Povežite se sa nama

INTERVJU

ŠKELJZEN MALIĆI, KOSOVSKI ANALITIČAR I PUBLICISTA: O čemu li su tajno razgovarali Vučić i Tači

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kosovo je ovih dana u centru pažnje povodom prošlonedjeljnog sastanka Aleksandra Vučiča i Hašima Tačija u Briselu, kao i hapšenja i protjerivanja Marka Đurića, a Srpska lista je izašla iz Vlade i zaprijetila da će 20. aprila bez saglasnosti Prištine formirati Zajednicu srpskih opština. Može li da se ostvari taj scenario?
MALIĆI: Nije isključeno da je provokacija sa ilegalnim ulaskom na Kosovo imala upravo cilj da se pogura brže osnivanje Zajednice srpskih opština. Ipak, hapšenje Đurića je verovatno samo incident ili provokacija, kao onaj voz sa ikonama i parolama koji je prošle godine nenajavljeno krenuo na Kosovo. Redovni sastanak dvaju predsednika Tačija i Vučića u Beču nije izazvao toliko komentara koliko su sa uznemirenošću primljene prilično osnovane spekulacije da su se oni tajno sastali u SAD, gde su boravili u isto vreme a nisu objavili svrhu poseta. Bilo je takođe glasina da su se oni pre desetak dana tajno sastali i u Parizu, gde su, kakve li koincidencije, takođe boravili u isto vreme. Tolike koincidencije ne mogu biti slučajnost. Samo što se ništa ne zna šta su dvojica predsednika razgovarali i ko su im bili domaćini i posrednici. Zato su ,,procurile” razne nepouzdane spekulacije o mogućim scenarijima rešavanja kosovskog čvora…

MONITOR: Znači li to da će doći do suštinskog preloma u razgovorima predstavnika Beograda i Prištine?
MALIĆI: Opšti scenario finaliziranja dijaloga je manje-više poznat, zahteva se dovršavanje svih tehničkih sporazuma, formiranje Zajednice srpskih opština i potpisivanje obavezujućeg sporazuma o potpunoj normalizaciji odnosa između dve zemlje najkasnije do sledeće godine. Prelom inače stalno najavljuje Vučić, pošto javno priznaje da je pod velikim pritiskom… Mislim da svi faktori na Zapadu žele ubrzanje, s tim što je Brisel u težoj poziciji zbog toga što EU nije jedinstvena oko nezavisnosti Kosova. Možda se time može objasniti zašto je Vašington, kao i u prošlosti, preuzeo ulogu lokomotive procesa, ali i da su na svoj način kao nezavisni faktori aktivni i Pariz, Berlin i London, pošto su kao centri moći zabrinuti mogućom instrumentalizacijom Kosova i Srbije u krizi odnosa između Zapada i Rusije. Na tom širem planu konfrontacije mogu se objasniti i ponovljene spekulacije o podeli Kosova ili razmeni teritorija. Ja ne bih ulazio u spekulacije da li razgovor Tačija i Vučića ima novina te vrste, samo je očigledno da Srbija već duže ponavlja zahtev za ,,kompenzaciju” ako bude primorana da prizna Kosovo.

MONITOR: Ivica Dačić, šef diplomatije Srbije, izjavio je da nije lako razgovarati sa Albancima, a od Vučića se traži da ne potpisuje „bilo kakve sporazume kojima Srbija ne dobija ništa, a daje sve”…
MALIĆI: Da, to je ta stalna srpska retorika, koja se sada samo pojačava jer se teren i vreme dijaloga zgušnjavaju i moraju se uskoro doneti velike odluke.

