Povežite se sa nama

INTERVJU

MIJAT LAKIĆEVIĆ, EKONOMSKI ANALITIČAR: Pred početak bankrota

Objavljeno prije

na

U Srbiji je uveliko počela drama izbjegavanja državnog bankrota . Vlada nije sigurna da može da obezbijedi novac za ispunjavanje unutrašnjih i spoljnih finansijskih obaveza. Da li Vlada u ovoj velikoj krizi vuče racionalne poteze, razgovarali smo s Mijatom Lakićevićem, zamjenikom glavnog urednika Novog magazina. MONITOR: Srbija će dati oko dvije milijarde dinara za saniranje posljedica suše i požara, a šteta je procijenjena na 1,66 milijardi eura za sušu i na oko 30 miliona eura za požare. Da li država reaguje na optimalan način?
LAKIĆEVIĆ: Suša je zahvatila velik deo Evrope i Balkana.Teško je to sprečiti. Kada se radi o požarima, postoji i ljudski faktor. Država ne može da zabrani požare, često je i stvar građana da vode računa kako nehotice ne bi izazvali požare.

MONITOR: Zar nije trebalo preventivno reagovati, prateći dugoročnije prognoze? Pominje se i efekat navodnjavanja koji je podbacio?
LAKIĆEVIĆ: Efekti suše mogu da se smanje navodnjavanjem. Međutim, da bude jasno: kukuruz i pšenica se nigde ne navodnjavaju pa ni u Americi. Protiv toga se bori drugim merama: seje se seme koje je otpornije na sušu, primenjuju se agrotehničke mere da bi se biljke zaštitile od suše. Ali, kada imate mesec dana da „bije zvezda sa neba”, nema pomoći ni od zalivanja, jer vrelina bije i odozdo. Kad je reč o povrću, ozbiljni proizvođači ga zalivaju. Navodnjavanje može da reši samo manji deo problema, uglavnom u ratarskoj proizvodnji.

MONITOR: A Vlada je donijela neke mjere…
LAKIĆEVIĆ: To što je Vlada uradila, to je manje-više ništa. Prvo, te Vladine mere procenju se na oko dve, do dve i po milijarde dinara, a šteta je između milijardu i šesto i dve milijarde. Dakle, grubo rečeno, za dve milijarde dinara vi bi trebalo da pokrijete štetu od dve milijarde eura. To samo govori koliko to malo znači. Drugi problem je što se te mere odnose na stočarstvo. Povećavaju se premije za stoku i mleko. Gotovo nema nikakvih mera za ratarstvo koje je zapravo pogođeno. Jer manji je rod kukuruza i pšenice, šećerne repe, soje a tu praktično nema nikakvih mera. I šta su još uradili: zabranili su izvoz tih kultura pod izgovormom da štite standard, a to se ni dosad nije izvozilo. Recimo, od šećerne repe izvozilo se samo deset odsto proizvodnje. To se nije izvozilo a zabranjen je izvoz. A nije zabranjen izvoz soje kao prerađevine, šećera itd. Ja nisam za zabranu izvoza, ali hoću da kažem da je ovo što je zabranjeno potpuno besmisleno. Prvo je to mera koja ide u korist velikih prerađivača, tu se njima izašlo u susret. A ta mera ide na uštrb hiljada dobrih a manjih kompanija, ljudi koji imaju pedeset, sto hektara, koji su ozbiljni proizvođači, kakvih u Vojvodini ima na stotine. Ovde su stotine pa i hiljade ljudi žrtvovane zbog nekolicine. To je najveći problem s tim merama, navodno da bi zaštitila proizvođače što nije uradila i navodno da bi zaštitila građane, što takođe nije uradila.

MONITOR: Meso je već poskupilo u očekivanju poskupljenja cijene uzgoja stoke zbog očekivanog dizanja cijena stočne hrane…
LAKIĆEVIĆ: Pa naravno. Znate šta je tu problem, pšenice je, na primer, rodilo sasvim dovoljno i tu ne treba nikakvih mera. Nije rodilo dovoljno soje, suncokreta, šećerene repe. I to će biti problem za stoku. Znači, meso će da poskupi. A kada poskupi meso, poskupi i mleko.

MONITOR: Koliko će poskupljenja ublažiti ono što će država ponuditi iz robnih rezervi?
LAKIĆEVIĆ: To će da traje za jednu ili dve ture, oko mesec dana i posle toga obično ne bude ništa. To je kratkoročno rešenje, s tim što su kod nas i robne rezerve upropašćene. One se, po pravilu, pune kada su cene niske a proizvodnja velika, a prodaju onda kada cene skaču, tako da mogu da zarade. Da bi sledeći put kada opet bude slična situacija imale para da kupe. Kod nas su robne rezerve radile obrnuto: kupovale su kada je skupo a prodavale kada je jeftino ili su davale povlašćenim privatnim i državnim firmama da one obave neke svoje „trange-frange” poslove, a nisu vodile računa o interesu građana. Tako da je to potpuno promašena stvar. Ta agrarna politika je sastavni deo ukupne ekonomske politike i ključna stvar bi trebalo da bude imperativ građanima da mogu da troše onoliko koliko su proizveli, jer je nemoguće da se dobije jeftino nešto što nije više jeftino.

MONITOR: Premijer Dačić je izjavio da su Vladine mjere za stabilizaciju javnih finansija pokušaj da se izbjegne bankrot?
LAKIĆEVIĆ: MMF, po pravilu, ne daje kredite ni za budžet ni za investicije. Pare od MMF-a uglavnom su za makroekonomsku stabilnost a to znači da te pare idu za državne devizne rezerve i služe za odbranu kursa dinara. To garantuje sposobnost za ispunjavanje deviznih obaveza. Sledeće godine Srbija bi trebalo da otplati oko četiri milijarde eura kredita. To neće moći da ide u budžet, iako je i Dinkić najavio da će pokušati da traže neki izuzetak od MMF-a, ali nisam ubeđen da će uspeti. Kao što nisam siguran da će uopšte uspeti da sklope aranžman, a ako uspeju MMF će tražiti od Vlade Srbije da preduzme ozbiljne reformske mere, a to znači smanjenje državnih rashoda a sa druge strane strukturne reforme, što znači da mora da se smanji javni sektor..

MONITOR: Stalno se traži smanjivanje jako naraslog broja zaposlenih u javnom sektoru, posebno u raznoraznim državnim službama i institucijama?
LAKIĆEVIĆ: Da. Mora da dođe do smanjenja broja zaposlenih, mora da dođe do privatizacije jednog dela državnog sektora i mora da taj državni sektor prestane da pravi gubitke. Moraće i da se smanje subvencije privredi…

MONITOR: Vlada obećava da neće biti otpuštanja u javnom sektoru ni novih gubitaka radnih mjesta…
LAKIĆEVIĆ: Problem je što MMF trži reforme a Vlada reforme izbegava.

MONITOR: Kako ocjenjujete mjere za stabilizaciju javnih finansija, povećanje PDV, skidanje 130 parafiskalnih taksi. Šta se tu dobija i sta se gubi?
LAKIĆEVIĆ: Ako se PDV podiže za dva odsto,onda se cene dižu za oko jedan odsto.

MONITOR: Šta Srbija u ovoj krizi može da dobije od EU? Nedavno je obezbijeđen kredit od EBRD od 800 miliona eura…
LAKIĆEVIĆ: Od EU u poslednje vreme nije dobila ništa osim tog kredita od EBRD. Naš je problem što mi u bankama, evropskim i Svetskoj banci imamo nekoliko milijardi eura odobrenih a neiskorišćenih.

MONITOR: Zašto?
LAKIĆEVIĆ:To su pare i za razvoj privrede i za razvoj poljoprivrede, lokalne samouprave, izgradnju putnih koridora. Ne nudimo projekte, u tome je problem.Vlast i ljudi koji vode državu na raznim nivoima nisu u stanju da te pare iskoriste.

MONITOR: Neki kažu da to nije tako zabrinjavajuće jer neke zemlje EU i druge imaju i 60 odsto duga?
LAKIĆEVIĆ: Tačno je ima zemalja koje imaju veći dug, ima i Japan, ali Srbija nije Japan. Tu ne važe jednostavne analogije. Radi se o zemljama sa jakim privredama koje mogu da otplaćuju svoje dugove, koje imaju izvoznu privredu. Najbolji pokazatelj tu je odnos izvoza prema dugu. Nemačka je puno zadužena, ali u nju danas niko ne sumnja. Naprotiv, Nemačka je motor Evrope. A kad se poredi nominalno, ona je zadužena više nego Srbija. Za zemlje poput Srbije, male i nerazvijene, i 45 odsto je mnogo. Jer one nemaju proizvodnju i izvoz kojima će taj spoljni dug vraćati.

Medveđa usluga

MONITOR: Kolika je zavisnost Crne Gore od prinosa u Srbiji a kolika Kosova?
LAKIĆEVIĆ: Srbija je pre ovog najnovijeg trgovinskog rata s Kosovom, izvozila mnogo na Kosovo. Kosovo sada uvozi preko Crne Gore iz Hrvatske, BIH, Makedonije. Tu je Srbija sebi učinila medveđu uslugu. I Crna Gora je ranije bila mnogo zavisnija od Srbije nego što je danas. Sada imate situaciju da je Imlekovo mleko jeftinije u Crnoj Gori nego u Srbiji, zato što tamo sada postoji i mleko iz Bosne i Hrvatske, ima konkurencije. Prirodno je da Crna Gora uzvozi iz Srbije ako joj se isplati, ako nema povoljnije na nekoj drugoj strani. Ta trgovina ide manje više dobro, iako je Srbija zbog nekih svojih političkih gluposti izgubila deo tog tržišta. Ali s dizanjem cena hrane u Srbiji i drugim zemljama uvoza, moraće da porastu i cene u Crnoj Gori. To je neizbežno.

 

Političke igre

MONITOR: Razvojna politika je potpuno potčinjena političkim igrama, ne vladaju ekonomska pravila?
LAKIĆEVIĆ: Problem s ovim vladama je to što one vode politiku u stilu – neka krčag ide na vodu dok se ne razbije. Sve vlade posle Đinđićeve, nisu bile reformske. One su samo trošile i povećavale potrošnju i zaduženost. Kada su bili veliki prihodi od privatizacije, Srbija se nije toliko zaduživala jer se trošilo od tih prodaja. Išlo je u povećanje plata i penzija, a ne u investicije. Mi deset godina ne možemo da napravimo dvesta kilometara autoputa kroz ravnu Vojvodinu. Može li da bude većeg pokazatelja koliko je jedna vlast loša? Kada je prodat Mobtel oduzet od Karića pre toga za milijardu i po eura, napravljen je Nacionalni investicioni plan. Kada više nije bilo tih para, kada je počela kriza, onda smo počeli da se zadužujemo.I sada je spoljni dug Srbije dostigao oko 55 odsto, a limit je 45 odsto.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo