Povežite se sa nama

INTERVJU

OBRAD SAVIĆ, FILOZOF: Vakuum u kolektivnom identitetu

Objavljeno prije

na

Dinamika malih balkanskih nacionalizama podsjeća na onu maksimu o „vođenju rata drugim sredstvima”. Kako da se interesi političkih i paraprivrednih elita odvoje od interesa građana koje navodno predstavljaju, i kroz bolje razumijevanje prošlosti i samorazumijevanje, razgovarali smo s Obradom Savićem, profesorom na univerzitetima u Beogradu, Prištini i Lidsu. MONITOR: Često se sjećamo početka oružanih sukoba u SFRJ. Da li se za ovih dvadeset godina nešto promijenilo u vašem mišljenju o akterima, povodima i uzrocima tih događaja?
SAVIĆ: Svako individualno sećanje, uključujući i moje, upleteno je u dinamiku kolektivnog sećanja i zaboravljanja. Neobičan preporod nacionalističkih narativa prošlosti ubedljivo svedoči da još nismo dorasli novoj, kosmopolitskoj kulturi sećanja. Nacionalni diskursi još gaje paranoičnu ambiciju da na polju kolektivnog sećanja i zaboravljanja zavedu identitetski red. Prošlost se ispostavlja kao otvoreno područije stalnog rata sećanja (i kontrasećanja), sa ciljem da se izmire neraščišćeni računi s dramatičnom prošlošću, prepunoj zločina i nepravdi. Tokom višegodišnjeg delovanja na Lidskom univerzitetu, radio sam na knjizi Pornografija prošlosti: konstrukcija nacionalnog sećanja, u kojoj sam pokušao da rekonstruišem skrivene mehanizme birokratske konfiskacije i uzurpacije nacionalnog sećanja i zaboravljanja. U ritualizovanom poretku državnog sećanja nema prostora za uverenje da je osmišljavanje zajedničke budućnosti neraskidivo povezano sa samodgovornim tumačenjem antagonističke prošlosti. Ova činjenica upućuje na okolnost da demokratske vrline na prostoru bivše Jugoslavije još nisu uspele da popune onaj vakuum u kolektivnom identitetu malih nacija, koji je (samo)destruktivni nacionalizam opustošio. Ovaj strateški deficit, opterećuje njihovu sposobnost za racionalno rasuđivanje koje omogućuje da se precizno odmere sve srazmere zločina i veličina katastrofe na prostoru bivše Jugoslavije. U navedenim okvirima su se kretala neka od mojih sećanja, i naravno, razumevanja, brutalnog raspada bivše Jugoslavije. Kao što znate, od početka sam gajio jednosmeran prezir prema euforičnoj pretenziji Miloševičevog režima, da odnose moći u bivšoj Jugoslaviji, nasilno preokrene u srpsku korist.

MONITOR: Da li vam se danas čini da je među intelektualcima u SFRJ bilo mnogo više „ketmana” jer se za par godina pojavio veliki broj „nacionalno svjesnih” i među tzv. društveno-političkim radnicima? Nije li „ketmanstvo”. kao posebna vrsta intelektualne egzistencije, stvorilo i jednu ideološki poremećenu, deliričnu političku scenu?
SAVIĆ: Slažem se, prevrtljiva intelektualna elita (pri tom ne smemo da zaboravimo na poražavajuču ulogu finansijskog i vojnog pogona, kao i političkog, medijskog, obrazovnog i crkvenog podsistema) na prostoru bivše Jugoslavije odigrala je presudnu ulogu u krvavoj ‘konstrukciji’ delirične političke scene. Možete da zamislite istorijski paradoks da se euforična teatralizacija i medijatizacija nacionalističkog Etosa u Istočnoj Evropi obnavlja upravo u periodu kada je Zapadna Evropa bila osuđena na banalnost ‘političkog vakuuma’ o kojem tako uverljivo svedoči knjiga Petera Sloterdijka Ukoliko se Evropa probudi, 2002. Dopustite mi da čitaoce Monitora obavestim da će se Sloterdajkova knjiga, uostalom kao i studija Jirgena Habermasa Ah Evropa, 2008, uskoro pojaviti u biblioteci Na granicama Evrope. Dakle, dok je Zapadna Evropa ,,uživala u jednoj vrsti odmora od prisile na veliku politiku”, Istočna, postkomunistička Evropa, euforično se predala ,,raskošnom spektaklu nacionalne bede”: možda je upravo ova, nakon propasti komunizma, nepredvidljiva i grozničava nacionalistička samozatrovanost, prisilila novu Evropu (EU) da ponovo nauči lekciju o vlastitoj ulozi u svetskom političkom teatru. Najveća nacionalistička prevara nastala je u zagrljaju ,,samoubilačkog ketmanstva” koji je sračunato zavaravao male nacije na prostoru bivše Jugoslavije da su velike evropske nacije spremne da lokalne etničke sukobe na Balkanu transformišu i degenerišu, u takozvani novi, treći svetski rat!

MONITOR: Bili ste veoma aktivni na početku jugoslovenske krize, prvo u UJDI-ju, a zatim u Beogradskom krugu. Kako danas gledate na svoju ulogu i ulogu ljudi vama bliskih u tim i drugim sličnim organizacijama?
SAVIĆ: Odmah da se izjasnim u prvom licu jednine: potpuno mi je strana bilo kakva ‘gramatika nostalgije’ u kojoj se osećam kao turista u vlastitoj biografiji. Politički, i s njim uvek nerazdvojno povezan, teorijski angažman u Beogradskom krugu, pripada tragovima prošlosti koji se nikada ne mogu vratiti u izvornoj, autentičnoj formi. Danas je više nego jasno da je Beogradski krug, uostalom kao i cela Druga Srbija, doživeli uvredljiv istorijski, politički i kulturni poraz. U tom pogledu, mogao bih da tvrdim, da civilizacijsko, političko i kulturno nasleđe Beogradskog kruga pripada carstvu praznine! Sada mi se čini da smo predugo bdeli nad prigušenim plamenom Beogradskog kruga koji je nedvosmisleno najavljivao svoj vlastiti kraj. Simboličko nasleđe Beogradskog kruga pripada prošlosti, koja će možda biti sačuvana unutar onog što je Hajdeger nazvao ,,oslobađajući ponor tradicije”. Posebno želim da razumem one članove i simpatizere BK koji su neumesno zahtevali nagradu, priznanje, zato što su u opasnim vremenima bili „trgovački putnici srpske krivice”.

MONITOR: Nakon Jugoslavije, Zapadni Balkan se nameće kao nova zajednička odrednica. Da li ga je, zaista, moguće konceptualizovati nakon stvaranja novo-starih nacionalnih država koje u prvi plan ističu svoje „nacionalne vrijednosti”?
SAVIĆ: Kratak osvrt na novu praksu imenovanja Balkana može nam pomoći da bolje razumemo ulogu novonastalih država na prostoru bivše Jugoslavije. Specifičnost jugoslovenske krize ne treba tražiti u činjenici njenog nasilnog raspada, nego u činjenici da se u njoj vodio rat za nastanak novih nacionalnih, i etnički homogenih, država. Slažem se da proces raspada Jugoslavije i sam rat treba analitički držati odvojenim, ideja da uzroke raspada bivše Jugoslavije i sam rat ne treba svoditi na jednostran uzročno-posledičnu vezu čini mi se heuristički plodnom. Takav pristup nas oslobađa od uzaludne rasprave koja se svodi na retoričko pitanje da li je rat bio uzrok raspada bivše Jugoslavije, ili je raspad Jugoslavije bio uzrok rata.

Klaus Offe je s pravom istakao da su vođstva pojedinih etničkih grupa dobro razumela da će slom komunizma biti presudan momenat od kojeg će započeti nova igra oko preraspodele teritorijalnih prednosti koje će odrediti njihove položaje u novim državama. Stoga, oživljavanje nacionalnih pitanja i etničkih sukoba nisu proizvod inherentih psiholoških netrepeljivosti između etničkih identiteta, koliko pitanje nove raspodele šansi koje oslobađa raspad komunističkog sistema. Polarizovani etnički sukobi „rešavaju” se ili pomeranjem granica ili pomeranjem ljudi! Rat u bivšoj Jugolsaviji bio je specifićno okrutan upravo zato što se istovremeno sveo na premeštanje ljudi i pomeranje granica. Brutalno etničko čišćenje na prostorima bivše Jugoslavije očigledan je dokaz da se pitanja konstituisanja zakasnelih nacionalnih država ne mogu rešavati duž etničkih linija razgraničenja. Stoga ne verujem da sporni termin Zapadni Balkan može da absorbuje stari entuzijazam za bilo kojom formom zajedničkog pripadanja.

Jezička ekologija

MONITOR: U Crnoj Gori je ovih dana glavno jezičko pitanje. Većina građana manje ima problema s jezikom-jezicima a više s razumijevanjem o čemu se tu u stvari radi. Izgleda li vam ovaj i slični povodi kao nastavak simulacije političkog života?
SAVIĆ: U pozadini jezičke mape Evrope, lingvistički sporovi u Crnoj Gori deluju sasvim neozbiljno! Dozvolite mi da čitaoce Monitora podsetim da nekih 100-200 evropskih jezika predstavlja samo dva-tri procenata od oko 6.000 jezika koji se danas govore u svetu. Uvid u jezičke zajednice upućuje na zaključak da istinski jednojezične države praktično ne postoje! Često se navode izuzeci kao što su Island i Portugal, ali uz velike ograde. Može se zaključiti da u savremenom svetu višejezičnost predstavlja lingvističku normu a ne izuzetak. Danas je sve veća tendencija da nacionalni jezici koegzistiraju s regionalnim, lokalnim i emigrantskim jezicima. U knjizi Evropa u jeziku, 2009. Ranko Bugarski navodi da u Irskoj ima više govornika poljskog nego onih kojima je maternji jezik irski. Drugim rečima, ,,Novi svetski lingvistički poredak” karakteriše se odvajanjem jezika od teritorije i nacionalne države. Obe strane u sporu bi trebalo da znaju da jezici više toliko ne pripadaju nacijama i državama koliko onima koji se njima služe.

Fascinirani i frustrirani

MONITOR: Posljednjih godina radili ste u Prištini. Na Kosovu je procentualno najmlađe stanovništvo u ovom dijelu Evrope. Šta donose Balkanu i Evropi ti mladi ljudi koji su i prvi po nezaposlenosti i prilično skučenim mogućnostima za razvoj?
SAVIĆ: Mada već nekoliko godina predajem na Američkom univerzitetu u Prištini, moram da priznam da nisam nikakav stručnjak za kosovske prilike. Uprkos dugogodišnjem kontaktu s prijateljima iz Prištine i Tirane, veoma površno poznajem lokalnu političku, akademsku i medijsku scenu. Na izvestan način veoma mi je bliska nevladina scena Prištine, koja se još zamajava infantilnim projektima o etničkom, srpsko-albanskom, saobraćanju mladih! Ovim, naizgled pacifističkim projektima zapravo se priprema teren za transformaciju etničkih identiteta u predatorske identitete, koji su na Kosovu, uostalom kao i na celom područiju bivše Jugoslavije, veoma aktivni. Kao što je Ardžin Apaduraj pokazao (Strah od malih brojeva, 2006), predatorski identiteti nastaju u onim okolnostima u kojima pretpostavka, da bi većina i manjina mogli da zamene mesta, deluje realno i uverljivo. Mali brojevi pobuđuju bes i nasilje većine zato što se opiru nasilnom uvlačenju u etnički konsenzus, i što ruše idealizovanu sliku o homogenoj etničkoj zajednici.

Naravno, moje simpatije su na strani mlade, studentske populacije, koja je istovremeno fascinirana i frustrirana evropskom politikom na Kosovu. Uprkos svim preprekama na mukotrpnom putu k evropskim integracijama, mlade studente sa Kosova bih mogao razveseliti slavnim rečima čoveka koji je oplovio svet, Vaska de Game, koji je prilikom jednog orkana u Indijskom okeanu svojim očajnim ljudima doviknuo: ,,Napred, deco, more drhti pred nama”.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo