Sve bi ličilo na spokoj, kad bi čovjek mogao da ne razmišlja

Danas je sve kako treba. I mrka kapa puna sunca… Ovo je vreme kada se stavljaju maske i pokazuje pravo lice. U početku beše reč i tama nad bezdanom…  E, tu smo trenutno. Mi bismo da ćutimo ali moramo da se bo(d)rimo. Ovaj prostor stišanih ljudskih nemira pruža obilje mogućnosti, ako pojačaš sebe. Mašta je, trenutno, jedino srećno mesto na svetu. Možeš slobodno da je zagrliš. I sve one koje tamo sretneš.

Moramo da sanjamo realnije. Svi smo zamenljivi, naša tela su od krvi i mesa. I ne možemo živeti jedni bez drugih. Nije moju generaciju vreme pregazilo. Nas je vreme sažvakalo i ispljunulo. U epohi kada sanjamo o kupovini zemljišta na Mesecu, učimo da peremo ruke. Gledam film i svaki put se trgnem kad treba da se zagrle ili rukuju. Svako svoj krst nosi, samo đavo šalu. Kod kuće sam. Poslušna. Sve ide po planu, ustala u osam, doručkovala sedamnaest puta, iščitala sve medije, ispušila dve stotine osamdeset cigara, pročitala Magnum Krimen i igrala sa decom jamb. Dobili me, namazano je to, izabrali crnu boju blokčića. Inače, od petoro moje dece, četvoro uči na daljinu. Nastavnica na TV na kraju časa: „Verujem da ćete uživati u ovom domaćem zadatku.“ Moj sin: „Ljudi u svašta veruju.“

Sve bi ličilo na spokoj, kad bi čovek mogao da ne razmišlja. Posle svih crnih pojaseva, kao vrhunac, dolazi purpurni pojas. Njega posedujem u skrivanju osećanja, stida i slabosti. Moje izjave ljubavi su stidljive, ne trpe publiku… često ni tog jedinog kome su upućene. Umeti napraviti prekršaj, ali da bude po pravilu – eto, samo toliko mi fali da ovladam igrom. Neću valjda da se predam samo zato što je nemoguće?!

Danas sam videla sliku sa beogradskog sajmišta. Bolje da nisam. Volela bih da imam životni optimizam onih koji postavljaju pitanje kako će se puniti mobilni telefoni tamo. Još nek pokažu kako se intubira pacijent na respiratoru, ima da sedimo kući do Nove godine i da pitamo je l’ može i za Božić. Kada bi nam posle svega ovoga ukinuli novac i pustili nas da moramo da preživimo na osnovu razmene onoga što umemo da radimo, razmislite šta biste imali da ponudite svetu u razmenu. To neka vas povede kako da uzalud ne potrošite ovo vreme, jer ovo je početak krize. Nemojte da vas starost pita gde vam je bila izolacija. Samo da, kad sve ovo prođe, ne zaboravim ko mi je najviše nedostajao ovih dana i ne oslonim se na ono „sad je tu”.

VIDEO: Uhapšen jer je lizao artikle u prodavnici govoreći: „Ko se još boji virusa korona? „Eto, ostanite pri zdravom razumu do kraja ovog ludila i ne odgovarajte na izazove i bog da vas vidi, ali ne bukvalno. A sećam se kad smo bili normalni. Čitajte poeziju. Dobri pesnici pretvore papir u hartiju od vrednosti.

P.S. Pre snega smo pali.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama

Drugari, kako vam danas zvuči parola Bolje grob nego rob? Probudila sam se prirodnom smrću. Zaronim sebe u mrak, ne ostane čak ni senka. I tako jednog običnog, prolećnog jutra odškrineš prozor da uđe sunce, a izađe tuga… Baš volim srećne krajeve. A krajeve ne volim uopšte.

Čitav svet se ljuti na Kineza što je jeo supu od slepog miša, a da Adam nije pojeo onu jabuku, živeli bismo po hiljadu godina, sunce li mu njegovo gladno.  „Narod je poludeo, ja se još i dobro držim“, kaže mi ćerka. Doduše i narod bi se držao kad bi otresȏ pola tegle Nutelle svaki dan. Sa filozofskim mirom gledam kako narod vrši nasilje nad želucem i jetrom uzimajući sve za šta negde pročita da je dobro protiv virusa. Ne goji se prase uoči Božića, al’ ajde ti to objasni. Meni je lepo u mom svetu, ali me ne puštaju uvek da odem. Ako sebi niste dobro društvo, niste nikome. Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama. Kad sve ovo jednom prođe, počeće nešto drugo.

Noćas sam imala mali problem: ljuska od jajeta spolja izgleda isto kao i kada je jaje skuvano i to je nekako malo neiskreno. Moje misli kao kukavičje jaje: plašim se, pa sam se ubedila da ne postoji ono što bi me utešilo, jer je to bolje nego da ga samo nisam našla. Na sve to još i invazija smrdibuba. Ne mogu da ih mrzim jer su trapave i kad im poturaš papir da ih izbaciš, ćute i stanu na njega, a mogle bi da lete i budu bezobrazne.

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. aprila ili na www.novinarnica.net

Komentari

Gotovo ni u šta ne vjerujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta vjeruješ i znaš, da bi mogao da živiš

Ovaj dan mi je toliko komplikovan i nejasan da bi bio red da ide titl. Ne raditi ništa je najteža stvar na svetu, najteža i najintelektualnija, što bi rekao Oskar Vajld. Živi kao da ti je svaki dan poslednji i jednog dana ćeš biti u društvu u kojem se pitanja postavljaju sa “jer”. Izdigla bih se ja iznad situacije da već nisam lupila glavom u plafon. I još ovaj čemer od vremena. Mislim, gde su cvrkut, Sunce i pupoljci!?!? Svako čekanje stoji budno na zategnutom lancu. Strah od smrti je igra deteta u poređenju sa osećajem da život nema smisla. Umesto da sam na Siciliji da gledam kako dimi Etna, uspostavim kontakt sa središtem zemlje, shvatim kako smo mali i prolazni, ja uvek sve na teži način.

Preporuka Vlade je da svi koji mogu ostanu kod kuće. A beskućnici samo neka ostanu. „Deco, kako ste mi vi u ova krizna vremena?“, upitah dečicu koja se bezbrižno igraju u parku.  „Mi ni nemamo ta vremena!“, viknu petogodišnjak.

U samoizolaciji shvatiš da drugi, od kojih si se tako rado razdvojio, i nisu toliko loši u poređenju s tim koliko sam sebi možeš biti naporan. Preživećemo ako se ne budemo držali zajedno, kažu. Uživajte u proleću u svoja četiri zida! Ne znam koliko je karantin čudna situacija, ali znam da je dokolica ono što očas rasturi čak i trezvenog čoveka. Odstranjena, neželjena kopija ličnosti koja te kao senka prati i ponekad sustigne, pa ti stavi svoje prozirne ruke preko očiju i oduzme većinu boja, u trenu, koje se zatim neprimetno vrate i oboje čak i one misli nastale u momentima izmenjene percepcije, tako da ti deluju prihvatljivo. Masovna histerija je izgleda bliska kolektivnoj euforiji. Ne zna se ko koga, niti ko koga kune, ali je svima drago jer ih vezuje sličan motiv. Kaže Bajaga “život je kad si živ“ i rasturi u prah vekove filozofskih rasprava o biću i ne biću. U sred gladijatorske arene pozivati ljude na ljubav je zabava kroz suze za one koji misle. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš.

Sva ljubav ovog sveta, sva ljubav na svetu čezne da iz srca čovekovog iskoči. Čezne da iskoči, da progovori naglas, da urlikne svu svoju težinu, svu svoju veličinu, ali prestravljena je. Prestravljena je od toga da je čovek neće razumeti. I to je naša zla kob. Naš Usud. Jer Čovek.

Svevremena mudrost moje gospođetine, tetka Dobrile, jer je neophodno: NE UMIRE SE TAKO LAKO.

Da ste mi živi i zdravi, i da ne pokleknete dok zlo ne prođe…

P.S. Nije dovoljno samo da se izolujete, potrebno je i da se dobro uzemljite da ne provarničite.

Nataša ANDRIĆ

Komentari