Povežite se sa nama

INTERVJU

MILENKO POPOVIĆ, PROFESOR UNIVERZITETA MEDITERAN Zaduživanjem produžavamo krizu

Objavljeno prije

na

Imajući u vidu da se nalazimo usred jedne velike krize, te znajući da aktivna industrijska politika daje pozitivne rezultate tek na dug rok, očito je da do daljeg poboljšanja životnog standarda može doći tek na dug rok, objašnjava u razgovoru za Monitor profesor Milenko Popović. ,,Čak i da nam se desi da, zbog sloma eura, uvedemo sopstvenu valutu i dođemo u situaciju da preko depresiranog realnog deviznog kursa utičemo na konkurentnost domaće ekonomije, to bi, zbog bremenitih monetarnih reformi, moglo dati pozitivne efekte, takođe, tek na dug rok. MONITOR: Globalna ekonomska kriza se nastavlja, a Evropa postaje glavni izvor problema. Zašto?
POPOVIĆ: Ovo je, zaista, samo prirodan nastavak jedne velike krize koja će, po svoj prilici, dugo trajati a čije će posledice biti dalekosežne. Kriza je u eurozoni snažno otvorila, inherentno prisutan, problem eura kao jednog „nedovršenog” projekta, što sada predstavlja, verovatno, još važniji izvor krize od onog početnog.

Najjednostavnije: pošto privredni subjektu u stanju krize imaju visoku sklonost ka likvidnosti, moralo se u jačoj meri pribeći merama ekspanzivne fiskalne politike (budžetski deficit i zaduživanje države) u cilju povećanja agregatne tražnje, stabilizovanja ekonomija i ponovnog vraćanja na putanju rasta. Neki mršavi i kratkoročni efekti su postignuti, ali je, zbog dubine krize, nivo fiskalnih zahvata bio takvih razmera da je to moralo voditi visokom zaduživanju država. Sada se doseglo do granica tog zaduživanja a već stvoreni dugovi pristižu za naplatu, pa to predstavlja uzrok nevolja: nije moguće dalje povećavati agregatnu tražnju na ovaj način što će verovatno voditi padu ili stagnaciji privredne aktivnosti u razvijenim ekonomijama.

Državni dugovi predstavljaju poseban problem u Evropi. Ovde se ne radi samo o visini duga već i o činjenici da su ovi dugovi nacionalno obojeni. Najviše su zadužene upravo manje razvijene zemlje eurozone, tj. one zemlje čiji je rast, u uslovima zajedničke valute, morao u većoj meri biti baziran na stranim izvorima. Pošto su ovi volatini na način da snažno padaju u periodu krize, to su ove zemlje morale jače posegnuti za budžetskim deficitom i zaduživanjem države kao antikriznoj meri. Činjenica da u eurozoni imamo jedinstvenu monetarnu vlast (Evropska centralna banka) i decentralizovane fiskalne vlasti predstavlja situaciju u kojoj je problem duga jako teško rešiti.

MONITOR: Može li euro doživjeti sudbinu nekadašnjeg SFRJ dinara?
POPOVIĆ: Ako mislite na onu strahovitu inflaciju, onda se to verovatno ne može desiti. Ali euro izvesno je može propasti. Dali će se to desiti ili će doći do nekog srednjeg ishoda, poput ispadanja nekih zemalja iz eurozone, stvaranja dve eurozone i sl., u ovom je času teško reći jer se o alternativama i ne razmišlja, već se svi evropski zvaničnici kunu da će sačuvati euro. To je, međutim, po mom mišljenju, zbog napred navedenih razloga, teško izvodljivo. Čak i da pod pritiskom nevolja dođe do stvaranja evropske ekonomske vlade ili nečeg sličnog, takva tvorevina bi bila politički neodrživa i ona bi kroz politički proces kad tad bila odbačena. Slutim da će se ipak ići sa nekim privremenim i netipičnim rešenjima koja bi trebala da ,,drže vodu dok kriza prođe” sa namerom da se nakon toga nastavi po starom. Pitanje je, međutim, hoće li te mere održati vodu do kraja jedne ovakve krize.

MONITOR: Šta su naše opcije u tom slučaju?
POPOVIĆ: To će zavisiti od toga na koji će način euro dalje evoluirati. Najgori scenario je onaj u kojem bi euro propao. Nastao bi čitav niz neverovatnih problema. Na primer, ne bi se znalo prema kojoj državi je fond eura koji koristimo naše potraživanje, odnosno, konkretno, u koju bi ga drugu valutu mogli zameniti. Svak bi prirodno nastojao da izbegne takva potraživanja, tj. da ih prebaci na druge. Zbog sličnih razloga ništa manje nije problematičan ni slučaj ispadaja nekih zemalja iz eurozone.

Imajući u vidu ozbiljnost krize sa eurom i brzinu sa kojom bi njegova evolucija mogla ići, već sada bi trebalo imati alternativno rešenje. Tu, kako ja vidim stvari, postoje samo dva rešenja, sopstvena valuta ili neka nova ,,dolarizacija”. Ako dođemo u situaciju da biramo, bilo bi dobro da se opredelimo za sopstvenu valutu. Kapacitet znanja u CBCG je sada daleko veći nego pre desetak godina, kada smo optirali za ,,dolarizaciju”. Kada bi još ta Centralna banka bila zaista nezavisna od izvršne vlasti, onda bi tako iznuđena opcija mogla biti i jako dobra.

MONITOR: Kako se Crna Gora nosi sa krizom?
POPOVIĆ: Na jedini mogući način na koji je to u ovako kreiranom ekonomskom sistemu moguće. Zaduživanjem. Naš javni dug je već sada dosegao nivo od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Bojim se da će strane direktne investicije, zbog novog udara krize, izostati, te da ćemo nastaviti da se dalje zadužujemo. Imajući u vidu dubinu i dužinu kriznog udara brzo ćemo, mašala, doseći i nivo duga od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, što se smatra granicom održivog javnog duga. Još nam samo fali 450 miliona ,,uspešno” emitovanih euro obveznica pa da dođemo do te granice. Podsećam, samo u prethodnih 12 meseci mi smo emitovali 520 miliona eura tih obveznica. Čak i da se dalje ne zadužujemo, već da se zadržimo na tom ,,održivom” nivou, bićemo u situaciji da za dugo nećemo moći pristupiti realizaciji ni jednog od mnoštva tako potrebnih infrastrukturnih projekata.

MONITOR: Kriza nije izmijenila vladajuću mantru ,,jedan posao mijenja sve”. I dalje izgleda kao da naša ekonomska budućnost zavisi od jednog investitora i jednog posla. Koliko je to ispravna strategija?
POPOVIĆ: Postoji u ekonomiji nešto što se zove nemoguće trojstvo – unholy trinity. Naime, ne možete istovremeno imati tri stvari: fiksiran devizni kurs, nezavisnu monetarnu politiku i liberalan tok stranog kapitala. Kada se opredelite za fiksiran devizni kurs, a ,,dolarizacija” koju smo mi izabrali je upravo to, i to sa stopostotnom posvećenošću, odričete se monetarne politike kao ključnog instrumenta makroekonomske stabilnosti. Po definiciji se lišavate i mogućnosti da preko depresiranog realnog deviznog kursa utičete na konkurentnost domaće ekonomije. Ili drugačije, lišavate se mogućnosti da utičete na odnos cena na način koji bi vodio razvoju domaćeg izvoznog sektora. Ovakva politika se obično naziva ,,drugo najbolje rešenje”, a ekonometrijska istraživanja Denija Rodrika su pokazala da se najveći broj uspešnih razvojnih priča zasniva upravo na ovom rešenju.

Umesto toga mi smo se opredelili za priliv stranih direktnih investicija kao jedinu mašinu rasta. One su nažalost krajnje volatilne, tj. vrlo snažno rastu u periodima uspona i isto tako snažno padaju u periodu kriza – upravo kada su vam najpotrebnije jer nemate monetarnu politiku kojom bi parirali krizi. Ironično ali istinito: dolarizacijom smo eliminisali rizik deviznog kursa ali smo zato uveli rizik vezan za nivo stranih investicija. Došlo je samo do premeštanja rizika sa jednog na drugo mesto. S tom razlikom što je ovim rizikom izgleda još teže upravljati.

E sad, kada imate jednu malu zemlju kakva je Crna Gora može se zaista desiti da i u periodu najveće krize jedna izdašna strana investicija preokrene tok stvari. No, tako nešto vam se može desiti i u kladionici, pa ipak većina ozbiljnih ljudi na tome ne zasniva svoja očekivanja i ponašanja.

MONITOR: Da li u toj situaciji postoji mogućnost uticaja vlade na razvoj. Šta Vlada Crne Gore radi na tom planu?
POPOVIĆ: U toj situaciji jedino što vam preostaje je da pristupite tzv. ,,prvom najboljem rešenju” tj. direktnom targetiranju tržišnih distorzija (strukturnih poremećaja), bilo da su one nastale usled tržišnih mana ili usled mana države.

Nažalost, problem sa ,,prvim najboljim rešenjem” je u tome što je ono jako skupo, daleko skuplje od ,,drugog” rešenja. Ovakva rešenja su uz to mnogo skuplja upravo kod manje razvijenih zemalja jer su kod njih distorzije na sektoru razmenljivih dobara daleko izraženije. A neke od distorzija je i nemoguće direktno eliminisati. Za nesreću, to su upravo one distorzije koje predstavljaju ključno razvojno ograničenje zemlje kakva je Crna Gora: generiranje poslovnih ideja i koordinacija komplementarnih delatnosti. Dalje, pošto je administrativni kapacitet ograničen, ne mogu se istovremeno targetirati sve distorzije, što je upravo moguće uraditi, i to vrlo jeftino, ,,drugim” rešenjem (depresijacijom realnog deviznog kursa).

U toj situaciji, mora se, dakle, napraviti lista prioriteta koja ne može biti prosto lista za ,,pranje rublje”, a što je, u stvari, bila famozna agenda reformi. Podsećam da se na toj listi nigde ne nalazi korupcija koja je, pošto je ograničenje svih ograničenja, najprioritetnija.

Zoran RADULOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo