Povežite se sa nama

INTERVJU

MILENKO POPOVIĆ, PROFESOR UNIVERZITETA MEDITERAN: Roboti dolaze

Objavljeno prije

na

MONITOR: Koliko je znanje zaista važno za razvoj društva, a koliko je pozivanje na znanje samo retorika i način na koji određeni uticajni lobiji nastoje da se „ugrade” u budžet?
POPOVIĆ: Beskrajno je velika važnost znanja. Još od sredine pedesetih godina prošlog veka se zna da 80 posto rasta životnog standarda, merenog bruto domaćim proizvodom po stanovniku, treba pripisati napretku znanja a tek 20 posto prostoj akumulaciji fizičkog kapitala. To saznanje je bilo od epohalnog značaja, jer je bilo u suprotnosti sa svim onim što se do tada znalo o privrednom rastu. Naknadna istraživanja su pokazala da se tako široko shvaćeno znanje sastoji od znanja koje se putem obrazovanja otelovljuje u ljudima, potom od inovacija koje se opredmećuju u novim generacijama mašina i u novim organizacionim formama, od poboljšanja privredne strukture i slično.

U toj fascinaciji znanjem je, nažalost, promaklo, prvo, da se sagledaju druge neekonomske dimenzije koje će naknadno imati nesagledive posledice na razvoj društva kao i, drugo, a povezano sa prethodnim, da se shvati da inovacije, u kojima je otelovljeno znanje, mogu delovati ne samo kao „kreativna destrukcija”, da upotrebim reči Alojza Šumpetera, nego često i kao „destruktivna kreacija”. Ovo potonje prvenstveno zbog nesposobnosti društva da ih isprati odgovarajućim socijalnim inovacijama i na taj način apsorbuje.

MONITOR: Na koje neekonomske posljedice mislite i o kavim „destruktivnim kreacijama” je riječ?
POPOVIĆ: Jako puno je neekonomskih posledica napretka znanja, ali čini mi se da je ona koja će odrediti položaj žene u društvenoj reprodukciji po svojim posledicama najvažnija. Tehnološki napredak je, naime, smanjio zahteve za teškim fizičkim radom i za „mišićima” na gotovo svim radnim mestima. To je ono što će šezdesetih godina prošlog veka učiniti ženama dostupnim gotovo svako radno mesto i što će učiniti da se participacija žena u radnoj snazi naglo poveća od sedamdesetih godina prošlog veka na ovamo. Ništa od onoga što se tada zahtevalo u okviru rastućeg feminističkog pokreta ne bi bilo moguće da nije bilo pomenutih tehnoloških inovacija. Ova okolnost će dramatično promeniti strukturu porodice i odnose supružnika. Dobićemo sasvim novu porodicu koju imamo i danas u većem delu sveta.

MONITOR: I šta bi u tome bilo destruktivno?
POPOVIĆ: Pa gotovo ništa ne bi bilo destruktivno da je sve ovo bilo praćeno odgovarajućim socijalnim inovacijama. Ovako, javio se određeni broj problema koje ranije nismo imali. Ustvari, sa odlaskom „majke” na posao škola je morala preuzeti ulogu vaspitača dece i u ranijoj dobi i u širem rasponu nego što je to ranije bio slučaj. Škola, nažalost, retko gde da je ostvarila ovu ulogu. Finska, Kanada i neke druge zemlje su pre izuzetak nego pravilo. Kao posledicu ovog deficita institucija za „vaspitanje” dece imamo niz problema kojih ranije nije bilo. Ovome je značajno doprinela i okolnost da otprilike u isto vreme, tačnije krajem sedamdesetih, dolazi do jačanja konzervativnog pristupa javnim finansijama i javnom sektoru koji karakteriše permanentno nastojanje da se smanji učešće javnih izdataka u bruto domaćem proizvodu. Kada ovome dodamo da, zahvaljujući odsustvu tehnološkog progresa koji štedi rad, u obrazovanju imamo stalni rast relativnih troškova, pojavu poznatu kao „bolest troškova”, onda je jasno kako je došlo do ove opasne neusklađenosti.

Uz to, interesantno je da kraj šezdesetih predstavlja upravo vreme kraja kolonijalizma, kraja direktne eksploatacije jeftinih resursa i jeftine radne snage iz bivših kolonija. Ispostavilo se da je rastuća ponuda rada žena ključno doprinela stagnaciji nadnica koja traje sve do sada. Ispada kao da je kapitalizam razvijenih zemalja pronašao čitav novi kontinent sa jeftinom radnom snagom. Taj kontinent je bio vlastita porodica samih razvijenih zemalja.

MONITOR: Tvrdite li da je ulazak žena u radni kontigent razlog za stagnaciju nadnica od sedamdesetih do danas?
POPOVIĆ: Ne, naravno. Uticaj ulaska žena u radni kontingent na nadnice je bio presudan do kraja osamdesetih. Nakon toga na delu je uticaj jedne druge tehnološke inovacije, inovacije koja zaista deluje, bar za one koji žive u ovim „interesantnim” vremenima, pre kao „destruktivna kreacija” nego kao „kreativna destrukcija”. Kada se krajem osamdesetih pojavila prva generacija PC računara, otprilike osam od 10 radnika radilo je na procesiranju informacija, dok su samo dva od 10 radnika radili na izvršnim radnim mestima. E ta prva generacija jeftinih računara bila je takva da je jedan računar bio u stanju da zameni osam radnika angažovanih na procesiranju informacija. Pored toga što jako puno supstituiše rad, ovu novu tehnologiju karakteriše i to da jako malo koristi druge resurse, tj. da je jako jeftina, što je bila garancija da će doći do njene brze difuzije. Bio je to strahovit tehnološki šok koji tražio puno vremena da bude apsorbovan. Tako će ta nova tehnologija, ustvari, svojim širenjem učiniti da dođe do dalje stagnacije nadnica i do dugoročnog problema nezaposlenosti sa kojim smo, posebno kod mladih, sada suočeni svuda u Evropi i razvijenom svetu. Ovome treba dodati i okolnost da je sa liberalizacijom trgovine, zahvaljujući pojavi konkurentnijih azijskih proizvođača, došlo do deindustrijalizacije razvijenih zemalja. Kod nas i kod ostalih bivših socijalističkih zemalja do ovoga je došlo i zahvaljujući destrukciji starih matrica međunarodnih odnosa.

MONITOR: Šta bi ovdje onda bilo problematično ili destruktivno kako Vi kažete?
POPOVIĆ: Problem je u tome što ovo finale kapitalističke sage o rastu, jer misija kapitalizma je u rastu i zato ga možemo zvati i kulturom rasta, stvara niz protivrečnosti i problema vezanih za organizaciju društva u kojem se rad stalno i konačno supstituiše „mašinama”. Neke od ovih problema smo već videli iako često toga nismo svesni. Pre svega, inovacije koje supstituišu rad zaista mogu voditi povećanju profita. I vodiće sigurno tome ako ostala preduzeća ne uvedu takve inovacije. Ali, ako ih i drugi uvedu, a to je zapravo ono što se stalno događa, može doći do takvog smanjenja zaposlenosti i takvog pada nivoa relativnih nadnica, da u konačnom imamo kao posledicu pad ukupne agregatne tražnje koja će neizostavno voditi kontrakciji ukupne proizvodnje. Imaćemo čudnu situaciju da najbolja tehnologija, tj. ona koja najviše „štedi rad”, ne mora proizvesti profit. Povrh toga, čak i kada stvori profit ona ne mora voditi rastu nadnica i rastu blagostanja u celini. Ovde imamo posla sa nečim što se u ekonomiji naziva nesposobnost tržišta da obavi koordinaciju nekih komplementarnih funkcija. Aktuelna ekonomska kriza se, kada govorimo o dubokim strukturnim razlozima, može u znatnom delu upravo objasniti ovim razlozima. Drugi važan strukturni razlog krize je u globalizaciji koja se odvijala u uslovima nedovoljne međunarodne koordinacije ili, ako hoćete, u uslovima nepostojanja globalne makroekonomske politike. Sve ostalo, uključujući i zbivanja u sferi finansijskog sistema, je samo pejzaž u kojem se kriza odvijala. Nažalost, oni koji su „specijalisti za krize” gotovo da i ne izlaze iz sfere finansijskog i monetarnog pejzaža.

Izgleda da Kejnz nikada nije bio više u pravu nego sada kada su ga razne „neo” teorije gotovo otpisale. Zapravo, čini se da ni on sam nije bio svestan koliko je bio u pravu. Ova kriza je pokazala da agregatna tražnja određuje ne samo fluktuacije nivoa proizvodnje oko potencijalne proizvodnje, već ona određuje i sam nivo potencijalne proizvodnje. Drugim rečima, evolucija agregatne tražnje krucijalno određuje brzinu privrednog rasta. S druge strane, čini se da Kejnz nije baš bio u pravu kada je u pismu Bernardu Šou koji ga je pitao o sličnosti njegove teorije sa Marksovom negirao svaku sličnost. Naime, okolnost da ćemo i u buduće, zahvaljujući stalnoj supstituciji rada kapitalom, imati problem sa nivoom agregatne tražnje kao ograničenjem rasta samo je dokaz onoga što je Marks davno utvrdio, a to je da razvoj kapitalizma stvara uslove za svoje sopstveno ukidanje. Ono što u ovom času ne znamo je kako će se to ukidanje ostvariti i kako će to novo društvo izgledati. Hoće li to biti Marksova vizija oslobođenog rada ili će se ostvariti Orvelovo proročanstvo iz „1984″.

Na pragu smo novog tehnološkog šoka

MONITOR: Kada se očekuje da buduće investicije apsorbuju nezaposlenost stvorenu na način koji ste opisali?
POPOVIĆ: Pa, kada bi se sve zadržalo na postojećem tehnološkom šoku, može se reći da bi bilo potrebno bar petnaestak godina za tako nešto. To je dug period i zato se, opravdano, o sadašnjoj generaciji mladih govori kao o izgubljenoj generaciji. Problem je, međutim, u tome što smo upravo sada, izgleda, na pragu jednog novog tehnološkog šoka. U javnom diskursu, i u nas i u svetu, malo se govori o dostignućima do kojih se došlo u sferi robotike u poslednjih nekoliko godina i o tome da je u minulih godinu dve došlo do značajnih investicija u ovom domenu. Dve stvari su ovde posebno važne. Prvo, kako kaže Bil Gejts, a njemu u ovom treba verovati, gotovo da nema aktivnosti u kojoj danas nije moguće zameniti čoveka robotom. Drugo, iako je i dalje investicijski skup, ipak kada njegove investicijske troškove „razmažete” u vremenu, ispada da vas već danas rad robota košta samo tri do četiri dolara na dan. To je skoro dvostruko manje od minimalne satnice, podvlačim satnice a ne dnevnice, koju danas imate u razvijenim zemljama sveta. Već sada je, dakle, rad robota više nego desetostruko jeftiniji od rada radnika u razvijenim zemljama. S druge strane, on je više nego dvostruko jeftiniji i i od rada kineskog radnika (osam dolara na dan), istog onog radnika koji je svojom jeftinom cenom deindustrijalizirao zapad. Ako ovome dodamo inovacije u domenu nanotehnologije i genetike, jasno je da se približavamo stanju u kojem će ljudski rad biti moguće skoro u potpunosti zameniti radom „mašina”.

Izgleda, dakle, da se približavamo onom o čemu se do skora moglo govoriti samo u okviru futurologije. To sada postaje tema kojom se bavi aktuelna razvojna politika razvijenih zemalja. I ne samo to, već možemo čak reći da je upravo kapitalizam, stalnim nastojanjem vlasnika firmi da obore troškove najskupljeg faktora tj. rada u ciju maksimiziranja profita, omogućio da tako brzo dođe do realizacije ovog cilja. Ne zaboravimo da je privredni rast noviji istorijski fenomen. Počeo je i to vrlo sporo tek u dugoj polovini devetnaestog veka. Ispada da je ovo veliko postignuće otvareno (ili će se ostvariti) faktički u nepuna dva veka.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo