Povežite se sa nama

INTERVJU

MILJENKO DERETA: Srbija klizi u jednopartizam

Objavljeno prije

na

U Srbiji svaka vlada obećava zaokrete i reforme. Bitnih poboljšanja, međutim, nije bilo a inače tanki ili jedva malo obnovljeni resursi optimizma, nestajali su zajedno sa uvećavanjem deficita, inflacije i nezaposlenosti. Sadašnja vlast, naročito SNS, uživa međutim veliku popularnost, dok opozicija uopšte ne uspeva da dođe k sebi nakon gubitka vlasti demokrata. Kuda sve to vodi i hoće li građani koji povjerenje daju Aleksandru Vučiću i dobiti ono što od njega očekuju, razgovarali smo sa narodnim poslanikom i poznatim NGO aktivistom i liderom Građanskih inicijativa, ali i obrazovanim rediteljem, Miljenkom Deretom.

MONITOR: Kao narodni poslanik, kako procenjujete najnoviji ekonomski program vlade, kroz najave ministara finansija i ekonomije. Koliko su preduzete mjere štednje samo marketing i hitna pomoć a koliko mogu donijeti trajnije rezultate?
DERETA: Reč je o kratkoročnim interventnim merama, a nikako se ne može govoriti o ekonomskom programu vlade. One svojom površnošću i načinom na koji su donete i predstavljene javnosti pokazuju da ne postoji ekonomski program ili bar da ne postoji saglasnost unutar koalicije o reformama koje moramo sprovesti. Taj nedostatak ekonomskog programa, kratkoročnog kao pripreme dugoročnog, nas skupo košta. Pritom, neke od odluka kao što je recimo „amnestija” penzionera sa primanjima iznad 60.000 nedopustiva su diskriminacija zbog koje očekujem reakcije poverenice za ravnopravnost i zaštitnika građanina. Čak se ne može reći da je ovde reč o marketingu. Marketing je ozbiljna profesija. Ovde je reč o socijalnoj demagogiji koja treba kroz „osvetu bogatima” da umiri građane koji grcaju na ivici bede. Pritom se kod nas plata od 500 evra smatra velikom! Tužno.

MONITOR: Na Zapadu je, sa povratkom socijalista u Francuskoj na vlast, prihvaćeno da nije samo štednja već i povećana potrošnja osnov programa za izlazak iz krize. Uz sve mere, utisak je da je uzrok krize ostao gotovo netaknut?
DERETA: Živimo u sistemu globalne dominacije finansijskih institucija i one su nesumnjivo naj- odgovornije za krizu kroz koju svet prolazi. Pritom , države su intervenisale „spasavajući” banke pod izgovorm da na taj način zapravo spasavaju ekonomiju svojih zemalja. To je samo delimično tačno, jer svoju pomoć nisu uslovile obavezom investiranja u razvoj i bojim se da banke jesu spasene a ekonomija samo kratkoročno zakrpljena. Na moju žalost, Holandov pristup nije najbolje prihvaćen ni u Francuskoj. Pravi odgovor na krizu globalnog ekonomskog sistema se još traži. Sigurno je jedno – trenutna vlast u Srbiji nema ni u tragovima rešenje ni za našu malu, siromašnu zemlju.

MONITOR: Uz krizu, raste i moć naprednjaka. Približava se nekadašnjoj Miloševićevoj popularnosti. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da bi SNS danas mogao formirati vladu bez pomoći socijalista. Mogu li se prognozirati vanredni parlamentarni izbori na proljeće?
DERETA: Analogije sa vremenom Miloševića su višestruke. Ta vrtoglavo rastuća popularnost koja vodi ka svojevrsnom jednopartizmu je ozbiljna pretnja demokratiji. Ja je u velikoj meri razumem i kao rastući strah građana da bi glasanjem za one koji nisu na vlasti, posebno na lokalnom nivou gde se „sve zna”, mogli da ugroze sebe i svoje porodice. Mene su i „dvoglavi” posteri SNS-a na izborima u Vrbasu podsetili na vreme kada je Milošević stajao uz svakog svog kandidata. Da se zna za koga se zapravo glasa. Svojevremeno sam „posmatrao” izbore u Švedskoj gde su sve prognoze davale oko 40 odsto jednoj partiji. Prvi rezultati su pokazivali da dobijaju preko 50 odsto Na moje iznenađenje oni su se snuždili i zabrinuli. Na moje pitanje zašto ne slave veliki uspeh odgovorili su : Ne želimo svu odgovornost. Počeli su da slave tek kada su se finalni rezultati približili prognoziranom procentu što ih je obavezivalo na koaliciju,tj. podelu ne kolača nego podelu odgovornosti. Pogledajte samo kako se politički odgovono u sličnoj situaciji ponaša gospođa Merkel.

Svi očekuju vanredne izbore ali ja moram reći da nisam siguran šta bi Vučić zapravo dobio a što već nema u ovom trenutku. On očigledno kontroliše sve, pita se za sve a pritom ima „dežurnog krivca” . Jedini razlog može biti da mu se SPS čini kao isuviše jak i iskusan koalicioni partner pa potraži nekog slabijeg i poslušnijeg. Osim toga, svaki rezultat ispod 40 odsto može se tumačiti kao svojevrsni poraz a parlamentarne izbore ne možete uspešno kontrolisati zastrašivanjem kao lokalni nivo.

MONITOR: Opozicija se teško pokreće, izgubljen je Beograd, DS je na jedanaest odsto podrške.LDP na čijoj listi ste se vi kandidovali, predlaže novo okupljanje opozicije. Da li bi savez DS i LDP mogao značiti i njihovo ujedinjavanje na nekom ambicioznom programu?
DERETA: LDP je pokrenuo proces dijaloga o zajedničkom programu koji bi trebalo da izvuće Srbiju iz krize i ubrza ekonomski razvoj kao i reforme u penzionom fondu, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. Poziv je upućen svima a ne samo DS. Nije reč o bilo kakvom ujedinjenju. Između ostalog naš motiv je i reaktiviranje onog dela biračkog tela koji je glasao za DS a sada se povukao u apstinenciju. To isključivanje iz političkog života ovog dela biračkog tela jedan je od uzroka naizgled velikog procenta podrške SNS-u. Mislim da je ovaj poziv znak političke zrelosti jer je očigledno da je društvu potrebno ponuditi ne samo osmišljene programe nego i nove forme okupljanja onih koji žele da žive u Srbiji koja je u svakom pogledu prilagođena 21. veku.

MONITOR: Stara tema odnosa prema prošlosti ratnih 90-ih kao da je završena javnim pokajanjima ljudi koji danas vode Srbiju.,,Nema dela” ili „Zaborav briše sve”?
DERETA: Tema devedesetih ne samo da nije završena nego nije na pravi način još ni otvorena. Uostalom, nisam čuo da su se oni koji danas vode Srbiju na pravi način pokajali. Kada oni govore o problemima sa kojima se suočavamo, oni njihov početak lociraju u 2000. godinu. Ona decenija ratova se ne pominje. U istoriji koju oni pišu 5. oktobar je datum početka uništavanja Srbije. Devedesete jesu trauma srpskog društva ali se ona, recimo, jedva pominje u školskim programima. Suđenja, izvinjenja, iskrena ili ne, stvaraju samo privid ako nisu praćena otvorenim, kritičkim društvenim dijalogom i analizom tog perioda. Sva istraživanja pokazuju da je u ovom trenutku etnička distanca među mladim ljudima. Opasno je njihovo neznanje o istoriji, zajedničkoj istoriji sa susednim zemljama, ratovima koji su razbili Jugoslaviju i našoj regionalnoj budućnosti. Opasno, jer pothranjuje želju za osvetom za „vekovne nepravde”. Mi ne samo da ne učimo mlade generacije kako da ne ponove te katastrofalne greške koje su počinjene devedesetih nego ni sami nismo sposobni da učimo od drugih kako se odnositi prema istoriji svoje zemlje. U ovom trenutku zanimljiv je proces koji se odvija u Vijetnamu u odnosu na period i zločine Crvenih Kmera. Činjenica da se o tome kod nas skoro ništa ne zna govori o našoj suštinskoj nespremnosti da se temom ratova i zločina uopšte ne bavimo.

MONITOR: Ima li među političkom i intelektualnom elitom snage da se podvuče crta ispod velikih grešaka prema društvu?
DERETA: Politička elita nikada ili veoma retko priznaje svoje greške. Doduše, u našem društvu političke elite nikada nisu bile adekvatno kažnjene za greške koje čine. Aktuelna koalicija je najbolji primer za to, jer pokazuje da se građanke i građani sami ne osećaju odgovorni za greške koje trpimo. Intelektualna elita se pre svega pokazala politički potkupljivom i podržala politike suštinski suprotne vrednosnom sistemu koji u centar stavlja ravnopravnost i ljudska prava. Delovi intelektualne elite podsticali su ratove, u njima direktno učestvovali i potom formirali odbore za odbranu lika i dela optuženih za ratne zločine. Onaj deo intelektualne elite koja je delovala kao „Druga Srbija” se pokazala kao nedosledna i u poslednje vreme se raslojila do mere koja me iznenadila.

Mislim da ne bi trebalo podvlačiti crtu nego otvoriti neostrašćeni dijalog, uz poštovanje slobode mišljenja, pre svega sa onima sa kojima se ne slažemo. Samo tako možemo proveriti kad je potrebno i redefinisati svoje stavove.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo