Imajući u vidu da se nalazimo usred jedne velike krize, te znajući da aktivna industrijska politika daje pozitivne rezultate tek na dug rok, očito je da do daljeg poboljšanja životnog standarda može doći tek na dug rok, objašnjava u razgovoru za Monitor profesor Milenko Popović. ,,Čak i da nam se desi da, zbog sloma eura, uvedemo sopstvenu valutu i dođemo u situaciju da preko depresiranog realnog deviznog kursa utičemo na konkurentnost domaće ekonomije, to bi, zbog bremenitih monetarnih reformi, moglo dati pozitivne efekte, takođe, tek na dug rok. MONITOR: Globalna ekonomska kriza se nastavlja, a Evropa postaje glavni izvor problema. Zašto?
POPOVIĆ: Ovo je, zaista, samo prirodan nastavak jedne velike krize koja će, po svoj prilici, dugo trajati a čije će posledice biti dalekosežne. Kriza je u eurozoni snažno otvorila, inherentno prisutan, problem eura kao jednog „nedovršenog” projekta, što sada predstavlja, verovatno, još važniji izvor krize od onog početnog.
Najjednostavnije: pošto privredni subjektu u stanju krize imaju visoku sklonost ka likvidnosti, moralo se u jačoj meri pribeći merama ekspanzivne fiskalne politike (budžetski deficit i zaduživanje države) u cilju povećanja agregatne tražnje, stabilizovanja ekonomija i ponovnog vraćanja na putanju rasta. Neki mršavi i kratkoročni efekti su postignuti, ali je, zbog dubine krize, nivo fiskalnih zahvata bio takvih razmera da je to moralo voditi visokom zaduživanju država. Sada se doseglo do granica tog zaduživanja a već stvoreni dugovi pristižu za naplatu, pa to predstavlja uzrok nevolja: nije moguće dalje povećavati agregatnu tražnju na ovaj način što će verovatno voditi padu ili stagnaciji privredne aktivnosti u razvijenim ekonomijama.
Državni dugovi predstavljaju poseban problem u Evropi. Ovde se ne radi samo o visini duga već i o činjenici da su ovi dugovi nacionalno obojeni. Najviše su zadužene upravo manje razvijene zemlje eurozone, tj. one zemlje čiji je rast, u uslovima zajedničke valute, morao u većoj meri biti baziran na stranim izvorima. Pošto su ovi volatini na način da snažno padaju u periodu krize, to su ove zemlje morale jače posegnuti za budžetskim deficitom i zaduživanjem države kao antikriznoj meri. Činjenica da u eurozoni imamo jedinstvenu monetarnu vlast (Evropska centralna banka) i decentralizovane fiskalne vlasti predstavlja situaciju u kojoj je problem duga jako teško rešiti.
MONITOR: Može li euro doživjeti sudbinu nekadašnjeg SFRJ dinara?
POPOVIĆ: Ako mislite na onu strahovitu inflaciju, onda se to verovatno ne može desiti. Ali euro izvesno je može propasti. Dali će se to desiti ili će doći do nekog srednjeg ishoda, poput ispadanja nekih zemalja iz eurozone, stvaranja dve eurozone i sl., u ovom je času teško reći jer se o alternativama i ne razmišlja, već se svi evropski zvaničnici kunu da će sačuvati euro. To je, međutim, po mom mišljenju, zbog napred navedenih razloga, teško izvodljivo. Čak i da pod pritiskom nevolja dođe do stvaranja evropske ekonomske vlade ili nečeg sličnog, takva tvorevina bi bila politički neodrživa i ona bi kroz politički proces kad tad bila odbačena. Slutim da će se ipak ići sa nekim privremenim i netipičnim rešenjima koja bi trebala da ,,drže vodu dok kriza prođe” sa namerom da se nakon toga nastavi po starom. Pitanje je, međutim, hoće li te mere održati vodu do kraja jedne ovakve krize.
MONITOR: Šta su naše opcije u tom slučaju?
POPOVIĆ: To će zavisiti od toga na koji će način euro dalje evoluirati. Najgori scenario je onaj u kojem bi euro propao. Nastao bi čitav niz neverovatnih problema. Na primer, ne bi se znalo prema kojoj državi je fond eura koji koristimo naše potraživanje, odnosno, konkretno, u koju bi ga drugu valutu mogli zameniti. Svak bi prirodno nastojao da izbegne takva potraživanja, tj. da ih prebaci na druge. Zbog sličnih razloga ništa manje nije problematičan ni slučaj ispadaja nekih zemalja iz eurozone.
Imajući u vidu ozbiljnost krize sa eurom i brzinu sa kojom bi njegova evolucija mogla ići, već sada bi trebalo imati alternativno rešenje. Tu, kako ja vidim stvari, postoje samo dva rešenja, sopstvena valuta ili neka nova ,,dolarizacija”. Ako dođemo u situaciju da biramo, bilo bi dobro da se opredelimo za sopstvenu valutu. Kapacitet znanja u CBCG je sada daleko veći nego pre desetak godina, kada smo optirali za ,,dolarizaciju”. Kada bi još ta Centralna banka bila zaista nezavisna od izvršne vlasti, onda bi tako iznuđena opcija mogla biti i jako dobra.
MONITOR: Kako se Crna Gora nosi sa krizom?
POPOVIĆ: Na jedini mogući način na koji je to u ovako kreiranom ekonomskom sistemu moguće. Zaduživanjem. Naš javni dug je već sada dosegao nivo od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Bojim se da će strane direktne investicije, zbog novog udara krize, izostati, te da ćemo nastaviti da se dalje zadužujemo. Imajući u vidu dubinu i dužinu kriznog udara brzo ćemo, mašala, doseći i nivo duga od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, što se smatra granicom održivog javnog duga. Još nam samo fali 450 miliona ,,uspešno” emitovanih euro obveznica pa da dođemo do te granice. Podsećam, samo u prethodnih 12 meseci mi smo emitovali 520 miliona eura tih obveznica. Čak i da se dalje ne zadužujemo, već da se zadržimo na tom ,,održivom” nivou, bićemo u situaciji da za dugo nećemo moći pristupiti realizaciji ni jednog od mnoštva tako potrebnih infrastrukturnih projekata.
MONITOR: Kriza nije izmijenila vladajuću mantru ,,jedan posao mijenja sve”. I dalje izgleda kao da naša ekonomska budućnost zavisi od jednog investitora i jednog posla. Koliko je to ispravna strategija?
POPOVIĆ: Postoji u ekonomiji nešto što se zove nemoguće trojstvo – unholy trinity. Naime, ne možete istovremeno imati tri stvari: fiksiran devizni kurs, nezavisnu monetarnu politiku i liberalan tok stranog kapitala. Kada se opredelite za fiksiran devizni kurs, a ,,dolarizacija” koju smo mi izabrali je upravo to, i to sa stopostotnom posvećenošću, odričete se monetarne politike kao ključnog instrumenta makroekonomske stabilnosti. Po definiciji se lišavate i mogućnosti da preko depresiranog realnog deviznog kursa utičete na konkurentnost domaće ekonomije. Ili drugačije, lišavate se mogućnosti da utičete na odnos cena na način koji bi vodio razvoju domaćeg izvoznog sektora. Ovakva politika se obično naziva ,,drugo najbolje rešenje”, a ekonometrijska istraživanja Denija Rodrika su pokazala da se najveći broj uspešnih razvojnih priča zasniva upravo na ovom rešenju.
Umesto toga mi smo se opredelili za priliv stranih direktnih investicija kao jedinu mašinu rasta. One su nažalost krajnje volatilne, tj. vrlo snažno rastu u periodima uspona i isto tako snažno padaju u periodu kriza – upravo kada su vam najpotrebnije jer nemate monetarnu politiku kojom bi parirali krizi. Ironično ali istinito: dolarizacijom smo eliminisali rizik deviznog kursa ali smo zato uveli rizik vezan za nivo stranih investicija. Došlo je samo do premeštanja rizika sa jednog na drugo mesto. S tom razlikom što je ovim rizikom izgleda još teže upravljati.
E sad, kada imate jednu malu zemlju kakva je Crna Gora može se zaista desiti da i u periodu najveće krize jedna izdašna strana investicija preokrene tok stvari. No, tako nešto vam se može desiti i u kladionici, pa ipak većina ozbiljnih ljudi na tome ne zasniva svoja očekivanja i ponašanja.
MONITOR: Da li u toj situaciji postoji mogućnost uticaja vlade na razvoj. Šta Vlada Crne Gore radi na tom planu?
POPOVIĆ: U toj situaciji jedino što vam preostaje je da pristupite tzv. ,,prvom najboljem rešenju” tj. direktnom targetiranju tržišnih distorzija (strukturnih poremećaja), bilo da su one nastale usled tržišnih mana ili usled mana države.
Nažalost, problem sa ,,prvim najboljim rešenjem” je u tome što je ono jako skupo, daleko skuplje od ,,drugog” rešenja. Ovakva rešenja su uz to mnogo skuplja upravo kod manje razvijenih zemalja jer su kod njih distorzije na sektoru razmenljivih dobara daleko izraženije. A neke od distorzija je i nemoguće direktno eliminisati. Za nesreću, to su upravo one distorzije koje predstavljaju ključno razvojno ograničenje zemlje kakva je Crna Gora: generiranje poslovnih ideja i koordinacija komplementarnih delatnosti. Dalje, pošto je administrativni kapacitet ograničen, ne mogu se istovremeno targetirati sve distorzije, što je upravo moguće uraditi, i to vrlo jeftino, ,,drugim” rešenjem (depresijacijom realnog deviznog kursa).
U toj situaciji, mora se, dakle, napraviti lista prioriteta koja ne može biti prosto lista za ,,pranje rublje”, a što je, u stvari, bila famozna agenda reformi. Podsećam da se na toj listi nigde ne nalazi korupcija koja je, pošto je ograničenje svih ograničenja, najprioritetnija.
Zoran RADULOVIĆ
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
FOKUS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice