Povežite se sa nama

INTERVJU

MAJA STOJANOVIĆ , IZVRŠNA DIREKTORICA NVO GRAĐANSKE INICIJATIVE BEOGRAD: Jurnjava za posljedicama

Objavljeno prije

na

MONITOR: Konačno su otvorena prva poglavlja u pristupnim pregovorima Srbije i EU i to poglavlja 32 i 35, što nije bila tako česta EU praksa. Poglavlje 32 nudila je Srbija, a poglavlje 35 nametao je Brisel. Kako Vi gledate na dugo čekanje ove Vlade da otpočnu pristupni pregovori i to poglavljima 32 i 35?
STOJANOVIĆ: Srbija je ispunila sve uslove za otvaranje poglavlja 32 još u junu 2014. godine i od tada čeka na otvaranje tog poglavlja. To je poglavlje za koje nije bila potrebna priprema i utvrđivanje dodatnih merila pre otvaranja. Što se tiče poglavlja 35, ono jeste Briselu politički važno, ali baš zbog toga jer je fokusirano na praćenje implementacije Briselskog sporazuma, ni za otvaranje ovog poglavlja nije potrebna neka priprema – Brisel ionako prati primenu, pa je ovo samo tehničko ispunjavanje onoga što se već dešava. Ovaj proces nije predstavljao čekanje ove vlade, već čekanje Brisela na amin svih zemalja članica, naročito Nemačke. Srbija je, laički rečeno, zaslužila bodove da prođe u narednu fazu, tj. da se otvori nekoliko poglavlja, nakon nekoliko procenjeno dobrih poteza u Berlinskom procesu, posete Srebrenici, izbegličkog talasa gde nije gradila ili nije pretila da će da gradi zidove. Nažalost, EU je prilično nisko postavila standarde za dobar odnos prema izbeglicama, nakon postupaka mađarske vlade i izjava npr. čeških zvaničnika. Takođe, standardi su i u regionalnoj saradnji mnogo niži ili bolje rečeno površno praćeni (Berlinski proces, Srebrenica, odnosi i međusobni diplomatski ratovi sa zemljama u regionu). Međutim, sve ovo je ocenjeno pozitivno i politička odluka Brisela, tj. zemalja EU je da se otvore neka poglavlja. To naravno, nisu mogla da budu poglavlja 23 i 24, jer ona jesu najteža i najteže ih je pripremiti.

MONITOR: Do sada su se poglavlja 23 i 24 smatrala najtežim i najvažnijim, a novim pristupom od 2011, predviđeno je da se ona prva otvaraju, a posljednja zatvaraju. Da li je i Vaša organizacija učestvovala u radu na ovim poglavljima, koliko su Vaša iskustva respektovana, koji su problemi i dometi?
STOJANOVIĆ: Kao što sam objasnila, poglavlja 23 i 24 je trebalo da se prva otvore, ali nisu spremna, jer država Srbija ima mnogo da uradi pre otvaranja tih poglavlja. Odluka da se otvore neka poglavlja je, po meni, više politička i drago mi je da EU nije odlučila da politički otvori najvažnija. Građanske inicijative, kao članica Kuće ljudskih prava i demokratije u okviru EU Konventa, vode koaliciju koja prati poglavlje 23 u kome se nalazi reforma pravosuđa i osnovna prava (uključujući veoma problematičnu trenutno slobodu medija). Država Srbija je slala tri nacrta akcionog plana za poglavlje 23 i oni su vraćani iz Brisela jer nisu bili zadovoljavajući. Tek u septembru ove godine, država Srbija je uspela da pošalje akcioni plan koji je prihvaćen. Važno je naglasiti da je 65 posto preporuka civilnog društva uvršteno u ovaj akcioni plan. Takođe, za poglavlje 24, četvrti nacrt je postao i finalni koji je prihvaćen od strane Brisela. I u ovaj nacrt su uvršteni komentari civilnog društva.

Iako se u javnosti otvaranje poglavlja predstavlja kao čekanje, u realnosti je potrebno da država Srbija uradi puno toga kako bi se stvorili preduslovi da se poglavlja otvore. Ovaj pripremni posao može da bude i znatno važniji, jer se tada planiraju konkretni koraci, reformski smerovi, vremenske odrednice, kao i neka konkretna rešenja kojima će se unaprediti postojeći propisi ili rad institucija. Po akcionom planu za poglavlje 23 sada znamo da će Srbija doneti novi Ustav pred kraj 2017. godine, da će Savet za borbu protiv korupcije dobiti veća ovlašćenja i da će vlada imati obavezu da razmatra njihove izveštaje, da će se napraviti mehanizam za zaštitu novinara i slično. Akcioni planovi nisu samo obećanje koje država Srbija daje Briselu već i svojim građanima. Mi smo oni koji treba da prate implementaciju i pozivaju ih na odgovornost ukoliko se planovi ne realizuju. Pozivanje na odgovornost od strane građana bi ukazivalo na postojanje stvarne demokratije u Srbiji, a ne na princip štapa i šargarepe koji dolazi spolja.

MONITOR: Kako ocjenjujete godišnji Izvještaj EK o napretku Srbije u dijelu koji je od posebnog interesa za vaše aktivnosti?
STOJANOVIĆ: Izveštaj EK predstavlja prilično tačnu sliku situacije u Srbiji. Nešto gore bih opisala situaciju u oblastima kao što su borba protiv korupcije, nezavisnost institucija, podela vlasti i sl. Diplomatski jezik kojim se ovi izveštaji pišu, nažalost, daju mogućnost mnogima da ih čitaju onako kako bi hteli. Na primer, mali napredak u nekoj oblasti civilno društvo čita kao veoma loše, dok se državni funkcioniri fokusiraju na napredak kao takav. Medijska slika je procenjena mnogo realnije nego pre nekoliko godina, što smatram značajnim napretkom.

MONITOR: Iako SNS, sa partnerima u vlasti, podvlači da je država stabilna, nedavno smo u aferi ,,Državni udar”, gledali egzibicije tri ministra koji su uvjeravali građane da postoji zavjera protiv vlasti. Vučić je, dan kasnije, odbacio svaku ideju o državnom udaru. Da li se može očekivati da sve padne u zaborav, pogotovo što je Vlada u novoj aferi u vezi sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem?
STOJANOVIĆ: Ovo nije ni prva ni poslednja afera koja pada u zaborav. Ovde su sami državni puleni i zvaničnici konstruisali napade na premijera i državu kako bi ojačali poziciju Vlade među neobaveštenim i manje obrazovanim biračima. Verujem da je sve to priprema za izbore na svim nivoima koji će verovatno biti raspisani na proleće. Kreiranje slike ugrožene Vlade doprinose tome da glasači neće očekivati odgovornost i rezultate, već samo odbranu Vlade od (nepostojećih) državnih neprijatelja.

MONITOR: Angažovali ste se u akcijama pomoći postradalima od poplava u 2014. Još nema rezultata istraga koje su, kako se tvrdilo u tužilaštvu, pokrenute u vezi sa okolnostima pod kojima je došlo do tolikih stradanja i štete i odgovornosti za njih. Na to tek ponekad podsjeti neka manja opoziciona stanka, a čini se, da je i NVO sektor prestao da na to podsjeća nadležne institucije?
STOJANOVIĆ: Oko poplava smo bili angažovani jer država ne samo da nije radila ono što je trebalo, već su funkcioneri donosili političke odluke koje su ugrožavale ljude na terenu. Skretana je pažnja javnosti sa Obrenovca, gde su ljudi umirali, da se ne bi videli propusti države i grada. Pomoć nije slata u opozicione opštine. Krizni štab nije umeo da usmeri pomoć u najpotrebnije opštine, volontere nije imao ko da organizuje. Izveštaj Vlade Skupštini oslikava veoma dobro situaciju u kojoj nijedno ministarstvo ili državni funkcioner nije obavljao svoju funkciju, već su trčali kao muve bez glave sa mesta na mesto.

Nažalos na dnevnom nivou imamo skandale i probleme koje moramo da rešavamo. Ugrožavanje nezavisnih institucija, napadi na novinare, izigravanje zakonskih procedura oko izbora članova REM-a i slični problemi se dešavaju svakodnevno. Jurimo okolo i gasimo požare tako da niko nema vremena da se bavi praćenjem pojedinačnog slučaja do kraja. Za to su nam potrebne jake institucije, pre svega tužilaštvo. U poslednjih nekoliko godina, rad organizacija civilnog društva i nezavisnih novinara se svodi na jurenje sa jednog mesta zločina na drugo, kako bi se smanjio broj žrtava. Na kraju ne ostane vremena i kapaciteta za jurenje ,,zločinaca”.

MONITOR: I Srbija je ove godine na putu velikog izbjegličkog talasa sa Istoka. Kako ocjenjujete odnos Srbije prema ovom sve većem evropskom problemu, a kako ponašanje zemalja EU i mjere koje su usvojene ovih dana, posebno one na obezbjeđivanju spoljnih granica EU i Šengen zone?
STOJANOVIĆ: Vraćamo se na početak, o ovome sam pričala vezano za otvaranje poglavlja. Izbeglička kriza je pomogla Srbiji da se pozicionira bolje u očima EU i Nemačke. Iako verujem da smo mogli da učinimo mnogo više, nema sumnje da je razlog našeg ,,uspeha” to što je politika većine zemalja u EU bila i ostala prilično problematična u ovoj oblasti. Najveći zvaničnik Češke izjavljuje da su muslimani u redu, ali ako ostanu tamo odakle su, Mađarska gradi zidove, Velika Britanija izjavljuje da će primiti desetak hiljada izbeglica u roku od pet godina. EU mora što pre da se konsoliduje jer ovakav način rešavanja bilo kojih problema pokazuje da se ova zajednica ipak samo temelji na ekonomiji i otvorenom tržištu. Teško je spojiti vrednosti EU sa izjavama i potezima u poslednjih godinu dana. Poruke koje se na ovaj način šalju regionu mogu da imaju dubokosežne posledice na stabilnost i prevenciju konflikata.

Medijske slobode su u našim rukama

MONITOR: Godinama se u Srbiji pogoršava medijska situacija. Na to ukazuju ne samo medijske organizacije, već i EU i EK pa i SAD, ali vlast zbog toga ne trpi nikakve sankcije. Nije javno ni ukorena od evropskih i međunarodnih zvaničnika, sem Dunje Mijatović iz OEBS. Kako to da razumijemo?
STOJANOVIĆ: EU/EK nije neko ko šalje ukore, ali jesu izrazili zabrinutost u Izveštaju o napretku i to je verovatno najviše što možemo od njih da očekujemo. Samo pre godinu dana Johanes Han je tražio dokaze da su novinari i mediji pod pritiskom, tako da je ovo neki korak u dobrom smeru. Takođe, ako pogledamo primer Mađarske koja je članica EU, a medijske slobode su ugroženije nego u Srbiji, nisam baš sigurna da nam je EU velika podrška u borbi protiv gušenja medijskih sloboda. Delegacija EU u Srbiji je nekoliko puta insistirala na medijskim slobodama i zaštiti novinara, tako da oni na godišnjem nivou prate promene u oblastima koje su bile problematične u prethodnom Izveštaju. Kada se otvori poglavlje 23, biće od ključne važnosti da se prati primena akcionog plana, naročito u delovima koji se tiču slobode izražavanja i medija. Ukoliko se predviđene mere ne sprovode, onda će biti mesta za sankcije različitih oblika (zamrzavanje pregovora i slično). Za sada medijske slobode se nalaze u našim rukama. Koliko mi budemo uspeli da se izborimo za prostor i odbranimo novinare od pritisaka, toliko će se situacija u ovoj oblasti poboljšavati

 

Izbjeglička kriza pomogla Srbiji

MONITOR: Srbija je ove godine na putu velikog izbjegličkog talasa sa Istoka. Kako ocjenjujete odnos Srbije prema ovom problemu, a kako ponašanje zemalja EU i mjere koje su usvojene ovih dana, posebno one na obezbjeđivanju spoljnih granica EU?
STOJANOVIĆ: Izbeglička kriza je pomogla Srbiji da se pozicionira bolje u očima EU i Nemačke. Iako verujem da smo mogli da učinimo mnogo više, nema sumnje da je razlog našeg ,,uspeha” to što je politika većine zemalja u EU bila i ostala prilično problematična u ovoj oblasti. Najveći zvaničnik Češke izjavljuje da su muslimani u redu, ali ako ostanu tamo odakle su, Mađarska gradi zidove, Velika Britanija izjavljuje da će primiti desetak hiljada izbeglica u roku od pet godina. EU mora što pre da se konsoliduje jer ovakav način rešavanja bilo kojih problema pokazuje da se ova zajednica ipak samo temelji na ekonomiji i otvorenom tržištu. Teško je spojiti vrednosti EU sa izjavama i potezima u poslednjih godinu dana. Poruke koje se na ovaj način šalju regionu mogu da imaju dubokosežne posledice na stabilnost i prevenciju konflikata.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo