smo još taoci militarizacije?
EJDUS: Za razliku od hladnoratovskog perioda u kome je nacionalna bezbednost bila sinonim za sposobnost države da se odbrani u ratu, pojam bezbednosti danas, kako u teoriji tako i u praksi obuhvata mnogo širi korpus problema od klimatskih promena, preko gladi i siromaštva pa sve do sajber terorizma. Jasno je da efikasna borba protiv ovih pretnji zahteva intenzivnu saradnju ne samo između država već i između civilnog društva, država i međunarodnih organizacija. Teško je reći do koje mere su građani Srbije svesni promena zbog toga što nisu rađena istraživanja javnog mnenja na ovu temu. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je započeo jedno takvo istraživanje i ja se nadam da ćemo za nekoliko meseci imati pouzdan odgovor na pitanje kako građani Srbije razumeju svoju ličnu, društvenu i nacionalnu bezbednost. Što se tiče državne politike Srbije, ovaj savremeni prošireni koncept bezbednosti je deklarativno prihvaćen što se najbolje može uočiti čitanjem Strategije nacionalne bezbednosti koju je Narodna Skupština usvojila 2009. Usvojiti savremenu strategiju je jedna stvar, a sprovoditi je u delo je sasvim druga. Bojim se da su stari obrasci razmišljanja i delovanja u praksi i dalje prisutni.

MONITOR: Tvrdite da se nemiri sa sjevera Afrike neće prenijeti na naše prostore, ali, kažete, da u tome važnu ulogu igra odnos EU prema Turskoj koja bi mogla biti lijevak za prenošenje gnjeva ili, u drugom slučaju, štit prema Zapadnom Balkanu i Evropi?

EJDUS: Svet karakteriše kompleksna međuzavisnost. Bezbednosni poremećaji na jednom kraju sveta mogu izazvati nestabilnost na drugom kraju sveta. Ipak, čak i u današnjem izuzetno međuzavisnom svetu geografija i dalje igra važnu ulogu. Sa izuzetkom sajber pretnji i ekonomskih poremećaja koji su u velikoj meri deteritorijalizovani, većina ostalih bezbednosnih pretnji i dalje lakše i brže putuje preko kraćih nego preko dužih distanci. Zbog toga se u teoriji bezbednosti govori o regionalnim bezbednosnim kompleksima, skupinama država čije se nacionalne bezbednosti ne mogu razumeti odvojeno. Severna Afrika pripada široko definisanom Blisko-istočnom regionalnom bezbednosnom kompleksu dok Zapadni Balkan pripada Evropskom bezbednosnom kompleksu. Rat i mir na Zapadnom Balkanu neodvojivi su od evropske bezbednosne arhitekture, pre svega EU i NATO.

MONITOR: I vi tvrdite da postoji i jedno ,,ali”…
EJDUS: Između Evropskog i Blisko-istočnog regionalnog bezbednosnog kompleksa postoji dinamika, pretnje putuju ne samo unutar regiona nego i između regiona što su najdramatičnije pokazali teroristički napadi u Madridu 2004. i Londonu 2005. godine. Pobuna arapske ulice protiv diktatorskih režima u Severnoj Africi nije jedna od tih inter-regionalnih pretnji. Ako izuzmemo Belorusiju i donekle Rusku Federaciju u Evropi nema ovakvih režima te je logično da se ovi protesti na nju i ne mogu preliti. Zbog toga su tvrdnje pojedinih političkih preduzetnika da je u Srbiji takođe moguć egipatski scenario potpuno neosnovane. Što se tiče Turske, ona je izuzetno važna država za budućnost odnosa između Evrope i Bliskog istoka. Kao država koja se nalazi jednom nogom u Evropi, a drugom na Bliskom istoku, Turska ima ključnu geostratešku ulogu u definisanju inter-regionalne bezbednosne dinamike. S obzirom da je EU neka vrsta postmoderne imperije, logika njene bezbednosne politike se svodi na širenje granica evropskog mira (Pax Europaea) u pravcu izvora nestabilnosti. Juče je to bila Istočna Evropa, danas je Zapadni Balkan, sutra će možda biti Turska i Bliski istok. Do sada je proces proširenja odvijao dobrovoljno što je Evropsku uniju činilo prvom “dobrovoljnom imperijom” u istoriji. Ukoliko bi se Turska trajno okrenula od EU, ona bi dugoročno mogla da se pretvori u prostor sa koga bi nestabilnost sa Bliskog istoka, mogla preko Balkana, da se prelije u Evropu. Nadam se da će EU pronaći način da Tursku trajno veže za sebe, bolje kroz punopravno članstvo nego kroz nekakvo privilegovano partnerstvo. Takva Turska, čvrsto vezana za evropsku bezbednosnu arhitekturu i duboko posvećena vrednostima na kojima se temelje mir i stabilnost u Evropi mogla bi da predstavlja dobro polazište za širenje mirovnog projekta i na Bliski istok.

MONITOR: Srbija preko državne firme SDPR izvozi oružje i obučava po zemljama od kojih su neke sada u pobuni. Koliko je to osjetljivo političko pitanje danas i koliko je važno za imidž Srbije?
EJDUS: Ovih dana se u Srbiji opet čuje teza prema kojoj su nacionalni interesi jedno, a vrednosti nešto sasvim drugo. Ta teza dalje glasi da su nacionalni interesi uvek na prvom mestu dok za vrednosti u spoljnoj politici ima mesta tek ukoliko se one ne kose sa nacionalnim interesima. Prema ovoj logici, iako nam se baš ne dopada to što pukovnik Gadafi sprovodi masakr nad nedužnim građanima Libije, nacionalni interes Srbije je da on ostane na vlasti pošto sa njim imamo ugovore o vojnoj saradnji i o prodaji naoružanja koji Srbiji donose veliku ekonomsku dobit. Sličan argument smo čuli ranije u slučaju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu koju je Srbija pokušala da bojkotuje, kao i u slučaju glasanja protiv rezolucije OUN o stanju ljudskih prava u Iranu.

MONITOR: Danas je objavljeno da se obustavlja vojno ekonomska saradnja sa Libijom, ali još je u proceduri odluka da se ovoj zemlji ukinu vize… I tu se pokazuje ta naša navodna lukavost?
EJDUS: Ova teza je izuzetno problematična zbog toga što je interese nemoguće odvojiti od vrednosti. Ovde ću citirati Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije u kojoj piše da se ,,nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa”. Dakle, i donosioci odluka u Srbiji su prihvatili da su nacionalne vrednosti starije od nacionalnih interesa. A koje su to najviše nacionalne vrednosti koje neguje Republika Srbija? Pa prema istoj Strategiji osnovnim nacionalnim vrednostima se smatraju, između ostalog, sloboda, demokratija i ljudska prava i slobode. Ako se ove nacionalne vrednosti štite ostvarivanjem nacionalnih interesa kako je onda moguće da se zatvaranje očiju pred brutalnim gaženjem ovih vrednosti pravda nacionalnim interesima? Meni se čini da se ovde partikularni interes jedne grupe okupljene pre svega oko vojno-industrijskog kompleksa prikazuje opštim nacionalnim interesom.

Značaj interneta

MONITOR: Pitanje globalne bezbjednosti je top tema svjetskih medija. Da li je i u kojoj mjeri moguće da internet tehnologija i široka dostupnost informacija bude povod za gnjev koji se širi Bliskim i Srednjim istokom? Neki se tome raduju a drugi smatraju da je to novi domen bezbjednosnih rizika. Kakvo je vaše mišljenje?
EJDUS: Pojava interneta je dovela do revolucije u načinu na koji ljudi komuniciraju. Zahvaljujući internetu troškovi komunikacije između ljudi svedeni su na minimum, a informacije su dostupnije nego ikada. Međutim, internet, kao i svaka druga tehnologija, može da bude upotrebljen i u humane i u kriminalne svrhe. Danas mnogo lakše i brže komuniciraju naučnici i demokratski aktivisti ali to važi i za teroriste i kriminalce. Pre samo nekoliko decenija znanje iz oblasti nuklearne tehnologije vredelo je čitavo bogatstvo. Danas svako može besplatno na internetu da nauči kako se pravi atomska bomba. Što se nedavnih događaja na Bliskom istoku tiče, internet i društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera su pomogli demonstrantima da se bolje informišu, mobilizuju i organizuju protiv diktatura. Međutim, internet koriste i diktatori kako bi vlast sačuvali i konsolidovali. Sudanski diktator Omar al Bašir je čak državnim službenicima izdao instrukciju da uvedu struju u ruralne predele zemlje kako bi tamošnja omladina, koja njega navodno podržava, mogla na internetu da se bori protiv opozicije. Uprkos ovoj potencijalno dvostrukoj upotrebi interneta mislim da je diktaturama mnogo teže da opstanu u eri interneta nego u eri radija i televizije. Svaka diktatura počiva na kontroli informacija, a internet je mnogo teže kontrolisati nego druge medije. Bar za sada je tako. Međutim, sve veća opsesija sajber bezbednošću mogla bi inspirisati i vlade demokratskih država da uvedu neku vrstu “vozačke dozvole” za korišćenje interneta. Ovo bi moglo učiniti sajber prostor bezbednijim ali bi umanjilo i njegove emancipacijske potencijale. Mislim da bi to bila prevelika cena koju društvo ne može da plati ako želi da ostane slobodno.

Rusija na Balkanu

MONITOR: U Srbiju u martu stiže Vladimir Putin. Spekuliše se da Rusija danas osvaja preko ulaganja u kombinaciji sa političkim uslovljavanjem. Da li je Rusija ozbiljno bacila oko na Balkan?
EJDUS: Putinova poseta nije slučajno tempirana baš u vreme obeležavanja godišnjice od NATO intervencije protiv SRJ. Postoje pretpostavke da bi Putin mogao ponuditi Srbiji neki čvršći strateški dogovor koji bi predstavljao održivu alternativu NATO članstvu. Aktuelna geostrateška situacija u Evropi pomalo podseća na ono što se u Evropi događalo nakon Drugog svetskog rata. Podsetimo se da je ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov 1954. godine predložio Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi u kojoj bi ravnopravno učestvovale sve evropske države i bez obzira na političko uređenje. Godinu dana nakon što je predlog odbijen, osnovan je Varšavski pakt na inicijativu Sovjetskog saveza. Podsetimo se da je pretprošle godine ruski predsednik Dmitri Medvedev predložio Evropi i Zapadu veoma sličan sporazum o evropskoj bezbednosti. Kao ni onaj Molotovljev iz 1954. ni Medvedevljev predlog nije naišao na razumevanje na Zapadu. Ukoliko poverujemo da se istorija ponavlja, nadam se da će ovog puta biti kao farsa, a ne kao tragedija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo