Povežite se sa nama

INTERVJU

BORKA PAVIĆEVIĆ, DIREKTORKA CENTRA ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU: Kultura kao život

Objavljeno prije

na

Kod nas se kultura najčešće razumije kao umjetnička produkcija, a malo je onih kojima je ona pretpostavka i za sve drugo što radimo, kako mislimo i živimo. Prenebregavajući raznorazne „kulturne segmente”, o tome smo razgovarali sa Borkom Pavićević, koja o kulturi misli (i radi), ne zaboravljajući ovu njenu sveobuhvatnost i dijalektičnost.

MONITOR: Zalagali ste se za pravo i obavezu intelektualaca i umjetnika da utiču na sudbinu društva?
PAVIĆEVIĆ: Volela bih da ne kažem nijednu frazu o tome. Pitanje kulturnog javnog dobra svakim je danom sve suženije.Ima jedna generalna stvar s tim u vezi, a to je debarasiranje kulture u jedan geto i to se posebno odnosi na umetnost koja je ,,lepa stvar”, čime se zapravo odlaže njena političnost. Odgovornost je na nama koji dozvoljavamo da se rastave politika i kultura i to je centralno pitanje ove zemlje, sada, u ovom času. Jer, izjednačenjem snaga između demokrata i SNS mi ponovo dolazimo do istog pitanja pred kojim stojimo od 1991. Nedostatak bilo kakvog sistema vrednosti dovodi do toga da ljudi kažu kako ,,samo rade svoj posao”, a to je jedna od najstrašnijih smišljenih rečenica koju smo čuli od Ajhmana iz one kabine na suđenju. Šta je ovde programska orijentacija vidi se i po tome što ,,linija 481″ namenjena NVO finansira većinom novca crkvu, a Crveni krst duplo manje. Da su to bar dali izbeglicama, ne bi niko od nas imao ništa protiv. O čemu ćemo mi govoriti pred izbore, koji su argumenti. Važno je šta se radi, a ne govori. Izgleda da se sve daje na finansiranje raznih ,,uniformi”…Tako su ovde građani stranci koji ostaju u javnom prostoru, a država se negde izmestila. Prvo što smo očekivali jeste da se razvije, da se ,,kapacitira” prosveta. Otuda i dalje onih milion i nešto glasača. Jer, kultura je pitanje savesti, angažmana, pitanje tog čuvenog Fromovog ,,za” a ne samo ,,protiv”, i učinci toga su ekonomski. Ja ne znam kako nekome to objasniti da ekonomija zavisi od te prosvete.

MONITOR: Kritikovali ste dominaciju žargona evrobirokratije, novo okamenjivanje jezika, novogovor sistema…
PAVIĆEVIĆ: Prvo, razgovor o Evropi je ucenjen. On se stalno nalazi na rubu toga da će neka budala sada kritičku reč o Evropi da doživi kao odbitak od evroatlantskih integracija. Mi ne razgovaramo o tome normalno, polemički. A jedna od osnovnih evropskih tekovina je kritičko mišljenje.

MONITOR: To je i osnov napretka Evrope…
PAVIĆEVIĆ: Uprkos granicama koje proizvode ovolike nacionalne identitete na svaki način. Naravno, da tu neće biti kraj. Nasuprot tome je ono na bazi čega je Amerika zemlja gde demokratija drugačije zvuči. Ali umesto da o tome raspravljamo kao Balibar ili Burdije, mi raspravljamo jezikom evropske birokratije od kojeg se i svakom pristojnom u Evropi diže kosa na glavi. U ovoj sredini umesto da se taj ogroman resurs iskustva ovoga rata i ovoga čuda tranzicije artikuliše u jednoj dijaloškoj i kritičkoj formi, što bi moglo i ljudima u EU da pomogne da razumeju šta rade, mi se bavimo kajmakom i malinama, ne shvatajući da je trauma mesto savremene umetnosti. Tamo gde je bio zločin početak je kreacije. I kao da ne postoji ozbiljna evropska literatura i kao da nema nikog u Parizu, Briselu ili Londonu ko će reći isto što i ja. Odnosno, ti derivati tog projektnog jezika koji se shvataju na automatizovan način, dovode do toga da Angela Merkel kaže da je multietnički koncept pao. Osnovno naše uporište danas je pojedinac i možda je rešenje u stvaranju onih balibarovskih pokretnih ćelija ujedinjenih građana Evrope ako je moguće da se na tome zasniva stvar.

MONITOR: Ujedninjavanje ljudi a ne samo država?
PAVIĆEVIĆ: Između ovih koncepata arogancije i inferiornosti koji smo pokupili iz ovoga rata, nema razlike. Zato se i dolazi do pat pozicije u kojoj stalno nešto popravljamo po zahtevu EU: zato što se nema inicijative i kapacitiranosti. Kad nemaš svoj projekt bićeš deo tuđeg projekta. I to je nešto što se danas dešava u Beogradu u svakoj instanci, na svakom mestu. Nema političkog dijaloga, nema dijaloga o opštem dobru, javnog kulturnog prostora.

MONITOR: Odnosa prema slobodi?
PAVIĆEVIĆ: Ako ljudima odgovara da budu kmetovi, kao što je jedan profesor pravnog fakulteta stalno govorio o ,,podanicima”. Pitanje slobode ključno je pitanje.Trebalo bi pročitati Adama Mihnjika, njegov tekst u Danasu. Kod nas je umesto toga stiglo imitativno načelo ,,gadžeta”, nama Evropa stiže kao kič, kao kopija firmiranih proizvoda, kao imanje ili posedovanje a ne kao bivanje. Pokušavali smo da to otvorimo skupovima o tranzicionoj pravdi na granicama Evrope, umesto da se diskutuju problemi čitavog evropskog prostora, umesto da smo u toj situaciji da razgovaramo…

MONITOR: Da tako pokažemo da smo Evropljani?
PAVIĆEVIĆ: I da onda damo svoj doprinos. Ali mi kao da nemamo svog plana, svoje ideje, svog htenja. Svodimo se na slušaoce, a ko to trpi zaslužio je sve ono što ga snađe, kako kaže Karl Marks.

MONITOR: Ali pored neznanja ima i malicioznosti…
PAVIĆEVIĆ: Možda je i najbolja slika toga jezik. Mi i dalje govorimo – ,,ono što nam se dogodilo”, a za rat u Bosni je to ,,kriza”. Jer ne znamo da kažemo – to smo i to uradili. Očekujem da neko na TV kaže uskoro da je to bio ,,ivent” ili ,,hepening” u Bosni, u produkciji PR-ova i spin majstora. Pa reč ,,u tranziciji”,to je naša slika i prilika. Tu je i grozna reč ,,odraditi”, a ne raditi….

MONITOR: Svijet se i bez naše pomoći ,,ipak okreće”. Evo i ova Vikiliks revolucija mogla bi pokrenuti važna pitanja…
PAVIĆEVIĆ: Prvo bi trebalo razmisliti o onom nesrećnom čoveku koji čami u zatvoru. O onom američkom službeniku.On je u zatvoru a malo se o njemu govori. Ja mislim da je to jedna apsolutna svetska reteritorijalizacija.Taj potez otvara pitanje tajne, vlasti, stavlja na istorijsku scenu pitanja kome tajne služe.To je veoma složena stvar i traži potpunu redefiniciju shvatanja medija, informacija i državnih aparata: da li država ima pravo na tajnu? To što je taj čovek uradio, to je herojstvo svake vrste, postavlja pitanje koje postavlja filozofija od Karla Kosika – kako država vlada tajnom. Sve to što se sa njim dešava je u stvari pitanje shvatanja demokratije, odnosno ,,jednoličnosti kupljene po cenu jednakosti”, kako bi rekli filozofi za koje smo mislili da su već staromodni. Dakle, tj.ceo P.S., Asanžovo saslušanje oko odnosa sa dvema devojkama u Švedskoj, pokazuju koliko je demokratija postala aparat za ugnjetavanje pojedinca. Ono što je baš ovde jednom rekla Danijel Miteran – demokratija nije ono što je jednom zauvek gotovo, dostignuto…Već stvar svakodnevnog procesa kojim se otvara novi prostor slobode. Vikiliks i Asanž su jedna od najfantastičnijh stvari koje su se dogodile, demistifikovanje velike količine gluposti koja se stavlja na mesto demokratije i vlasti na mesto slobode.

MONITOR: Govori i o savremenoj zapadnoj demokratiji, i evropskoj i američkoj, i problemima njihovih međusobnih odnosa…
PAVIĆEVIĆ: Mislim da je to deo svetskog procesa preraspodele. I zato je ovo naše područje važno – jer bi se neke stvari mogle ponoviti, kao što je slučaj s istorijatom bivše Jugoslavije. Havel je u govoru prilikom odlaska sa vlasti rekao da kada sam ja dolazio na vlast, islam je bio na Istoku, a Koka kola na Zapadu, a sada su oboje u Pragu. I tu je taj izazov – kako se može sa svim tim živeti.

MONITOR: A rješenje je prije u kulturi nego u ograničenim političkim kombinacijama od danas do sjutra. Poznavanje i razumijevanje islama kao pretpostavka, kao neophodno u borbi protiv militantnog islama?
PAVIĆEVIĆ: Sigurno da je to, ali ne samo razumevanje, već i jedan aktivan odnos…

MONITOR: Interkulturalan?
PAVIĆEVIĆ: I vraćanje jedne teme, najpraktičnije govoreći, recimo kada govorimo o interreligijskom dijalogu, i pitanja nas ateista. Pitanje sekularnosti. Jedan od oblika demokratije – religijske tolerancije do pitanja, na kraju krajeva: je li Evropa sekularna ili nije? I što reče neko ovde na tribini – jednog dana će Evropa biti judeo-hrišćansko-islamska civilizacija.Tu je upravo pitanje evropskog koncepta ili kako se tvrdi da je od 15. veka s konceptom ujedinjene, hrišćanske bele Evrope i objavljen ,,rat Turcima”. Mi moramo da raspravljamo, trebalo bi da budemo deo tog evropskog dijaloga – šta je to evropski koncept. Jer ništa nije jasno bez toga ni Bosna, ni Jugoslavija…

MONITOR: Čudno je da država ne koristi tu ,,korist iz nesreće”, da ponudi Evropi svoje veliko iskustvo iz zajedništva i sukoba. Da se na neki način i tim doprinosom, uključivanjem u dinamičnu raspravu o evropskom iskustvu, identitetu, ujedinjavanju, iskupi za štetu koju je nanijela onim vrijednostima kojima bi sada da se prikloni?
PAVIĆEVIĆ: Mi umesto da smo centar evropskog dijaloga na bazi svega što smo živeli i što znamo, mi ponavljamo trend, po difoltu, to je najveći plagijat nad našim autorstvom – pitanje zločina i pitanje Evrope.To je naš najvažniji teren, ne govorim specijalno – Srbija, Crna Gora, BiH, Hrvatska. Ali artikulacija tog iskustva, gde se ono ponavlja u jednom širem kontekstu, i na koji način i koliko bi to moglo da bude značajno da se o tome nešto kaže i napiše. E ne, ovde su pitanja šljivovice i ajvara. Baš je to pitanje, jer je čitav svet zapetljan u nešto što smo mi videli kako se ne može rešavati. Mi smo sredina gde je 1951. rečeno – skidajte feredže, mi smo učili emancipatorske politike ženske ravnopravnosti, mi smo ta sredina gde je postojalo besplatno šklovanje. Mi možemo da pokažemo kako se to izvrće i u koju svoju suprotnost dopada… A to su velika pitanja i čitav svet je pred njima. To je naše pravo zajedništvo s pitanjima evropskih integracija.

Niko ništa ne čita

MONITOR: Zajedničko evropsko iskustvo? Učenje iz zajedničkog iskustva?
PAVIĆEVIĆ: Ima li od Pikolaminija iz 15.veka nekog odgovora? Zašto je došlo do etničkog čišćenja, koja smo mi to sredina bili? Umesto toga, mi pričamo o nacionalnom identitetu. Stvari se dekontekstualiziraju. Ako ne znaš šta je bilo u Vukovaru, kako ćeš da znaš šta je s ovim čovekom koji se sada isporučuje? A pošto mi nismo raspravili kontekst, nemamo tekst. Nema teksta bez konteksta. Stalno sudimo unazad sa stanovišta sadašnjosti a neke stvari su takve samo zato što su se dogodile u određenom kontekstu. I još oko identiteta i jezika: sve manje iko čita Njegoša, niko živ ne čita ništa. Od celog tog prevođenja, identiteta, tih pisaca nema nigde u školskim programima dok se mi počupasmo oko njih. Izvršen je izgon jugoslovenske literature. I onda se pitamo otkud Farma. Niko više ne zna šta je dubrovačka literatura, pošto je bombardovan Dubrovnik i Mirjana Miočinović zbog toga otišla s fakulteta. Ovde se svuda, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i na Kosovu, pobije prvo nacionalna zastava, a onda se na tom mestu podigne nečija vila u divljoj gradnji…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo