Dva zakona, o lustraciji i o oduzimanju nezakonito stečene imovine

Vlada konstituisana nakon prve mirne smene vlasti, najavila je i prve slobodne izbore u novijoj, tridesetogodišnjoj, pa i u celokupnoj crnogorskoj istoriji, kao svoj glavni politički cilj, ishod i mandat. Ali je do ostvarivanja ovog cilja, dug i težak put od sedam milja. Znamo, slobodnih izbora ne može biti bez minimuma vladavine prava, a kako sa ovom stvar stoji u Crnoj Gori, to isto tako dobro znamo. Da je i jedna jedina prepreka na ovom putu, sama mračna ostavština tridesetogodišnje crnogorske mafiokratije, bila bi dovoljna. Ali nije. Svoj mandat nova vlada započinje u ekstremno teškim uslovima najmanje tri povezane katastrofe. Katastrofe pandemije KOVID-19 koja plamti, padajuće ekonomije, koja ovu prati, i jedne vrste nedovoljno primećenog, ali potencijalno opasnog, zapravo najopasnijeg, produženog političkog dvovlašća, između tek konstituisane nove vlasti i razvlašćene ali još uvek netaknute ekonomske i političke moći stare oligarhije.

U ovakvim uslovima, redosled stvari i poteza nove vlasti, nije manje značajan, od samih ovih stvari i poteza, posmatranih onako odvojeno, izolovano i samostalno. Naravno da slobodnih izbora u Crnoj Gori ne može biti dok su mafiokratski DPS i Vrhovnik na slobodi, ali se ni mafiokratski DPS ne može zabraniti (iako to članovi 55 i 149 Ustava Crne Gore od Ustavnog suda Crne Gore izričito traže), niti se Vrhovnik i njegovi mogu krivično-pravno procesuirati (na osnovu brojnih članova Krivičnog zakonika Crne Gore), sve dok je pravosuđe u Crnoj Gori ovoliko, to jest potpuno, ili skoro potpuno zarobljeno. Svaki preuranjeni pokušaj u tom smeru bio bi nepotrebno gubljenje energije i vremena, ako ne i sigurno političko samoubistvo. Zbog toga prvi korak na ovom dugom putu od sedam milja mora biti donošenje zakona o lustraciji i zakona o oduzimanju nezakonito stečene imovine. I uporedo sa ovim – oslobađanje pravosuđa. Tek nakon toga moguće je i sve ostalo.

Za donošenje dva navedena zakona dovoljna je prosta parlamentarna većina. A prilikom pripreme i izrade, preporučljiva, čak veoma preporučljiva, maksimalno moguća međunarodna i unutrašnja ekspertska i nevladina pomoć. I, što je isto tako značajno, najumerenija varijanta. Zbog toga što su (ne)dela našeg Vrhovnika i njegove tridesetogodišnje oligarhije toliko velika, brojna i notorna, da ih bez odgovarajuće lustracione i imovinske sankcije ne mogu ostaviti čak ni najumerenije varijante ova dva zakona. Takođe, treba ići na najnespornija, najintegrativnija i najjednostavnija rešenja. I to ne samo zbog izuzetne ideološke i političke heterogenosti nove parlamentarne većine, nego i zbog isto takve pa i veće ideološke i političke heterogenosti celokupnog crnogorskog društva. Ni jednog momenta, ne sme da se smetne sa uma, reč je o prvom koraku i novom početku za čitavo društvo, a ne samo za novu parlamentarnu većinu, vladu i vlast.

U tom smislu, umesto podrobnijeg rasvetljavanja određenih nerazumevanja, nedoumica i konfuzija, koje su se, u vezi sa ova dva zakona, već pojavile u javnosti, u nastavku sledi samo jedan sumaran, ali konkretan pozitivni predlog. Kada je o zakonu o lustraciji reč, to je, pre svega, izbor optimalnog perioda i fokusa, po našem mišljenju to su postjugoslovenski ratovi i ratni zločini 1991– 1999, a zatim, to je i izbor odgovarajuće lustracione sankcije, zabrane vršenja javnih funkcija do kraja života, za sve one koji su u rečenom periodu 1991– 1999. bili na najvišim državnim funkcijama, osim za one za koje je notorno poznato da su bili antiratno angažovani, ministri u koalicionoj vladi Crne Gore 1990-ih iz redova LS i SDP, kao i vanstranački ministar inostranih poslova Miodrag Lekić, na primer. Sankcija o kojoj je reč je za objektivnu političku, a ne za subjektivnu i individualnu krivičnopravnu odgovornost, jer će ovu drugu moći da utvrdi samo oslobođeno pravosuđe. A kada je o zakonu o oduzimanju nezakonito stečene imovine reč, tu, za početak, treba istaći samo jednu stvar, naime da se materija ovog zakona u velikoj meri preklapa sa materijom zakona o lustraciji, jer je nezakonito sticanje imovine u našem slučaju započelo upravo sa ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, kao našom odnosno njihovom, oligarhijskom „prvobitnom akumulacijom kapitala“.

Do sada u ovom tekstu namerno nije bilo reči o tromesečnoj tranziciji nove parlamentarne većine, vlasti i vlade. I same one tri katastrofe s početka ovog teksta bile su više nego depresivne. Ali se sada nešto ipak mora reći i o ovoj tromesečnoj tranziciji. Koja je po mnogo čemu bila izuzetna. U stvari, čudo neviđeno. Period od 30. avgusta do 4. decembra 2020. Crna Gora je (is)pratila bez daha. Septembar jeste bio neočekivano pozitivan, ali su zato oktobar i novembar bili neočekivano negativni. Zapravo, šokantni. Pre svega, zbog dela nove parlamentarne većine, koji je objavio rat ne samo uobičajenoj politici, nego i elementarnoj logici, optužujući najpre svog sopstvenog lidera i mandatara za sastav nove vlade, da je čovek Mila Đukanovića i DPS-a i tome slično i još grđe i gore, a onda glasajući za njega i njegovu vladu u parlamentu. A zatim, i zbog dela same vlade, koji je u bliskoj prošlosti, bio onako intenzivno identitetski odnosno anti-„ustaški“ angažovan.

Očekivanje premijera da će ovaj anti-„ustaški“ angažman, i sve ostalo, ostati u prošlosti, jeste benevolentno, poželjno i legitimno, ali je razložan, razumljiv i legitiman i strah da baš i neće biti tako, nego da će se sve to, u najnegativnijem obliku i u najnepovoljnijem momentu, vratiti iz prošlosti u sadašnjost. A znamo, naš Vrhovni, i svi njegovi, u poslednjih trideset godina, do neba su usavršili, upravo proizvodnju, upotrebu i zloupotrebu identitetskih pitanja, trauma i strahova. To je njihov privilegovan teren. U tome im nema ravnih. Na planeti Zemlji a ne samo u Crnoj Gori. Slično je i sa onom, malo je reći, iznenađujućom antipolitikom i antilogikom dela nove parlamentarne većine. I ovde smo u produženoj i nelagodnoj zoni između nade i straha. Nade da je rečena antipolitika odnosno antilogika samo veliki tranzicioni šum koji će ubrzo proći. I straha da se iza ove dve zapravo kriju politika i logika stare-nove partitokratije. I priprema za skore vanredne izbore.

Na kraju, i jedna vrsta najkraćeg mogućeg rezimea. I isto takvog objašnjenja. Autor ove kolumne ne može da se seti da je u poslednjih tri, četiri decenije, ne samo u Crnoj Gori, nego i šire, mnogo šire, pa i u celom svetu, uopšte bilo vlade koja je imala ovoliko složen, težak i zahtevan mandat, uz istovremeno ovoliko slabu, protivrečnu i neiskrenu podršku, kao što je to slučaj sa aktuelnom odnosno četrdeset drugom vladom Crne Gore. Te, čije šanse da uspešno dočeka kraj svog četvorogodišnjeg mandata, zbog toga, i nisu posebno velike. Objašnjenje se tiče razloga zbog kojeg je ova vlada, uprkos tome, pa i uprkos svim njenim brojnim problemima, nedostacima i manama, o kojim je bilo reči i u ovom tekstu, ipak, ono najbolje, najvrednije i najviše što Crna Gora danas ima. Taj razlog je u nekoj vrsti surove ali tačne matematike i psihologije. U odnosu na nulu, to znamo iz ove matematike i psihologije, svaka, pa i najmanja veličina, porast ili šansa, beskonačno je velika. Ili, da to prevedemo na naš crnogorski teren, u odnosu na doskorašnju tridesetogodišnju nesmenjivu oligarhijsku vlast DPS i Mila Đukanovića, nova, četrdeset druga vlada Crne Gore, njena agenda i njena, odnosno naša šansa, beskonačno je velika. To je ta naša surova ali tačna matematika i psihologija.

Milan POPOVIĆ