Povežite se sa nama

INTERVJU

MILENKO POPOVIĆ: Sasvim suprotno od dobrog

Objavljeno prije

na

Ja sam još 2011. govorio da Crna Gora treba iz ove krize da izađe agresivnom investicionom politikom i to tako što će investirati u infrastrukturu i energetiku, kaže profesor Milenko Popović u razgovoru za Monitor komentarišući najave Vlade da će sa kineskim kompanijama razgovarati o gradnji nastavka autoputa od Mateševa ka Andrijevici i dalje do srsko-crnogorske granice.

POPOVIĆ: I, što je vrlo važno, govorio sam da u energetiku treba investirati iz kredita pošto su to profitabilne investicije i takav dug i nije dug. U infrastrukturu treba investirati kroz model javno privatnog partnerstva. I tada sam imao u vidu Kineze, računajući kako bi veliki dobitnik u toj priči trebala biti Luka Bar. Istovremeno, znao sam i govorio da ćemo mi uraditi sasvim suprotno.

MONITOR: Šta to znači?
POPOVIĆ: Sada pričamo o maloj deonici autoputa koja bi mogla da se finansira kroz privatno-javno partnerstvo dok najzahtevniji i najskuplji deo plaća država. Tako vi nekome (partneru na dionici Mateševo – Andrijevica) dajete priliku da naplaćuje i ono u šta je država investirala novac. To je identično onome što je Vuk Hamović uradio na putu od Trebinja do mora, gde na jednoj maloj deonici koju je napravio naplaćuje i svu prethodnu vožnju javnim putem.

Inače smatram da su Kinezi dobri investitori, mada Evropa vidi problem u tome što oni uz kredit nude i izvođače. Iz njihove perspektive to je razumljivo. Evropa smatra da bi to trebalo da ide u dva koraka. Prvo kredit pa tender. I u Evropi to često zna da bude krajnje problematično, samo što je medijski bolje obrađeno. Ili uopšte nije obrađeno. Nadam se, ipak, da će Evropa imati razumevanja za naše aranžmane sa Kinezima.

MONITOR: Ili ćemo im ponuditi nešto u kompenzaciju. Na redu su aerodromi i preostali djelovi obale…
POPOVIĆ: I to je dokaz fiskalne krize koju imamo. Oprostili smo 800 miliona poreza raznoraznim, da tako kažem, privrednicima, pa smo se potom dosetili da legalizacijom možemo da namaknemo praktično isti iznos. Sa Kakaritske gore… To pokazuje ko je vlasnik ove države.

MONITOR: Predočena je računica EBRD po kojoj ćemo se ekonomski najrazvijenijim zemljama Evrope pridružiti za 40, 60 ili 200 godina. Šta mislite o toj procjeni?
POPOVIĆ: Nekad sam pravio sličnu računicu, i vidio sam da su stvari dosta pesimistične. Moderna ekonomska teorija se vrlo malo bavi geostrateškim faktorima koji utiču na razvoj neke države iako su oni vrlo povezani sa institucionalnim faktorima. Ako si izolovan ti ćeš biti i nazadan. To ti je sudbina.

Mi smo izuzetak u Evropi, mi smo u istoj situaciji kao latinoameričke državice u kojima imate nekog diktatora pred koga se s’ vana postavljaju zadaci koje on mora da izvršava.

MONITOR: Da li je svjetska ekonomska kriza prošlost i sa kakvim posljedicama smo izašli iz nje?
POPOVIĆ: Statistički podaci pokazuju da smo izašli iz krize. Kompletan svet se nalazi na nekoj uzlaznoj putanji. Međutim, ako se pogleda ta putanja, primetićemo da je ona paralelna ali da se nalazi ispod stare putanje rasta koja je trajala od početka 20. veka do 2007. Danas je BDP u Americi – i pored lepih rezultata koje pokazuje njihova ekonomija – za 19 posto niži nego što bi bio da je zadržana stara putanja rasta. U novcu to dođe oko 4.000 milijardi (četiri triliona). Ako bi taj novac podelili na 80 posto stanovništva SAD koji sa svojim dohotkom učestvuju u američkom BDP sa 20 posto, oni bi dobili još po 16 hiljada dolara, odnosno skoro pa svoja dva godišnja budžeta.

Ovo govorim kako bih ilustrovao koliko je pogrešno govoriti da smo izašli iz krize. Imamo pozitivne stope rasta, ali na putanji rasta koja je ispod nekadašnje.

MONITOR: Šta pokazuju evropski podaci?
POPOVIĆ: Što se Evrope tiče, procentualno gledano to je još više nego za SAD. Dodatno, ako gledamo euro zonu vidimo da sadašnji rast još nije dostigao ni onu stopu koju je imao pre krize. To svedoči o probelmima koje je euro doneo Evropi, a ona još nije u stanju da ih reši pošto to podrazumeva potpunu promenu evropskog koncepta. Stvaranje sjedinjenih evropskih država.

Kad gledate ekonomiju ostatka sveta, a to je trećina globalnog BDP, pošto Amerika i Evropa daju dve trećine svetskog BDP-a, to je dosta ohrabrujuće pošto ostatak sveta ne pokazuje nikakvu stagnaciju. To znači da ostatak sveta dobro funkcioniše predvođen Kinom, zbog njenih velikih investicija, ali postoji opasnost da se – ukoliko kriza potraje – ona prelije i na ostatak sveta.

Više je tumačenja tog stanja. Jedno od njih, sa kojim se ja slažem, tvrdi da je problem na strani agregatne tražnje, da je usporavanje tražnje razlog što ni proizvodnja ne može da raste brže. Ovo je nekima dalo povod da se sjete Marksa i njegovih tvrdnji da je kapitalizam sistem koji vodi sopstvenoj negaciji. Kad danas govorimo o supstituciji rada kapitalom govorimo o nečemu o čemu je i on govorio, samo drugim terminima. Zbog te supstutucije dolazi do strahovitog pritiska radne snage na tržište rada, što dovodi do obaranja dnevnica. Tako je došlo do pada učešća nadnica u BDP sa nekih 70 na 60 odsto.

MONITOR: Na koga se odnosi taj podatak?
POPOVIĆ: Govorim o razvijenim zemljama, pošto one određuju sudbinu svih nas.

Drugo, dolazi do strahovitih nejednakosti u okviru ovih 60 odsto. Na taj način se smanjuje lična potrošnja dok raste štednja – pošto bogati ne mogu trošiti više nego što troše. Tu nastaje disbalans jer potrošnja opada, a investicije ne rastu u dovoljnoj meri. Zato se obaraju kamatna stopa ne bi li povećali investicije.

Problem je što bi – da bi povećali investicije – morali da oborite kamatnu stopu da ona bude negativna. I taj nalaz svedoči o onome što je Marks govorio, da kapitalizam sam sebe negira, i o tome da se svet nalazi u situaciji kada razvijene zemlje moraju naći sasvim nov model društvene organizacije da bi mogli da iskoristimo ogromne potencijale koje nam pružaju nove tehnologije i globalizacija.

MONITOR: Pomenuli smo da globalna nejednakost raste. Koliko je to posljedica krize a koliko sistemske greške?
POPOVIĆ: Nejednakost se produbila sa krizom ali ona se javlja još od osamdesetih, paralelno sa procesima trgovinske i finansijske liberalizacije. I tehnološki progres koji užasno supstituiše rad i globalizacija deluju na potpuno isti način – obaraju nadnice i povećavaju nejednakost tako što sistemom spojenih sudova izjednačavaju cene roba, usluga i rada na nižem nivou.

Ranije se problem nejednakosti tretirao kao problem milosrđa. Dešavanja u poslednjih skoro četrdeset godina pokazuje da je odnos između nejednakosti i efikasnosti mnogo kompleksniji. Nejednakost je glavni razlog stagnacije o kojoj smo govorili. Neki to nazivaju „neodmerenom globalizacijom” koja je u znatnoj meri delovala destruktivno, ali nam je i pokazala kako tržište može da pomogne. Ako ga definišete u javnom interesu. Tržište je uvek bilo formulisano i oblikovano od strane države. Kako – to zavisi od toga ko je vlasnik države. Kina je tu dobar primer.

MONITOR: Mi nismo?
POPOVIĆ: Kod nas imate dodatne probleme. Mi smo – kao i sve bivše socijalističke zemlje – zajedno sa Latinskom Amerikom najviše stradali od globalizacije, pošto nismo mogli izdržati konkurenciju. Ja sam tek u Kanadi, kada sam video šest pari patika koje se prodaju po ceni od 12 dolara, shvatio razmere te konkurencije. Mi, pošto smo bili u ratu i našim dramama, nismo registrovali posledice te globalizacije. Imali smo tranziciju i privatizaciju koja je bila velika otimačina. I to ne samo kod nas nego u svim zemljama Istočne Evrope. Maniri su bili manje ili više brutalni, ali je suština bila ista i u Sloveniji i u Češkoj…

Tako da je kod nas delovalo puno faktora. Imamo raspad države, i raspad tržišta. A svi su naši kapaciteti građeni za to, veće tržište.

Ponavljam, tržište je uvek formulisano od strane države. Na primer, tržište naučnoistraživačkih usluga u Crnoj Gori: Da bi osnovao ustanovu koja ima pravo da se registruje i aplicira za fondove i poslove moram da imam jednog doktora, jednog magistra i jednog magistranta. Sa druge strane, traži se 20 kvadrata po zaposlenom, traže se ogromne rezerve novca za slučaj kiksa itd… Vi vidite da je tržište dizajnirano tako da se doktori nauka sa biroa ne mogu organizovati i nešto napraviti, već moraju imati poslodavca koji će ih plaćati 300 eura. Svi znamo ko ovde radi i ko može da radi takve poslove.

MONITOR: Stiče se utisak da je od ličnog obrazovanja puno važnija činjenica da li ste ili nijeste nasljednik kapitala?
POPOVIĆ: Da. O tome govori Toma Piketi u knjizi Kapitalizam u XXI veku – sudbinu nam određuje to čiji smo, a ne kakvi smo. Prošlo je vreme vertikalne mobilnosti koju smo imali od ‘45. godine prošlog veka. Skoro 60 odsto naših kolega sa fakulteta stiglo je sa sela. Imali smo pastire koji su postali advokati, lljekari ili direktori. To gotovo nismo primećivali jer je delovalo normano. Ulaganje u obrazovanje je bio način da se izvadite iz sirotinje. Ta priča i danas važi, ali ja se bojim da postaje „mantra”.

Nove tehnologije više ne traže vrhunske inženjere. Odnosno, ne traže ih mnogo. Izgleda da dolazimo u situaciju da nam visoko obrazovani ljudi neće trebati kao nekad. Ali i dalje imamo „mantru” da je spas u visokom obrazovanju koje morate platiti. Pa imamo nekoga ko pere sudove i sanja o boljoj budućnosti. Pa se tu nađe neki privatni univerzitet koji mu nudi diplomu, a pošto nema para, baš pored njega je banka koja nudi kredit za studiranje. Tako imamo dramatičan rast i kredita i univerziteta. I visokoškolovanih ljudi koji peru sude.

Imamo neku vrstu zloupotrebe ljudskih nadanja u obrazovanje. Mislim da je lek za ovu krizu totalna promena društvene organizacije kako bi smanjili nejednakosti. Vreme je da uvedemo pojam „prirodne nejednakosti” – kao što govorimo o prirodnoj nezaposlenosti, prirodnom nivou BDP ili prirodnoj kamatnoj stopi – ona najednakost koja nam obezbjeđuje ravnotežu između ponude i potražnje i da se poboljšaju uslovi života ljudi. To je ključno što sam ja naučio iz ove krize. Ostalo sam manje-više i znao.

Tu postoji problem, svaka socijalna politika košta, ali određene stvari se mogu uraditi.

Posebno na nivou malih država kao što je Crna Gora.

Zoran RADULOVIĆ

Komentari

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Andrea JELIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŠERBO RASTODER, ISTORIČAR: Treba nam istina   

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na Rezoluciju  o Srebrenici u crnogorskom političkom kontekstu  su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda“ kako bi osporili zlo. Sreća je da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve – takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu

 

MONITOR: Usvajanje Rezolucije o Srebrenici i sporenja oko nje?

RASTODER:  Srebrenica je postala prepoznatljiva tačka topografije zla u Evropi. To je ,,zasluga” onih koji su počinili genocid ali i međunarodnog  suda  koji je pravno verifikovao tu činjenicu u dokaznom postupku koji je trajao više godina i u kojem je priloženo nekoliko hiljada dokaza (snimaka zločina, iskaza svjedoka, naredbi viših organa vojnih formacija, iskaza  aktera). Neki od počinilaca genocida (Nikolić, Krstić, Erdemović i drugi) priznali su zločin i iskazali kajanje, a neki od njihovih sljedbenika evo to odbijaju da urade. Zašto bi to bilo važno? Ne zbog toga što se mogu promijeniti činjenice vezane za genocid, već zbog nastojanja da se one politički relativizuju i na taj način odgovornost sa pojedinaca (koji su uglavnom priznali) socijalizuje na čitav narod.  To je nepošteno i neljudski prema narodu zato što je individualizacija krivice bio primarni cilj suda. To se radi ne zbog toga što ,,nije bilo” nego zbog odbrane,,ideologije zločina”. Postoji opravdan strah, da će se kad-tad postaviti pitanje o prirodi tvorevine, čiji je predsjednik, vrhovni komandant, predjednik skupštine, vlade itd. osuđen za genocid. Takva tvorevina  može biti samo ,,genocidna”, proizvod najvećeg  zločina u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

Sud u Hagu nije, kao nijedan sud, idealan. Ali u odnosu na onaj u Ninbergu, sud u Hagu je najmanje nekoliko desetina puta uređenija, sređenija i organizovanija institucija. Kako u primjeni prava tako i u dokaznom postupku. Ali tvrditi za sud u Ninbergu da je bio ,,antinjemački“ zato što  je primarno sudio nacistima je jednako stupidno i moguće samo ako ste pobornik nacizma.

Rezolucije o Srebrenici nemaju nikakav značaj za  činjenicu kvalifikovanu kao ,,genocid“ oni  su politička potreba društva da se odredi ,,na kojoj je strani”. U crnogorskom  kontekstu ovo je bio politički mamac na koji su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda” kako bi osporili zlo. Sreća je  da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti, što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu.

MONITOR: Minuo je još jedan 13. jul. Kako tumačite sve glasnije revizionističke stavove o ulozi četnika u II svjetskom ratu?

RASTODER: Ne postoji ,,revizionizam u istoriji”. Ne može  se promijeniti ,,ono što je bilo”, mijenja se  samo mišljenje  o ,,onom što je bilo”. Tu se ne radi o istorijskom nego o ideološkom revizionizmu. Miješanjem ova dva posve različita pojma omalovažava se istorijska nauka, koja ima precizno definisane obrasce po  kojima dozvoljava naučno legitimne ,,promjene”. Nije svako mišljenje o prošlosti  istorija, niti je isto pričati o istoriji i istorijskoj nauci. Promjena mišljenja o četničkom  pokretu je ideološko konstruisanje novog narativa koje ne počiva na novootkrivenim činjenicama već na diskvalifikaciji postojećih. To može postati naučno prihvatljiv narativ o prošlosti tek kada se novim  dokazima (istorijskim izvorima) dokažu učešća četnika u bitkama sa okupatorom, njihova saradnja sa antifašistima. Treba i dokazati da su glavni programski dokumenti, poput onog Homogena Srbija i mnogi slični,  falsifikati, te zašto su četnike, ako su bili antifašisti, ostavili  saveznici. Sve u svemu, nema revizije istorije, proizvodi se samo idološki i vrijednosni haos.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BUDIMIR MUGOŠA, FARMER I BIVŠI MINISTAR POLJOPRIVREDE: To što imamo brzo će nestati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna vlast osudila je crnogorsku poljoprivredu na smrt, a aktuelni ministar poljoprivrede, gospodin Stijović, formirao je streljački vod

 

MONITOR: Jedan ste od učesnika protesta poljoprivrednika. Ministar Aleksandar Stijović kaže „pitanje je ko su ti ljudi i koje su im namjere“. Evo prilike da razjasnite tu „dilemu“.

MUGOŠA: Bezprimjerno je takvo ponašanje ministra prema ljudima od čijeg rada živi i zbog kojih postoji. Ako ministar ne zna ko su 70 najvećih farmera u Crnoj Gori koji imaju farme od 50 do 200 grla, onda smo svi u velikom problemu. Ovi ljudi su prije svega dobri domaćini, pripadnici svih vjera, nacija i partija, koji imaju dovoljno građanske svijesti, hrabrosti i odgovornosti da iznesu stavove i brane svoje i državne interese. To su ljudi koji su spremni na danonoćan rad da bi obezbijedili sebi i svojim porodicama egzistenciju a građanima kvalitetnu hranu.

Ako bismo govorili brojkama: to su vlasnici nekoliko hiljada najkvalitetnijih muznih grla u Crnoj Gori koji proizvode više od 50 odsto mlijeka koje se predaje mljekarama. Da je izašao jedan čovjek da protestuje trebao je biti uvažen  i primljen na razgovor. Nijesmo mi bravi da nas neko sa prozora prebrojava.

Nas povezuje domaćinsko razmišljanje i zajednički problem. Tražimo od države pomoć da preživimo ovu tešku situaciju a da onda sa institucijama pokušamo naći bolji model agrarne politike. Mi na to imamo pravo a država obavezu. Ne postoji niti jedan zakonski osnov da nam se ne izađe u susret, postoji samo nedostatak volje, znanja i razumijevanja. Bahato ponašanje ministra, njegovih saradnika i premijera su dodatno zakomplikovali situaciju, pa su naši zahtjevi sada radikalizovani i tražimo ostavku ministra Stijovića.

MONITOR: Ministar kaže da ne mogu ispuniti vaše zahtjeve pošto za to treba previše novca. Šta dalje? 

MUGOŠA: Kada nešto nećete onda je lako naći razloge. Poljoprivreda je izuzeta iz Zakona o kontroli državne pomoći što znači da država može pomoći a da pri tome ne krši niti jedan zakon ili međunarodni sporazum (STO, CEFTA). Sve evropske države su pomogle svojim poljoprivrednicima, osim naša.

Mi smo u martu tražili pomoć od pet euro centi po litru i na te naše zahtjeve ministar nije odgovorio, iako su naše kalkulacije govorile da je za to potrebno oko 1,5 miliona. Na posljednjem protestu mi smo preformulisali naše zahtjeve ali je suština ostala ista.

Dobrom argumentacijom na Vladi ta sredstva bi bila obezbijeđena kao što su data mnogim drugim djelatnostima u iznosu od preko 160 miliona. Za nas nema dva miliona iako smo strateška privredna grana.

MONITOR: Zašto u resornom Ministarstvu nemaju sluha za vaše probleme? 

MUGOŠA: Ministar ne zna, a nema ko da mu objasni, kako stvari stoje u ovom sektoru. Kako se, recimo,  kalkuliše cijena mlijeka: troškovi hrane su 65 odsto a onda dolaze troškovi energije, sredstava za higijenu, amortizacija, oprema stada, sitni alat , veterinarske usluge i , konačno, radna snaga.

Ministar neznaveno izvodi računicu da krava svaki dan daje dvadeset litara mlijeka i ispade sve sjajno. Naravno to nije tako. U periodu „pika laktacije“ lako je poslovati sa dobitkom ali što raditi kada se krava ne muze, a to je 50 do 70 dana u godini. Krava za života u dobrim uslovima da 20.000 litara mlijeka. Njena vrijednost na početku je preko 2.000 a na kraju vijeka 500 eura, pod uslovom da ne ugine i da je debela. Kada ovu razliku podijelimo na prinos mlijeka, pokazuje se da u cijenu koštanja mlijeka amortizacija stada učestvuje sa 7,5 centi po litru. A gdje je sve ostalo?

Svakoga ko hoće da se bavi poljoprivredom treba držati kao malo vode na dlanu. To je EU prepoznala i izdvaja polovinu budžeta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Ta informacija još nije stigla do naših vlasti.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo