Profesorica Marija Vasić i još pet ljudi su nezakonito i lažno optuženi za rušenje ustavnog poretka; zatvoreni i maltretirani kako bi se zastrašili svi koji žele promjene u Srbiji. To nema veze s pravom – to je gola sila. Ako se  negdje  traži rušenje ustavnog poretka i državni udari – trag vodi u vrh vlasti. Time i brutalnom represijom režim u Srbiji praktično vodi rat protiv građana

MONITOR: Profesorka Marija Vasić je ugrozila svoj život, štrajkujući glađu i žeđu kao krajnjim potezom protiv postupanja državnih organa prema studentima i aktivistima PSG koji su bili više od dva mjeseca-a neki su i dalje, u pritvoru. Više pravnika je dovelo u pitanje postojanje osnove za optužnicu. Kakva namjera bi, onda, mogla da stoji iza ovog procesa?

JANKOVIĆ: Ona i još pet ljudi su nezakonito i lažno optuženi za rušenje ustavnog poretka; zatvoreni i maltretirani kako bi se zastrašili svi koji žele promene u Srbiji. To nema veze s pravom – to je gola sila.

Rušitelji ustavnog poretka ne dolaze sa studentskih protesta. Ako se negde traži rušenje ustavnog poretka i državni udari – preuzimanje nadležnosti drugih državnih organa, zavođenje strahovlade, gaženje vladavine prava i ljudskih prava, kontrola  medija… trag vodi u vrh vlasti. Time i brutalnom represijom režim u Srbiji praktično vodi rat protiv svojih građana.

„Pobediću vas u celom svetu“, viče Vučić na narod koji više ne veruje u njegovu moć, zamišljajući nekakve „obojene revolucije“ , praveći se da ne vidi da je u sred sveopšte pobune protiv korumpirane vlasti.

MONITOR: Kako će se to onda završiti?

JANKOVIĆ: David je savladao Golijata, Marko je Turke razgonio na buljuke, čete Aleksandra Velikog pobeđivale su cele armije, i miš Džeri lupao je čvrge mačku Tomu – svega je u istoriji, legendi i mašti bilo, samo se nikada nije desilo da neka vlast pobedi sopstveni narod, pa neće ni u Srbiji. Srbija zaslužuje i dobiće odgovorniju vlast. Niko u regionu ne treba da bude zatečen kada se to desi.

MONITOR: Rodoljub Šabić smatra da bi najbolje rješenje za optužene aktiviste bilo da Ministar pravde predloži Predsjedniku njihovo pomilovanje-jer su između ostalog, kako Šabić kaže, u pribavljanju dokaza počinjena krivična djela. Da li imate prijedlog za neko drugo rješenje?

JANKOVIĆ: Pomilovanje bi podrazumevalo da je pravde bilo, pa se sada pokazuje milost. A nije, ni u tragovima. Rodoljub savesno nudi pravni okvir, ali problem je što vlast niti je poštovala, niti ima nameru da poštuje pravo. Profesorka Vasić je zato u javnoj poruci i citirala Radeta Končara – „Milost ne tražim, niti bih vam je dala“.

MONITOR: Više od šest mjeseci traju studentski i građanski protesti. Sada oni najavljuju svoju listu kandidata i traže vanredne izbore.  Da li je zahtjev za izbore trebalo objaviti još na velikom protestu 15. marta ?

JANKOVIĆ: Studenti svoj društveni i politički angažman planiraju i izvode mudro, brzo i uspešno. Za nekoliko meseci ceo narod su digli na noge, a ceo režim saterali u „ćacilend“. Posle svega što su uradili za ovako kratko vreme, svaka naknadna pamet je deplasirana. Na kraju krajeva, nije bitno da li je nekom pojedincu nešto prerano ili prekasno. Studenti nisu pokrenuli elitistički ni klasičan politički projekat, već narodni Prvi ja bih voleo da se sve to dešavalo ranije, jer sam po prirodi nekadašnjeg posla davno video koliki ćemo problem imati.  Pamtim i kako smo-oni koji su glasali za mene i ja, pokradeni na predsedničkim izborima 2017, kada je sve moglo da krene drugim, boljim tokom… Ceo progon i moj profesionalni egzil iz Srbije mi jako teško padaju, ali opet ne očekujem da svi misle kao ja i kad i ja, već poverenje dajem studentskom pokretu jer je ponovo probudio nadu u nama.bunt; a realnost je da se većina ljudi širom Srbije tek sada, uz pomoć studenata budi, lišava straha i skida šarene naočare. Upaljen je plamen slobode i nade u svakom gradu i selu, i ništa ga ne može ugasiti. Od pojave studenata na ulicama, Srbija više nije ista!

A i svet se menja. Vučićev režim je dugo imao vetar u leđa od vladajuće stabilokratije“ i licemerja u međunarodnim odnosima. Tome se nazire kraj. Evropske nacije odbacuju političare koji su ih tretirali kao svoja stada ovaca, a takvi su podržavali Vučića.

A na njima je novi, ogroman izazov – treba da sastave izbornu listu od ljudi dostojnih i sposobnih da vrednosti kojima je ova narodna pobuna inspirisana, prenesu u razrušene institucije i udahnu im novi život i smisao. Od njihovog uspeha na tom ispitu, zavisiće snaga pritiska da se u Srbiji raspišu vanredni izbori i ova agonija skrati.

Primećujete li, inače, da Vučić koji je raspisivao vanredne izbore kad god mu je bilo dosadno, sada ne sme da to uradi?

MONITOR: Studenti su napravili nevjerovatan scenario borbe koji i dalje pažljivo sprovode, društvo je u značajnoj meri postalo aktivnije a problemi i očekivanja su postali vidljiviji. Ipak, poziv na generalni štrajk-kao staru i uspješnu metodu borbe za promjene, ovdje nema dovoljan odziv. Kako to razumijete?

JANKOVIĆ: Ljudi su decenijama učeni da su nemoćni. Da je pametnije ćutati. Da je sve uzalud. I to nije slučajno – to je najjače oružje svakog režima. Generalni štrajk ne izostaje zato što nije potreban, već zato što ljudi još ne veruju da imaju snagu da ga pokrenu.

Mnogi misle i „što baš ja, neću ja biti ministar – neka se žrtvuju oni koji će sutra biti vlast“. Pa onda oni koji se ipak bore lako dožive pobedu kao svoju ličnu zaslugu, a vlast kao ratni plen, iako su u politiku verovatno ušli sa drugačijim idealima.

Upravo taj začarani krug treba prekinuti. Zato studenti i traže podršku i učešće svih ljudi i profesija-jer im je onako neiskvarenim, i jedino normalno da sutra i pobeda bude narodna i građanska, a ne samo njihova.

MONITOR: Iako je u izvještaju Evropskog parlamenta o Srbiji, faktički zaključeno da njom vlada autoritarni režim, u regovanjima zvaničnika Evropske komisije i Evropskog savjeta, nema eksplicitne osude ovog stanja. Na nedavni odlazak Aleksandra Vučića, u Moskvu-iz Brisela se reagovalo blagim negodovanjem. Da li-kako neki pretpostavljaju, neposredni razgovori imaju i oštriji ton?

JANKOVIĆ: Nije presudno šta i kako evropski zvaničnici pričaju nasamo s Vučićem. U demokratskoj i proevropskoj javnosti, njihov kredibilitet je ozbiljno uzdrman zbog pogrešnog javnog odnosa prema njegovom režimu. Ključno je da se baš kod te javnosti taj kredibilitet ponovo uspostavi-jer je samo ona garant evropskog puta Srbije, a ne Vučićev režim koji taj put sve vreme sabotira. Mislim da predstavnici institucija EU i kad javno razgovaraju sa Vučićem-i posebno tada,  treba da se suštinski obraćaju proevropskoj demokratskoj javnosti, umesto da se uzdaju u to da će ga-kad ostanu nasamo, udobrovoljiti ili uplašiti. Jer kako studenti kažu – nije nadležan! EU mora da bira – da li podržava narod koji nosi evropske vrednosti ili vlast koja ih gazi.

MONITOR: Koliko je teška situacija u BiH i konsolidacija vlasti na Kosovu, jedan od razloga zbog kojih Predsjednik Srbije još  ima javnu podršku EU, i da li je u slučaju Milorada Dodika, Vučić onaj koji ima veliki uticaj?

JANKOVIĆ: Odnos Srbije i Republike Srpske, odnosno Srbije i BiH, ja ne bih vezivao za odnos Vučić-Dodik. Republika Srpska i Srbija će uvek biti okrenute jedna prema drugoj – to je prirodno i ne treba to smatrati problemom ni za BiH, ni za region. Ono što Balkanu treba su odgovorne i  kredibilne vlade koje ne koriste nacionalizam da bi opstale, već bliskost svih naših nacija da bi zajedno napredovale. Onda će i EU imati prave  partnere i lakše ćemo s njima dolaziti do boljih odluka i strategija.

MONITOR: Region je-manje ili više nezvanično, podržao pobune studenata i građana u Srbiji. Srpska vlast je odgovorila zabranama ulaska i protjerivanjima. Posebno se odnosi sa Hrvatskom pogoršavaju.  Ni na nedavnom sastanku Evropske političke zajednice u Tirani, Vučić nije imao volje da se druži sa kolegama iz susjedstva. Kako se od mnogohvaljenog projekta Otvoreni Balkan stiglo do ove situacije?

JANKOVIĆ: Otvoreni Balkan je mogao biti šansa za povezivanje, razvoj i poverenje. U intervjuu Vama iz 2021. rekao sam da bi naše zemlje trebalo da teže funkcionalnoj konfederaciji-jer je to bezbednosno, ekonomski, populaciono i na svaki drugi način, najracionalnije i najbolje za sve nas. Ali nema te dobre ideje koja u pogrešnim rukama ne može biti pokvarena. Na nadvožnjaku u Beogradu piše – „Crna Gora i Srbija, to je jedna familija“. Grafit su verovatno napisali neki navijači, ali ja se s njim slažem. Jedan drugi grafit kaže: „Vučić nije Srbija.“ Isto to oseća i region. I to je dobro jer Srbija vredi više nego što njen režim pokazuje. Rešenje je u odgovornim vlastima, a ne u snižavanju ambicija.

MONITOR: Kako ocjenjujete skorašnji „privatni“ boravak Vučića na Floridi i ubrzo zatim odlazak u Moskvu?

JANKOVIĆ: Te ekskurzije i treba gledati kao privatne, iako ih na žalost finansiraju svi građani Srbije. Državna platforma za njih-koliko znam, nije utvrđena. To je Vučićev interes, njegov krug saradnika, njegov stil. Što se Floride tiče, njegovo okruženje je na prevaru i s fantomkama svršavalo poslove u Srbiji-pa misli da tako može u celom svetu, te nas sve sramoti i nanosi nam štetu.

Odnose sa Moskvom mislim da treba voditi principijelnije i iskrenije. To bi bilo poštenije i prema Rusiji i prema Ukrajini i prema EU, ali pre svega – prema dostojansvtu Srbije i našoj slobodarskoj tradiciji. Na Dan pobede, u ovakvim svetskim okolnostima, Predsedniku Srbije je bilo mesto u Srbiji – zemlji pobednici, da ga proslavi sa svojim pobedničkim narodom.

Nastasja RADOVIĆ

Do sada smo svjedočili praksi da se optužnice zasnivaju na formalizmima, a da se dubinska finansijska analiza izostavlja. To mora da se promijeni. Imovina stečena bez pokrića u zakonitim prihodima mora biti oduzeta. Tako se gradi povjerenje javnosti u pravosudni sistem

MONITOR:  MANS je pozdravio hapšenje bivšeg policijskog funkcionera Duška Golubovića, pozivajući nadležne da se pozabave porijeklom njegove imovine. Zbog čega je to, kako ste ocijenili, izuzetno važno?

MILOVAC: Hapšenje Duška Golubovića, iako samo po sebi važan korak, ne smije ostati simbolična ili izolovana akcija. Godinama je  javnost  svjedočila raskoraku između načina života pojedinih bezbjednosnih funkcionera i njihovih zvaničnih prihoda. Golubović je bio jedan od njih – osoba čije se bogatstvo teško moglo objasniti njegovom platom i ulogom u službi. Zato je ključno da se ne istražuju samo konkretna krivična djela koja mu se stavljaju na teret, već i porijeklo kompletne imovine koju je stekao tokom svoje karijere. Prava borba protiv korupcije podrazumijeva i raskid sa praksom da se nezakonito stečena imovina prikriva, prenosi na članove porodice ili ilegalizuje kroz rupe u sistemu.

Upravo iz tog razloga smo kao organizacija pozvali nadležne da pokrenu i finansijsku istragu. Svako izostavljanje tog aspekta znači i poruku da se nelegalno bogatstvo može „oprati“ ako se krivično gonjenje svede na simbolične postupke.

Mnogi slučajevi iz prošlosti su ostali bez rezultata, jer je pravda zadovoljavna kroz minimalne kazne, dok je imovina optuženih i osuđenih za korupciju ostajala nedirnuta. Na žalost, Crna Gora  još nema zakonski okvir koji bi omogućio tužilaštvu da efikasnije oduzima imovinu za koju nije poznato porijeklo ili je stečena nekim krivičnim djelom. To je jedan od ključnih uzroka percepcije da sistem ne funkcioniše.

MONITOR: Tužilaštvo Golubovića tereti za pranje novca. Očekujete li da će u okviru tog procesa biti istražena i njegova imovina?

MILOVAC: Apsolutno. To bi,  uz istraživanje konekcija sa javnim funkcionerima,trebalo da bude fokus istrage. Pranje novca je krivično djelo koje po svojoj prirodi podrazumijeva da je prethodno ostvaren neki nezakonit prihod – bilo iz korupcije, trgovine uticajem ili drugih izvora. Ako tužilaštvo želi da dokaže da je Golubović učestvovao u pranju novca, moraće da pokaže konkretne tragove tog novca: gdje je završio, u kojoj formi, i da li je korišćen za kupovinu imovine. Bez toga, slučaj ostaje bez težine.

Zato insistiramo da istraga obuhvati svu njegovu imovinu – stanove, automobile, zemljišta, firme, a i imovinu registrovanu na članove porodice i bliske saradnike. MANS je početkom prošle godine Specijalnom državnom tužilaštvu predao obimnu dokumentaciju o tome kako je porodica Golubović sticala imovinu koja se ne  može objasniti zvaničnim prihodima i mislim da je to bio dobar početni korak za istragu koja je uslijedila.

Do sada smo svjedočili praksi da se optužnice zasnivaju na formalizmima, a da se dubinska finansijska analiza izostavlja. To mora da se promijeni. Imovina stečena bez pokrića u zakonitim prihodima mora biti oduzeta, ne samo u ovom slučaju, već kao princip. Tako se gradi povjerenje javnosti u pravosudni sistem, i tako se šalje jasna poruka svima koji su u sličnim pozicijama da neće moći da sačuvaju ono što su stekli nezakonito.

MONITOR:  Reagovali ste i povodom tvita poslanika Miodraga Lakovića, koji je nakon hapšenja Golubovića na Iks mreži ispričao priču o sudbini tri policijska funkcionera, od kojih su dvojica, pretpostavlja se, on i Golubović. Kako čitate tu Lakovićevu reakciju?

MILOVAC: Reakcija poslanika Lakovića bila je, najblaže rečeno, zabrinjavajuća. Umjesto da se distancira i osudi sve eventualne nezakonitosti koje su proizašle iz zloupotreba unutar policijskog sistema, on je iskoristio priliku da javnosti predstavi lični narativ, gotovo nostalgično, o navodnoj „sudbini“ trojice kolega. Problem je u tome što takav pristup relativizuje ozbiljnost situacije i sugeriše da su postupci državnih organa neka vrsta nepravedne odmazde ili selektivnog progona, umjesto pokušaja da se konačno uspostavi odgovornost za ono što se dešavalo u prethodnim decenijama.

U demokratskim društvima, poslanici moraju biti svjesni snage svojih poruka, naročito kada je riječ o osjetljivim temama poput korupcije u sektoru bezbjednosti. Ako poslanik implicira da je njegov bivši kolega nepravedno pritvoren, ili ako koristi tu situaciju da izgradi narativ o žrtvama sistema, onda se mora postaviti pitanje da li podržava vladavinu prava ili kolegijalnu solidarnost nauštrb pravde. Ovakve izjave ne doprinose borbi protiv korupcije – naprotiv, one je potkopavaju, jer daju prostora za sumnju u motive tužilaštva i pravosuđa.

MONITOR:  Kako generalno vidite procese koji se vode protiv nekadašnjih visokih funkcionera, a koji još ne rezultiraju presudama?

MILOVAC: Procesi koji se razvlače godinama bez epiloga, posebno kada se odnose na visoke funkcionere, ostavljaju ozbiljne posljedice po vladavinu prava. Građani više ne vjeruju da su institucije sposobne da završe započeto. Slučajevi bivših ministara, partijskih lidera ili direktora državnih preduzeća ostaju u zapećku, često bez suđenja, ili sa suđenjima koja liče na parodije. Takav trend obesmišljava cijeli reformski kurs i šalje poruku nekažnjivosti. Pravosuđe koje ne donosi presude u razumnom roku prestaje da bude efikasno, i postaje produžena ruka politike.

Dodatno zabrinjava to što se često koristi strategija zastarjelosti – svjesno se odugovlače postupci kako bi se izbjegla pravosnažna odluka. To nije slučajnost, već sistemska slabost ili čak sabotaža. U situaciji kada se građanima stalno govori o reformama i napretku ka EU, ovakvi primjeri služe kao otrežnjujući demanti. Ako ne postoji volja, ali ni kapacitet da se najkompleksniji slučajevi privedu kraju, teško je govoriti o stvarnoj borbi protiv visoke korupcije.

MONITOR:  Uskoro, upozorili ste, u oktobru ove godine, nastupa apsolutna zastara za kaznu na koju je osuđen Svetozar Marović. Taj slučaj, ocijenili ste, predstavlja poraz pravne države Crne Gore. Gdje je još poražena pravna država?

MILOVAC: Slučaj Svetozara Marovića je jedan od najočiglednijih poraza pravne države. Osoba koja je priznala krivicu, koja je imala izrečenu kaznu, nikada nije izdržala nijedan dan zatvora. Čak i uprkos međunarodnim potjernicama i zahtjevima za ekstradiciju, ništa se nije desilo. Taj slučaj je simbol kako se pravda može selektivno primjenjivati i kako politička moć može kupiti vrijeme – dok sistem spava. Ako u oktobru nastupi apsolutna zastara, biće to kapitulacija države pred svojim bivšim funkcionerom.

Marović nije jedini primjer. Poražena je pravna država i u slučajevima poput KAP-a, afere Telekom, afere Snimak – svuda gdje je bilo dovoljno indicija za procesuiranje, ali ne i političke volje. Slučajevi se selektivno otvaraju, zatvaraju ili odugovlače, u zavisnosti od toga ko je na vlasti. Poražena je pravna država i kada sudije i tužioci biraju da ćute iz straha, ili pristaju na kompromis zbog karijere. Bez stvarne nezavisnosti pravosuđa i institucionalne odgovornosti, Crna Gora će i dalje biti država u kojoj zakoni postoje samo napapiru. Jedan od najsvježijih primjera za to je islučaj uzurpacije državnih parcela na Krimovici. Kao i u slučaju Marović, pravno je ispunjena forma, ali niko ne može reći da je u tim slučajevima građanima donijeta pravda.

MONITOR: Vlast ipak tvrdi da će Crna Gora biti prva nova članica EU?

MILOVAC: Takve tvrdnje više liče na politički marketing nego na realnu analizu stanja. Naravno, Crna Gora je najduže u pregovaračkom procesu, ali to ne znači mnogo ako se ključna poglavlja koja se tiču vladavine prava ne zatvore sa stvarnim reformama. EU gleda rezultate, a ne deklaracije. Ako se ne ojačaju institucije, ne dovedu ključni procesi do kraja i ne obezbijedi funkcionalna kontrola nad korupcijom, onda nema ni pomjeranja ka članstvu. To nije pitanje optimizma, već odgovornosti.

Uostalom, sve što se dešava sa ključnim antikorupcijskim zakonima, sa institucionalnim reformama, sa aferama koje se guraju pod tepih, jasno pokazuje da smo još daleko od evropskih standarda. Članstvo se ne dobija zbog dobrih odnosa sa Briselom, već zbog unutrašnjih promjena koje su stvarne i održive.

Dio javnosti vjeruje da je članstvo Crne Gore u EU pitanje prije svega geopolitičkih interesa Brisela i pokušaja da se na primjeru Crne Gore “oživi” proces proširenja. U svakom slučaju, veoma je važno da na putu ka EU ne preskačemo korake, naročito one koje se odnose na šansu da taj proces iskoristimo da osnažimo institucije.

MONITOR:  Iz Brisela je stigao i komentar na Sporazum sa UAE, ali ga vlast čita kako im odgovara. Uputili ste otvoreno pismo poslanicima. Šta očekujete?

MILOVAC: Sporazum sa UAE je opasan presedan jer omogućava investitorima iz te zemlje da zaobiđu domaće zakone i dobiju privilegovan status u pogledu pristupa državnim resursima, mimo tendera i  daleko od onoga što je zdrava konkurencija. Iako je Evropska komisija jasno ukazala na moguće nesaglasnosti sa pravnom tekovinom EU, crnogorska vlast pokušava da predstavi taj komentar kao potvrdu njihove politike. To je neodgovorno i manipulativno. Kada vam EU saopšti da postoji zabrinutost u vezi sa osnovnim principima slobodnog tržišta i pravne sigurnosti, to se mora ozbiljno shvatiti.

Zato smo se i obratili poslanicima, kao posljednjoj instanci odgovornosti. Oni moraju preuzeti ulogu korektiva izvršne vlasti, a ne da slijepo slijede partijske direktive. Očekujemo da se sporazum vrati na doradu, da se konsultuju eksperti i javnost, i da se obezbijedi usklađenost sa evropskim vrijednostima. Ako poslanici to ignorišu, jasno je da rade protiv interesa građana i protiv evropske budućnosti Crne Gore.

Milena PEROVIĆ

Javni servis bi u odnosu na prije četiri godine morao biti potpuno različit,  jer od tada je u RTCG uloženo oko 80 miliona eura. Uložilo se u glamur, milioni su otišli i idu na rekonstrukciju i šminkanje zgrade, kupljena su električna i druga auta, veliki led ekrani, izdvajanja za zarade su ogromna… Ali se u novinarskom smislu nije mnogo odmaklo

MONITOR: Sindikat medija je upozorio da se ne nazire početak sudskog procesa ni nakon sedam godina od pokušaja ubistva novinarke Olivere Lakić. Da li je to jedinstven slučaj i u kojim još predmetima napada na novinare nema napretka?

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Crna Gora je dobro skratila spisak neriješenih napada na novinare i medije,  ali ne  tako što ih je rasvijetlila već kroz zastaru tih predmata. Taj trend će se očigledno nastaviti jer pomaka nema. Mi zadnjih godina ističemo efikasnost i policije i tužilaštva kada su u pitanju novi slučajevi napada na novinare,  ali ne dozvoljavamo ni da se zaboravi ono što je očigledni nerad, možda čak i namjera države. Zbog toga smo nedavno i podsjetili javnost da ni nakon sedam godina od pokušaja ubistva Olivere Lakić nije urađeno ništa i da taj slučaj ostaje simbol nekažnjivosti i nespremnosti institucija da zaštite temeljne vrijednosti slobodnog i demokratskog društva.

Tačno je da je počelo suđenje navodnim počiniocima ali jedino što se dešava je konstantno odlaganje ročišta, a sad i ustupanje predmeta drugom sudiji. Za svega tri godine nastupiće apsolutna zastara za krivično djelo teška tjelesna povreda, koje se napadačima stavlja na teret. Jasno je da se ovom dinamikom suđenja nigdje neće stići i onda je pitanje šta je odgovor države i šta žrtve mogu da očekuju. Je li cjeloživotna policijska zaštita rješenje? Ranije su do zastare dovedena prebijanja Tufika Softića i Mladena Stojovića, paljenja automobila Vijesti… Čini mi se da su svi zaboravili da je Crnoj Gori još ranije poručeno da neće ući u Evropsku uniju dok ne riješi stare slučajeve napada na novinare, a po tom pitanju nije urađeno ništa. Slučaj ubistva Duška Jovanovića mislim da mora biti prvi na spisku.

MONITOR: Nedavno je obilježen Svjetski dan slobode medija. Ima li napretka u toj slobodi, kroz poboljšanje uslova rada, bolje brige o bezbjednosti novinara?

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Tokom 12 godina koliko se aktivno bavimo sindikalizmom i medijima kroz sve njihove segmente, mnogo toga se promijenilo. Ono što je ostalo isto su izražena cenzura i autocenzura kao i nezadovoljavajući materijalni položaj zaposlenih i to je ono što je odgovornost poslodavaca, ne države. Država je u tom smislu kriva zato što ne insistira na, primjera radi, poštovanju Zakona o radu nego je ostavila poslodavcima da iz njega uzimaju što im odgovara, a da zaobilaze ono što sami požele. U takvim uslovima zaposlenom je nemoguiće da se izbori, kao i sindikatima da ispregovaraju bolje uslove rada.

I dalje su zarade ispod prosjeka na nivou države. Od kad je program Evropa sad 2 nametnuo dvije minimalne zarade one često budu i maksimum koji dobijaju medijski radnici i tu nema suštinskog boljitka. Pritisci koji dovode do samocenzure ili otvorena cenzura u redakcije dolaze preko vlasnika i urednika koji dozvoljavaju da političari i biznismeni upravljaju njima i to se ne mijenja. Država je osnivanjem Fonda za pluralizam medija svim medijima dala pristup državnom novcu kako bi obogatili svoj sadržaj ali i pomogli zaposlene. Sad će taj Fond da bude i izdašniji ali zaposleni ne osjećaju tu pomoć i to treba preispitati.

MONITOR: Uskoro vam ističe mandat u Savjetu RTCG. Kako ocjenjujete rad Savjeta u ovom sazivu?

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Mandat ovog Savjeta je obilježen kontinuiranim nezakonim izborom generalnog direktora. Oni su za tri i po godine četiri puta izabrali istog čovjeka na čelno mjesto. Posljedni put su to uradili nakon što su sudovi konstatovali da je Boris Raonić tri godine proveo u nezakonitom mandatu kao generalni direktor. Ta stavka u Raonićevoj biografiji bi u normalnim državama bila dovoljna da više nikad ne može da obnaša javnu funkciju, ali Savjetu ona nije zasmetala, naprotiv.

Za ove četiri godine ljudi kojima se sudi za zloupotrebu službenog položaja u saizvršilaštvu, upravo zato što su nezakonito birali Raonića, su ulogu Savjeta obesmislili, sveli na tišinu i sramotu i puko dizanje ruke. Veliki broj nadležnosti Savjeta, kao kontrolnog tijela, je prešao u ruke generalnog direktora kojem od prvog dana omogućavaju ogromnu nezakonito obračunatu zaradu.

MONITOR:  Je li vas iznenadila hajka dijela medija i advokata protiv vas u procesu koji se vodi protiv četiri aktuelna i jednog bivšeg člana članova Savjeta. Oni tvrde da ste vi krivi za sudski proces. Da nije bilo vas, sve bi bilo ,,normalno”.

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Mislim da su to potezi očajnika koji ne mogu da daju racionalan odgovor na pitanje zašto su suprotno pravosnažnoj sudskoj presudi glasali za Raonića omogućivši mu nezakonito bogaćenje. Ja diskreditacije i uvrede trpim od skoro prvog dana ali se ne obazirem nego četiri godine uporno alarmiram javnost o dešavanjima u RTCG. Sada, kako im se primiče presuda a izmiču projekti, navodni ugled i slično, to doživljava svoj vrhunac i to uz maksimalnu zloupotrebu javnog servisa. To su ljudi koji su svoju slobodu i neosuđivanost rizikovali zbog Raonićeve fotelje i to  govori o njima.

Moj mandat se završava za manje od mjesec. U uslovima u kojima sam radila mislim da sam uradila dovoljno, a podršku sam dobila i od domaće i međunarodne javnosti.

MONITOR:  Da li, i pored svih problema, smatrate da je program TVCG bolji nego prije četiri godine?

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Javni servis bi u odnosu na prije četiri godine morao biti potpuno različit, jer se u tom periodu u RTCG  uložilo oko 80 miliona eura. To je vrtoglava cifra i za mnogo veće države nego što je Crne Gora. Za taj novac bi trebalo da se dobija mnogo bolji proizvod od onoga što mi danas dobijamo. Dosta se uložilo u glamur, milioni su otišli i i dalje idu na rekonstrukciju i šminkanje zgrade, kupljena su električna i druga auta, veliki led ekrani, izdvajanja za zarade (naročito menadžerske koje se nezakonito obračunavaju) su ogromna… A kad pogledate u novinarskom smislu kako to izgleda, vidjećete da se nije mnogo odmaklo.

Sada je više partija zastupljeno u programu jer jednostavno više partija čini vlast pa se treba na više adresa dodvoravati. Preplavljeni smo politikom i političarima, a obrazovanje, nauka, dječiji program, dokumentarni su i dalje na marginama i na nivou statističke greške. Vodeće prime time emisije su političke, programska šema se prilagođava volji raznih predsjednika i političara da kada oni požele, neometani pitanjima novinara, kažu što smatraju da im u određenom trenutku ide u korist pa se organizuje „intervju“. Vjera (naročito jedna) je postala jako bitna… Sve u svemu pomaka ima naročito u tehnološkom smislu ali kada je novinarstvo u pitanju mislim da je to i dalje stari RTCG koji je u potpunosti u službi vladajućim partijama.

MONITOR:  Kako profesiji, koja više nije atraktivna, vratiti kredibilitet, dostojanstvo, sigurnost?

CAMOVIĆ-VELIČKOVIĆ: Informacije, fotografije i video materijal su atraktivniji nego ikad ali ne u formi onoga što je novinarstvo i javni interes. Zašto su se mediji tu izgubili i zašto je poželjnije biti javni službenik nego novinar, mislim da prije svega treba pitati one koji upravljaju medijima.

Tokom protekle godine u našoj bazi napada koju vodimo na sajtu  safejournalists.net evidentirali smo 24 incidenta, različitih vrsta, koja su se dogodila tokom protekle godine, dok smo ih ove godine zabilježili već osam. Zarade su više simbolične nego podsticajne, za osnovna prava iz radnog odnosa ljudi treba da se bore kao da ih tek osvajaju, pitanje cenzure i otvorenog upliva u profesionalni segment je takođe nešto što demotiviše… Sve su to pitanja kojima bi vlasnici i glavni urednici trebalo da se bave i da vide sami koliko su spremni da mijenjaju uslove rada i odnos prema ljudima. I da to urade dok još nekoga ima u redakcijama.

Predrag NIKOLIĆ