MONITOR: Politički analitičari tvrde da je Berlinu i Vašingtonu u interesu da Beograd i Priština potpišu pravno obavezujući sporazum o uspostavljanju Zajednice srpskih opština do kraja ove godine, dok Moskva smatra da ne treba „postizati ishitrena rješenja”. Da li će Srbija dobiti sjever Kosova ili je status Kosova konačno riješen?
MALIĆI: To što se Zapadu žuri a Moskva bi želela da uspori, govori da je cilj bržeg okončavanja dijaloga stvaranje prostora i uslova da se Srbiji i Kosovu otvore vrata za evropske integracije čime se čitav balkanski kompleks nedvosmisleno pretvara u evropsko pitanje, gde nema mesta za mešetarenja Rusije, kakva su poslednjih godina viđena prilikom krize u Makedoniji, pokušaja državnog udara u Crnoj Gori, podstrekivanja secesionizma Republike Srpske i, možda najfokusiranije, u kočenju Srbije da se realno približi EU. Srbija je za Rusiju ključna zemlja regiona i ne želi da ona bude članica EU. Ova strategija odlaganja je opasna i može stvoriti dugoročni vakuum u kojem se verovatno računa sa daljom krizom i slabljenjem kohezije EU, možda i sa njenim raspadom, pa će onda Rusija komotnije da se vrati na Balkan kao svoju interesnu sferu, u najmanju ruku na principima dogovora na Jalti između Staljina i Čerčila. U tom svetlu treba možda gledati to što Putin stalno uspoređuje Kosovo i Krim, kao da nudi Zapadu poravnanje, priznanje Kosova za prihvatanje aneksije Krima.

MONITOR: Vučić je najavio da će 31. marta biti održana nova runda „unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu. Šta Vi očekujete od tog dijaloga?
MALIĆI: Vučiću nije uopšte važno da vodi demokratski dijalog, već da ovaj proces predstavi kao neku vrstu fingiranog referenduma: Evo, ja razgovaram sa Srbijom i ona mi daje mandat za donošenje teške odluke. To da on mora preseći čvor postaje mantra koju stalno ponavlja – da ga srce boli za srpsko Kosovo, ali da ga se mora odreći jer su procesi otišli predaleko, albanska je većina nepovratno dominantna, a svetski moćnici ne žele Kosovo u Srbiji. Ono što on nastoji spasiti, bar na rečima, su kosovski Srbi, ali to čini na način koji je isto toliko pritvoran i bezdušan kao kada je Milošević iskoristio pa izdao prečanske Srbe iz Krajine.

MONITOR: Kako biste ukratko opisali aktuelno stanje na Kosovu?
MALIĆI: Kosovo, kao i sve zemlje koje su postale nezavisne nakon pada komunizma, živi u uslovima tranzicionog šoka, stara ekonomija je opljačkana ili uništena, uspostavljen je divlji kapitalizam, demokratija, pravna i socijalna država postoje uglavnom samo na papiru ili su samo mislaone imenice… U ovom kontekstu Kosovo još treba da se izbori i za punu suverenost i puno međunarodno priznanje, pri čemu su često smetnja i strani a i, naročito, domaći oslobodioci, koji bi da diriguju procesima kao da su neprikosnoveni vlasnici Kosova… Ali, Kosovo je i mlada i optimistička zemlja, koja se polako budi iz učmalosti i istorijskog fatalizma…

MONITOR: Jedan od povoda za ovaj razgovor je nedavno ratifikovanje Sporazuma o demarkaciji granice između Crne Gore i Kosova. Šta po Vašem mišljenju to znači za Kosovo i Crnu Goru?
MALIĆI: Skupština Kosova uspela je da sa zakašnjenjem od skoro tri godine ratifikuje sporazum iz 2015. godine. Pošto Kosovo ima četiri suseda, demarkacija sa Crnom Gorom zaokružuje dalje svoje međunarodne granice. Ranije je UNMIK odradio za Kosovo demarkaciju sa Makedonijom, sa Albanijom formalno to nije učinjeno, ali je pretpostavka da neće biti problema. Sada preostaje da se napravi i demarkacija sa Srbijom, oko čega takođe može biti problema, možda mnogo više ako Srbija ne bude htela da administrativnu granicu pretvori u međudržavnu. Štaviše, Beograd pretendira da Sever Kosova zadrži za sebe kao naknadu za priznanje Kosova.

Kosovska politička scena bila je duboko podeljena oko granice sa Crnom Gorom, jer je opozicija smatrala da sporazumom Kosovo gubi 8200 hektara, ili 82 km2. Sporna je, prema njima, granična linija kod Čakora i Kule, navodno ulazi pet i više kilometara na teritoriju Kosova. Podgorica je u odlučnom momentu učinila dobrosusedski gest kada je predsednik Vujanović sa predsednikom Tačijem potpisao dogovor da se prilikom obeležavanja granice još jednom provere činjenice i eventualno isprave greške. Ja sam u člancima i komentarima stalno isticao da su korekcije moguće i to ne samo kod Čakora i Kule, već i kod Hajle, čija je zapadna padina pripala Kosovu, dok su se Plavljani žalili da im je oduzet važan resurs za prihode.

MONITOR: Sporazum je ratifikovan uz protivljenje poslanika Samoopredjeljenja, koji su u skupštinsku salu bacali suzavac…
MALIĆI: Situacija sa obezbeđenjivanjem dvije trećine glasova bila je dramatična! Srpska lista je bojkotovala glasanje, ali ona u svojim redovima ima i jednog Goranca, Adema Hodžu, koji je glasao za ratifikaciju. Vladajuća koalicija je sa Hodžom imala 51 od 80 potrebnih glasova. Odlučujuću podršku ratifikaciji dao je Demokratski savez Kosova sa 27 poslanika! Ali, ni sa glasovima DSK ratifikacija ne bi prošla (78 od 80) da nisu obezbeđeni glasovi Slobodana Petrovića iz SLS, kao poslanika koji je prebegao iz Samoopredeljenja i vratio se u Haradinajevu stranku gde je i počeo političku karijeru. Međutim, pravu dramu priredio je poslanik DSK Ramiz Kelmendi, koji je bio protiv Sporazuma, ali je objavio da će glasati poslednji i onda odlučiti: ako ratifikacija bude imala 79 glasova, on će pridodati još jedan. Na skupštinskoj elektronskoj tabli zaista je nekoliko sekundi stajala cifra 79, bilo je veoma napeto, a onda je i Kelmendi dao osamdeseti glas. Proces je, dakle, bio kritičan. Na Kosovu je većina ratifikaciju pozdravila sa olakšanjem, samo Pokret Samoopredeljanje smatra da se radilo o izdaji. Poslanici ovog pokreta prvog dana zasedanja Skupštine bili su protiv ali konstruktivni, možda zato što su bili ubeđeni da Sporazum neće proći. Kada su sutradan videli da ratifikacija prolazi sprečili su četiri runde glasanja bacajući suzavac u salu. Kod petog glasanja većina poslanika Samoopredeljenja bila je izbačena sa sednice zbog opstrukcije (suzavac i krađa elektronskih kartica poslanika koji su bili za demarkaciju), a verovatno im je ponestalo i suzavca!

Vučićeva dvoličnost

MONITOR: Da li je i Zapad, kako javljaju pojedini beogradski mediji, indirektno poručio Vučiću da prizna Kosovo, ali da je on nepredvidiv i nepouzdan predsjednik?
MALIĆI: Zapad je u poslednje vreme više puta javno poručio Beogradu da ne može sedeti na dve stolice. To je, inače, stara srpska dilema, od kraja 19. veka, koju je Svetozar Marković analizirao u knjizi Srbija na Istoku, opredeljujući se za Zapad u smislu civilizacijskog pomaka. I Dimitrije Tucović je realistički predskazao srpske zablude u vezi sa albanskim pitanjem, govoreći da će Srbiji biti potrebno sto godina da se osvesti! Sada je došlo tih sto godina i Srbija je opasno raskrečena. Ono što u poslednje vreme čujem i slušam iz Srbije jako je razočaravajuće i konzervativno, regresivno, na najnižem nivou razmišljanja o Srbiji kao ruskoj guberniji, uz obožavanje Putinove vladavine čvrsrtom rukom. Vučić, kao i većina srpskih političara, ima u sebi tu crtu dvoličnosti, da ne kažem hipokrizije, jer ga razum i vitalni interesi zemlje vuku prema Zapadu, ali ga srce i emocije vuku na Istok…

Mogući su kratki sukobi

MONITOR: Prošle nedjelje predstavnik Fonda za humanitarno pravo održao je javni čas o zločinima srpskih vojnih i policijskih snaga nad albanskim stanovništvom na Kosovu 1998. i 1999. godine i upozorio da skrivanje i ignorisanje tih zlodjela vodi ka sukobu nekih novih generacija. Ima li razloga za takvo strahovanje?
MALIĆI: Postoje dve Srbije, većinska koja krije svoje zločine i nastavlja da se zanosi nacionalizmom i revanšizmima, kao i tzv. Druga Srbija koja je manjinska, ali koja istražuje, priznaje i osuđuje zločine koji su činjeni u ime Srba. Sve dok ima ideologa i pokreta koji traže revandikacije i nastupaju ratnohuškački, ostaje otvorena mogućnost da se isprovociraju i pokrenu novi ratovi. Ipak, u sadašnjim okolnostima ne vidim da postoje uslovi za rat, osim možda za kratke sukobe i terorizam, a ne ratove kakvi su bili oni iz ’90-ih godina prošlog veka.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, MEDIA CENTAR: RTCG ostaje pod političkom kontrolom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Boris Raonić će nastaviti da vraća uslugu Spajiću, ali i Mandiću i Kneževiću koji imaju svoje članove Savjeta, Veselina Drljevića (predsjednika Savjeta) i Naoda Zorića, preko kojih značajno utiču na način rada RTCG, zapošljavanje urednika i odgovornih lica u RTCG preko kojih ostvaruju svoje poltičke ciljeve

 

 

MONITOR: Ostavku generalnog direktora RTCG Borisa Raonica i njegov istovremeni izbor za v.d generalnog direktora okarakterisali ste kao ,,početak realizacije dogovorenog plana”. Šta jei cilj tog plana i ko je u njemu učestvovao?

ĐUROVIĆ: Plan koji je dogovoren između nezakonito imenovanog generalnog direktora RTCG  Borsa Raonića, predsjednika Vlade i PES-a Milojka Spajića, predsjednika Skupštine i NSD Andrije Mandića i predsjednika DNP Milana Kneževića je da Raonić bude ponovo izabran na funkciju generalnog direktora RTCG, ali ovaj put na manje nezakonit način. Raonić nije ispunjavao uslove za generalnog direktora RTCG na osnovu prethodnog zakona jer nije imao 10 godina radnog iskustva u VII 1 stepenu kvalifikacije. Zato je Spajić neposredno pred usvajanje medijskih zakona izvršio izmjene da bi zakon prilagodio limitima Raonića i omogućio mu ponovni izbor na funkciju. Podsjećam, Raonić je završio pravni fakultet 2018. godine, a  uslov propisan prethodnim zakonom i nacrtom važećeg zakona od 10 godina radnog iskustva on nije mogao ispuniti. Zato je Spajić potrebno radno iskustvo spustio na pet godina.

Ovo neodoljivo podsjeća na ono što je  DPS radio 30 godina dok je bio vlast, kada su se propisi prilgođavali pojedincima koji su morali da vraćaju uslugu poltičkim mentorima tokom trajanja svog mandata. Tako će i Raonić nastaviti da vraća uslugu Spajiću ali i Mandiću i Kneževiću koji imaju svoje članove Savjeta, Veselina Drljevića (predsjednika Savjeta) i Naoda Zorića, preko kojih značajno utiču na način rada RTCG, zapošljavanje urednika i odgovornih lica i RTCG preko kojih ostvaruju svoje poltičke ciljeve.

MONITOR: Može li proces koji vodi tužilaštvo uticati na taj naum?

ĐUROVIĆ: Taj proces neće uticati na naum Spajića, Raonića, Mandića i Kneževića jer je očigledano i Tužilaštvo pod političkim uticajem u ovom slučaju. Proces izviđaja zbog nepoštovanja sudske pravosnažne presude traje više od godinu. Namjerno je odugovlačen u Specijalnom državnom tužilaštvu. Sada je predmet vraćen Osnovnom državnom tužilaštvu koje neće ništa uraditi u skorijem periodu. Raonić je podnio ostavku i odlučio da bude u v.d. stanju do ponovnog izbora, jer očekuje skore nove pravosnažne presude po tužbama Nikole Markovića i Srđana Čovića kojima će se potvrditi da je u dva navrata bio nezakonito imenovan na funkciju.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NEMANJA VOJINOVIĆ, REDITELJ: Slika svijeta u nestajanju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dokumentarni film nije komercijalna umjetnost, ali ima tu moć da otvori prozor u neke nove svjetove i postavi pitanja za koja komercijalna umjetnost nema vremena ili strpljenja

 

Dugometražni dokumentarni film „Flašaroši“ Nemanje Vojinovića prikazan je u Podgorici, na Underhillfestu – međunarodnom festivalu dokumentarnog filma. Gosti su bili reditelj filma Nemanja Vojinović i producentkinja Marija Stojnić. Film je na Sarajevo film festivalu osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film, kao i nagrade na Slobodnoj zoni i na Martovskom festivalu…

MONITOR: Na samom početku filma gledaoci su upoznati da se u blizini Beograda, u nekada moćnog središta neolitske, vinčanske kulture, donedavno nalazila jedna od najvećih deponija u svijetu. Kada ste počeli da se interesujete za ovu priču i kad ste došli na ideju da snimite ovo ostvarenje?

VOJINOVIĆ: Prva inspiracija za film došla je nakon što sam video foto reportažu sa deponije u Vinči. Bila je to fotografija sakupljača koji stoji na brdu otpada dok u pozadini leti na hiljade galebova. Mislio sam da je to neka daleka zemlja trećeg sveta, a zapravo je tu u Beogradu, u Vinči.  Vinčanska kultura mi je bila motivacija i početna tačka razmišljanja o filmu – kako je moguće da je na mestu najstarije evropske kulture sada jedna od najvećih deponija na svetu. Zašto gajimo takav nemar spram kulturno-istorijskom značajnom prostoru? Prvobitna ideja je bila da napravim vizuelno snažan esejistički film o konzumerizmu i istorijskoj vertikali vinčanskog prostora u tri sloja. Prošlost vinčanske kulture, savremeni sloj konzumerizma i modernog načina života kroz slike deponije, sa pitanjem šta će buduće generacije za nekih hiljadu godina da pomisle o našoj civilizaciji.  Onda sam otišao na deponiju i stajao na istovaru, na vrhu brda od preko pedeset metara smeća. Iznad mene preletale su na hiljade galebova, dok je teška mašinerija jurila po istovaru i mlela sve pred sobom. Okrenuo sam se, a iza mene bio je jedan potpuno nepoznati svet. Na stotine radnika, manuelnih reciklera koji sa džakovima na leđima jure ka istovaru ili se vraćaju u svoje baze punih džakova plastičnih flaša. Otvorio se jedan paralelni, nevidljivi svet, haotičan sistem u kome deluje da svako ima svoje mesto. Ljudi su me „osvojili“ i poželeo sam da prikažem neistraženi univerzum flašaroša.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD BAJTAL, AKADEMIK IZ SARAJEVA: Ubica se vraća na mjesto zločina

Objavljeno prije

na

Objavio:

U cijeloj priči oko Rezolucije o Srebrenici nepobitno je  jasno da se istina konačno i formalno – vratila u Srebrenicu. Sada je tu, kod kuće. I nezaustavljivo kreće na put oko Svijeta. U škole i udžbenike širom planete. Krv Aušvica, Jasenovca i Srebrenice ne da se saprati nikakvim ideologemima, naručenim quasi-akademskim konferencijama i debelo plaćenim piskaranjima

 

 

 

MONITOR: Imate li uvida, da li je Rezolucija o Srebrenici počela da se primjenjuje jer se odnosi na 11. jul koji je proglašen Međunarodnim danom promišljanja i sjećanja na genocid u Srebrenici?

BAJTAL: Nemam uvida da li je Rezolucija počela da se primjenjuje, ali da iritira  počinioce genocida, to je sasvim očigledno. Pokušaj da se priglupim matematičkim akrobacijama rezultata glasanja, njeno usvajanje minimizira i „pobednički“ interpretira, pokazuje velikosrpske ideologe smiješnim  i politički pregrijanim akterima. Ali, u cijeloj priči oko Rezolucije je nepobitno jasno, da se istina konačno i formalno – vratila u Srebrenicu. Sada je tu, kod kuće. I nezaustavljivo kreće na put oko Svijeta. U škole i udžbenike širom planete. Ukratko i ljudski govoreći, krv Auschwitza, Jasenovca i Srebrenice ne da se saprati nikakvim ideologemima, naručenim quasi-akademskim konferencijama i debelo plaćenim piskaranjima.

MONITOR: Nekoliko dana pred 11. jul, održan je u Prijedoru defile kadeta i vojnih predstavnika Vojske Srbije koji je izazvao burna reagovanja i neslaganja. Zašto se Prijedor bira, dvije godine za redom, za mjesto gdje će se demonstrirati „srpsko jedinstvo“ ako se dobro zna za oko tri hiljade ubijenih Bošnjaka iz Prijedora?

BAJTAL: Upravo zato. Ubica se vraća na mjesto zločina. Prijedor je simbolički važno mjesto te genocidne politike, s koga nam, upravo tim vojnim paradiranjem, njeni nosioci prešutno, ali jasno poručuju: Učinili smo strašni zločin. Pa, šta? Na to morate da se naviknete, ili da se kupite odavde. Konačno, i tome dosljedno, nekažnjeni stadionski transparenti „Nož, žica, Srebrenica“; i horska javna pjevanja: „Oj, Pazaru novi Vukovaru, a Sjenice nova Srebrenice“, nedvosmisleno poručuju da Oni od ideje „Srbija do Tokija“, ne odustaju. Ta dotokijska Srbija, je suština klero-militarističke nakane koja eufemistički progovara iz doktrine o „srpskom svetu“.

MONITOR: U vladi BiH je došlo do konfuzije u vezi sa dozvolom za dolazak kadeta iz Srbije. Željko Komšić je to nazvao agresijom, Pokret majki enklava Srebrenice i Žepe provokacijom…Kako je moguće da je, na kraju, stvar sa dozvolom bila jasna kada je Avaz objavio informaciju iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije?

BAJTAL: S „informacijom“ i bez nje – ništa ni novo ni slučajno. Našao se način da se još jednom podigne režimski spasonosna prašina za srbijanskog izvođača i njegove manje-entitetske podizvođače, koji su politiku srozali na etno-sluganski imperativ sistematskog sluđivanja i uznemiravanja bosanske javnosti. Na tome već decenijama vješto i istrajno rade. Samo to ih, uprkos golemom nezadovoljstvu gladnih i poniženih masa, održava u vlastodržačkim foteljama.

MONITOR:  Dodik najavljuje „razdruživanje“ o kojem je sačinjen i dokument. Kao povod prvo je naveo usvajanje Rezolucije, a sada više pažnje ponovo obraća na mogućnost da međunarodna zajednica utiče da se pitanje imovine BiH konačno riješi i to, kako on tvrdi, na štetu RS. Da li je „imovina“ ključna riječ za Dodika?

BAJTAL: Iskustvo postojanja države Bosne i Hercegovine, ne poznaje nikakvo „združivanje“, pa je i priča o „razdruživanju“ nelogična i besmislena. Povijesno, prije i poslije Dejtona, postoji samo BiH. I ništa više. Šta je tu združeno? Ništa! Pa kako onda „razdružiti“ nezdruženo?

Da, „imovina“ je Dodikov ključni problem. Da budem precizan i jasan – ne državna – nego njegova privatna imovina čiju vrijenost strane agencije i entitetska opozicija procjenjuju na milijarde eura, optužujući ga za njeno sumnjivo sticanje. U isto vrijeme, građani manjeg bh. entiteta bijedno tavore.  U tom sumornom košmaru, kaže službena statistika, nasilje, broj ubistava i samubistava, u manjem entitetu, u stalnom su porastu. Taj očigledni  životni problem, pokušava se maskirati nametanjem etno-tema i fabrikovanjem lažnih  problema; maštarijama o entitetu kao državi; o njenoj samostalnosti, o „razdruživanju“; medijski orkestriranom kuknjavom o „državnoj imovini“; halabukom o Rezoluciji, i čemu sve ne.

MONITOR: Dodik najavljuje i da će ponovo biti stavljen na glasanje krajnje kontroverzni prijedlog Zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija koji je, zbog pritiska spolja, bio povučen. Tvrdi se da je u tom Prijedlogu jasan uticaj zakonodavstva Rusije u toj oblasti. Već je zakonskim inicijativama pogoršano stanje u medijima i ljudskim pravima u RS. Ima li rješenja?

BAJTAL: Nema rješenja. Bar za sada.  Sve to  spada u opus pomenutog fabrikovanja lažnih i maskiranja stvarnih životnih problema građana tog entiteta. Besmisao je poprimio mitske razmjere tako da još samo laž može da ga održava. Otuda tobožnji neprijatelji na sve strane: neprofitne ganizacije, opozicija, ustaše, katolici, muslimani, Amerikanci, Zapad, Teheran, šiptari … Sve nesrpsko je  – antisrpsko, i samorazumljivi neprijatelj srpstva.  Jedino rješenje je odlazak tog blefera s vlasti i konačna demokratizacija javne i političke sfere djelovanja. Povijesno gledano, nikad ni jedna diktatura nije bila sposobna da riješi nijedan životni problem koji je sama stvorila. Samo ih je usložnjavala i gomilala, a krivnju kukavički nemoralno prebacivala na oponente i kritičare režima.

MONITOR: U Skupštini Srbije bi uskoro trebalo da se glasa o ratifikaciji Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničke budućnosti srpskog naroda, donijetoj kao prateći dokument Svesrpskog sabora održanog u Beogradu. Da li su ovakvi dokumenti tek „mahanje papirima“ ili i oni doprinose padu međuetničkog povjerenja u BiH?

BAJTAL: Rušenje tog povjerenja i razbijanje bilo kog oblika ljudskog zajedništva, je primarna programska zadaća tih i njima sličnih dokumenata. Ne zaboravite da SANU Momorandum, Vol. 2. imperativno nalaže: “Koristiti sve mehanizme da se oba doma parlamenta BiH maksimalno onemoguće u radu, obezvrede i obesmisle na sve moguće načine. Sprečavati donošenje zakona koji se ne smatraju bitnim i ne predstavljaju nikakvu pretnju RS-u. Ovo je jedno od značajnijih sredstava za dokazivanje teze o nemogućnosti funkcionisanja zajedničkih institucija. Generalno, uvek i na svakom mestu insistirati na tome da su ‘državna’ vlast i institucije na nivou BiH nepotrebne, suvišne, nemoguće, skupe i antisrpske… Ni po koju cenu ne sme se dozvoliti formiranje bilo kakvih saveza, udruženja ili asocijacija na nivou BiH. Dakle, ni po koju cenu se ne sme dozvoliti čak ni formiranje udruženja pčelara na nivou BiH, a o drugim važnijim asocijacijama se ne sme ni razmišljati. (…) Vrlo je značajno da političari u RS-u jasno stave do znanja javnosti i međunarodnoj zajednici da BiH ne smatraju kao jedinstvenu državu, već kao zajednicu dve teritorije koje trenutno čine celinu. A tu celinu treba što češće nazivati neprirodnom, nametnutom, nemogućom…“  U tome je jedini smisao i suština te besmislene Deklaracije.

MONITOR: Kako  ocjenjujete rezultate izbora za EU parlament, očekivanu pobjedu Laburista u UKi neočekivano loš rezultat ultradesnog Nacionalnog okupljanja na izborima u Francuskoj? Da li će oni ostaviti  dugoročnije posljedice na sve teže odluke koje EU i Evropa očekuju?

BAJTAL: Ja iskustveno, i u principu, ne vjerujem ni jednoj i ničijoj politici. O svakoj sudim samo na osnovu njenog praktičnog djelovanja i životnih rezultata, a nipošto po njenom egoističkom samoreklamerstvu. Treba sačekati da vidimo „šta se iza brda valja“.

 

Počinioci genocida bi da,  preimenovanjem Srebrenice, pokušaju izbrisati  mjesto genocida

MONITOR: Kako vidite skorašnju izjavu Predsjednika RS, Milorada Dodika, da u Srebrenici nije ubijen nijedan čovjek i najnoviju-u nizu ranijih sličnih inicijativa o Srebrenici, da opština Srebrenica promjeni ime?

BAJTAL: Izuzetno neinteligentna i cinična izjava istovremeno. Ni prva ni posljednja. A koja  iz ugla vremenske retrospektive sistematskog lažiranja stvarnosti, precizno govori kako je takva glupost samo karika u dugom lancu planski osmišljenog negiranja i relativiziranja genocida. Najprije je to bio „strašan i nepotreban zločin“, pa onda, „veliki zločin“, poslije samo „zločin“, da bi se došlo do zadivljujuće maštovite lagarije kako „u Srebrenici nije ubijen nijedan čovjek“. Ništa novo. Svojevremeno, njegov idol Milošević, izjavi u Hagu da je „o Bosni i Hercegovini sve čista laž“, a Karadžić, na istom sudu, i ne trepnuvši, lupi kako „Sarajevo nije bilo u opsadi“, i da „Sarajevo nije bilo ni okrznuto“. Očito, Bosanci su sami sebe granatirali na Markalama (Sarajevo)  i Kapiji (Tuzla), itd.itd. Sami sebe ubijali, sami sebe silovali, sami sebe raseljavali. I tako iz decenije u deceniju; iz mjeseca u mjesec; iz dana u dan; iz sata u sat, ređaju se cinično prozirne i bezobrazno očigledne – laži. Bez kraja i smisla.

Ostalo je još samo da se preimenovanjem Srebrenice, shodno njegovoj postrezolucijskoj neporecivosti, pokuša izbrisati i samo mjesto genocida. O tome se radi. I sad, oni se čude kako to da su od svijeta prokuženi. Jer vjeruju da su genijalni lažovi, kako ih je to, svojom doktrinom laži kao „srpskog državnog interesa“, sistematski vaspitavao „otac nacije“ Dobrica Ćosić. Otuda, logikom te pedagogije laži, svjedočimo čitavom serijalu psihijatrijski simptomatičnih nebuloza, izmišljotina i besmislica najgore vrste. One jasno govore o ideološkim projektima i djelatnim aksiomima velikosrpske politike, koju logički možemo sažeti u dva neizrečena stava njegovane mašinerije laži: „Nije bilo kako je bilo, nego je bilo kako mi kažemo da je bilo“. Odnosno, „Uradićemo sve što smo naumili, negiraćemo sve što uradimo“. I decenijama čine upravo to. Na taj način Gospođa Laž je postala gebelsovski samorazumljiv princip velikosrpske politike. Čak iskustveno dokazana konstanta. Jedina po kojoj je čitav svijet prepoznaje i pamti.

 

Orban će učiniti da uspori i ospori evropski put Bosne

MONITOR: Dodikov saveznik, Viktor Orban je u velikoj i nenajavljenoj „mirovnoj“ turneji-Kijev, Moskva, Peking… Turneju je započeo po početku predsjedavanja Mađarske Savjetom EU. BiH još nije dobila datum za otpočinjanje pregovora. Može li mađarsko polugodišnje predsjedavanje EU, u tome pomoći BiH?

BAJTAL: Sve što bude u njegovoj moći, kršćanski ostrašćeni Orban će učiniti da uspori i ospori evropski put Bosne, koji je poguban za njegovog psovački-nekultivisanog, vjerovatno ucijenjenog i antievropski instruisanog krimi-partnera. Veže ih sluganska, blefersko-interesna antibosanska i anticivilizacijska naci(onali)stička logika firerovski zadojene mržnje i netrpeljivosti spram svega univerzalnog i ljudskog. Žulja ih bosansko, civilizacijsko, kulturno-religijsko i ljudsko šarenilo Bosne. Ne uklapa se u pljačkaški-profitabilnu jednostranost njihove klero-etničke isključivosti i omraze.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo