Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kiša pada, a ja je učim kako

Objavljeno prije

na

Srce je najbolji prorok i najprecizniji tumač onih emocija, koje um i razum ne umiju da obrade, obuhvate i prigrle

 

Bez kucanja, prošla je kroz zatvorena vrata, kao duh, iz sećanja pojavila se preda mnom i ja sam okrenula glavu prema prozoru, ali videh joj odraz na staklu. Onda sam zažmurila. „Probudi se“, čula sam šapat i osetila ruku kako me blago tapše po ramenu. „Došla sam da te uspavam“. Mama. Danas bi joj bio rođendan. Tuga dolazi ponekad da omekša ljudsko srce. A nekad je sreća bila sastavni deo te stvarnosti, ta ptica iz detinjstva se nije sa juga vratila. Ljudi su hladniji krajevi. Da je život lak, ljudi se ne bi odmarali. Što je život teži, to se više odmara. Neki ljudi moraju celi život da odmore. Nije lako.

Nikad nisam kao devojčica umela s lutkama. Njihov staklasti pogled u meni je rađao strah, a prestravljivalo me je što ne mogu da im pronađem srce. Tako je nekako i danas sa mnom. Ne volim lutke. Užasavam se ukočenosti. Srce je najbolji prorok i najprecizniji tumač onih emocija, koje um i razum ne umeju da obrade, obuhvate i prigrle. Ti neki trenuci u kojima život ne izgleda besmislen niti uzaludan. Trenuci u kojima srce shvati da ima razlog što kuca, a ne samo otkucava. Sve što sam prebolela, nisam nikad.  Ponekad se tako snažno povučem u sebe čak do kostiju. Dovoljno snažno da na svako “kako si“ nikad ne oborim pogled. Imam taj čudan, opterećujući i  bespotreban dar, da prepoznam ljudima na licu, dugu usamljenost. Osenčeni su  samoćom. Izgledaju kao da su u hladovini, čak i kad su na jakom suncu… Godinama nosiš teret. Ćutiš i trpiš. I kad ga konačno skineš sa pleća, nesrećno srce ne prepozna da je konačno oslobođeno. I prepukne. Zato ponavljam sebi: „Nađi nekog ko se smeje onome što je tebi smešno, to je važno, da plačeš možeš bilo s kim, ionako svako plače za sebe“.

Sada bih mogla biti u nekom gradu gde sviće, kupiti kroasan i novine i hraniti ptice, hodati ulicama koje ne poznajem, slušati jezik koji ne razumem i poverovati da je sreća ipak u malim stvarima.

Dok sam živela s roditeljima, imali smo mali ritual za mamin rođendan. Svake godine, 16. februara, mama bi ujutru skuvala kafu za sebe i tatu, bratu i meni belu. Na stolu bi već stajale upakovane čokoladne cherry bombone, cveće i Vermut za mamu, a za nas ledene kocke i bajadere.  Tata bi samo izgovorio: „Kako beše ona od Bobe Stefanovića…“. Obriši suze draga jer čitav je život pred nama… pevala bih, a oni bi tiho pratili. Pre tri godine sam poslednji put čula mamu na taj dan. Bili su sami. Na pitanje kako su i šta rade, odgovorila mi je: „Bože dete, pa ono što se radi danas.“ A u pozadini sam čula… Neću dozoliti mila, da još jedanput ostaneš tužna i sama… i tatin glas. Da… Još uvek brišem suze.

Na kraju sve bude kako treba… Ali je kraj.

P.S. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

PRIČA ZA MLAKU NOĆ

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dani protiču u znaku monotonije, toplog vremena i sitnih lukavstava koja se čitaju kao prvi red slova na pregledu kod oftalmologa

 

Kapi vode ritmično padaju na umivaonik i kao da čujem damar nekog bića koje živi tu kraj mene, u primraku, živi i ne plaća stanarinu. Dani protiču u znaku monotonije, toplog vremena i sitnih lukavstava koja se čitaju kao prvi red slova na pregledu kod oftalmologa. Koliko traje trenutak? Onoliko koliko mu dozvoliš. Počela sam da odustajem od detalja, da samo pošteno posmatram stvari zbog kojih sam nekada plamtela. Ni sama nisam sigurna zbog čega, ali to doživljavam kao jedan od većih poraza. Trebalo je bar jednom zanemariti putokaz. Odabrati smer koji svi smatraju pogrešnim. Odlučiti se za netačan proračun. Iskušati mogućnosti kojih se većina odriče… To je, u stvari, živeti život.  Inače, samo ponavljamo jedni druge jedne drugima, bez autentičnog ukusa i mirisa. Sudbina, kažu. Konflikt između razloga i slučajnosti, uvek nađe kompromis u sudbini. Iluzija i linija manjeg otpora su sledeći nivo začaranog kruga sukobljavanja. Prokleti smo zauvek, podrazumevanjem svega i svačega.

U životu vam je najvažnije da imate u kući dovoljno rakije. Za radost, za žalost, tugu, veselje, prijatelje, dušmane, za obraz, za familiju, komšije, kumove, za putnike namernike, za poštara i eventualne majstore, za obloge, za masiranje, za prozore, za lek… i onu jednu samo za sebe. Bez svega se nekako može i čovek se snađe, samo rakiju nikad ništa zamenilo nije. Ima ono kad je lepo, pa želim svima na svetu da kažem, da zaustavljam prolaznike na ulici da im ispričam, a ima i ono kad je najlepše, pa samo zaćutim i čuvam.

Sećam se, kad mi je jedno dete, svo srećno iz autobusa u prolazu, kroz otvoren prozor, doviknulo da ima novu igračku. Pokazalo mi je belog, plišanog psića uz najsrećniji poklik. Poklik se razlio na sve stvari i preobrazio stvarnost. Verovatno su tako prvi ljudi imenovali stvari. Došli su i nisu mrdali. Došli su namesto topola. Viskoke figure svetitelja, ozbiljne od jutarnjeg sunca… zastali su nakon dugog hoda, tamni i tihi. Došli su namesto drveća i gledali su zemlju, nisu mrdali, a onda je počelo da opada lišće bez prestanka, dok se svet potpuno nije ušuškao. U praznini šumi senka šume.

Došla noć po harač. Oduvek sam na ratnoj nozi sa snom. Nikako nisam umela da prihvatim stanja u kojima, živi smo, a nismo živi. Oduvek sam verovala da sve što prespavamo, neće nam se dogoditi. Osim smrti. Nju ne možemo prespavati na rate. Zato ne volim san. On mi je nekako baš to: smrt na rate. Život je more, a ja ga nisam videla godinama.

P.S. Jokićev MVP trofej slavim mirno, kod kuće, uz burek i koka kolu, kako bi Nikola i voleo da slavimo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Utisak na srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja

 

Moraš da napraviš korak, a tlo nestalo. Nećeš propasti. Bljesak ispred tebe, iz dubine sevnulo. Prošao si. Gde si? U jutru. Između propasti i uspeha razlika je u dužini nastavljenog puta. Čitam nevidljivu poruku i tek ponekad pomislim da ne postoji. Pila sam kafu, kad je iz mene, naprasno, počela da izrasta živa ograda. Zapalila mi je kosti. Bila je brza. Konobar je došao da naplati, ali već sam postala žbun. Vrteo se oko mene, nije me našao. Nije me našao jer sam bila žbun. U sebi sam uživala besplatnu kafu i vetar. Samo vidim puno kružnih misli koje ne mogu da pronađu na šta da padnu. Blagovremeno se razočaram, pa vreme koje uštedim iskoristim da postanem ludak. Možda je sad pravilno ludača.

Pitam se šta tačno nedostaje ženama koje se osećaju diskriminisano zbog toga što im je naziv zanimanja u muškom rodu? I kako one čiji jezik ne poznaje rod uspevaju da dokažu ravnopravnost? I ko uopšte misli da nismo ravnopravne onoliko koliko prirodne razlike u polu dozvoljavaju? Tesla je izmislio naizmeničnu struju, ali je Balkan zadržao jednosmerni protok misli koji zbog velikog otpora ima mali radijus kretanja. Svi su protiv nas, bukvalno, čak smo i mi sami protiv sebe. Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja.

Možda je najgore kad u suštini znaš. I toliko te to pritiska da se izlije na papir. I onda nateraš sebe da zaboraviš, ali potisnuto preti da pukne i reznese te celog iznutra. I kao u „Devojčici koja se napila mesečine“ moraš da se setiš jer je jako bitno, jer je sav smisao u tome. Premalo sam se samohvalila u životu i to mi ne valja. Nije ovo vakat da se bude samozatajno. Izgineš, a niđe te.

Neke trenutke samo u snovima živimo. Tužni ljudi jedva čekaju da pobegnu u san. Jer budan čovek krije svoju bol. Kao što nesvesno štitimo povređeni deo tela, tako štitimo i povređenu dušu, da nas ko slučajno ne udari baš tamo gde boli. Obojeni smo od iskona nekim tugama, strepnjama i slutnjama, daljinama, seobama… pa se nekako čini da se na ovim prostorima vreme sporije vuče, a vekovi tromo prolaze. To što ne znamo da uživamo u sadašnjosti, mala je osveta za tu obećavajuću prošlost.

Leto je skoro u travi (pa spustim ruke kao da ću tamo naći spasenje) leto stiže i u kosu se spušta polako i ne odlazi ako ti neko prođe prstima, nežno, kroz ta mala lična zvezdana polja. Pred streljački vod staje nenadoknadivost. Dobošar u stomaku i zaključane prilike u sefu vremena što sigurno tone ka dubinama nedohvatnim ronjenju na dah.

P.S. Zrele trešnje, a mi još u jaknama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

U našim (b)rukama

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svaku laž kojom prevariš čovjeka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš

 

Jutro mi ništa nije obećalo, sve sam sama smislila. Drveni sto, moj obraz nalegao ljubi hrapavu površ, oči otvorene prazne, ruka ispružena preko njega, neko blago prstima prelazi nadlanicu i pokriva je toplotom svoje kože, osećam da mi steže šaku.

„U redu je“, kaže.

Iz beživotnog oka počinje da kaplje…

„Pođi sa mnom.“

„Ne mogu da napustim samoću.“

Sećaš li se kada nam je sve što se desilo, bilo budućnost?

Mislila sam kad padne kiša, malo će se unormaliti narod, kad ne lezi vraže… Na buvljaku knjige (klasici), pedeset dinara komad. Za jedno pakovanje onog elitnog tariguza, par Jakšića, Crnjanskog, Ilića… i tako. Pocepana su mi osećanja između Živeo buvljak i Teško nama. Svaku laž kojom prevariš čoveka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš. Još od trenutka kada je čudesno vrenje života, u nekom mutnom kutku pod morem, od neorganske materije načinilo prvog kukavnog stvora, sve je krenulo vrlo sumnjivim tokovima. Progoni me slutnja da svi dremamo omamljeni zadahom jedne civilizacije u propadanju, a kad bismo samo malo budnije i pažljivije oslušnuli, zasigurno bi se čulo kako se mutirane parazitoidne ose šunjaju nadomak gradskih zidina. Čuvam jedan mali svet, nesebičan…… i svakim danom sve manje je ljudi u njemu, tu ostajem da čuvam zveri od sebe.

Stojeći u prostoru bez vremena, tek ponekad na licu osetim dašak vetra. To se negde zatvaraju i otvaraju vrata, pomislim. Neko upravo odlazi ili dolazi. No, nema veze, strpljivo ću sačekati pazeći da se ne izgubim u mreži hodnika. U vremenu u kojem je vera tako krhka i lomljiva, praznoverje je jedna suviše zloupotrebljivana reč.

Ugarak kao tehnika crtanja. Nekadašnji žar, pređašnja vatra. Voleli ste onda kad jedan stari deo vas umre, a rodi se neki novi za koji niste ni znali da postoji i više nemate pojma ko ste. Za manje od ovoga ne treba ni podići pogled sa zemlje. Ne znam gde je taj bunar, ni čije lice se ogleda nad njim u žednoj vodi, znam samo da je njemu jednom, nekad davno potonulo sve što je stvarno. Dlanove negujem sećanjem na nežnost. Savladam strah od spoticanja, pa krenem dalje. Ne želim da postanem priča o svemu što sam propustila, zato što je put često bio neravan i neosvetljen. Napustiš prošlost, isprazniš sebe da napraviš mesta za zaborav, nahraniš Pakao kao gladnog psa svojim ostacima. Survaš se niz liticu u ponor. Pun stomak sve probleme rešava. Prazna glava isto.

Pred spavanje uvek otvorim prozor da uđe svež mrak…..

P. S. Pozajmila bih od tebe reči koje sam ti dala, da ih ponovo osetim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo