Povežite se sa nama

INTERVJU

BORKA PAVIĆEVIĆ, DIREKTORKA CENTRA ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU: Kultura kao život

Objavljeno prije

na

Kod nas se kultura najčešće razumije kao umjetnička produkcija, a malo je onih kojima je ona pretpostavka i za sve drugo što radimo, kako mislimo i živimo. Prenebregavajući raznorazne „kulturne segmente”, o tome smo razgovarali sa Borkom Pavićević, koja o kulturi misli (i radi), ne zaboravljajući ovu njenu sveobuhvatnost i dijalektičnost.

MONITOR: Zalagali ste se za pravo i obavezu intelektualaca i umjetnika da utiču na sudbinu društva?
PAVIĆEVIĆ: Volela bih da ne kažem nijednu frazu o tome. Pitanje kulturnog javnog dobra svakim je danom sve suženije.Ima jedna generalna stvar s tim u vezi, a to je debarasiranje kulture u jedan geto i to se posebno odnosi na umetnost koja je ,,lepa stvar”, čime se zapravo odlaže njena političnost. Odgovornost je na nama koji dozvoljavamo da se rastave politika i kultura i to je centralno pitanje ove zemlje, sada, u ovom času. Jer, izjednačenjem snaga između demokrata i SNS mi ponovo dolazimo do istog pitanja pred kojim stojimo od 1991. Nedostatak bilo kakvog sistema vrednosti dovodi do toga da ljudi kažu kako ,,samo rade svoj posao”, a to je jedna od najstrašnijih smišljenih rečenica koju smo čuli od Ajhmana iz one kabine na suđenju. Šta je ovde programska orijentacija vidi se i po tome što ,,linija 481” namenjena NVO finansira većinom novca crkvu, a Crveni krst duplo manje. Da su to bar dali izbeglicama, ne bi niko od nas imao ništa protiv. O čemu ćemo mi govoriti pred izbore, koji su argumenti. Važno je šta se radi, a ne govori. Izgleda da se sve daje na finansiranje raznih ,,uniformi”…Tako su ovde građani stranci koji ostaju u javnom prostoru, a država se negde izmestila. Prvo što smo očekivali jeste da se razvije, da se ,,kapacitira” prosveta. Otuda i dalje onih milion i nešto glasača. Jer, kultura je pitanje savesti, angažmana, pitanje tog čuvenog Fromovog ,,za” a ne samo ,,protiv”, i učinci toga su ekonomski. Ja ne znam kako nekome to objasniti da ekonomija zavisi od te prosvete.

MONITOR: Kritikovali ste dominaciju žargona evrobirokratije, novo okamenjivanje jezika, novogovor sistema…
PAVIĆEVIĆ: Prvo, razgovor o Evropi je ucenjen. On se stalno nalazi na rubu toga da će neka budala sada kritičku reč o Evropi da doživi kao odbitak od evroatlantskih integracija. Mi ne razgovaramo o tome normalno, polemički. A jedna od osnovnih evropskih tekovina je kritičko mišljenje.

MONITOR: To je i osnov napretka Evrope…
PAVIĆEVIĆ: Uprkos granicama koje proizvode ovolike nacionalne identitete na svaki način. Naravno, da tu neće biti kraj. Nasuprot tome je ono na bazi čega je Amerika zemlja gde demokratija drugačije zvuči. Ali umesto da o tome raspravljamo kao Balibar ili Burdije, mi raspravljamo jezikom evropske birokratije od kojeg se i svakom pristojnom u Evropi diže kosa na glavi. U ovoj sredini umesto da se taj ogroman resurs iskustva ovoga rata i ovoga čuda tranzicije artikuliše u jednoj dijaloškoj i kritičkoj formi, što bi moglo i ljudima u EU da pomogne da razumeju šta rade, mi se bavimo kajmakom i malinama, ne shvatajući da je trauma mesto savremene umetnosti. Tamo gde je bio zločin početak je kreacije. I kao da ne postoji ozbiljna evropska literatura i kao da nema nikog u Parizu, Briselu ili Londonu ko će reći isto što i ja. Odnosno, ti derivati tog projektnog jezika koji se shvataju na automatizovan način, dovode do toga da Angela Merkel kaže da je multietnički koncept pao. Osnovno naše uporište danas je pojedinac i možda je rešenje u stvaranju onih balibarovskih pokretnih ćelija ujedinjenih građana Evrope ako je moguće da se na tome zasniva stvar.

MONITOR: Ujedninjavanje ljudi a ne samo država?
PAVIĆEVIĆ: Između ovih koncepata arogancije i inferiornosti koji smo pokupili iz ovoga rata, nema razlike. Zato se i dolazi do pat pozicije u kojoj stalno nešto popravljamo po zahtevu EU: zato što se nema inicijative i kapacitiranosti. Kad nemaš svoj projekt bićeš deo tuđeg projekta. I to je nešto što se danas dešava u Beogradu u svakoj instanci, na svakom mestu. Nema političkog dijaloga, nema dijaloga o opštem dobru, javnog kulturnog prostora.

MONITOR: Odnosa prema slobodi?
PAVIĆEVIĆ: Ako ljudima odgovara da budu kmetovi, kao što je jedan profesor pravnog fakulteta stalno govorio o ,,podanicima”. Pitanje slobode ključno je pitanje.Trebalo bi pročitati Adama Mihnjika, njegov tekst u Danasu. Kod nas je umesto toga stiglo imitativno načelo ,,gadžeta”, nama Evropa stiže kao kič, kao kopija firmiranih proizvoda, kao imanje ili posedovanje a ne kao bivanje. Pokušavali smo da to otvorimo skupovima o tranzicionoj pravdi na granicama Evrope, umesto da se diskutuju problemi čitavog evropskog prostora, umesto da smo u toj situaciji da razgovaramo…

MONITOR: Da tako pokažemo da smo Evropljani?
PAVIĆEVIĆ: I da onda damo svoj doprinos. Ali mi kao da nemamo svog plana, svoje ideje, svog htenja. Svodimo se na slušaoce, a ko to trpi zaslužio je sve ono što ga snađe, kako kaže Karl Marks.

MONITOR: Ali pored neznanja ima i malicioznosti…
PAVIĆEVIĆ: Možda je i najbolja slika toga jezik. Mi i dalje govorimo – ,,ono što nam se dogodilo”, a za rat u Bosni je to ,,kriza”. Jer ne znamo da kažemo – to smo i to uradili. Očekujem da neko na TV kaže uskoro da je to bio ,,ivent” ili ,,hepening” u Bosni, u produkciji PR-ova i spin majstora. Pa reč ,,u tranziciji”,to je naša slika i prilika. Tu je i grozna reč ,,odraditi”, a ne raditi….

MONITOR: Svijet se i bez naše pomoći ,,ipak okreće”. Evo i ova Vikiliks revolucija mogla bi pokrenuti važna pitanja…
PAVIĆEVIĆ: Prvo bi trebalo razmisliti o onom nesrećnom čoveku koji čami u zatvoru. O onom američkom službeniku.On je u zatvoru a malo se o njemu govori. Ja mislim da je to jedna apsolutna svetska reteritorijalizacija.Taj potez otvara pitanje tajne, vlasti, stavlja na istorijsku scenu pitanja kome tajne služe.To je veoma složena stvar i traži potpunu redefiniciju shvatanja medija, informacija i državnih aparata: da li država ima pravo na tajnu? To što je taj čovek uradio, to je herojstvo svake vrste, postavlja pitanje koje postavlja filozofija od Karla Kosika – kako država vlada tajnom. Sve to što se sa njim dešava je u stvari pitanje shvatanja demokratije, odnosno ,,jednoličnosti kupljene po cenu jednakosti”, kako bi rekli filozofi za koje smo mislili da su već staromodni. Dakle, tj.ceo P.S., Asanžovo saslušanje oko odnosa sa dvema devojkama u Švedskoj, pokazuju koliko je demokratija postala aparat za ugnjetavanje pojedinca. Ono što je baš ovde jednom rekla Danijel Miteran – demokratija nije ono što je jednom zauvek gotovo, dostignuto…Već stvar svakodnevnog procesa kojim se otvara novi prostor slobode. Vikiliks i Asanž su jedna od najfantastičnijh stvari koje su se dogodile, demistifikovanje velike količine gluposti koja se stavlja na mesto demokratije i vlasti na mesto slobode.

MONITOR: Govori i o savremenoj zapadnoj demokratiji, i evropskoj i američkoj, i problemima njihovih međusobnih odnosa…
PAVIĆEVIĆ: Mislim da je to deo svetskog procesa preraspodele. I zato je ovo naše područje važno – jer bi se neke stvari mogle ponoviti, kao što je slučaj s istorijatom bivše Jugoslavije. Havel je u govoru prilikom odlaska sa vlasti rekao da kada sam ja dolazio na vlast, islam je bio na Istoku, a Koka kola na Zapadu, a sada su oboje u Pragu. I tu je taj izazov – kako se može sa svim tim živeti.

MONITOR: A rješenje je prije u kulturi nego u ograničenim političkim kombinacijama od danas do sjutra. Poznavanje i razumijevanje islama kao pretpostavka, kao neophodno u borbi protiv militantnog islama?
PAVIĆEVIĆ: Sigurno da je to, ali ne samo razumevanje, već i jedan aktivan odnos…

MONITOR: Interkulturalan?
PAVIĆEVIĆ: I vraćanje jedne teme, najpraktičnije govoreći, recimo kada govorimo o interreligijskom dijalogu, i pitanja nas ateista. Pitanje sekularnosti. Jedan od oblika demokratije – religijske tolerancije do pitanja, na kraju krajeva: je li Evropa sekularna ili nije? I što reče neko ovde na tribini – jednog dana će Evropa biti judeo-hrišćansko-islamska civilizacija.Tu je upravo pitanje evropskog koncepta ili kako se tvrdi da je od 15. veka s konceptom ujedinjene, hrišćanske bele Evrope i objavljen ,,rat Turcima”. Mi moramo da raspravljamo, trebalo bi da budemo deo tog evropskog dijaloga – šta je to evropski koncept. Jer ništa nije jasno bez toga ni Bosna, ni Jugoslavija…

MONITOR: Čudno je da država ne koristi tu ,,korist iz nesreće”, da ponudi Evropi svoje veliko iskustvo iz zajedništva i sukoba. Da se na neki način i tim doprinosom, uključivanjem u dinamičnu raspravu o evropskom iskustvu, identitetu, ujedinjavanju, iskupi za štetu koju je nanijela onim vrijednostima kojima bi sada da se prikloni?
PAVIĆEVIĆ: Mi umesto da smo centar evropskog dijaloga na bazi svega što smo živeli i što znamo, mi ponavljamo trend, po difoltu, to je najveći plagijat nad našim autorstvom – pitanje zločina i pitanje Evrope.To je naš najvažniji teren, ne govorim specijalno – Srbija, Crna Gora, BiH, Hrvatska. Ali artikulacija tog iskustva, gde se ono ponavlja u jednom širem kontekstu, i na koji način i koliko bi to moglo da bude značajno da se o tome nešto kaže i napiše. E ne, ovde su pitanja šljivovice i ajvara. Baš je to pitanje, jer je čitav svet zapetljan u nešto što smo mi videli kako se ne može rešavati. Mi smo sredina gde je 1951. rečeno – skidajte feredže, mi smo učili emancipatorske politike ženske ravnopravnosti, mi smo ta sredina gde je postojalo besplatno šklovanje. Mi možemo da pokažemo kako se to izvrće i u koju svoju suprotnost dopada… A to su velika pitanja i čitav svet je pred njima. To je naše pravo zajedništvo s pitanjima evropskih integracija.

Niko ništa ne čita

MONITOR: Zajedničko evropsko iskustvo? Učenje iz zajedničkog iskustva?
PAVIĆEVIĆ: Ima li od Pikolaminija iz 15.veka nekog odgovora? Zašto je došlo do etničkog čišćenja, koja smo mi to sredina bili? Umesto toga, mi pričamo o nacionalnom identitetu. Stvari se dekontekstualiziraju. Ako ne znaš šta je bilo u Vukovaru, kako ćeš da znaš šta je s ovim čovekom koji se sada isporučuje? A pošto mi nismo raspravili kontekst, nemamo tekst. Nema teksta bez konteksta. Stalno sudimo unazad sa stanovišta sadašnjosti a neke stvari su takve samo zato što su se dogodile u određenom kontekstu. I još oko identiteta i jezika: sve manje iko čita Njegoša, niko živ ne čita ništa. Od celog tog prevođenja, identiteta, tih pisaca nema nigde u školskim programima dok se mi počupasmo oko njih. Izvršen je izgon jugoslovenske literature. I onda se pitamo otkud Farma. Niko više ne zna šta je dubrovačka literatura, pošto je bombardovan Dubrovnik i Mirjana Miočinović zbog toga otišla s fakulteta. Ovde se svuda, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i na Kosovu, pobije prvo nacionalna zastava, a onda se na tom mestu podigne nečija vila u divljoj gradnji…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SINIŠA GAZIVODA, ČLAN TUŽILAČKOG SAVJETA I ADVOKAT: Mora se odustati od političke kontrole pravosuđa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Političkim elitama do sada je bio prioriet da kontrolišu pravosuđe i od takvih pretenzija se konačno mora odustati. Izvršna i zakonodavna grana vlast treba da se usmjere na to da stvore uslove i otklone prepreke pravosuđu kako bi ono moglo efikasno da se bavi pojedinačnim predmetima, a ne da se politika bavi predmetima

 

MONITOR: U autorskom tekstu Pravosudna reforma u deset tačaka naveli ste ono što treba uraditi kako bi se Crna Gora nakon 20 godina pravosudne reforme bar približila nezavisnom i profesionalnom pravosuđu.  Po vama, i dalje smo daleko od tog cilja jer nije bilo reformskog i odlučnog zahvata. Zašto ga nije bilo, već samo, kako ste rekli, kratkoročnih i prelaznih rješenja?

GAZIVODA: Kada obratimo naročitu pažnju na period od obnove nezavisnosti i početka puta ka učlanjenju u Evropsku uniju, vidjećemo da je jedan dio posla zaista urađen, naročito u dijelu harmonizacije zakonodavstva sa evropskim pravnim okvirom. Međutim, kada je došlo do toga da se moramo baviti prevođenjem tim odredbi sa papira u stvarnost, onda smo se zagubili u tim kratkoročnim i prelaznim rješenjima, odnosno pokušajem da glumimo reformu i to naravno nije dalo rezultate. Prema tome, probali smo sve samo nijesmo probali suštinsku reformu i ja sam, u tekstu koji ste pomenuli, nastojao da iz svoje vizure konkretizujem u deset tačaka što je to što treba uraditi. Važno je napomenuti da se u međuvremenu promijenio i kontekst, imamo jasnu poruku da bez rješavanja pitanja iz poglavlja 23 nećemo riješiti ni jedno drugo poglavlje.

MONITOR: Može li se taj reformski zahvat izvesti bez odgovornih i za to odlučnih političkih klasa, imajući u vidu da, između ostalog, na važna imenovanja zbog neuspjelih političkih dogovora čekamo godinama?

GAZIVODA: Ne može. Reformski zahvat se može izvesti samo ako to bude prioritet. Usudiću se da kažem, jer to mogu i da argumentujem, da je na temu pravosuđa političkim elitama do sada bio prioriet da ga kontrolišu i od takvih pretenzija se konačno mora odustati. Izvršna i zakonodavna grana vlasti treba da se usmjere na to da stvore uslove i otklone prepreke pravosuđu kako bi ono moglo efikasno da se bavi pojedinačnim predmetima, a ne da se politika bavi predmetima. Takođe, treba se uzdržavati od populističkih mjera koje samo podižu očekivanja građana i nerijetko čak i ometaju pravosudne organe u poslu i fokusirati se na teške zadatke koji zahtijevaju ozbiljnu posvećenost. U tom kontekstu bih napomenuo da mi na današnji dan nemamo Strategiju reforme pravosuđa, odnosno da je posljednji strateški dokument iz ove oblasti istekao 2022. godine, a u međuvremenu nije ni napisan novi, a kamoli da se započelo sa njegovom realizacijom.

MONITOR: Tokom pregovora o formiranju nove vlade često se ističe da je neophodna stabilna vlada kako bi došlo do tih imenovanja.  Zar ta imenovanja ne treba da budu pitanje konsenzusa? 

GAZIVODA: Suština Ustavnih izmjena iz 2013. godine, koje su uvele da se sudije Ustavnog suda, članovi Sudskog savjeta i vrhovni državni tužilac biraju kvalifikovanom većinom, upravo je bila u tome da se širim konsenzusom dođe do najboljih kandidata. Poenta je bila da se spriječi mogućnost da parlamentarna većina sama bira podobne kandidate, te da opozicija učestvuje u procesu kako bi se osiguralo da izabrani kandidati imaju nesporan integritet i nesporne profesionalne kvalifikacije. U dosadašnjoj praksi taj cilj je izigravan pa se često umjesto dijaloga do izbora određenih lica dolazilo partijskom pogodbom. Tvrdnja da vladu treba da podržava najmanje 49 poslanika kako bi se došlo do imenovanja u pravosuđu, pokušaj je da se ustavne odredbe o kvalifikovanoj većini u potpunosti obesmisle. Ukoliko to bude pristup onda postoji velika opasnost da ove pozicije uđu u raspodjelu partijskog plijena između koalicionih partnera koji čine vlast i to bi bio nesumnjiv korak unazad u pravosudnoj reformi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 29. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NIJAZ SKENDERAGIĆ, LJEVIČAR IZ SARAJEVA: Populizam najgore vrste je u modi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uprkos agresiji Miloševićeve Jugoslavije prema ostalim republikama i razaranju i krvavom raspadu Jugoslavije devedesetih godina prošlog stoljeća, živa je i dalje volja i ideja „običnih“ ljudi da sarađuju, žive i egzistiraju jedni sa drugima

 

MONITOR: Pred dvije godine ste odbili ponuđenu kandidaturu za gradonačelnika Sarajeva ispred SDP BiH, partije čiji ste osnivač i dužnosnik bili. Nedavno ste izjavili da više ne želite biti potpredsjednik Saveza antifašista i boraca NOR-a BiH. Djeluje da se još više distancirate od javnog života i angažmana. Koji su razlozi?

SKENDERAGIĆ: Ja volim biti timski igrač. Danas su na društveno-političkoj sceni uglavnom solisti koji misle o sebi  u superlativima uz odsustvo bilo kakve vrste samokritike i kritike. Populizam najgore vrste je u modi. To ne vodi nigdje. Više nego ikad nedostaju lideri, vizionari kojima će borba za opće dobro biti ispred ličnih interesa, borbe za fotelje i lične koristi.

MONITOR: Često se referirate na vrijednosti NOB-a i socijalističke SFRJ pa i na ličnost Josipa Broza Tita, kao zanemarene i omalovažavane. Smatrate da sadašnji lideri istovremeno kritikuju i podražavaju Tita. Šta je zaostavština toga vremena i ideologije koju bi, i danas, trebalo uzimati u obzir u političkom i javnom životu?

SKENDERAGIĆ: Zaostavština NOB-a, socijalizma, ali i Josipa Broza Tita na ovim prostorima – pa i u samoj  Bosnu i Hercegovinu je, uistinu, ogromna. Sve ove tekovine su uveliko utjecale na  sva društva u republikama i na njihov preobražaj u moderna, s tim da bi tu fokus stavio na Bosnu i Hercegovinu, iz razloga što je ratom razorena republika tridesetak godina poslije bila domaćinom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Taj samo jedan primjer – a ima ih mnogo više, uveliko govori sa kolikim entuzijazmom se radilo na obnovi zemlje i na njenoj pretvorbi iz ruralne i razrušene u modernu državu. Svakako kada govorimo o Jugoslaviji, NOB-u, socijalizmu nikada ne bih stavljao znak jednakosti kao što neki uporno stavljaju, između tih pojmova i Josipa Broza Tita. Tito je uistinu bio simbol tog vremena i generacije, ali nikako ne može biti samo on odgovoran za sve dobro ili loše u tom vremenu, a bilo je i jednog i drugog. NOB, socijalizam i Jugoslaviju su stvarali i oblikovali njeni narodi. Za njena civilizacijska dostignuća zaslužan je svaki borac koji je sa opancima i sa korom hljeba krenuo u antifašističku borbu i što je svrstao Jugoslaviju na pobjedničku stranu historije, ali i svaki profesor, direktor, radnik, doktor, seljak koji je dao svoj doprinos da Jugoslavija postane napredna i moderna država. Uprkos agresiji Miloševićeve Jugoslavije prema ostalim republikama i razaranju i krvavom raspadu Jugoslavije devedesetih godina prošlog stoljeća, živa je i dalje volja i ideja „običnih“ ljudi da sarađuju, žive i egzistiraju jedni sa drugima. Također, tu su brojni univerziteti, bolnice, ceste… sve su to vrijednosti koje treba njegovati i razvijati  i u današnje vrijeme. Današnjim liderima nedostaje moralna i politička odgovornost koja je postojala u jugoslovenskom socijalizmu.

MONITOR: Vas smatraju pripadnikom liberalnog krila SKJ. Liberali s kraja 1960-tih u Srbiji su pod pritiskom odstupili sa vlasti (Nikezić, Perović, Tepavac) kao „anarho-liberali“ i „tehnokrate“ istovremeno, a nacional-liberali u SK Hrvatske (Dapčević-Kučar, Tripalo) smijenjeni su, uz odlazak još hiljada rukovodilaca u institucijama, SK i privredi. Da li je uopšte bilo moguće biti „liberalno krilo“ jedne komunističke partije, pa i SKJ?

SKENDERAGIĆ: Kao i svaka društvena pojava tako i komunizam kao ideologija ima svoj evolucijski tok. Smatram da su liberalne ideje bile plemenite i u interesu građana i Jugoslavije, ali mislim da nije bilo razumijevanja sa obje strane po tom pitanju. Možda su došle prerano, a možda smo i shvatili prekasno da nam je potrebna reforma, ali svakako mislim da jugoslovenski komunizam nije bio sovjetski model komunizma već autentični politički model koji je imao svoja dostignuća, ali i domete.

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESELIN RADULOVIĆ, ADVOKAT: Nepodnošljiv nedostatak odgovornosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Afera Tunel je pokazala da brojnim institucijama u Crnoj Gori rukovode nesposobni, neodgovorni i neozbiljni kadrovi, koji više liče na učesnike rijaliti programa nego na javne funkcionere i koji svojim činjenjem i nečinjenjem svakodnevno ugrožavaju bezbjednost, pravni poredak i vladavinu prava

 

MONITOR: Crnu Goru potresa slučaj Tunel, odnosno iskopani tunel do depoa Višeg suda. Šta taj slučaj govori?

RADULOVIĆ: Afera tunel pokazala je brojne slabosti u bezbjednosnom sistemu Crne Gore i ponovo podsjetila na nepodnošljiv nedostatak ljudske i objektivne odgovornosti na strani osoba koje rukovode institucijama. Takođe, ova afera je pokazala da funkcioneri, umjesto da snose odgovornost, ovaj događaj koriste u svrhu nepristojnog političkog marketinga i da istovremeno čak ugrožavaju istragu na više načina. Na kraju, afera tunel je otvorila pitanje i mogućeg ugrožavanja rezultata koje su u prethodnom periodu postigli Specijalno državno tužilaštvo i Specijalno policijsko odjeljenje.

Najjednostavnije rečeno, ova afera je pokazala da brojnim institucijama u Crnoj Gori rukovode nesposobni, neodgovorni i neozbiljni kadrovi, koji više liče na učesnike rijaliti programa nego na javne funkcionere i koji svojim činjenjem i nečinjenjem svakodnevno ugrožavaju bezbjednost, pravni poredak i vladavinu prava.

MONITOR: Kakve on sve posljedice može imati ?

RADULOVIĆ: Brojne su posljedice koje ovaj slučaj može imati i mislim da ćemo se sa tim posljedicama upoznavati u danima i mjesecima, a moguće i godinama koje slijede. Popis stvari iz depoa Višeg suda još nije završen, tako da se ne zna šta nedostaje, šta je eventualno dodato, na čemu su eventualno vršene ispravke, odnosno koje stvari su i u kojoj mjeri kontaminirane.

Najteže posljedice bi mogle biti u tome da kontaminacija dokaza bude odlučujuća za ishod nekog postupka, odnosno donošenje oslobađajućih presuda. Tako bi mogli doći u situaciju da se potpuno devalviraju rezultati koje su u prethodnom periodu ostvarili Specijalno državno tužilaštvo i Specijalno policijsko odjeljenje. Samo postojanje mogućnosti za tako nešto dovoljan je razlog za utvrđivanje odgovornosti, počev od objektivne, pa sve do krivične odgovornosti.

MONITOR: Ko sve treba da snosi odgovornost zbog ovog slučaja?

RADULOVIĆ: Odgovornost postoji na strani gotovo svih institucija čiji rad je vezan za bezbjednost i pravosuđe. Na strani Uprave policije i ANB-a postoji odgovornost zbog toga što se ovakva kriminalna djelatnost vršila na takvoj loakciji. Prosto je nevjerovatno da strani državljani u centru grada, na 30 metara od Vrhovnog, Apelacionog i Višeg suda, u neposrednoj blizini državnog tužilaštva, Ustavnog suda, Skupštine, Vlade, Centralne banke, iznajme stan i više od mjesec dana vrše takve radove, odnosno prokopaju tunel do depoa Višeg suda u kome se nalaze ključni materijalni dokazi iz najvažnijih krivičnih predmeta. Da li možete zamisliti da se to desi u nekoj uređenoj državi i da ove službe, prvenstveno kontraobavještajna djelatnost, o tome nemaju pojma?

Takođe, postavlja se pitanje kako su strani državljani znali gdje se tačno nalazi prostorija do koje su prokopali tunel i kako su znali šta se u njoj nalazi. Šesnaest i po godina se bavim advokaturom i nebrojeno puta sam bio u zgradi Višeg suda, na brojnom suđenjima, ali je ne znam tačno gdje se taj depo nalazi i šta je u njemu. Niti me to zanima, niti ja to uopšte treba da znam. Sa druge strane, i prije i nakon ovog događaja, danima slušamo gdje je ta prostorija i šta se u njoj nalazi, kako je obezbijeđena i slično. Bez tih informacija izvršioci nijesu mogli izvesti ovu akciju, a te informacije su saznali zahvaljući slučajnim ili namjernim propustima rukovodstva Višeg suda. Namjerni propusti bili bi osnov za krivičnu odgovornost, a slučajni za objektivnu. U svakom slučaju, odgovornost postoji, ali je izostala kao što izostaje godinama. Osim toga, izjave i ponašanje predsjednika suda, kao i premijera i predstavnika izvršne vlasti nakon ovog događaja predstavljali su ozbiljno ometanje i ugrožavanje istrage, što je dodatan razlog za odgovornost. Na kraju, izvršna vlast, kako aktuelna tako i one prethodne, odgovorne su za ambijent i loše uslove u kojima pravosuđe radi.

MONITOR: Skupština je u blokadi već šest mjeseci, vlada je u tehničkom mandatu, još se čekaju izbori u pravosuđu. Kakve to sve posljedice ostavlja na društvo?

RADULOVIĆ: Skupština je u blokadi šest mjeseci, ali i kada nije bila u blokadi ona nije vršila svoje nadležnosti. Podsjetiću da mi već četiri godine nemamo VDT-a u punom mandatu, a već pet godina nemamo sve članove Sudskog savjeta iz reda uglednih pravnika. Kada se prisjetimo kako je tekao postupak izbora sudija Ustavnog suda i kako je ta institucija bila jedno vrijeme u blokadi, onda je jasno da živimo u partitokratskom društvu u kome je sve podređeno interesima poličkih partija i njihovih lidera, političkoj trgovini i korupciji koja je odavno dominantan model ponašanja političara. Posljedice takvog sistema mi živimo decenijama i one će biti sve teže i ozbiljnije ako izbori u pravosuđu ne dovedu do toga da pravosuđem upravljaju profesionalci sa integritetom. Do tada ćemo imati nasljeđe koje nam je ostavila Vesna Medenica i njene kolege i prijatelji, koji su istovremeno i zajedno sa njom upravljali crnogorskim pravosuđem.

MONITOR: Specijalno tužilaštvo otvorilo je više važnih procesa protiv visokih funkcionera pravosuđa. Ipak, može li današnje pravosuđe te postupke dovesti do kraja na adekvatan način?

RADULOVIĆ: Ja vjerujem da može ako se suzbije uticaj onih aktera koji su bili dominantni u pravosuđu u vrijeme vladavine Vesne Medenice, od kojih su brojni i danas akteri najznačajnih postupaka koji se vode pred crnogorskim sudovima, uključujući i postupak protiv nje. Sve dok su su takvi kadrovi uključeni u te postupke i dok i dalje koriste ranije koruptivne šeme i veze, postoji ozbiljan rizik da se i ti postupci završe neslavno poput, na primjer, postupaka protiv Svetozara i Miloša Marovića i ostalih pripadnika budvanske kriminalne grupe.

Mnogo je aktera iz tih postupaka koji su i danas akteri u aktuelnim postupcima, umjesto da Medenici prave društvo na optuženičkoj klupi i da im profesionalno pravosuđe obezbijedi pravo na pravično suđenje koje su oni uskratili mnogima.

MONITOR: U kakvom je stanju danas pravosuđe, i šta je osim izbora nedostajućih funkcija neophodno preduzeti?

RADULOVIĆ: Osim izbora u pravosuđu na način koji bi na ključnim pozicijama doveo profesionalce sa integritetom, neophodno je uspostaviti sistem odgovornosti u kome će svako odgovarati za kršenje zakona.

Takođe, mislim da bi u kompletnom pravosuđu trebalo sprovesti sistem vetinga koji bi doveo do oduzimanja imovine svima u pravosuđu koji ne mogu dokazati njeno zakonito porijeklo i udaljenje takvih kadrova sa pozicija na kojima su bili i na kojima su sada. Vjerujem da bi značajan broj takvih sami napustili funkcije kada bi se postupak pokrenuo kako bi izbjegli dokazivanje zakonitosti porijekla imovine, a kako se desilo i u Albaniji kada je taj proces pokrenut.

MONITOR: Kolika je  odgovornost političara za to stanje?

RADULOVIĆ: Ključna odgovornost je na njihovoj strani jer su oni kreirali i oni održavaju ambijent u kome su korupcija, nepotizam, klijentelizam i partijska poslušnost dominantni modeli ponašanja. Zaštita partijskih i ličnih interesa, kao i zaštita nezakonito stečene imovine, prepreka je reformi pravosuđa i uspostavljanju društva vladavine prava jer bi u takvom drušvu brojni političari ostali i bez slobode i bez imovine.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo