Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kiša pada, a ja je učim kako

Objavljeno prije

na

Srce je najbolji prorok i najprecizniji tumač onih emocija, koje um i razum ne umiju da obrade, obuhvate i prigrle

 

Bez kucanja, prošla je kroz zatvorena vrata, kao duh, iz sećanja pojavila se preda mnom i ja sam okrenula glavu prema prozoru, ali videh joj odraz na staklu. Onda sam zažmurila. „Probudi se“, čula sam šapat i osetila ruku kako me blago tapše po ramenu. „Došla sam da te uspavam“. Mama. Danas bi joj bio rođendan. Tuga dolazi ponekad da omekša ljudsko srce. A nekad je sreća bila sastavni deo te stvarnosti, ta ptica iz detinjstva se nije sa juga vratila. Ljudi su hladniji krajevi. Da je život lak, ljudi se ne bi odmarali. Što je život teži, to se više odmara. Neki ljudi moraju celi život da odmore. Nije lako.

Nikad nisam kao devojčica umela s lutkama. Njihov staklasti pogled u meni je rađao strah, a prestravljivalo me je što ne mogu da im pronađem srce. Tako je nekako i danas sa mnom. Ne volim lutke. Užasavam se ukočenosti. Srce je najbolji prorok i najprecizniji tumač onih emocija, koje um i razum ne umeju da obrade, obuhvate i prigrle. Ti neki trenuci u kojima život ne izgleda besmislen niti uzaludan. Trenuci u kojima srce shvati da ima razlog što kuca, a ne samo otkucava. Sve što sam prebolela, nisam nikad.  Ponekad se tako snažno povučem u sebe čak do kostiju. Dovoljno snažno da na svako “kako si“ nikad ne oborim pogled. Imam taj čudan, opterećujući i  bespotreban dar, da prepoznam ljudima na licu, dugu usamljenost. Osenčeni su  samoćom. Izgledaju kao da su u hladovini, čak i kad su na jakom suncu… Godinama nosiš teret. Ćutiš i trpiš. I kad ga konačno skineš sa pleća, nesrećno srce ne prepozna da je konačno oslobođeno. I prepukne. Zato ponavljam sebi: „Nađi nekog ko se smeje onome što je tebi smešno, to je važno, da plačeš možeš bilo s kim, ionako svako plače za sebe“.

Sada bih mogla biti u nekom gradu gde sviće, kupiti kroasan i novine i hraniti ptice, hodati ulicama koje ne poznajem, slušati jezik koji ne razumem i poverovati da je sreća ipak u malim stvarima.

Dok sam živela s roditeljima, imali smo mali ritual za mamin rođendan. Svake godine, 16. februara, mama bi ujutru skuvala kafu za sebe i tatu, bratu i meni belu. Na stolu bi već stajale upakovane čokoladne cherry bombone, cveće i Vermut za mamu, a za nas ledene kocke i bajadere.  Tata bi samo izgovorio: „Kako beše ona od Bobe Stefanovića…“. Obriši suze draga jer čitav je život pred nama… pevala bih, a oni bi tiho pratili. Pre tri godine sam poslednji put čula mamu na taj dan. Bili su sami. Na pitanje kako su i šta rade, odgovorila mi je: „Bože dete, pa ono što se radi danas.“ A u pozadini sam čula… Neću dozoliti mila, da još jedanput ostaneš tužna i sama… i tatin glas. Da… Još uvek brišem suze.

Na kraju sve bude kako treba… Ali je kraj.

P.S. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Predanje, i predam i predem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovdje je idealno biti ovlaš živ, ne pretjerivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka

 

Treći dan praznika, u kući jutros nema hleba, pa smo u Marija Antoaneta modu – nemate hleba, jedite kolače. Gledam svraku s prozora, čisti neki oluk od lišća, krenula je skroz s leva i, bogami, došla skoro do kraja. Radi i nedeljom. Impresivno. Kod svrake mi je najbitnije da mi ne popije mozak. Kada sam poslednji put, pre ko zna koliko, pogledala kroz prozor pažljivo, isto je bio sneg. Pomislila sam kako se ništa nije promenilo. I nije. Slika bi govorila, više od hiljadu reči bi kazala, al’ ne može, nema je. Koliko god da se menjalo. Od svega najteže mi je da podnosim dijaloški monolog i onda tražim gredu da sagovornika obesim o loše akcentovano osećanje. Ipak bi povremeno trebalo izbezumljeno tumarati ulicama i uzbuđenim glasom sportskog komentatora nešto dovikivati prolaznicima.

Ovih dana ne želim da radim ništa, ali moram, i osećam se kao da sam pratnja svoje obuće. Da mogu, spustila bih pogled, ubrzala korak, prešla na drugu stranu ulice i pobegla glavom bez obzira, ali ne ide, od sebe nema bežanja. Vremenom postane isuviše bučno, ponestane onih skrovitih, tihih mesta, gde možeš da se sakriješ dok ne povratiš dah. Da vi znate šta bih ja sad dala da mogu da vidim neke ljude. Samo da prođu pored mene. Mogu i s druge strane ulice. Ne moraju ni da me pogledaju. Samo da koračaju. Eto. Kad god te poreknem, nikneš… nikneš niotkuda, iz zemlje, iz mesa, iz neba. (Ako slučajno počne da mi pada u očima, lično mu pružam ruku, podmećem stolicu i širim mekanu podlogu, za svaki slučaj da se, i ako sklizne, ne ugruva.)

Ovde je idealno biti ovlaš živ, ne preterivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka. U magnovenju. Kad predugo ne znaš zašto je stvarnost tako mutna, izbistre se snovi, pa u njima uhvatiš taj sekund, u kojem se sakrila jedna predivna večnost. Još uvek nisam zaboravila da krotim svoje misli na papir. Da slobodno ne šeću od jednog do drugog čoveka stvarajući nemir. Kad shvatiš da nemaš zaleđinu, oh, kako je to dobra spoznaja! Nema boljeg goriva, nema jačeg temelja od onog što sam izliješ.

Još pravoslavna Nova godina i Sveti Jovan, pa će oni nutricionisti, lajfkoučevi i ostali zagovornici zdravog života i ishrane, da izgmižu iz svojih rupa i da nas ubeđuju kako je krkanje štetno. Većina potencira važnost srednjeg prsta, samo mali broj zna pravu vrednost malića.

P.S. Mene možeš jednom da slažeš, ali, brate mili, drugi put isto možeš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

ČUVAJTE VRATA, TO VAM JE JEDINI IZLAZ

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako hoćeš da pripitomiš misao, osjećanje, a ti nađi starinsku riječ pa gledaj čuda svakojaka

 

Neverovatna je brzina kojom je ova godina prošla, kao da je sama od sebe bežala. U mislima povezujem tačke mraka gradeći nepoznatu geometrijsku figuru. Koračala sam vlažnom ulicom u sumrak. Naravno da ti uglovi nisu puka slučajnost, naivno je takvo šta i misliti. Ni sama ne umem da objasnim šta mi se dogodilo.

Dok mi je svaki nerv poigravao, a kosti odbijale poslušnost, shvatila sam, krajičkom preostalog normalnog uma, da sam našla Smisao. Istinu. I to saznanje me je sledilo od užasa. Volela bih da nisam u pravu. Zidovi kuća zaklapaju čudne uglove… Kuća? Čuj, mene, kuća?! Nema tamo kuća. To je privid. To su ognjišta Bezimenih. Nesoja. Prokletih. Otkud znam od kada postoje! Od pamtiveka, valjda, pa i pre toga. Kažu da je, naspram njih, Smrt milostiva. Samo zaobiđite ove ulice nakon zalaska Sunca, to vam kažem, ništa više. Pritislo mi pleća, zaklecalo me. Trebalo bi biti više kao električne instalacije, nenametljiv i najvećim delom sakriven od pogleda, a opet unositi svetlost u sumračne ljudske živote.

Ne znam kuda idem ovom mišlju, samo znam da postoji neko prokletstvo da sve što je nadohvat ruku izgubi pravi oblik, i nije to tako strašno, možeš i da se udaljiš pa pogledaš, približiš i sagledaš, strašno je što je u tebi već zatrpano onim što to mora biti. Uvek sam birala skrivene uglove u prostorijama, kao onaj zavučeni, između ormara i dvoseda, gde te niko ne vidi, i gde na miru možeš da se igraš nikome ne smetajući, pa te i ne prekidaju u igri. Jednostavno, uvek moram da imam svoj skriveni mali prostor. Pa čak i onda kad sam sama samcijata u celome stanu. Ponekad usled nemoći samo stisnem besno vilice dok me ne prođe. Moji porazi su sahranjeni duboko u meni na groblju sramote, ožiljci odaju poštu izgubljenim bitkama. Pobede skromno i ponosno čuvam u vitrini sećanja, svaka ima svoj zagonetni osmeh. Moje brige ne opterećuju druge, ponekad mi plamen u očima utrne u iskru. Ja nemam ovogodišnja dostignuća.

Postoje ljudi koji uđu u misli i ugnezde se u njih, briga ih što više fizički ne  postoje. Od tih škrtih nagoveštaja nežnosti pravim Semiramidine vrtove i onda se tamo izgubim i dugo lutam. Smišljam kako prevariti dlanove, da zaborave tvoj oblik lica. Ako hoćeš da pripitomiš misao, osećanje, a ti nađi starinsku reč pa gledaj čuda svakojaka…

Situacija je postala krajnje ozbiljna, više ni p.m, eventualno strinina, da prosti Kočan, ne može da primi sve koje smo poslali tamo. Sve vam je to zato što smo beli luk i čuvarkuću zamenili čia semenkama i godži bobicama. Ovde je sve toliko naopako, da mi nije jasno kako još uvek pišemo sleva nadesno. Svi smo imali priliku da postanemo bolji nego što jesmo, nema sad vađenja.

Blagoslovene suze koje dođu kad sve prođe.

P.S. Što bi naš narod rekao, još pet puta nam se predsednik obraća, pa Nova godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čula se dešavaju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi

 

Upravo sam pitala kaktus: „Je l’ ti hladno?’, jer stoji u saksiji na prozorskoj dasci. Ako to nije ljubav, ne znam šta je. Izađem na ulicu kada jutro krene da mi preti, dođe mi da ščepam nekog od retkih prolaznike za rever ili kragnu, izbezumljena pogleda,i da pitam: „Jesi li ti taj što krade noć od mene?” Ostalo mi to iz detinjstva, pa sebi i dan danas govorim – ako uradiš ovo i ovo, završiš to i to, onda kad bude gotovo, pa kad zasedneš i uživaš.. Još samo malo, pa onda možeš da razmaziš sebe i ne osećaš krivicu. I tako, sama sebi držim šargarepu ispred nosa i tabanam. Zakasnila sam nadajući se da vreme neće proći. Strah od kašnjenja je sakriveni strah od gubljenja tuđeg i svog vremena. A kad nešto gubiš, onda bolje da ga nije ni bilo.

Slava. Domaćin ispred dva starija gospodina otvorio vino, a onda su njih dvojica pričali o hrani sat I po vremena bez prestanka. Teleći ili svinjski repovi, jagnjeći jezici i neka egzotična jagnjeća bistra supa, pihtije…  Iskrsnuše mi detaljna sećanja na slavlje dok je majka bila živa… ćurka na podvarku, ruska salata itd…  i dalje kao u nekom italijanskom filmu moji sapatnici prekidaju jedan drugog, upadaju u reč, ide im voda na usta, otvara se opet vino, dosipa hrana, oni i dalje pričaju o specijalitetima raznih kuhinja i na kraju stiže meso, želudac uzima svu krv iz mozga, priča prestaje… žurka je gotova.

Čula sam sva ,,ne mogu više“ u svojoj blizini, i odreagovala. Čak i ono svoje. I zato odbijam da poverujem da niko neće čuti kad se oklizneš i počneš da toneš. U tom trenu kad nemaš šta da izgubiš, povuci za rukav, pa makar i običnog stranca i veruj. Čovek postoji i postojaće dok smo i sami ljudi kakve želimo blizu. I kao takav, dovoljno je da veruješ da nisi jedini. Planeta se okrene za noć. Ako sačuvaš veru, ljubav i nada će biti dobro. Najnegativnije emocije koje me ganjaju i proganjaju, a ne umem da ih zaglušim, rasterujem gluvim bajanjem – i tebe ću izdržati! I tebe ću izgurati! I tebe ću pobediti!  To su momenti kad me ljudi zatiču u brzom hodu i naboranog čela. Mislim, što brže hodam ubrzaću vreme i proći će.

Pobunila bih se često zašto nam viđenje reči nije isto i ratoborno bih branila svoje, a onda mi se reći osmehnu i namignu pa mislim – to je naša tajna, saučesnici se čuvaju i ne izdaju, a ratovi bi ih samo razotkrili.

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi. Krenula sam dalje. Samo još da stignem…

P.S. Treba nam neko da nas pita: „Kako si“, ali to kako smo, nekad neko treba i da grli.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo