Opasno je kad vas ljudi pročitaju, a vi nemate spremno novo poglavlje

Danas sam kao neka Laura iz predgrađa. Retki će razumeti tu žalosnu notu među razmacima. Ljudi će ugasiti svest o mestu i vremenu u svom umu. To je najlepša misao o sreći koju sam ikada čula. Jednom sam stvarno htela da se upokojim od smeha, ali kao što može da se nazre, nije mi uspelo.

Pao je. Zid veći od berlinskog, tužniji od kineskog i krivlji meni više od mene same. Baš je osvežavajuće kad skrenem sa teme u jendek. Oblije me znoj i proganja griža savesti, jer zadata tema stoji mi pred očima i moli da prekinem sa digresijom. A ja neću kao da je neuspela bračna noć na pomolu ili kao da me veže ukus i neće da mi dozvoli da prekinem. Nije jednostavno imati sva ova silna, interesima sukobljena, osećanja, u čak jednome čoveku. Teško mi pada ovaj višak duševne zakuske kojom obasipam malobrojne nesrećnike prinuđene da su mi na dohvat. Nekako deluje da sam neopravdano povučena i isuviše skromno zapažena za ovako solidan karakter i uopšte subjekat posmatranja. Sigurno postoji neko ministarstvo za probleme opaženosti, pa ću već sledeće nedelje otići da izrazim protest. Od nepoštenog klimanja glavom se dobija epilepsija, pa čak i duboki kašalj, samo da znate. Poslovično rečeno – svako je koljač svoje sreće. Metafora je izašla odmah posle rajske naslade, kao njen daleki eho. Smrt se plaši pasa, još i to da vam saopštim, pa da nastavim da visim kao slepi miš, jer tako krv ode u glavu i svašta se sazna, sve istine kaplju i teku niz obraze ka petama (ako me razumete). Život ti je jedan… pregriženi, retko prošaran susamom, đevrek, moji vi… i pazite na zareze dok vam pričam. Sudbinu treba izazivati sa radošću. Da se tačno vidi ko je ona i šta ‘oće. Tužni su nam izgovori da nešto kažemo kad nema šta da se kaže, umesto da se ćuti i oštri za novi izazov povodom prethodno pomenute situacije. Bilo bi lepše, a i korisnije da upadate samo sebi u reč ili rupu, ili nepozvani u klopku besne gliste, nego u tuđe živote. Svašta bih još kazala, ali je malo poznato da to nije dobro za ten niti dovoljno blisko smislu za čitanje.

Neke noći padnu, a neke se spuste, zato se neke slome, a neke ne. Danas se svet okreće naopako, ali kunem se da nisam ništa dirala. Nisam znala šta da radim sa tim drhtanjem nade, i ostavila sam ga u svom skrovištu. Noć je jedna velika zurla koja najavljuje sve što narednog dana neće da se desi.

Uvek nas ima u ljudima koje smo pomerili osećajem… taj suživot je antonim zaborava. Kad se dovoljno zaletim, preskočim i sebe samu, a to nije zanemarljivo glupo. Ne moram ja nigde da idem, nigde će uvek doći meni. Nekad sam gubila glavu, sad je okrenem. Ljudi vole onako mučki i iza leđa. Opasno je kad vas ljudi pročitaju, a vi nemate spremno novo poglavlje. Dođe mi da se sad svima zahvalim i postidim, a onda neću da to iko vidi, jer je isuviše intimno, nota empatije koju ću da zakopam u dvorištu da mi bude na oku i ne smeta. Mislim da sam počela da režem živu ogradu, samo što sam trenutno u sobi, sedim za stolom i kucam. Kuda s namerama? Ljudima iz kaputa ispadaju snovi i nade. Ako nestanak ne opaze na vreme, masa ih izgazi do neprepoznatljivosti. Nema svrhe vraćati se po njih. Divlja duša se kroti tamo gde pronalazi počinak. Ne plače čovek zato što u suzama pronalazi utehu, već zato što je ne pronalazi. Spontano okrenem leđa sebi i vratim se tamo odakle nisam ni odlazila.

P.S. Sreća dolazi na ona vrata, za koja niste znali da su negde ostala otvorena.

Nataša ANDRIĆ