Povežite se sa nama

INTERVJU

ŠKELJZEN MALIĆI, KOSOVSKI ANALITIČAR I PUBLICISTA: O čemu li su tajno razgovarali Vučić i Tači

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kosovo je ovih dana u centru pažnje povodom prošlonedjeljnog sastanka Aleksandra Vučiča i Hašima Tačija u Briselu, kao i hapšenja i protjerivanja Marka Đurića, a Srpska lista je izašla iz Vlade i zaprijetila da će 20. aprila bez saglasnosti Prištine formirati Zajednicu srpskih opština. Može li da se ostvari taj scenario?
MALIĆI: Nije isključeno da je provokacija sa ilegalnim ulaskom na Kosovo imala upravo cilj da se pogura brže osnivanje Zajednice srpskih opština. Ipak, hapšenje Đurića je verovatno samo incident ili provokacija, kao onaj voz sa ikonama i parolama koji je prošle godine nenajavljeno krenuo na Kosovo. Redovni sastanak dvaju predsednika Tačija i Vučića u Beču nije izazvao toliko komentara koliko su sa uznemirenošću primljene prilično osnovane spekulacije da su se oni tajno sastali u SAD, gde su boravili u isto vreme a nisu objavili svrhu poseta. Bilo je takođe glasina da su se oni pre desetak dana tajno sastali i u Parizu, gde su, kakve li koincidencije, takođe boravili u isto vreme. Tolike koincidencije ne mogu biti slučajnost. Samo što se ništa ne zna šta su dvojica predsednika razgovarali i ko su im bili domaćini i posrednici. Zato su ,,procurile” razne nepouzdane spekulacije o mogućim scenarijima rešavanja kosovskog čvora…

MONITOR: Znači li to da će doći do suštinskog preloma u razgovorima predstavnika Beograda i Prištine?
MALIĆI: Opšti scenario finaliziranja dijaloga je manje-više poznat, zahteva se dovršavanje svih tehničkih sporazuma, formiranje Zajednice srpskih opština i potpisivanje obavezujućeg sporazuma o potpunoj normalizaciji odnosa između dve zemlje najkasnije do sledeće godine. Prelom inače stalno najavljuje Vučić, pošto javno priznaje da je pod velikim pritiskom… Mislim da svi faktori na Zapadu žele ubrzanje, s tim što je Brisel u težoj poziciji zbog toga što EU nije jedinstvena oko nezavisnosti Kosova. Možda se time može objasniti zašto je Vašington, kao i u prošlosti, preuzeo ulogu lokomotive procesa, ali i da su na svoj način kao nezavisni faktori aktivni i Pariz, Berlin i London, pošto su kao centri moći zabrinuti mogućom instrumentalizacijom Kosova i Srbije u krizi odnosa između Zapada i Rusije. Na tom širem planu konfrontacije mogu se objasniti i ponovljene spekulacije o podeli Kosova ili razmeni teritorija. Ja ne bih ulazio u spekulacije da li razgovor Tačija i Vučića ima novina te vrste, samo je očigledno da Srbija već duže ponavlja zahtev za ,,kompenzaciju” ako bude primorana da prizna Kosovo.

MONITOR: Ivica Dačić, šef diplomatije Srbije, izjavio je da nije lako razgovarati sa Albancima, a od Vučića se traži da ne potpisuje „bilo kakve sporazume kojima Srbija ne dobija ništa, a daje sve”…
MALIĆI: Da, to je ta stalna srpska retorika, koja se sada samo pojačava jer se teren i vreme dijaloga zgušnjavaju i moraju se uskoro doneti velike odluke.

MONITOR: Politički analitičari tvrde da je Berlinu i Vašingtonu u interesu da Beograd i Priština potpišu pravno obavezujući sporazum o uspostavljanju Zajednice srpskih opština do kraja ove godine, dok Moskva smatra da ne treba „postizati ishitrena rješenja”. Da li će Srbija dobiti sjever Kosova ili je status Kosova konačno riješen?
MALIĆI: To što se Zapadu žuri a Moskva bi želela da uspori, govori da je cilj bržeg okončavanja dijaloga stvaranje prostora i uslova da se Srbiji i Kosovu otvore vrata za evropske integracije čime se čitav balkanski kompleks nedvosmisleno pretvara u evropsko pitanje, gde nema mesta za mešetarenja Rusije, kakva su poslednjih godina viđena prilikom krize u Makedoniji, pokušaja državnog udara u Crnoj Gori, podstrekivanja secesionizma Republike Srpske i, možda najfokusiranije, u kočenju Srbije da se realno približi EU. Srbija je za Rusiju ključna zemlja regiona i ne želi da ona bude članica EU. Ova strategija odlaganja je opasna i može stvoriti dugoročni vakuum u kojem se verovatno računa sa daljom krizom i slabljenjem kohezije EU, možda i sa njenim raspadom, pa će onda Rusija komotnije da se vrati na Balkan kao svoju interesnu sferu, u najmanju ruku na principima dogovora na Jalti između Staljina i Čerčila. U tom svetlu treba možda gledati to što Putin stalno uspoređuje Kosovo i Krim, kao da nudi Zapadu poravnanje, priznanje Kosova za prihvatanje aneksije Krima.

MONITOR: Vučić je najavio da će 31. marta biti održana nova runda „unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu. Šta Vi očekujete od tog dijaloga?
MALIĆI: Vučiću nije uopšte važno da vodi demokratski dijalog, već da ovaj proces predstavi kao neku vrstu fingiranog referenduma: Evo, ja razgovaram sa Srbijom i ona mi daje mandat za donošenje teške odluke. To da on mora preseći čvor postaje mantra koju stalno ponavlja – da ga srce boli za srpsko Kosovo, ali da ga se mora odreći jer su procesi otišli predaleko, albanska je većina nepovratno dominantna, a svetski moćnici ne žele Kosovo u Srbiji. Ono što on nastoji spasiti, bar na rečima, su kosovski Srbi, ali to čini na način koji je isto toliko pritvoran i bezdušan kao kada je Milošević iskoristio pa izdao prečanske Srbe iz Krajine.

MONITOR: Kako biste ukratko opisali aktuelno stanje na Kosovu?
MALIĆI: Kosovo, kao i sve zemlje koje su postale nezavisne nakon pada komunizma, živi u uslovima tranzicionog šoka, stara ekonomija je opljačkana ili uništena, uspostavljen je divlji kapitalizam, demokratija, pravna i socijalna država postoje uglavnom samo na papiru ili su samo mislaone imenice… U ovom kontekstu Kosovo još treba da se izbori i za punu suverenost i puno međunarodno priznanje, pri čemu su često smetnja i strani a i, naročito, domaći oslobodioci, koji bi da diriguju procesima kao da su neprikosnoveni vlasnici Kosova… Ali, Kosovo je i mlada i optimistička zemlja, koja se polako budi iz učmalosti i istorijskog fatalizma…

MONITOR: Jedan od povoda za ovaj razgovor je nedavno ratifikovanje Sporazuma o demarkaciji granice između Crne Gore i Kosova. Šta po Vašem mišljenju to znači za Kosovo i Crnu Goru?
MALIĆI: Skupština Kosova uspela je da sa zakašnjenjem od skoro tri godine ratifikuje sporazum iz 2015. godine. Pošto Kosovo ima četiri suseda, demarkacija sa Crnom Gorom zaokružuje dalje svoje međunarodne granice. Ranije je UNMIK odradio za Kosovo demarkaciju sa Makedonijom, sa Albanijom formalno to nije učinjeno, ali je pretpostavka da neće biti problema. Sada preostaje da se napravi i demarkacija sa Srbijom, oko čega takođe može biti problema, možda mnogo više ako Srbija ne bude htela da administrativnu granicu pretvori u međudržavnu. Štaviše, Beograd pretendira da Sever Kosova zadrži za sebe kao naknadu za priznanje Kosova.

Kosovska politička scena bila je duboko podeljena oko granice sa Crnom Gorom, jer je opozicija smatrala da sporazumom Kosovo gubi 8200 hektara, ili 82 km2. Sporna je, prema njima, granična linija kod Čakora i Kule, navodno ulazi pet i više kilometara na teritoriju Kosova. Podgorica je u odlučnom momentu učinila dobrosusedski gest kada je predsednik Vujanović sa predsednikom Tačijem potpisao dogovor da se prilikom obeležavanja granice još jednom provere činjenice i eventualno isprave greške. Ja sam u člancima i komentarima stalno isticao da su korekcije moguće i to ne samo kod Čakora i Kule, već i kod Hajle, čija je zapadna padina pripala Kosovu, dok su se Plavljani žalili da im je oduzet važan resurs za prihode.

MONITOR: Sporazum je ratifikovan uz protivljenje poslanika Samoopredjeljenja, koji su u skupštinsku salu bacali suzavac…
MALIĆI: Situacija sa obezbeđenjivanjem dvije trećine glasova bila je dramatična! Srpska lista je bojkotovala glasanje, ali ona u svojim redovima ima i jednog Goranca, Adema Hodžu, koji je glasao za ratifikaciju. Vladajuća koalicija je sa Hodžom imala 51 od 80 potrebnih glasova. Odlučujuću podršku ratifikaciji dao je Demokratski savez Kosova sa 27 poslanika! Ali, ni sa glasovima DSK ratifikacija ne bi prošla (78 od 80) da nisu obezbeđeni glasovi Slobodana Petrovića iz SLS, kao poslanika koji je prebegao iz Samoopredeljenja i vratio se u Haradinajevu stranku gde je i počeo političku karijeru. Međutim, pravu dramu priredio je poslanik DSK Ramiz Kelmendi, koji je bio protiv Sporazuma, ali je objavio da će glasati poslednji i onda odlučiti: ako ratifikacija bude imala 79 glasova, on će pridodati još jedan. Na skupštinskoj elektronskoj tabli zaista je nekoliko sekundi stajala cifra 79, bilo je veoma napeto, a onda je i Kelmendi dao osamdeseti glas. Proces je, dakle, bio kritičan. Na Kosovu je većina ratifikaciju pozdravila sa olakšanjem, samo Pokret Samoopredeljanje smatra da se radilo o izdaji. Poslanici ovog pokreta prvog dana zasedanja Skupštine bili su protiv ali konstruktivni, možda zato što su bili ubeđeni da Sporazum neće proći. Kada su sutradan videli da ratifikacija prolazi sprečili su četiri runde glasanja bacajući suzavac u salu. Kod petog glasanja većina poslanika Samoopredeljenja bila je izbačena sa sednice zbog opstrukcije (suzavac i krađa elektronskih kartica poslanika koji su bili za demarkaciju), a verovatno im je ponestalo i suzavca!

Vučićeva dvoličnost

MONITOR: Da li je i Zapad, kako javljaju pojedini beogradski mediji, indirektno poručio Vučiću da prizna Kosovo, ali da je on nepredvidiv i nepouzdan predsjednik?
MALIĆI: Zapad je u poslednje vreme više puta javno poručio Beogradu da ne može sedeti na dve stolice. To je, inače, stara srpska dilema, od kraja 19. veka, koju je Svetozar Marković analizirao u knjizi Srbija na Istoku, opredeljujući se za Zapad u smislu civilizacijskog pomaka. I Dimitrije Tucović je realistički predskazao srpske zablude u vezi sa albanskim pitanjem, govoreći da će Srbiji biti potrebno sto godina da se osvesti! Sada je došlo tih sto godina i Srbija je opasno raskrečena. Ono što u poslednje vreme čujem i slušam iz Srbije jako je razočaravajuće i konzervativno, regresivno, na najnižem nivou razmišljanja o Srbiji kao ruskoj guberniji, uz obožavanje Putinove vladavine čvrsrtom rukom. Vučić, kao i većina srpskih političara, ima u sebi tu crtu dvoličnosti, da ne kažem hipokrizije, jer ga razum i vitalni interesi zemlje vuku prema Zapadu, ali ga srce i emocije vuku na Istok…

Mogući su kratki sukobi

MONITOR: Prošle nedjelje predstavnik Fonda za humanitarno pravo održao je javni čas o zločinima srpskih vojnih i policijskih snaga nad albanskim stanovništvom na Kosovu 1998. i 1999. godine i upozorio da skrivanje i ignorisanje tih zlodjela vodi ka sukobu nekih novih generacija. Ima li razloga za takvo strahovanje?
MALIĆI: Postoje dve Srbije, većinska koja krije svoje zločine i nastavlja da se zanosi nacionalizmom i revanšizmima, kao i tzv. Druga Srbija koja je manjinska, ali koja istražuje, priznaje i osuđuje zločine koji su činjeni u ime Srba. Sve dok ima ideologa i pokreta koji traže revandikacije i nastupaju ratnohuškački, ostaje otvorena mogućnost da se isprovociraju i pokrenu novi ratovi. Ipak, u sadašnjim okolnostima ne vidim da postoje uslovi za rat, osim možda za kratke sukobe i terorizam, a ne ratove kakvi su bili oni iz ‘90-ih godina prošlog veka.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo