Povežite se sa nama

INTERVJU

IZABELA KISIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA HELSINŠKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI: Građani su nezaštićeni od samovolje države

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kakvo je stanje ljudskih prava u Srbiji koje su im najbitnije karakteristike?
KISIĆ: Izveštaji nevladinih organizacija ukazuju da je najmasovnije kršenje ekonomskih i socijalnih prava. Narušena su i sva fundamentalna prava. Zakoni se ne sprovode i ne postoji politička i društvena klima neophodna za izgradnju liberalnog društva. Zatim, stanje u pravosuđu pogađa sve građane. Bez vladavine prava nema napretka u demokratizaciji. Događaj, koji to najbolje ilustruje, je izručenje kurdskog političkog zatvorenika Turskoj, protivno odluci UN komiteta protiv torture. To je poruka građanima da,čak i pored UN upozorenja, nema garancije za zastitu njihovih prava. Uništene su i sve nezavisne institucije čiji je mandat da štite građane od samovolje države. Nažalost, ljudska prava nisu prioritet ni u mnogim demokratskim zemljama koje su bile šampion u njihovom promovisanju. To znači da je veoma važno kako se ponašaju lokalni ljudskopravaški pokreti.

MONITOR: Ko je u Srbiji najugroženiji kad je riječ o ljudskim pravima?
KISIĆ:Ugrožene su sve manjine, uključujući i sve one koji se kritički odnose prema vlasti. Uostalom, mandat civilnog sektora je da prati rad državnih organa i o tome obaveštava javnost i nacionalne i međunarodne institucije. Vlast je posebno osetljiva na svako pokretanje odgovornosti za nedavnu prošlost, ali i na ukazivanje veoma raširene korupcije. Svi koji iznose podatke o tome i zahtevaju odgovornost izloženi su pretnjama i demonizaciji.

MONITOR: Analitičari često upozoravaju da vladavinu Vučićeve Srpske napredne stranke karakteriše urušavanje ostvarenih prava, odsustvo javnog dijaloga, tolerancije, slobode izražavanja i ignorisanje kritičkog mišljenja…
KISIĆ: Vlast je uspela da poništi sve što se mukotrpno gradilo prvih deset godina nakon 5. oktobra. Najstrašnija posledica je uticaj na stavove mladih, potenciranje negativnih stereotipa o drugima kod njih što generiše frustraciju i netolerantnost. U škole ljudskih prava Helsinškog odboramladi dolaze sa preuzetim modelima mišljenja koji se promovišu kroz medije, škole i prodice. Stvorena je konfuzija koja onemogućava da prepoznaju šta je istina, a šta laž. Međutim, mladi su otvoreni da čuju nešto drugo kada im se priđe na pravi način. Često kažu – ma znao sam da postoji i nešto drugo.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o opoziciji u Srbiji i kako bi se ona mogla uspješno suprotstaviti Vučićevoj diktaturi?
KISIĆ:Potencijal opozicije zavisi isključivo od jasnog pozicioniranja prema konkretnim Vučićevim politikama i delima. Njihov fokus je isključivo na ličnosti predsednika, a ne na njegovim politikama, posebno onima koje su ključne za napredak Srbije. To nijeizbor između stabilnosti regiona i vladavine prava. Mora istovremeno da se radi i na jednom i na drugom. Akcija opozicijemora da bude zasnovana na činjenicama i jasnim stavovima. Oko Kosova većina opozicije je na istim pozicijama na kojima je trenutno i vlast, a to je podela. Čak i na temi na kojoj bi opozicija mogla bolje da se profiliše, kao što je korupcija, veći uspeh imaju udruženja građana nego stranke jer istražuju činjenice. Ima dobrih opozicionih poslanika. Ljudi prepoznaju kada oni barataju činjenicama. Takav je slučaj poslanice Marinike Tepić, recimo kad raskrinkava ultradesničare.

MONITOR: USrbiji su mnogi ratni zločinci ponovo u javnom životu, čak i poslanici kao Šešelj, ali predstavnici vlasti ne reaguju. Čime to objašnjavate?
KISIĆ: Ne čudi me to što je Vučić propustio šansu da se obračuna sa bivšim partijskim drugovima i okrene vrednostima na kojima je Evropa građena posle 1945. Čudi me, međutim, odsustvo hrabrosti profesionalaca u institucijama, a takvih na nekim pozicijama sigurno još ima, da se pobune. Saša Janković i Rodoljub Šabić su recimo uspeli da tokom mandata nešto urade. Ako, na primer , imamo nacionalnu strategiju za poglavlje 23, kako se onda ne nađe neki hrabri tužilac koji će,primenjujući zakone, pokrenuti neke stvari. Sutra, kada se neko izbori u njihovo ime, opet će reći pa nisam mogao, takav je bio sistem. Bez lične hrabrosti jednog tužioca u Nemačkoj, verovatno mnogih suđenja nacistima u Nemačkoj neposredno posle Nirnberga ne bi bilo. On je radio po sopstvenoj savesti.

MONITOR: U Srbiji, ali i u drugim djelovima regiona jača desnica. Kako na to gledate i ima li ljevice u Srbiji?
KISIĆ:Kriza neoliberalizma traje već decenijama, i to ne samo ekonomska već i humanistička. Mi smo tek sad to počeli da primećujemo, kada su diljem Evrope i Amerike počele da jurišaju fašističke i naci grupe i kada su nosioci ideja izrazito konzervativne i ultra desnice počele da ulaze u institucije i osvajaju vlast u ključnim zemljama. S druge strane, levici je trebalo da se otrezni od pada Berlinskog zida kada je srušen istočno-evropski tip socijalizma koji je nosio balast staljinizma, ali je već počeo da ulazi u neke reforme. Neoliberalna desnica je preuzela primat, ali bez valjanih odgovora. Ni levica nije uspela da odgovori na izazove globalizacije i ratova na kraju 20. i na početku 21. veka.U Srbiji postoji lažna levica, kao što su Dačić ili Vulin, ili pak antiglobalisti poput Kusturice. Ali postoje i izolovane grupacije posebno mladih intelektualaca koji prate svetska kretanja levice. Kod tih mladih postoji potencijal da se to razvije u nešto ozbiljnije, ako se dobro organizuju.

MONITOR: AleksandarVučić i Hašim Tači predlažu ,,razgraničenje” Srbije i Kosova. Da li bi to dovelo do još jednog egzodusa stanovništva na Balkanu i sukoba i šta je po Vašem mišljenju pravedno rješenje problema između Srbije i Kosova?
KISIĆ: Upravo dolazim sa Kosova, gde sam razgovarala sa Srbima. Jedan uticajni sveštenik SPC mi je rekao – podela Kosova po etničkom principu je necivilizacijsko rešenje. Srbi sa juga ne žele podelu. Oni žele da se poboljšaju uslovi života, ekonomija pre svega. Ti ljudi su getoizirani,ima mesta do kojih nema ni javnog prevoza u 21. veku. Mladi su tu bukvalno svedeni na virtualnu komunikaciju sa spoljnim svetom. Ljudi se već iseljavaju, uvek ode po nekoliko porodica čim stigne neka politička izjava. Što se tiče domino efekta, nije to rizik podele samo na Balkanu. Podela Kosova bi uzburkala strasti u mnogim zemljama Evrope i centralne Azije. Za mene je pravedno rešenje ono koje će voditi tome da ja mogu da kažem razgovarala sam sa građanima Kosova, a ne Srbima ili Albancima sa Kosova.

MONITOR: Je li naš region ogledalo nemoći međunarodne zajednice, prije svega Evrope, kad je riječ o rješavanju zategnutih odnosa između Srbije, Kosova, Hrvatske i BiH?
KISIĆ: Žalosno je da se neke diplomate koje su ostvarili svoje karijere upost-jugoslovenskim zemljama, poput Vofganga Petriča, ponašaju kao da nikad na Balkanu nisu bili i dopustili da ih vode oni koji ne poznaju region. Očiglednoje žurba da se pitanje Kosova što pre zatvori. I zato ne čudi što neki međunarodni akteri (SAD pre svega) odustaju od sopstvenih principa (nema podele i nema povratka na staro), ali i od Briselskih sporazuma na kojima se radilo osam godinama. Na delu je brutalna geopolitička dinamika. Ipak, verujem da neće doći do podele, jer to nije rešenje. Nemačka i Britanija su čvrsto protiv podele, a verujem da će vremenom sve članice EU shvatiiti koliko je etnički princip protiv evropskih vrednosti. Nekada mislimo da previše sve zavisi od međunarodne zajednice, međutim, i unutrašnji (ne)potencijali imaju veliku ulogu.

MONITOR: Da li Kremlj Srbiju, posebno Republiku Srpsku, drži kao taoce i može li preko njih destabilizovati region?
KISIĆ:Region je postao igrališe različitih sila – SAD, EU, Rusija, Kina,Turska. Naš interes je EU, ali je pitanje da li postoje unutrašnje snage za to.

MONITOR: Kako komenterišete odluku crnogorske vlasti da se zabrani ulazak u Crnu Goru grupi intelektulaca iz Beograda?
KISIĆ: Za zabranu govora mržnje postoje strogi međunarodni kriteriji. U tom smislu pravo pitanje je ko je Matija Bećković? Da li je on zavodljivi vickasti pesnik ili ideolog rata u Jugoslaviji? Bećković je svojim metaforama inspiracija zločincima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Blizak je bio sa Karadžićem, osnivač Srpskog sabora za ujedinjenje srpskih zemalja, a te ideje su bile ideologija koja je upotrebila oružje da uništi Jugoslaviju. Takva je danas injegova ideološka misija protiv Crne Gore. Slično je i sa Čedomirom Antićem. Kontekst u kome namere srpskih vlasti o rekomponovanju Balkana su još tu, njih čini opasnim. Desničarsku organizaciju ,,Nacionalna avangarda”, koja u programu ima da je potreban novi odnos prema Kosovu, Republici Srpskoj i Crnoj Gori,podržao je državni vrh!

MONITOR: Kako je na to reagovala intelektualna elita u Srbiji?
KISIĆ: SANU jerekla da je zabranjen ulazak pesniku,nepominjući stvarni razlog zabrane. Bećković i ostatak grupe imali su priliku da se obrate preko gotovo svih tradicionalnih medija u Srbiji. Ta nespretna zabrana obesmišljena je, inače, najavom da će se Bećković obratiti učesnicima skupa u Budvi putem video linka.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DRAGAN KOPRIVICA, CENTAR ZA DEMOKRATSKU TRANZICIJU:  Vlada se mora izjasniti šta želi reformom Zakona o državljanstvu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Male države kakva je Crna Gora moraju štititi svoj državni interes i biračko tijelo koje bi se, u slučaju „liberalizacije” ove politike, moglo rapidno povećati. Ovim bi se omogućio upliv interesa drugih država na izborni proces, uticaj na politike vlade, a u konačnom i na preispitivanje državno-pravnog statusa. Zato je važno šta je politika Vlade

 

MONITOR: Namjera Vlade da izmijeni Odluku o kriterijumima za utvrđivanje uslova za sticanje crnogorskog državljanstva, privremeno je obustavljena, ali je podigla tenzije, i otvorila mnoga pitanja. Da li je izmjena te odluke ispravljanje nezakonitosti prethodne vlasti, kako kaže Vlada, ili „etnički inženjering”, kako tvrdi opozicija?

KOPRIVICA: Mi nemamo ništa protiv promjene Odluke u dijelu da ljudi koji stvarno i trajno žive u Crnoj Gori, bez obzira na to kako se zovu, odakle su došli ili za koga glasaju, dobiju državljanstvo. Smatramo to poštenim i neophodnim, naročito prema izbjeglicama tj. onim ljudima koji su se u Crnu Goru sklonili od ratova devedesetih. Bilo koji drugi pogledi na ovo pitanje se graniče sa šovinizmom i treba ih osuditi.

Međutim, Vlada u Odluci bespotrebno i mimo najave proširuje ovo polje i uvodi još 12 mogućih opcija za sticanje državljanstva. Pored spajanja porodice, što je razumljivo, tu su i posjedovanje nekretnine, vjerska služba, posjedovanje kompanije i još 9 različitih razloga. Ovaj dio Odluke jeste problematičan jer zaista ne mislimo da se u maloj državi uslovi za državljanstvo smiju sticati zbog npr. posjedovanja nekretnine i boravka po tom osnovu.

MONITOR: Brojkama, odnosno broju onih na koje se te odluka odnosi, trenutno se manipuliše. Jedni tvrde da se ona odnosi na desetine hiljada ljudi, drugi na manje od stotinu. Gdje je istina?

KOPRIVICA: Prvo MUP ne treba da pravi procjene već da saopšti precizne podatke – koliko na osnovu ove Odluke, sada, a koliko na primjer, u narednih 5 godina ljudi može aplicirati za crnogorsko državljanstvo.

Drugo, ovi brojevi su se trebali naći u obrazloženju Odluke. Vjerujemo da kada se sve sabere, ovih građana u ovom trenutku ima oko 20.000, a koliko će od njih  aplicirati – to nije moguće reći. Ako osim toga dodamo i preko 30.000 građana sa stalnim boravkom, radi se potencijalno o gotovo 10 posto biračkog spiska što nije mali broj.

MONITOR: EU je upozorila da se o takvim pitanjima mora povesti odgovarajuća debata. O čemu se prije izmjene te Odluke mora razgovarati?

KOPRIVICA: Ovaj proces je bio potpuno netransparentan. Neraspraviti o ovako osjetljivim  odlukama  u kojima postoji ogroman javni interes – potpuno je pogrešna politika. Takođe, ponavljam, proces je opterećen kontradiktornim izjavama, pa niko sa sigurnošću ne zna šta je Vladin cilj, tj. da li je Odluka samo prvi korak dalje „liberalizacije”.

Ovaj pristup nas je, kao članove MUP-ovog Savjeta za transparentnost, prilično iznenadio jer je ministar Sekulović vrlo korektno i profesionalno komunicirao o ranijim svojim predlozima uključujući i pitanje prebivališta. Nadam se da će doći vrijeme da nas EU ne mora svakih 10-ak dana podsjećati šta su demokratske procedure u društvu.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr DRAGAN MARKOVINA, ISTORIČAR I PUBLICISTA: I dalje živimo ponižavajuću nacionalističku stvarnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nema nikakve šanse da će se Bosna i Hercegovina raspasti, niti da će se granice na Balkanu mijenjati, pa stoga nema smisla o tome raspravljati. To ne služi ničemu, izuzev tome da nacionaliste održava na vlasti i da stvarni životni problemi nikad nisu u fokusu

 

MONITOR: U intervjuima ocjenjujete da su današnja društva i državne politike u Srbiji, BiH i Hrvatskoj, dominantno nacionalističke. Jedna od tih država je u EU, a druge dvije su „na putu“. Da li to znači da nas EU i obaveze iz Lisabonskog sporazuma neće izliječiti od dominacije nacionalističkog sentimenta i populističke politike koja mu podilazi?

MARKOVINA: Vjerovanje da će se ulaskom u EU riješiti svi problemi, a posebno to da će taj ulazak pomoći obračunu s nacionalizmom je dirljivo naivno i nevjerovatno je da značajan broj ljudi još u to vjeruje. To je bila iluzija i dok je Unija bila u puno boljoj ideološkoj situaciji, a kamoli danas. Da, ovdje živimo ponižavajuću nacionalističku stvarnost, od koje je jedino gora institucionalizacija civilnog društva koje očekuje da mu međunarodni projekti ili grantovi riješe situaciju u zemlji. To se, naravno, neće dogoditi, između ostalog i zbog toga što se aktivizam pretvorio u posao, potom što svi ti fondovi uvjetuju invalidnu ideološku priču u kojoj je socijalizam zabranjen pojam, a na koncu i zato jer novo proširenje EU nije niti na vidiku, čak ni u srednjoročnoj perspektivi. Kako je nacionalizam jači nego ikada i kako treba priznati da je ljevica na duže vrijeme poražena, ostaju prosvjetiteljski rad i spremnost na poraze, partizanska etika i držanje podalje od bilo kakvih veza s vlastima i nacionalistima. Samo što na to, da se ne lažemo, nitko nije spreman.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR MAIDA BURDŽOVIĆ, SPECIJALISTA PSIHIJATRIJE: Nasilje je široko rasprostranjeno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Agresija nikada nije rezultat pameti, zrelosti, hrabrosti, zadovoljstva. U nekim situacijama  može predstavljati nužnu potrebu, kada govorimo o ekstremnim situacijama životne ugroženosti pojedinca. I tada je ,,diktirana” intezitetom straha koji pojedinac doživljava

 

MONITOR:  Prije godinu, upozorili ste preko stranica Monitora, na opasnosti od izolacije i straha od epidemije po psihičko zdravlje ljudi. Kakvo je stanje sada?

BURDŽOVIĆ: Ono što prvo zapažamo kod građana je visok stepen zamora za koji možemo reći da je najvidljivija posljedica, sada već hronične stresne pozicije. Osim strahova za sopstveni život i život i zdravlje najbližih sad kod većine dominiraju i egzistencijalni strahovi. Povećan broj nezaposlenih, svakodnevna neizvjesnost kada je socijalna politika u pitanju, postala su dodatna okupacija naših građana. Od početne solidarnosti koju je karakterisala prva faza pandemije, sad se nekako više nalazimo u stanju gdje je postala najvažnija borba za goli opstanak.

MONITOR: Nedavno ste u autorkom članku napisali da „trpljenje“ ima svoj ograničen rok, te da su ,,posljedice pandemije, na život svakog pojedinca postale vidjive’’. U čemu se one ogledaju?

 BURDŽOVIĆ:  Povećan stepen ugroženosti kod svakog pojedinca u bilo kom njegovom životnom aspektu, lako dovodi na početku do opreza, ako ta njegova ugreženost traje, a njegova struktura ličnosti nije dovoljno oprezna, te nema adekvatne mehanizme odbrane, lako ,,sklizne” u paranoidnost,  prevedeno, patološku sumnjičavost. Pored sada već često obrađene anksioznosti, depresije, ovaj psihijatrijski entitet narušava funcionisanje velikog broja ljudi kod nas. Znamo da je u ovakvim životnim okolnostima stepen shvatanja pojedinaca značajno narušen, njihova organizacija i funcionalnost takođe, ali kad svemu tome dodamo paranoju onda zaista dobijamo kopleksne psihijatrijske poremećaje čiji oporavak nije lak.

MONITOR: Upozoravate i na to da se strah često prikriva agresijom, te da o tome svjedoči povećan broj sudsko-psihijatrijskih predmeta. Koji su najčešći i kako ih preduprijediti?

 BURDŽOVIĆ:  Agresija nikada nije rezultat pameti, zrelosti, hrabrosti, zadovoljstva. U nekim situacijama  može predstavljati nužnu potrebu, kada govorimo o ekstremnim situacijama životne ugroženosti pojedinca. I tada je ,,diktirana” intezitetom straha koji pojedinac doživljava.

Pravo i psihijatrija imaju, praktično isti zadatak: da poboljšaju čovječanstvo. To čine različitim metodama i pristupima. Pravo operiše jasno određenim kategorijama i definicijama i na praktično isti način im pristupaju. Zakonska tumačenja bi nam morala biti čista i jasna.

Jedan od brojnih uzroka nesporazuma ove dvije struke leži u tome što su pravnu nauku, zakonodavstvo i pravosudnu praksu stvarali ljudi stručnjaci, a duševne bolesti i psihičke poremećaje je stvarala priroda. Obje struke se u sudnici trude da se međusobno razumiju.

Zbog toga, psihijatri u sudnici imaju i sasvim praktične probleme. Koliko dugo traju duševni bolovi posle silovanja? Da li jednokratno pretrpljeni strah izaziva trajne posljedice i kakve? Kakav je problem retrogradnog procjenjivanja poslovne sposobnosti kod nekoga ko nije više živ? Koliko dugo može da traje jedan afekt jakog bijesa? Preciznih odgovora nema ni u jednoj literaturi, vještak mora sam to da procjenjuje u konkretnom slučaju.

Zbog toga, psihijatri i pravnici moraju imati dovoljna znanja iz obje struke, kako bi uspješno sarađivali.

predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo