Stvarni i lažni
Građanizam je negativni termin kojim nacionalisti na Balkanu i u Crnoj Gori odskora pokušavaju da i dodatno i po malo humorno diskredituju svoje stare političke protivnike. Da pokažu kako se ispod univerzalističke, kosmopolitske i multikulturne, to jest građanske retorike i politike njihovih protivnika, zapravo, celo vreme krije nešto sasvim drugo, čak suprotno, krajnje partikularno, prevarno i lažno. I odmah na početku treba reći, diferencirati i istaći, nacionalisti su pri tome jednim delom u pravu, jednim delom u krivu. Kao i svaki drugi ljudski artefakt, i građanizam može biti lažan, kao i stvaran. Ali krenimo redom.
Najpre o lažnom građanizmu. Građanizam do skoro punih trideset godina vladajuće i nesmenjive a danas opozicione DPS i njenih satelita, definitivno je lažni, sebični i prevarni građanizam, i u tom delu kritika nacionalista, sasvim je na mestu. Ima li koga u Crnoj Gori i svetu, uostalom, ko još uvek ne zna šta se stvarno krije ispod maske tobože građanske, multikulturne i proevropske Crne Gore DPS-a i satelita? Sumnjam. Ipak, podsetiću. Najpre dve relevantne međunarodne adrese. Hibridna autokratija (Freedom House, 2019). I crnogorska mafija odnosno mafiokratija našeg Vrhovnog „integralnog igrača“ (Moises Naim, Foreign Affairs, maj-jun 2012). A zatim i naša domaća radinost. Velikocrnogorski nacionalizam. Pri tome, sve je integrisano u jedan sistem, autokratija i mafiokratija kao najdublji sloj, velikocrnogorski nacionalizam, naravno u negativnoj hemiji sa svojim najvećim i najstarijim arhi-neprijateljem, velikosrpskim nacionalizmom (da sada imenujemo i nacionaliste s početka ovog teksta), kao glavni alat ili instrument, i lažni građanizam, kao glavni maskirni odnosno prevarni efekt.
A sada i o onom delu u kojem su velikosrpski i ostali nacionalisti u krivu. Čak veoma u krivu. Najpre, u krivu su kada tvrde da je celokupni politički građanizam kao takav lažan i prevaran. U stvari, stvarni građanizam je samo najkraći rezime odnosno sažetak, za vladavinu prava i zakona (rule of law). Za jednakost građana pred zakonom, odnosno, gledano s druge strane istog odnosa, za zakon koji je jednak za sve građane, bez obzira na njihovu etničku, rasnu, versku, jezičku ili bilo koju drugu posebnu, partikularnu ili privatnu pripadnost odnosno razliku. A to je već nešto, što je istorijski i politički izboreno, kako gde, ali u proseku, pa i na Balkanu i u Crnoj Gori, makar u načelu, već najmanje par vekova, naime od kada je modernog građanskog društva, prosvetiteljstva i moderne.
A zatim, velikosrpski i ostali nacionalisti, u krivu su i kada tvrde, da je svako razlikovanje između građanskih i ostalih pa i nacionalnih i nacionalističkih stranaka, na Zapadu, potpuno nepoznato. Tačno je samo da je sve do pre nekoliko godina, preciznije do uspona trampizma i breksitizma 2016, izgledalo kao da je rečeno razlikovanje na Zapadu, istorijski, uspešno i nepovratno prevaziđeno. Pa tako i skoro iščezlo iz tekućeg političkog života i rečnika. Ali su upravo trampizam i breksitizam, i njihova Internacionala takozvanih novih suverenista, zapravo nacionalista, među njima i ovih naših, označili veliki, nazadnjački i opasni kambek ovog smrtonosnog razlikovanja i sukobljavanja, sada i na Zapadu, a ne više samo u Crnoj Gori i na Balkanu, kao mračnih 1990-ih.
Ali teorijsko, istorijsko i političko razlikovanje između stvarnog i lažnog građanizma, i između građanizma i nacionalizma, o kojem je u ovoj kolumni reč, ima i jednu svoju ličnu, sasvim ličnu dimenziju. Reč je o jednom mom nedavnom iskustvu, odnosno otkriću. Koje me je u početku šokiralo, da bih tek na kraju, i za to iskustvo, odnosno otkriće, pronašao neki minimalni balans i spas. Bilo je to ovako. Samo nekoliko dana nakon velike tridestovgustovske smene 2020, u kasnim noćnim satima, neposredno pred zaspivanje, u onoj egzotičnoj zoni između jave koja se povlači i sna koji se prikrada, rečena velika smena dozvala je u moju svest sećanje na prve obnovljene višepartijske izbore u Crnoj Gori, održane pre tačno trideset godina, sećam se kao da je juče bilo, u nedelju, 9. decembra 1990. San se sa ovim sećanjem odmah povukao, java povratila. Poređenje između rezultata prvih i potonjih crnogorskih postkomunističkih izbora, izazvalo je u meni pravi šok, balans je došao kasnije.
Najpre šok. Neku nerazvijenu slutnju o tome imao sam i ranije, uvek sam bio samokritičan, ali sam one noći, došao i do egzaktne, matematičke i statističke potvrde, nepromenjenog sumornog stanja stvari u našoj maloj i jedinoj, svih ovih trideset godina. Poređenjem procenta osvojenih stvarno građanskih mandata, Saveza reformskih snaga i par stranaka manjinskih naroda, na izborima 9. decembra 1990, sa procentom isto takvih stvarno građanskih mandata, Mira naše nacije, Crno na bijelo i manjeg dela Za bolju Crnu Goru, osvojenih na izborima 30. avgusta 2020, trideset godina kasnije, došao sam do alarmantnog podatka. Da je taj procenat, svih ovih trideset godina, bio i ostao isti, nepromenjen, naime, između petnaest i dvadeset procenata. Drugim rečima, da stvarno građanska Crna Gora, svih ovih trideset godina, nije ni malo, ni pedalj, ni milimetar napredovala. Za ovo je malo reći šok. Tako da nije samo Helena žena koje nije bilo, iz najboljeg teksta na ovu temu ikada, iz jedne od poslednjih kolumni Borisa Dežulovića, nego smo svi mi, stvarni građanisti, ljudi kojih u ovih trideset godina nije bilo. Makar ne u Crnoj Gori Mila Đukanovića. Kojoj, opet, možete reći sve, da nije država nego latifundija, da nije demokratija nego autokratija, da nije vladavina prava nego mafiokratija, i tako dalje, i tome slično, samo joj ne možete reći da je nije bilo. Svih ovih trideset godina, pa i danas, nakon velike smene tridesetog avgusta.
Balans je došao u narednih nekoliko dana i sedmica. Na moje sumorne i alarmantne konstatacije, nekoliko kolega, studenata i prijatelja, istomišljenika, bliskomišljenika i neistomišljenika, suprotstavilo mi se sa nekoliko faktora koji na stanje stvarnog građanizma u Crnoj Gori bacaju nešto optimističkije svetlo. Najpre, da je, uprkos svoj poznatoj heterogenosti, potencijal stvarnog građanizma, u novoj parlamentarnoj većini, pa i u njenoj aktuelnoj nacionalističkoj frakciji, veći nego što se to danas može zaključiti. Zatim, da je slično i sa satelitima DPS, to jest da ni mnogi njihovi takozvani obični članovi, neće beskonačno da prate i slede svoje otuđene, korumpirane i DPS-u servilne vrhove. Konačno, da sličan potencijal stvarnog građanizma, postoji čak i u mnogobrojnom običnom članstvu, našeg tridesetogodišnjeg Levijatana, da ne kažem monstruma DPS-a.
Posle izvesnog oklevanja, ali i sa produženim strahovima, prihvatio sam tezu svojih kolega, studenata i prijatelja, o još uvek potisnutim i nerealizovanim, ali postojećim, većim potencijalima stvarnog građanizma. Da budem iskren do kraja, ni danas nisam sasvim siguran da li sam to učinio iz stvarnog ubeđenja, ili iz psihološke potrebe. Da ne potonem u potpuno ništavilo iz kojeg nema izlaza.
Milan POPOVIĆ
IN ENGLISH3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
FOKUS4 sedmice
INTERVJU4 sedmice