Povežite se sa nama

INTERVJU

ŠKELJZEN MALIĆI, KOSOVSKI ANALITIČAR I PUBLICISTA: O čemu li su tajno razgovarali Vučić i Tači

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kosovo je ovih dana u centru pažnje povodom prošlonedjeljnog sastanka Aleksandra Vučiča i Hašima Tačija u Briselu, kao i hapšenja i protjerivanja Marka Đurića, a Srpska lista je izašla iz Vlade i zaprijetila da će 20. aprila bez saglasnosti Prištine formirati Zajednicu srpskih opština. Može li da se ostvari taj scenario?
MALIĆI: Nije isključeno da je provokacija sa ilegalnim ulaskom na Kosovo imala upravo cilj da se pogura brže osnivanje Zajednice srpskih opština. Ipak, hapšenje Đurića je verovatno samo incident ili provokacija, kao onaj voz sa ikonama i parolama koji je prošle godine nenajavljeno krenuo na Kosovo. Redovni sastanak dvaju predsednika Tačija i Vučića u Beču nije izazvao toliko komentara koliko su sa uznemirenošću primljene prilično osnovane spekulacije da su se oni tajno sastali u SAD, gde su boravili u isto vreme a nisu objavili svrhu poseta. Bilo je takođe glasina da su se oni pre desetak dana tajno sastali i u Parizu, gde su, kakve li koincidencije, takođe boravili u isto vreme. Tolike koincidencije ne mogu biti slučajnost. Samo što se ništa ne zna šta su dvojica predsednika razgovarali i ko su im bili domaćini i posrednici. Zato su ,,procurile” razne nepouzdane spekulacije o mogućim scenarijima rešavanja kosovskog čvora…

MONITOR: Znači li to da će doći do suštinskog preloma u razgovorima predstavnika Beograda i Prištine?
MALIĆI: Opšti scenario finaliziranja dijaloga je manje-više poznat, zahteva se dovršavanje svih tehničkih sporazuma, formiranje Zajednice srpskih opština i potpisivanje obavezujućeg sporazuma o potpunoj normalizaciji odnosa između dve zemlje najkasnije do sledeće godine. Prelom inače stalno najavljuje Vučić, pošto javno priznaje da je pod velikim pritiskom… Mislim da svi faktori na Zapadu žele ubrzanje, s tim što je Brisel u težoj poziciji zbog toga što EU nije jedinstvena oko nezavisnosti Kosova. Možda se time može objasniti zašto je Vašington, kao i u prošlosti, preuzeo ulogu lokomotive procesa, ali i da su na svoj način kao nezavisni faktori aktivni i Pariz, Berlin i London, pošto su kao centri moći zabrinuti mogućom instrumentalizacijom Kosova i Srbije u krizi odnosa između Zapada i Rusije. Na tom širem planu konfrontacije mogu se objasniti i ponovljene spekulacije o podeli Kosova ili razmeni teritorija. Ja ne bih ulazio u spekulacije da li razgovor Tačija i Vučića ima novina te vrste, samo je očigledno da Srbija već duže ponavlja zahtev za ,,kompenzaciju” ako bude primorana da prizna Kosovo.

MONITOR: Ivica Dačić, šef diplomatije Srbije, izjavio je da nije lako razgovarati sa Albancima, a od Vučića se traži da ne potpisuje „bilo kakve sporazume kojima Srbija ne dobija ništa, a daje sve”…
MALIĆI: Da, to je ta stalna srpska retorika, koja se sada samo pojačava jer se teren i vreme dijaloga zgušnjavaju i moraju se uskoro doneti velike odluke.

MONITOR: Politički analitičari tvrde da je Berlinu i Vašingtonu u interesu da Beograd i Priština potpišu pravno obavezujući sporazum o uspostavljanju Zajednice srpskih opština do kraja ove godine, dok Moskva smatra da ne treba „postizati ishitrena rješenja”. Da li će Srbija dobiti sjever Kosova ili je status Kosova konačno riješen?
MALIĆI: To što se Zapadu žuri a Moskva bi želela da uspori, govori da je cilj bržeg okončavanja dijaloga stvaranje prostora i uslova da se Srbiji i Kosovu otvore vrata za evropske integracije čime se čitav balkanski kompleks nedvosmisleno pretvara u evropsko pitanje, gde nema mesta za mešetarenja Rusije, kakva su poslednjih godina viđena prilikom krize u Makedoniji, pokušaja državnog udara u Crnoj Gori, podstrekivanja secesionizma Republike Srpske i, možda najfokusiranije, u kočenju Srbije da se realno približi EU. Srbija je za Rusiju ključna zemlja regiona i ne želi da ona bude članica EU. Ova strategija odlaganja je opasna i može stvoriti dugoročni vakuum u kojem se verovatno računa sa daljom krizom i slabljenjem kohezije EU, možda i sa njenim raspadom, pa će onda Rusija komotnije da se vrati na Balkan kao svoju interesnu sferu, u najmanju ruku na principima dogovora na Jalti između Staljina i Čerčila. U tom svetlu treba možda gledati to što Putin stalno uspoređuje Kosovo i Krim, kao da nudi Zapadu poravnanje, priznanje Kosova za prihvatanje aneksije Krima.

MONITOR: Vučić je najavio da će 31. marta biti održana nova runda „unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu. Šta Vi očekujete od tog dijaloga?
MALIĆI: Vučiću nije uopšte važno da vodi demokratski dijalog, već da ovaj proces predstavi kao neku vrstu fingiranog referenduma: Evo, ja razgovaram sa Srbijom i ona mi daje mandat za donošenje teške odluke. To da on mora preseći čvor postaje mantra koju stalno ponavlja – da ga srce boli za srpsko Kosovo, ali da ga se mora odreći jer su procesi otišli predaleko, albanska je većina nepovratno dominantna, a svetski moćnici ne žele Kosovo u Srbiji. Ono što on nastoji spasiti, bar na rečima, su kosovski Srbi, ali to čini na način koji je isto toliko pritvoran i bezdušan kao kada je Milošević iskoristio pa izdao prečanske Srbe iz Krajine.

MONITOR: Kako biste ukratko opisali aktuelno stanje na Kosovu?
MALIĆI: Kosovo, kao i sve zemlje koje su postale nezavisne nakon pada komunizma, živi u uslovima tranzicionog šoka, stara ekonomija je opljačkana ili uništena, uspostavljen je divlji kapitalizam, demokratija, pravna i socijalna država postoje uglavnom samo na papiru ili su samo mislaone imenice… U ovom kontekstu Kosovo još treba da se izbori i za punu suverenost i puno međunarodno priznanje, pri čemu su često smetnja i strani a i, naročito, domaći oslobodioci, koji bi da diriguju procesima kao da su neprikosnoveni vlasnici Kosova… Ali, Kosovo je i mlada i optimistička zemlja, koja se polako budi iz učmalosti i istorijskog fatalizma…

MONITOR: Jedan od povoda za ovaj razgovor je nedavno ratifikovanje Sporazuma o demarkaciji granice između Crne Gore i Kosova. Šta po Vašem mišljenju to znači za Kosovo i Crnu Goru?
MALIĆI: Skupština Kosova uspela je da sa zakašnjenjem od skoro tri godine ratifikuje sporazum iz 2015. godine. Pošto Kosovo ima četiri suseda, demarkacija sa Crnom Gorom zaokružuje dalje svoje međunarodne granice. Ranije je UNMIK odradio za Kosovo demarkaciju sa Makedonijom, sa Albanijom formalno to nije učinjeno, ali je pretpostavka da neće biti problema. Sada preostaje da se napravi i demarkacija sa Srbijom, oko čega takođe može biti problema, možda mnogo više ako Srbija ne bude htela da administrativnu granicu pretvori u međudržavnu. Štaviše, Beograd pretendira da Sever Kosova zadrži za sebe kao naknadu za priznanje Kosova.

Kosovska politička scena bila je duboko podeljena oko granice sa Crnom Gorom, jer je opozicija smatrala da sporazumom Kosovo gubi 8200 hektara, ili 82 km2. Sporna je, prema njima, granična linija kod Čakora i Kule, navodno ulazi pet i više kilometara na teritoriju Kosova. Podgorica je u odlučnom momentu učinila dobrosusedski gest kada je predsednik Vujanović sa predsednikom Tačijem potpisao dogovor da se prilikom obeležavanja granice još jednom provere činjenice i eventualno isprave greške. Ja sam u člancima i komentarima stalno isticao da su korekcije moguće i to ne samo kod Čakora i Kule, već i kod Hajle, čija je zapadna padina pripala Kosovu, dok su se Plavljani žalili da im je oduzet važan resurs za prihode.

MONITOR: Sporazum je ratifikovan uz protivljenje poslanika Samoopredjeljenja, koji su u skupštinsku salu bacali suzavac…
MALIĆI: Situacija sa obezbeđenjivanjem dvije trećine glasova bila je dramatična! Srpska lista je bojkotovala glasanje, ali ona u svojim redovima ima i jednog Goranca, Adema Hodžu, koji je glasao za ratifikaciju. Vladajuća koalicija je sa Hodžom imala 51 od 80 potrebnih glasova. Odlučujuću podršku ratifikaciji dao je Demokratski savez Kosova sa 27 poslanika! Ali, ni sa glasovima DSK ratifikacija ne bi prošla (78 od 80) da nisu obezbeđeni glasovi Slobodana Petrovića iz SLS, kao poslanika koji je prebegao iz Samoopredeljenja i vratio se u Haradinajevu stranku gde je i počeo političku karijeru. Međutim, pravu dramu priredio je poslanik DSK Ramiz Kelmendi, koji je bio protiv Sporazuma, ali je objavio da će glasati poslednji i onda odlučiti: ako ratifikacija bude imala 79 glasova, on će pridodati još jedan. Na skupštinskoj elektronskoj tabli zaista je nekoliko sekundi stajala cifra 79, bilo je veoma napeto, a onda je i Kelmendi dao osamdeseti glas. Proces je, dakle, bio kritičan. Na Kosovu je većina ratifikaciju pozdravila sa olakšanjem, samo Pokret Samoopredeljanje smatra da se radilo o izdaji. Poslanici ovog pokreta prvog dana zasedanja Skupštine bili su protiv ali konstruktivni, možda zato što su bili ubeđeni da Sporazum neće proći. Kada su sutradan videli da ratifikacija prolazi sprečili su četiri runde glasanja bacajući suzavac u salu. Kod petog glasanja većina poslanika Samoopredeljenja bila je izbačena sa sednice zbog opstrukcije (suzavac i krađa elektronskih kartica poslanika koji su bili za demarkaciju), a verovatno im je ponestalo i suzavca!

Vučićeva dvoličnost

MONITOR: Da li je i Zapad, kako javljaju pojedini beogradski mediji, indirektno poručio Vučiću da prizna Kosovo, ali da je on nepredvidiv i nepouzdan predsjednik?
MALIĆI: Zapad je u poslednje vreme više puta javno poručio Beogradu da ne može sedeti na dve stolice. To je, inače, stara srpska dilema, od kraja 19. veka, koju je Svetozar Marković analizirao u knjizi Srbija na Istoku, opredeljujući se za Zapad u smislu civilizacijskog pomaka. I Dimitrije Tucović je realistički predskazao srpske zablude u vezi sa albanskim pitanjem, govoreći da će Srbiji biti potrebno sto godina da se osvesti! Sada je došlo tih sto godina i Srbija je opasno raskrečena. Ono što u poslednje vreme čujem i slušam iz Srbije jako je razočaravajuće i konzervativno, regresivno, na najnižem nivou razmišljanja o Srbiji kao ruskoj guberniji, uz obožavanje Putinove vladavine čvrsrtom rukom. Vučić, kao i većina srpskih političara, ima u sebi tu crtu dvoličnosti, da ne kažem hipokrizije, jer ga razum i vitalni interesi zemlje vuku prema Zapadu, ali ga srce i emocije vuku na Istok…

Mogući su kratki sukobi

MONITOR: Prošle nedjelje predstavnik Fonda za humanitarno pravo održao je javni čas o zločinima srpskih vojnih i policijskih snaga nad albanskim stanovništvom na Kosovu 1998. i 1999. godine i upozorio da skrivanje i ignorisanje tih zlodjela vodi ka sukobu nekih novih generacija. Ima li razloga za takvo strahovanje?
MALIĆI: Postoje dve Srbije, većinska koja krije svoje zločine i nastavlja da se zanosi nacionalizmom i revanšizmima, kao i tzv. Druga Srbija koja je manjinska, ali koja istražuje, priznaje i osuđuje zločine koji su činjeni u ime Srba. Sve dok ima ideologa i pokreta koji traže revandikacije i nastupaju ratnohuškački, ostaje otvorena mogućnost da se isprovociraju i pokrenu novi ratovi. Ipak, u sadašnjim okolnostima ne vidim da postoje uslovi za rat, osim možda za kratke sukobe i terorizam, a ne ratove kakvi su bili oni iz ‘90-ih godina prošlog veka.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo