Povežite se sa nama

INTERVJU

Kriminal u vrhovima vlasti

Objavljeno prije

na

Danas advokat i član uticajne Svjetske asocijacije policijskih stručnjaka za borbu protiv proizvodnje i distribucije narkotika sa sjedištem u Njujorku, Marko Nicović bio je i šef beogradske policije. MONITOR: Najnovija otkrića o švercu ogromnih količina kokaina preko ovog prostora pokazuju da smo postali veoma privlačno mjesto velikim mafijaškim organizacijama. Koliko je organizovani kriminal opasan za Balkan?
NICOVIĆ: Mafija je primetila da ne postoji dobra saradnja između policija na Balkanu, opterećenih političkim kriminalom, sujetama i, naročito, da je s raspadom SFRJ prestala da funkcioniše zajednička bezbednosna strategija. Tako da na našim prostorima samo mafijaši izvrsno sarađuju. Ja navodim ovaj primer: rat u Bosni, s jedne strane Neretve – hrvatske paravojske, a s druge – srpske. Oni na smenu čuvaju zasade marihuane i kad dođe žetva dele je po pola, iako su znali da će stradati. S druge strane, korupcija u policiji i carini, koje su u rukama političkih partija, omogućuje tim ljudima iz sive zone koji nisu zvanično na vlasti, da vladaju preko novca i bliskosti s korumpiranim političkim strankama.Svemu tome ide na ruku i to što je mafija odlučila da preko ovih prostora trasira svoju transportnu, distributivnu mrežu. Računa se, a ja to znam jer sam to čuo kao član svetske organizacije za borbu protiv droge iz Njujorka na zadnjem kongresu u oktobru, da na prostoru bivše Jugoslavije ima oko 350.000 narkomana. Znači, to je i jedno veliko tržište koje takođe traži snabdevanje drogom. Dakle, prostor bivše Jugoslavije nije samo transportna zona već i tržište za prodaju narkotika.

MONITOR: Da li se države Balkana efikasno bore protiv toga, da li se neke, kako same o sebi kažu, bore više?
NICOVIĆ: Nijedna se od zemalja bivše Jugoslavije ne ističe posebno u toj borbi. Jer, to je staro i svima poznato pravilo: dok god imate nisku cenu na tržištu droge u Srbiji, znači da je tu ponuda i dalje velika. S druge strane, potvrda da je borba još uvek slaba je i to da preko 70 odsto likvidacija u podzemlju jeste vezano za opojne droge. I preko 90 odsto slučajeva podmetanja eksploziva opet je vezano za poslove s opojnim drogama. Ako se uzme u obzir da su u Srbiji Šarići imali bogatstvo procenjeno na oko dvesta miliona evra, jasno je da oni to nisu mogli da ulože bez odobrenja i znanja dela establišmenta u Srbiji. Ni Crna Gora nije imuna na to, jer su i tamo oni vršili privatizacije. Ni Srbija ni Crna Gora nisu proverile poreklo novca kod ovih Šarićevih kupovina. I vlastima u Crnoj Gori i vlastima u Srbiji je na neki način žao što je Šarić pao, jer je preko njega ulazio keš u Srbiju i Crnu Goru. I kada se radi i o Srbiji i o Crnoj Gori, ali i o Hrvatskoj, BIH i Makedoniji, EU i Zapad smatraju da su najveći problemi tih zemalja korupcija i organizovani kriminal. Kosovo je, pri tom, posebna priča. Kolumbija u Evropi.

MONITOR: Srpski zvaničnici, svi od reda, tvrde da nije američka DEA već srpska BIA otkrila transport od dvije tone kokaina iz Urugvaja.
NICOVIĆ: Da, Srbija je možda uradila deo posla, ali bez DEA tu operaciju nije bilo moguće započeti. Jer, srpska policija nema satelitske telefone, nema satelitsku mrežu, avijaciju, brodove… Sve to, međutim, ima DEA. Ova američka agencija ima ispostave u 46 zemalja sveta. Nema kod nas, ali ima u blizini, u Italiji, Mađarskoj, Bugarskoj, pa u Češkoj, Austriji…

MONITOR: SAD velike napore ulažu u borbu protiv prozvodnje i prodaje narkotika, stavljajući tu borbu na najviši rang svoje bezbjednosne politike, svrstavajući je u borbu protiv terorizma?
NICOVIĆ: To ne bi trebalo da čudi jer su Amerikanci uvideli da devedeset odsto novca koji odlazi teroristima i njihovim organizacijama dolazi od prodaje droge.

MONITOR: Vjerovatno ste zapazili da je srpski ministar policije Ivica Dačić tokom radne posjete SAD-u u februaru, bio primljen od samog vrha američkih bezbjednosnih struktura. Da li je tako pokazano da je Dačić dobro radio i da se na njega računa i u budućnosti?
NICOVIĆ: Dačić je u Vašington pozvan pre svega kao političar, više nego kao policajac. Ta poseta je bila više u funkciji njegove aktuelne političke pozicije, toga da je ne samo ministar policije već i potpredsednik Vlade Srbije i lider jedne stranke iz vlasti. Američki bezbednosni sistem je velik, moćan sistem. Oni će za svaku zemlju, ukoliko su zainteresovani da se u njoj vodi borba protiv organizovanog kriminala, napraviti posebnu strategiju.

MONITOR: Da li bi to trebalo da znači da je i Srbija po pitanju borbe protiv organizovanog kriminala dio neke strategije SAD?
NICOVIĆ: Baš tako.

MONITOR: U Srbiji, osim priče o velikom novcu od kokaina i velikim kupovinama, uz privremeno oduzimanje imovine, nema ničeg novog. A organizovani kriminal znači da su s njim srasli djelovi institucija države?
NICOVIĆ: Interesantno je kako je to moguće da se obelodani da je neko stekao četiri milijarde eura od trgovine drogom, a da posle toga nijedan policajac, nijedan carinik, državni činovnik, nijedan političar nije obuhvaćen istragom.

MONITOR: Tek odnedavno je, za Darka Šarića, počelo da se pominje eventualno suđenje u odsustvu?
NICOVIĆ: To će najviše zavisiti od toga koliko je naš pravosudni sistem pritisnut zahtevima, pre svega, onih koji sada u njega najviše ulažu, od Zapada koji daje novac da se ožive policija i pravosuđe. Koliko će oni, dakle, pritisnuti ovdašnju vlast da zatvori tu priču. Nije teško primetiti da je Šarić imao sve informacije na vreme, da je znao šta se sprema…

MONITOR: Zašto je kada je privedeno oko petsto dilera droge u Srbiji, taj potez objašnjen ,,upozorenjem velikim narko bosovima”?
NICOVIĆ: To je bila osveta BIA. Jer MUP Srbije nije bio informisan o akciji BIA. To je Dačićeva osveta. Jer, on ima oko 45.000 ljudi, a BIA ne više od 2000. To je osveta…

MONITOR: Srbija je tek prošle godine donijela Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim djelom, a Crna Gora i još neke zemlje u okruženju još ga nisu usvojile. Ovdje se sada kaže da finansijska istraga u vezi s pranjem novca može da počne tek poslije postupka otkrivanja nezakonito stečene imovine…
NICOVIĆ: To može da se radi i bez specijalnog zakona. Ali, morate voditi iskrenu borbu. Ne možete bez saradnje sa drugim zemljama u istraživanje pranja novca. Ali, prvo su važni iskrenost i profesionalnost i politička odluka vrha države da se bori protiv toga.

MONITOR: U Srbiji ima i onih političara u vlasti koji kažu da ni pad Vlade ne smije biti prepreka borbi protiv organizovanog kriminala. Kako vam to zvuči?
NICOVIĆ: Deklarativne parole ljudi na vlasti. Ništa nije manje sporna korupcija ljudi u vrhu vlasti od šverca droge. Zašto vlast u Srbiji već nije rešila pitanja Sartida, Nacionalne štedionice, češkog duga, sirijske nafte, Luke Beograd, C marketa?

MONITOR: Neke zemlje u regionu imaju i bilateralne ugovore o policijskoj saradnji, a postoje i neke međunarodne obaveze u tom smislu. Zašto, osim možda u nekim slučajevima Srbije i Hrvatske, to ne funkcioniše?
NICOVIĆ: I kad postoje, takvi se ugovori uglavnom ne poštuju jer za bilo koju policijsku koordinaciju traži se političko crveno svetlo.

MONITOR: Govori se da je problem državljanstvo, odnosno ustavna obaveza većine balkanskih država, da ne izručuju svoje državljane….
NICOVIĆ: Ni to nije tačno. Jer koliko je kriminalaca pobeglo iz Srbije u Crnu Goru i iz Crne Gore u Srbiju?

MONITOR: Po svoj prilici i Interpol će biti nemoćan u stvarima nekih krivičnih djela za koje se terete lica s njegovih potjernica? To je ili kvalifikacija krivičnog djela koje pravosuđa nekih zemalja ne poznaju ili, pak, praksa da se ljudi s pasošem tih zemalja vrlo rijetko isporučuju?
NICOVIĆ: Interpol je svetska asocijacija kriminalističkih policija čija je centrala u Lionu. Dakle, svaka zemlja članica tamo šalje svoje informacije. Interpol je nemoćan kada je bilo šta obojeno politikom. Ili ako neko krivično delo ne postoji u zemlji od koje se lice traži.

MONITOR: To je upravo slučaj Interpolove potjernice protiv Stanka Subotića Caneta. Da li je ovdašnje tužilaštvo baš bilo tako neupućeno u švajcarsko zakonodavstvo kada ga je teretilo za krivično djelo koje je pravni ,,nonsens” u zapadnom svijetu? Ima li mjesta sumnji?
NICOVIĆ: Ima. Zbog činjenice da je krivično delo baš tako formulisano. Neki su se očigledno nadali da on tako ne može biti uhapšen.

MONITOR: Kako vjerovati u borbu protiv organizovanog kriminala, kada većina ubistava, a najviše onih za koja se sumnja da su politički motivisana, nijesu došla ni na sud? Tu su ubistva novinara…
NICOVIĆ: Jeste, tako je. To su čisto politička ubistva ljudi koji su otkrili neke korupcije…

MONITOR: Sjećate se kako je tadašnji ministar policije Dragan Jočić rekao da su Panića htjeli samo da zaplaše, a ne da ga ubiju?.
NICOVIĆ: Tako je, jer je čovek glup kao ministar. Istraga za ubistvo Milana Panića loše je krenula od početka. Čitava istraga nije valjala.

MONITOR: Da li je i ubistvo Duška Jovanovića takvo? U Crnoj Gori vođen je jedan veoma čudan sudski postupak za njegovo ubistvo.
NICOVIĆ: I to je političko ubistvo.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo