Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Sve(t) i svašta

Objavljeno prije

na

Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su dio ritma života…

 

Jutros posle kiše sve bistro, čisto, sjajno i modro se složilo i uklopilo u jedan pogled. Sad sam u kondiciji da sve bolje vidim jer se udaljim, pa ovog puta i nije trebalo da se zadržavam dugo. Od te bistrine u glavi lako pišem. Treba mi takva kondicija za još nekoliko, kako da kažem, životnih pitanja. “Živim u sadašnjem trenutku“ je moj omiljeni eufemizam za loše pamtim, a loše pamtim pa su mi raspleti koje ovde zabeležim, mrvice sadašnjih trenutaka. Vi izvinite, a ako vam nešto u redosledu ili smislu nema smisla, vi nagađajte, i ja nekad tako.

Umem tako da se zaletim, pa se vratim… delima, rečima. Svaki put imam utisak da sam malo izdala sebe. Zato sam sad našla zgodno mesto i stojim. I gledam. I svaki put kad pružim ruku, nogu da se pokrenem ili otvorim usta da kažem, reći ću sebi: „Nemoj!“. Samo ću gledati. Kad uletiš u kovitlac osećanja, nedoumica i brige, odlično je da imaš jednu pametnu glavu koja ti kaže: „Stani, povući se par koraka unazad.“

Ako nas je ljutnja nečemu naučila, to nešto ostaje. Ono što nam izmiče je samo prolaznost vremena. Sećam se kao juče da je bilo, raspust na selu, na kredencu dedin zeleni sat. Samo on je smeo da ga navija i to uveče prema tačnom vremenu sa radio aparata. Probudim se, kuhinja miriše na svež hleb, gledam kroz prozor u daljini neku tačku, a u tišini tiho otkucava tik-tak, tik-tak. I najednom, život oživi duž zidova. U škripi stare fioke. U srcima u kojima se šapuće ista muzika. U izvajanoj senci seoskog puta sa drvoredom. U svemu što nikada ne uzimamo zdravo za gotovo. Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su takođe deo ritma života…

Kad živiš u skladu sa sobom, onim stvarnim Ja, to je sreća. Sve ostalo su nekakve manipulacije, iluzije, želje, maštanja ili snovi. Važna je plemenitost. Plemenitost potiče od reči “pleme”, shodno tome označava nesebičnost koja prati tuđa htenja i potrebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Izdvajanjem iz te grupe koja nas je nekada objedinjavala rodom, polako ali sigurno smo se udaljili od onoga što je za pripadnike plemena bilo obavezujuće i od srca. I opet moram da se setim moje babe koja je vazda čuvala nešto novca u nedrima. Kad sam se zadevojčila, kad god bih odlazila od nje, kaže: „Stan’ der“, pa zavuče ruku u nedra da mi da koji dinar. „Žensko si, valja uvek da imaš…“ Usput održi slovo o tome kako treba da se ponašam uz obavezno: „Dala bi baba i koji dinar više, ali ovo je od srca.” I to od srca mi je ostao najjači vrednosni sistem koji je ikada postojao. Pravo iz nedara.

P.S. Uprkos ili iz inata svemu, vredno mi sa godinama postaje samo ono što me obuzme bez mnogo razmišljanja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Savjest griže

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedan iza ponoći. Pijetao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegdje kesten padne i lupi u limenu kapiju

 

Ni ove godine nisam išla na more. Inače, naši stari su sva mora oko nas nazivali: sinje, crno i belo, a posle ih je struka krstila po svom.

Mudre glave zbore da što nam je prošlost dalja lepše izgleda, a isto je i kad pogledamo u budućnost, a jedino ne valja ovde i sada, i može biti da je do nas. Moj mozak ovih par dana uopšte nije radio. Apsolutno odbijanje bilo kakvog organizovanja, razumevanja, a komunikacija spala na sramotno niske grane. Emocije nekako šiljate, žuljave. Ovaj čas kao da sam se polila hladnom vodom.

Moja najstarija ćerka, što me neštedimice lepi etiketama, gleda moju fotografiju iz detinjstva, kaže: „Ništa se nisi promenila. Mrgud bila, mrgud ostala. A, da to ti sunce ide u oči, ups, sori“. Hrani kuče da te ujede. Male jednostavne stvari su zapravo tu, u izobilju. Odsutni su samo oni koji im daju težinu. Prećutno.

Poverenje. To je onaj dobar osećaj kad si se (o)pustio skroz, do kraja. Nema cvikanja, nema povlačenja. Dišeš punim plućima. „Ne moram ja ništa“, mnogo sam puta i pročitala i čula. Ne moraš, ali samo ponešto i u nekim situacijama i kontekstima, inače moraš i to trćećim korakom.

I što reče Duško Radović: „Izbegavajte da sedite često. Ko sedi, ili mu se jede, ili mu se pije, ili mu se misli. A ovo nije vreme ni za jednu od tih stvari.“

Jedan iza ponoći. Petao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegde kesten padne i lupi u limenu kapiju.

Šta se desi sa izigranim poverenjem? Ništa. Kreneš na drugom mestu od početka i gradiš. Zbog sebe. Jer je taj dobar osećaj sigurnosti neprocenjiv. Od te iskrene bliskosti u kojoj nema ni trunke koristi ili neke zadnje namere, distanca pravi harmoniju osećaja, i od nje gradi ono najlepše i jedino što možemo da imamo – trenutak. Tek kad se malo odmakneš od svakodnevice shvatiš koliko je sve besmisleno. Kad se vratiš, još je jasnije…

Svaki put kad mi dođe da skliznem u ludilo, setim se da nemam taj luksuz i vratim se nazad sa ivice razuma – šta ću kad nema ko drugi. Prvi put u životu imam planove i potpunu spremnost da se osećam sasvim dobro i ako se ništa od toga ne ostvari.

P. S. Dosta se ćutalo. Vreme je da se zanemi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

U skladu sa nemogućnostima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste željeli da izbjegnete

 

Jutros sam videla vranu kako nosi grančicu u kljunu i popravlja gnezdo i to mi je bilo nekako ljubavno. U zanosu trenutka i strasti, otkidoh komadić stvarnosti. Ti tihi razgovori vezanih duša su prava mera, poput košulje od najfinijeg pamuka, što istovremeno miluje i diše… a nema puno takvih košulja, možda samo jedna koja ti paše… da ti bude salivena.

Ponekad mi tako, na prepad, kroz glavu prođu fragmenti tvog postojanja u mom životu, udare me toliko jako u grudnu kost, da shvatim kako još uvek nemam nameru da ti oprostim što nisi ostao. Nisam imala pojma da u meni ima toliko svetova koji se mogu razoriti. Ne okrećite leđa, šapati vrebaju trenutak da slete na ramena. Iza mene više prošlosti nego što realno može da bude budućnosti.

Moje misli ne misle, one osete čudnu kišu koja mi puni kosti tminom. Kad bih mogla sebi u uvo da uđem i izađem na drugo… Ne bih se zadržavala dugo na putu kroz glavu. Od činjenica se ne beži, ali dobro je čvrsto stajati nogama na tlu. Nekom travnatom, možda i u šumi.

Nije slučajno što su ljudi sa sela skoro uvek ljudi skromnog karaktera. Svako ko se svakodnevno suočava sa lepotom i veličinom prirode, ne može, a da se ne oseća malim i ne poštuje je. Tako da, ako slučajno poznajete gordog čoveka, nemojte ga slati u pakao, pošaljite ga na selo, mogli biste ga spasiti. Ima vremena za spasenje. Ne pitajte kako znam. Što bi rekao Hogar Strašni: „Nisam tako mlad kao nekada, ali svakako ni star kao što ću tek biti.“

Sedim ispred kuće. Zaduva neki vetrić, pootvaram sve da uđe vazduh, vetrić prestane. Zatvorim sve, sednem. Vetrić zapiri… Opet otvorim sve, vetrić stane. I eto ti jeseni za par dana, onda Nova godina, pa slave… Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste želeli da izbegnete.

I zauvek najbolji refren neke pesme na prostorima bivše nam države: „Moje je more, moj je brod, moji su vjetrovi, kiše i oluje. Tebi ostavljam novi krov, novi asfalt i priključak struje… ref: Obala je pola-pola, ali ti poklanjam sve…“ Uštedela sam omanju pustinju reči, ali izgleda da posedujem kapacitet Sahare. Samo, više volim reke i kada reči teku.

Kad sretnete sebe na svom putu, ne odbijajte društvo.

P.S. Na nekim mestima me više nema, a mogla sam da se zakunem da ću da ostanem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pametniji se prepušta

Objavljeno prije

na

Objavio:

A možda je i najveća čovjekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća

 

Na šta je svet spao! Da se ja, rođena ljuta i nadrndana, smešim kad god sam u prilici (dobro, kad god se setim), jer mi je muka da gledam ove stalno ljute i namrštene ljude, pa kobajagi pravim ravnotežu. Ima tako nekih dana kada te spoznaja sačeka iza ćoška i pukne po sred grudi i glave i obori na dupe. Žao mi je ove životne snage protraćene na preživljavanje i na pogrešne ljude. Istovremeno, zapanjena sam što je još uvek ima za dalje i one prave koji su samo malčice kasnije došli.

Sveukupno ludilo sveta oko mene tako je kristalno jasno da odustajem od buđenja u njemu. Ono što sad pokreće svet, nikad nije moglo da pokrene mene. Jednostavno se ne razumemo. Lično, osećam da je svet oko mene toliko na ivici da sam udahnula punim plućima, zadržala dah i čekam šta će da se desi. Volim te prelaze iz svetlosti u mrak i senke koje nastaju u ljudima. Čini ih tako živim! Sve isprepleteno, ne postoji jedno bez drugog. Besmisleno je kriti bilo šta od toga, jer jednostavno… sve se vidi. Uvek. Sve. I ono što fali i ono što preliva. Samo se treba zagledati. A možda je i najveća čovekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća.

Kada odlaziš, iza tebe ostaje samo zvuk koraka, sve tiši i tiši, silueta lelujava, sve dalja i manja. Prisustvo što bledi.  I misao.  Ili… Misao ode pre čoveka, pa vođen njome, napred krene… na putovanja… bez osvrtanja. Maglovit odsjaj slobode koja nestaje u podne da bi još više ličila na san. Avgust je mesec u kojem je otišla moja majka, jedina osoba u našem životu koja nam besplatno i uvek daje ono za šta nas svi drugi teraju da skupo plaćamo: oproštaj.

Izgubila sam svoju oštrinu… Više ne spuštam slušalicu ovim promoterima sa ekstra popustima, nego ih pustim da završe, pa ih pozdravim. Svako ima svoja skrivena, ranjiva mesta i ja ih poštujem i ne čačkam, a i ne dozvoljavam nikom da traži put do mojih.

Posle godina učenja kako da budeš jak, dođe vreme da naučiš da veruješ u sebe.

P.S. Neiskorištene prilike čuvam da bih kasnije imala za čim da žalim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo