Povežite se sa nama

INTERVJU

Gitara za sva vremena

Objavljeno prije

na

zlatko-manojlovic2

Za nastup Zlatka Manojlovića i prijatelja karte su rasprodate još prije nekoliko dana. Na Kanli kuli predstavio se hercegnovskoj festivalskoj publici, uz pratnju prijatelja Dragoljuba Đuričića (bubnjevi), Mladena Stojanovića (klavijature) i Aleksandra Trajkovskog (bas).

MONITOR: Vaša muzička karijera počinje još 1970. godine s grupom ,,Džentlmeni”. Šta je slijedilo nakon toga? MANOJLOVIĆ: Tada sam po prvi put svirao s ljudima koji su bili puno iskusniji od mene. Pošto nisam bio super gitarista već dobar pevač, gitarom sam se služio samo da bih sebe pratio dok pevam. Posle godinu-dve, kad sam uvideo da bez rada nema ništa, seo sam i vežbao i po dvanaest sati svaki dan. Ubrzo su me kolege proglasile za jednog od prvih pet gitarista u Jugoslaviji. Nakon angažovanja u svom prvom profesionalnom bendu – Džentlmeni, počeo sam da komponujem i pišem muziku za sebe. Tada sam osnovao još par grupa, od kojih je najpoznatija Land, stvorena u Luksemburgu, gde sam snimio svoj prvi singl Šošana za Polydor, koji je bio čuveni evropski hit.

MONITOR: Nakon 1984. radili ste kao studijski muzičar na snimanju oko pedeset ploča. Izdvojite neka poznata imena s kojima ste sarađivali i koji su po vama baš posebni?
MANOJLOVIĆ: Kao studijski muzičar, radio sam od 1988. do 1994. u Arco studiju u Minhenu. U to vreme sarađivao sam s Erosom Ramacotijem na njegovom albumu Musica E, koji je prodat u pet miliona primeraka. On je zahvaljujući mojoj gitari, izmenio stil, pa se slobodno može reći da Eros od tada počinje svirati pop-rok.
Najpoznatiji umetnici s kojima sam radio su Santana, Joe Cocker, Motrers Finest, Roger Chapman, Focus, Ian Giland, Natali Coll i mnogi drugi. S Minhenskim simfonijskim orkestarom snimio sam mnoge poznate numere. Radio sam i s poznatim nemačkim pevačima pop-rok muzike, Klausom Lagerom, Nenom i drugima. Zahvaljujući producentu Arco studija, nastupao sam na hit paradama, postao popularan i jako cenjen gitarista.

MONITOR: Napisali ste numeru ,,Jednoj ženi” koja je već 33 godine špica ponoćnog programa Radio Beograda. Danas, kad u produžetku ove pjesme na internetskim portalima piše ,,jedan od boljih ex-yu instrumentala”, kako se osjećate?
MANOJLOVIĆ: Tu pesmu sam u trenutku inspiracije napravio za svoju majku u nekih desetak minuta. Tolike godine ta se stvar vrti kao špica ponoćnog programa, da je zaslužila mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Lično meni, to je dobra kompozicija, koja uvek izaziva osećaj zadovoljstva. Nipošto mi nije dosadila i nikad o njoj ne bih rekao: eto, to sam stvorio kad sam bio mali…

MONITOR: Šta vas je odvelo u Njemačku i šta tamo radite?
MANOJLOVIĆ: U Nemačku su me, na moju veliku sreću, oterali narodnjaci. Pošto sam čitav svoj život investirao u nešto što se zove kvalitetna muzika, mislio sam da to treba da radim tamo gde živim. Nisam taj koji može promeniti sistem, stavove i kulturu ljudi. Veliki sam optimista, ali ovde postoje stvari koje jednostavno ne mogu da se promene, pa kad shvatite da je to nepromenljiva konstanta, onda rešite da promenite sredinu. Žao mi je, imam hiljade obožavalaca na ex-yu prostorima, koji će uvek rado doći na moj koncert. U svojoj zemlji, ne mogu da postignem da sviram pet-šest puta mesečno već samo nekoliko godišnjih koncerata. Takođe iz tih razloga otišao sam u Nemačku. Tamo je strašno velika konkurencija. U njoj žive svi najveći muzičari Evrope, njena najzvučnija imena. Važno mi je bilo da tamo napravim ime, što sam i uspeo. Međutim, to me ne zadovoljava, pa se moji budući planovi okreću Americi.

MONITOR: Zanimljiva je i vaša saradnja s Minhenskim simfonijskim orkestrom. O kakvoj je saradnji riječ?
MANOJLOVIĆ: Napravio sam jedan samostalni projekat, koji sam želio da snimim s njima, ali su oni u poslednji čas promenili koncepciju, misleći da su moje kompozicije nepoznate. Naravno, hteli su prodati mnogo diskova, pa su iz tih razloga snimili CD po svojoj želji. Od svih tih numera, moj song je uspeo i bio popularan na svim hit paradama. Kasnije su žalili, priznavajući grešku, ali je bilo kasno. Ipak, rad s njima bilo je jedno sjajno iskustvo samim tim što sam radio nešto što do tada nisam iskusio. Ta saradnja se desila upravo pred kraj mog studijskog rada u Minhenu. Na kraju je sve ispalo fantastično. ,,Izašao” sam u velikom tiražu i zaista postigao veliki uspeh.

MONITOR: Prije tri godine snimili ste CD ,,Pure Life” i započeli rad na ,,Magic of springs”, kojeg planirate promovisati na Gitar Art Festivalu u Beogradu. Recite nam nešto o tim projektima i kakva vrsta inovacije je sada u pitanju?
MANOJLOVIĆ: Imam dva ozbiljna projekta na kojima radim. Jedan s mojim bendom, a u pitanju je bluz-rok. Drugi projekat radim sa suprugom Izoldom Barudžijom (ex Aska) Magic of springs. To je već nešto drugo, sviramo instumentalnu muziku sa simfonijskim orkestrom. Taj program ću predstaviti 11. februara u Beogradu na Gitar Art Festivalu. Da pojasnim, springs su u prevodu glasne žice, a pošto je puno instrumenata koji su springs, tu će biti zastupljeni osim gitare, violina, čelo… To je, u stvari, pop muzika s klasičnim instrumentima i zvukom simfonijskog orkestra u pratnji. Upravo je to ovo što radim poslednjih godina. Jako dobro prolazi u svetu, pa smatram da nema nikakvog razloga da ne prođe i ovde.

MONITOR: Jedan od gostiju na hercegnovskom koncertu Zlatko Manojlović i prijatelji je i vaš sin Todor Manojlović. Kažu da je uspješan student gitare i veliki poznavalac pop-rok repertoara, kojeg izvodite.
MANOJLOVIĆ: On ima famozan osećaj za muziku. Sa dvanaest godina postao je najmlađi student u Nemačkoj na Muzičkoj akademiji u Dizeldorfu. Sad kad ima petnaest godina, na petom je semestaru, a u Herceg Novi je (između ostalog) došao zbog polaganja Master kurseva. Učestvovao je na raznim evropskim takmičenjima i procenjuju ga kao veoma talentovanog muzičara.

Marija ČOLPA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

PATRICIJA POBRIĆ, ZVIŽDAČ BEZ SERTIFIKATA: Nisu me slomili

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nastaviću da se borim. Da radim sa mladima, najviše sa djecom iz socijalno ugroženih porodica, kako bi im pomogla da steknu obrazovanje i  samopouzdanje. Oni neće prodati ličnu. I to je moja pobjeda

 

Nakon što je jedini optuženi u slučaju Ramada pravosnažno osuđen na uslovnu kaznu pa potom zadržao posao u Vladi, prošle nedjelje su i njegovi pomagači – lažni svjedoci, nepravosnažno osuđeni na uslovnu kaznu. Tako je, od svih aktera afere Ramada, izistinski kažnjena samo naša sagovornica Patricija Pobrić, nekadašnja menadžerka u hotelu Ramada. Ona je prijavila zluopotrebu ržavog novca i izgubila posao. Dok su oni koji su učestvovali u zloputrebama i niihovom (uzaludnom) prikrivanju dobili uslovne kazne, a neki i unaprjeđenja umjesto optužnice.

MONITOR: Osjećate li se krivom?

POBRIĆ: Ne osjećam. . Mada je istina da u ovom sistemu, ako govoriš istinu i braniš pravdu, ispadneš kriv. Onda imaju pravo da te vrijeđaju.Meni su govorili da sam lažov, izdajnik, neprijatelj države i demokratije… Tako da, možda, i jesam kriva.

Ali, kad pogledate, sličan tretman imaju praktično svi koje se bore za pravdu, ili govore o zloupotrebama i kriminalu pod okriljem vlasti. I to nije samo naš fenomen. I Asanž je kriv. I Snouden je kriv… Mnogi su krivi zbog toga što ne žele da se pomire sa zloupotrebama moćnika. Živimo u takvom svijetu.

MONITOR: Pravosnažne sudske presude potvrdile su kako ste od početka slačajaR amada govorili istinu. Koliko vam je pomogla ta potvrda iz sudnice?

POBRIĆ: Nije mnogo. Oni koji su me poznavali od početka su znali da govorim istinu. I dokumentacija koja je pratila Ramada proces bila je uredna, lako razumljiva i nedvosmislena. Ko god je htio mogao je da vidi da sam u pravu.

Ipak, sudski epilog je, moram priznati, za mene bio neočekivan. Ne vjerujem u ovdašnje sudstvo i očekivala sam oslobađajuće presude. Tako i ovaj mali progres, mali uspjeh koji se desio – da je neko, ipak, osuđen za učinjene zloupotrebe – doživljavam kao napredak, kao jedan pozitivan događaj. Izrečene kazne su, naravno, druga priča.

A ja sam iz svega ovoga izašla čista.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MENTOR LUNJI, GRAĐEVINSKI  INŽENJER IZ ULCINJA: Legalizovanje divlje gradnje opasnije od zemljotresa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako za nelegalni objekat nije urađen glavni projekat uzimaju se u obzir podaci o konstrukciji objekta na osnovu izjave vlasnika bespravnog objekta!? To u prevodu znači da bi podatke od kojih direktno zavisi stabilnost objekta trebalo da dobijemo od vlasnika objekta, koji može biti domaćica, ekonomista, pravnik, kuvar… Ljudi koji nemaju  nikakve veze sa građevinom

 

MONITOR: Da li su crnogorski propisi o gradnji i zaštiti od zemljotresa usklađeni sa svjetskim standardima?

LUNJI: Mi smo još u tzv. sivoj zoni kad je primjena standarda u pitanju. Još su na snazi JUS standardi stari više od tri decenije, ali uporedo se primjenjuju i evropski standardi poznati kao Evrokod (Eurocode). Evrokodovi, iako puno složeniji za primjenu, što im je po mom mišljenju najveća mana, imaju tu prednost da se stalno dopunjuju i da se radi na njima. Na JUS standardima niko ne radi više već par decenija i nikako ne mogu biti konkuretni na tržištu. Mislim da će se sljedeće godine i zvanično prestati sa upotrebom starih standarda, što je dobra vijest. Ipak, prelazak na nove standarde treba da bude dio novog zakona o izgradnji, pošto zakon danas omogućuje da reviziju projekata rađenim po Eurocodu rade ljudi koji nikad u životu po tim stadnardima nisu projektovali, a imaju licencu revidenta dobijenu na osnovu iskustva po JUS standardima. To znači da garant  kvaliteta obezbjeđuju ljudi neprimpremljeni za taj posao, što stvara uslove za provlačenje ozbiljnih propusta u projektovanju.

MONITOR: Šta je najbitnije prilikom gradnje nekog objekta da bi se moglo reći da je seizmički siguran u slučaju zemljotresa?

LUNJI: Uglavnom to što većina građjana već zna. Dobar projekat i kvalitetan nadzor. Dobar projekat podrazumijeva jasan koncept konstrukcije, dobar proračun i kvalitetno detalisanje armature. No i najbolji projekat se može upropastiti nekvalitetnim nadzorom.Takođe, ni najbolji nadzor ne može spasiti nekvalitetan projekat.

MONITOR: Šta podrazumijeva dobro projektovan objekat?

 LUNJI: Dobro projektovan objekat  je objekat čije ponašanje tokom zemljotresa možemo da predvidimo. To se uglavnom obezbjeđuje simetričnim rasporedom nosećih elemenata – stubova i zidova, ujednačenim rasporedom mase objekta kao i uniformnim rasporedom krutosti nosećih elemenata (što se postiže preko ujednačenosti njihovih dimenzija). Uglavnom sve jednostavni principi koji se lako mogu definisati preko kvalitetne saradnje između konstruktivaca i arhitekata još u fazi izrade arhitektonske ideje.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LAZAR DRAGOJEVIĆ, GLUMAC: Ulaznica za neko lijepo mjesto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za upis na Akademiju sam se borio, upisao je iz petog pokušaja i tako naučio da bez rada i truda nema uspjeha

 

MONITOR: Na nedavno završenom Podgorica Film Festivalu prikazan je film”Odvedi me na neko lijepo mjesto” Ene Sendijarević, u kojem tumačite jednu od glavnih uloga. Film je osvojio Srce Sarajeva, ali i nagrade na filmskim festivalima u Seulu, Roterdamu, Tirani… Sada kada film niže zaslužene uspjehe, kažite mi o procesu rada i izboru da vi tumačite glavnu ulogu.

DRAGOJEVIĆ: Sve je počelo pozivom kasting agentice Timke Grahić iz Bosne i Hercegovine koja je tada radila ranu fazu kastinga za dugometražni holandski film. Nakon što smo snimili moje predstavljanje, rekla je da će mi javiti ako budem izabran za audiciju. Mjesec dana nakon prvog susreta, uslijedio je i drugi, ovog puta u prisustvu rediteljke Ene Sendijarević, koja je nakon dvije audicije meni dodijelila jednu od tri glavne uloge – Denisa. Kroz proces sam učio glumu pred kamerama. Mnogo se razlikuje od teatarske glume, jer kao što u teatru postoje pravila, tako postoje i na filmu. Jedno od glavnih načela glume pred kamerama koje sam naučio tokom prvog procesa, kojeg se pridržavam i kojeg ću se pridržavati jeste: Less is more. Sva poenta glume jeste ne glumiti, nego jednostavno biti ja u datim okolnostima.

MONITOR: Film ima humoristični ton, a teme koji obrađuje je život mladih, njihova neprilagođenost, nasilje, migracije, ženska seksualnost… Koliko je važno danas obrađivate baš ove teme, na indirektan način analizirati svakodnevicu i sve probleme kroz koje mladi sa ovih prostora prolaze?

DRAGOJEVIĆ: Mnogo mladih ljudi sa naših prostora svoju sreću traži van granica Balkana. U zemlji u kojoj trenutno živim i studiram, vrše se mnoge podjele koje pritiskaju i guše mladu generaciju poput likova koje ste imali priliku vidjeti u filmu Take me somewhere nice. Zbog toga, mladi se često zatvaraju u sebe, dobijaju razne komplekse zbog kojih se vrlo često ponašaju i nasilno, dobijaju potrebu da se izraze, ali zbog osuđivačke sredine, mišljenje ostaje duboko u njima i nerijetko postaje toksično. Ena je to prikazala u filmu na direktan i indirektan način, uglavnom humorom. I sam Gogolj je u sred svojih predstava na kratko šou prekidao, upitavši publiku čemu se smiju, a nakon što publika ne bi znala odgovor, on bi rekao: Sebi se smijete i nastavljao sa performansom.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo