Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Još nisam vidjela kako priče piju vodu

Objavljeno prije

na

Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj

 

 

Počelo proleće, pa smo i mi koji smo letnje veroispovesti malo veseliji. Još uvek ništa korisno nisam uradila ovog jutra, bojim se da ne postane hronično, ili da nedajbože postanem narodni poslanik. Neki su u jaknama i kapi, neki smo u majicama, i to je lepota ovog proleća.

Zažmuriću danas, jer sam i juče, a svakako ću morati i sutra. Sad živim ona dva prazna lista iz sredine.

Kad razgovor počne sa “da se ne lažemo više“, tu je već bilo pukotina i provalija koje su se nekako zbog nečega zatrpale, ali je korozija i zamor materija učinila svoje. Onda samo treba otići. Ako vam je stalo do nekoga, znajte da način na koji odlazite ostavlja dublje posledice nego sama činjenica da ste otišli. Možda, eto, nekome zatreba ovo. Ljudi ili (od)nose ili ne (od)nose radost sa sobom. Nema tu puno filozofije. Mnogo je vremena prošlo i uvek mi se čini da mi je drago kada idem, a onda shvatim da mi je draže kada se vraćam. Zašto je ljudima prirodno da grle nepoznate životinje, a ustručavaju se da zagrle poznate ljude? Delimo intimnost i svako svoju odnese sa sobom. Konačno mi istina izleti na sto, bez ukrasnog papira i mašnice, onako.. iskežena kao zver. – Jeste, kaže, tako je! Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj.

Što više razmišljamo, dublje tonemo… A grešimo neizostavno… Umeće je prihvatati ono što nam dolazi sa lakoćom… I menjati sa lakoćom, što se može promeniti.. Još uvek se bojim da ću biti otkrivena, a ponekad sanjam da ću biti pronađena. Eto mi sad što sam razmišljala i sve što sad imam da kažem je da mi se prispavalo. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.

Ovaj dan me drži u šaci, a ja nikako da prestanem da razmišljam kada je poslednji put oprao ruke.

P.S. Izvešću se sama po ovako lepom danu

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Sve(t) i svašta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su dio ritma života…

 

Jutros posle kiše sve bistro, čisto, sjajno i modro se složilo i uklopilo u jedan pogled. Sad sam u kondiciji da sve bolje vidim jer se udaljim, pa ovog puta i nije trebalo da se zadržavam dugo. Od te bistrine u glavi lako pišem. Treba mi takva kondicija za još nekoliko, kako da kažem, životnih pitanja. “Živim u sadašnjem trenutku“ je moj omiljeni eufemizam za loše pamtim, a loše pamtim pa su mi raspleti koje ovde zabeležim, mrvice sadašnjih trenutaka. Vi izvinite, a ako vam nešto u redosledu ili smislu nema smisla, vi nagađajte, i ja nekad tako.

Umem tako da se zaletim, pa se vratim… delima, rečima. Svaki put imam utisak da sam malo izdala sebe. Zato sam sad našla zgodno mesto i stojim. I gledam. I svaki put kad pružim ruku, nogu da se pokrenem ili otvorim usta da kažem, reći ću sebi: „Nemoj!“. Samo ću gledati. Kad uletiš u kovitlac osećanja, nedoumica i brige, odlično je da imaš jednu pametnu glavu koja ti kaže: „Stani, povući se par koraka unazad.“

Ako nas je ljutnja nečemu naučila, to nešto ostaje. Ono što nam izmiče je samo prolaznost vremena. Sećam se kao juče da je bilo, raspust na selu, na kredencu dedin zeleni sat. Samo on je smeo da ga navija i to uveče prema tačnom vremenu sa radio aparata. Probudim se, kuhinja miriše na svež hleb, gledam kroz prozor u daljini neku tačku, a u tišini tiho otkucava tik-tak, tik-tak. I najednom, život oživi duž zidova. U škripi stare fioke. U srcima u kojima se šapuće ista muzika. U izvajanoj senci seoskog puta sa drvoredom. U svemu što nikada ne uzimamo zdravo za gotovo. Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su takođe deo ritma života…

Kad živiš u skladu sa sobom, onim stvarnim Ja, to je sreća. Sve ostalo su nekakve manipulacije, iluzije, želje, maštanja ili snovi. Važna je plemenitost. Plemenitost potiče od reči “pleme”, shodno tome označava nesebičnost koja prati tuđa htenja i potrebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Izdvajanjem iz te grupe koja nas je nekada objedinjavala rodom, polako ali sigurno smo se udaljili od onoga što je za pripadnike plemena bilo obavezujuće i od srca. I opet moram da se setim moje babe koja je vazda čuvala nešto novca u nedrima. Kad sam se zadevojčila, kad god bih odlazila od nje, kaže: „Stan’ der“, pa zavuče ruku u nedra da mi da koji dinar. „Žensko si, valja uvek da imaš…“ Usput održi slovo o tome kako treba da se ponašam uz obavezno: „Dala bi baba i koji dinar više, ali ovo je od srca.” I to od srca mi je ostao najjači vrednosni sistem koji je ikada postojao. Pravo iz nedara.

P.S. Uprkos ili iz inata svemu, vredno mi sa godinama postaje samo ono što me obuzme bez mnogo razmišljanja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duše su nam (č)iste

Objavljeno prije

na

Objavio:

Danas je sve kako treba. I mrka kapa puna sunca…

 

Prelepo jutro, uz kafu pijem terapiju, pušim cigaru, ćutim, sedim, nemam čime da razmišljam. Od onih sam što bi sve sad i odmah. Da se dogovore, raščiste, da bude jasna situacija. Ljudi to ne vole. I naporno im je. A ja sam naučila da ću, budem li malo strpljiva, dobiti isto to, a da reč ne kažem. I eto, silom prilika sam naučila da ćutim. Jeste da me malo truje… Ima i dana kad je fonetika slova E univerzalna za sve moguće prilike, samo se tonalitet menja. Naočare sa amovima za gledanje svog posla. U stvari ideja za terapeutsko sredstvo opšte namene, koje treba izdavati bez recepta. Reči nas programiraju. Ako nas neko napadne, osetimo imperativ da se branimo. A ako reč “napad“ zamenimo “agresijom“, onda nema te refleksne odbrambene reakcije, već se samo smestimo u poziciju žrtve.

Ljudi su tu da vas sapletu, ometu, da podvale, ogovaraju, slažu. Da napadnu. Od toga se i raste, a ne od tapšanja po ramenu, ako ćemo iskreno. Uostalom, kao i biljke – ako nemaju neko đubre, slabo napreduju.

Dobar deo života sam bila uverena da ne volim slatkiše. Dugo sam ih tvrdoglavo odbijala. Sve dok me nije baba nagovorila da probam čokoladni kolač koji je lično napravila. Servirala je sve kako treba, šarene kockice u lepim, plehanim tanjirićima. Sada ih obožavam. Poenta priče: Možda tako i u životu. Godinama živimo u pogrešnom ubeđenju i uporno radimo suprotno od onoga što prija našoj psihi, organizmu i čulima. I možda nikada ni ne shvatimo to. A možda je dovoljno da se pojavi neko i servira stvari pravilno i kvalitetno i da nam promeni mišljenje, a možda i ceo život.

Dokona sam kad legnem u krevet, pa pravim osvrt i uočavam (izmišljam toplu vodu) koliko se razlikuju sopstvena predstava o sebi i stvarna slika. I mnooooogo se brinem šta li sve kod sebe vidim pogrešno. Kad počnem da objašnjavam sebi, pa se upetljam ko pile u kučine, pa me savladaju emocije, pa pokušavam da zadržim kontrolu, pa vidim da ću potpuno da promašim poentu, pa počnem od početka, još zapetljanije… Jednostavno odustani, ženo! Naučiš da izvajaš u pisane reči sve te stvari koje osetiš… a ne kažeš ih glasno nikome… ostaju zauvek usamljene, bez zvuka i u tami jednog vakuma u tvojoj neposrednoj blizini… večito prateća u stopama tvoje senke.. I ponovo, po ko zna koji put, setim se mudrih reči babinih: „Idi, Nataša, radi šta pametno.“ Setila sam se još nekih, ali mnogo je tu psovki i kletvi za javno pisanije.

Sve bi stalo na tri dana. Da se odmorim, nadišem, razmislim, isplaniram. Dišem. Dišem. Odakle, posle svega, i dalje ova vera u nežnost, ne znam. Danas je sve kako treba. I mrka kapa puna sunca…

P.S. Danas sam bila prava Sremica: izbacila perjani jastuk i jorgan na prozor, mol'ću lepo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Tvrdokorne mrlje i navike

Objavljeno prije

na

Objavio:

Čovjek, razumno biće smješteno u vremenski okvir dovoljno veliki da može da otkrije svijet oko sebe, ali dovoljno mali da ne otkrije svijet u sebi

 

Ja sam rođena u pogrešno vreme… Nije trebalo da se rodim u ovom vremenu i da svaki dan ovde boravim i radim. Trebalo je da se rodim u ono vreme kad bih mogla da ubijem boga u svom pećinskom čoveku što je opet za ručak doneo kokos, a ne mamuta.

Kad prestanu da budu važne nečije reči, onda ni taj ko ih izgovara više nije bitan, ali ljudi to prosto ne kapiraju. Prenela sam principe sa posla na život. A to ne valja. Jer u rehabilitaciji se ne odustaje dok god vidiš da ima i najmanje šanse da se stvari poprave, unaprede. Guraš, motivišeš, moliš, ali idemo dalje. U životu nekad jednostavno treba dići ruke. Nije život rehabilitacija. –Svesna si da nikad nigde nisi pustila korenje? – Da. – Da se svelo na “ovde mi je bilo lepo, ovde nije, ovde sam baš uživala”…  Jesam. I? – Moraćeš nekad da se ukoreniš negde. – Ne, neću. – Može li da se živi tako? – Gledaj me! Ja bih da dođem. Sednem pored i kažem: „Ja došla.“ Kao da mi je pet godina, zato što, zapravo, više ništa ne treba ni reći. Čovek, razumno biće smešteno u vremenski okvir dovoljno veliki da može da otkrije svet oko sebe, ali dovoljno mali da ne otkrije svet u sebi. Sva prostranstva uma i duše se zaključaju kad se srce stegne.

Sa godinama i iskustvom je dobra stvar što naučiš da uživaš u iščekivanju zadovoljstva, a to iščekivanje već predstavlja pravo zadovoljstvo. To naravno važi za one koji su naučili da hvataju impulse života, sirovi karakteri su lišeni tih užitaka. Čudno je to… Čitavog svog života učimo, radimo. Radimo za novac, radimo na sebi, radimo na drugima. Usavršavamo sklad između srca i glave. I, na kraju tog puta, posle svega, ipak odlazimo potpuno nespremni… i za život, i za smrt. U bespoštednoj borbi pamćenja i zaborava, sakrila sam neka divna lica u uspomene. Da mi prave društvo, da me podsećaju na život kad mi se od tuge umire, da me leče od života životom, u svim tim sivim i mutnim danima koji dolaze…

„Dugotrajno robovanje, rđava uprava, toliko zbune i unakaze shvatanje jednog naroda, da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može da razlikuje, ne samo dobro od zla, nego ni sopstvenu korist od očigledne štete.“ – Andrić

Kad otkrijete toplu vodu, znajte da imate jednu rupu na saksiji, pustite je da tuda teče.

P.S. Berem brige. Jedino voće za koje ne brinem da li će roditi. Hoće!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo