Povežite se sa nama

INTERVJU

MOMČILO PANTELIĆ, SPOLJNOPOLITIČKI ANALITIČAR: Pronaći sebe

Objavljeno prije

na

Eho svjetskih kriza povremeno zakomplikuje i politike balkanskih država. Ova najnovija u Ukrajini, zakomplikovala je i unutrašnje odnose u državama prinuđenim da se izjašnjavaju o velikim globalnim poslovima. Kako se u tome snalazimo i koliko ćemo od toga dobiti ili izgubiti, razgovarali smo sa Momčilom Pantelićem, spoljnopolitičkim analitičarem, nekadašnjim glavnim urednikom beogradske Politike i njenim dopisnikom iz SAD, Kine i Argentine. Pantelić je danas kolumnista Novog magazina, član Foruma za međunarodne odnose EPUS i Saveta za štampu.

MONITOR: Kako tumačite tzv. izbalansirani stav Vlade Srbije prema krizi u Ukrajini?
PANTELIĆ: Živimo u svetu koji je izgubio ravnotežu, pa su pokušaji malih zemalja, kakve su balkanske, da u opštem debalansu izbalansiraju sebe, zahtevaju još veći oprez od onog kojim obrazlažu balansiranje. Sukob Zapada i Moskve oko sudbine Ukrajine doveo je Srbiju u krajnje delikatnu poziciju: da se opredeli između puta ka Evropskoj uniji, za šta su prvi put sve stranke koje čine njen parlament, i Rusije koja joj je glavni oslonac u naporima da otcepljenje Kosova ne dobije punu međunarodnu verifikaciju. Beograd mora, kao retko ko, da se dovija: da nastavi da insistira na neprikosnovenosti principa teritorijalnog integriteta, a da ne zameri Rusiji što je upravo prekršila to temeljno načelo međunarodnog prava. U vidu ima, očigledno, okolnost da je većina zemalja Zapada prethodno prekršila taj princip, kad je priznala nezavisnost Kosova.

Stoga, rekao bih, nastavlja s politikom ,,konstruktivne dvosmislenosti”, kako je nedavno visoki srpski funkcioner nazvao pristup Kosovu. Nećemo mu nikad priznati državnost ali ga nećemo ni ometati u praktikovanju takvog svojstva, rekao je. U slučaju Ukrajine, ta formula glasi: sledićemo spoljnu politiku EU, na šta smo se obavezali, ali se nećemo priključiti njenim sankcijama Rusiji, jer nam one, zaista, nisu u interesu.

Zasad Srbija uspešno, kako se sugeriše, odžava balans između Zapada i Rusije. Ali, to je pokušala i Ukrajina pa unutrašnjom dezintegracijom plaća razapinjanje između dve suprotstavljene spoljne integracije.

Na kraju puta kojim se uputila, Srbija će morati da se opredeli jasnije od konstruktivne dvosmislenosti. Kako sada stvari stoje, prevagnuće integrisanje sa Zapadom, uz prihvatanje kriterijuma koji važe za sve članice Unije i pretendente za učlanjenje u nju.

MONITOR: Da li je stvarno racionalnost o kojoj govori Dačić rezultirala i sklanjanjem Zorane Mihajlović sa mjesta ministarke energetike? Prije nekoliko mjeseci iz Rusije je bilo više signala da je tadašnja ministarka energetike „nepodobna” za razgovore u vezi sa Južnim tokom?
PANTELIĆ: Nema opipljivih dokaza za vrlo rasprostanjene spekulacije o sastavljanju Vlade pod stranim pritiscima. Izvesno je, međutim, da svaka vlast nastoji da vodeći tim sastavi tako da ,,ne bode oči” nijednom od bitnih spoljnih partnera. Pomenuta rotacija, kao i pravljenje vladajuće koalicije – iako je izbori nisu iziskivali – mogli bi da se dožive kao izraz potrebe da vlast smanji dejstva i unutrašnje i spoljne opozicije.

MONITOR: Koliko je situacija u Ukrajini slična onoj u Gruziji gdje je došlo i do vojne intervencije Rusije i gdje se Zapad, podrškom ponašanju tadašnjeg prozapadnog predsjednika Gruzije Mihaila Sakašvilija, prilično kompromitovao?
PANTELIĆ: Sličnost vidim, pre svega, u zabludama lokalnih lidera da mogu da se upuste u nadmetanje s velikim silama, koje s njima imaju razrađene, a međusobno suprotstavljene, planove. Obema zemljama je bila ponuđena integracija sa Zapadom, da bi posle gruzijskog pokušaja da silom dovede u red pobunjene pokrajine Abhaziju i Južnu Osetiju, a nedavno i ukrajinskog lelujanja, propraćenog masovnim proevropskim i proruskim lomovima- i jedna i druga delovale kao čardaci ni na nebu ni na zemlji. Kad god jedna zemlja ne zna pouzdano šta će sa sobom, nađu se spoljni faktori koji znaju šta će s njom, čak toliko da ona više ne može ni sama sebe da prepozna.

Zanimljivo je, takođe, da je do ruske intervencije u Gruziji došlo ubrzo posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, a da se sada iz Moskve čula opaska ,,kad je moglo Kosovo /da se otcepi/ što ne bi mogao Krim”…

MONITOR: Kako ocjenjujete konzistentnost ponašanja Njemačke koja najviše pregovara oko ukrajinske krize?
PANTELIĆ: Nemačka je, i pre ukrajinske krize, najavila da će se više nego dosad politički angažovati na globalnom planu. Sada nastoji da opravda pripisanu joj ulogu vodeće evropske sile i da doprinese ublažavanju napetosti s Rusijom, kako ne bi, bar ne bitno, ugrozila ni vanredno važne ekonomske odnose s njom ni autoritet EU. Njena iskušenja u tom pogledu, neće biti manja, mada su neuporedivo različita, od onih koje ima Srbija u postavljanju prema uzrocima i posledicama ukrajinske krize.

MONITOR: Putin bi trebalo da krajem ovog mjeseca posjeti Kinu. On izgleda namjerava da ponudi nove trgovinske aranžmane Kini u vezi sa povećanjem izvoza energenata ne bi li tako kompenzirao gubitke od Zapada. No, ima i mišljenja da Kina ne namjerava da preko mjere ljuti Amerikance i Evropljane?
PANTELIĆ: Mislim da će Kina sopstveni ekonomski interes pretpostaviti zavrzlamama, proisteklim iz ukrajinske krize. Ona je prosperirala i u hladnom ratu, držeći se izreke ,,bolje je trgovati nego ratovati”. Njoj odgovara što Rusija strateški osporava dominaciju SAD, ali joj nikako ne bi odgovaralo da povezivanjem s Rusijom pokvari odnose za Zapadom, pogotovu ne sa Amerikom, s kojom je postala, takoreći, ekonomski sijamski blizanac.

Dodao bih, na kraju, da je svet ušao u tranziciju, još žešću nego što je mi osećamo na svojim leđima. Niti je Amerika više svemoćna kao što je bila, niti se zna kako će izgledati novi globalni poredak, s rastom sila kao što su Kina, Rusija, Indija, Brazil.

Odrediti realno mesto za sebe u svetu i sveta u sebi, u takvim okolnostima, danas je, za zemlje kao što su naše, veći izazov nego ikad u modernoj istoriji. Sve više će se tražiti svrstavanje, čak i kad se ne zna na šta će ono izaći. Izbori među ponuđenim spoljnim rešenjima biće znatno sudbonosniji od glasanja za neku od naših partija.

Gubitnici Evropa i Rusija

MONITOR: Na redu je treći paket sankcija SAD i EU prema Rusiji zbog kako se kaže, nepoštovanja dogovora iz Ženeve od 17. aprila. Da li je i Putin spreman da ide dalje?
PANTELIĆ: Ukrajinska kriza će potrajati. Možda čak preraste u dugotrajnu nestabilnost, poput Bliskog istoka. Najizvesnije je da Ukrajina više neće biti ono što je bila. Pripajanje Krima Rusiji deluje kao svršeni čin, ali se sada vodi strateška borba oko sudbine cele Ukrajine. Počeo je rat sankcijama između Zapada i Moskve. Ako se zaoštri, a izgleda da hoće, najveći gubitnici mogli bi da budu Evropa i Rusija, a najveći dobitnici- SAD i Kina. Vašington jer će se ojačati poljuljani smisao NATO, a time i uloga supersile. Peking, jer će obe strane, koje se međusobno blokiraju, pojačati saradnju s njom, kao finansijskim eldoradom.

Ne verujem, ipak, da će Putin ići na obustave gasa koje bi pogodile Evropu. Takav potez bi bio na obostranu štetu, jer Rusija, računa da isporučenim energentima dobije za uzvrat evropsku tehnologiju, neophodnu joj za projektovanu modernizaciju.

Šreder se, u skladu sa svojom biznismenskom aspiracijom, ističe u naporima da se EU i Rusija ne ograde jedna od druge. Na poslovnom planu došlo je i do neočekivanog kadrovskog osveženja- sin potpredsednika SAD Džozefa Bajdena postavljen je u upravni odbor najveće ukrajinske gasne kompanije…

Rusi i Crnogorci

MONITOR: Kako tumačite izjavu Sergeja Grizunova koji prvo kaže da Crna Gora nije spoljnopolitički prioritet Rusije,a onda superlativima obasipa premijera Đukanovića? Prenosi li se tako neka poruka ili je Grizunov tek ruski „nezavisni analitičar”?
PANTELIĆ: Pridruživanje Crne Gore sankcijama Zapada potiv Rusije, svakako će uticati na odnose između te dve države. U kojoj meri, zavisiće od objašnjenja do kojih se dođe u tajnoj diplomatiji. Izvesno je, međutim, da Balkan nije spoljnopolitički prioritet ni Rusije ni bilo koje druge velike sile. One su priorotet jedna drugoj. Balkan, čini mi se, ne predstavlja prioritet ni samom sebi, osim kad se to od njega traži kao kriterijum za šire, evropske pa i evroatlantske, integracije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo