Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam

Kakav miran dan, kao da se nešto veliko završilo. Uspavala sam se sinoć sa nekom čudnom idejom, kroz san se kultivisala i sad budna vidim kako je pustila korenje u materijalnom i nezadrživo buja. Pazite s kakvim idejama idete na spavanje.

Ponekad mi se učini da ne znam gde se nalazim. Naravno, znam svoju adresu i poštanski broj, ali ne mogu da se otmem utisku da se sve vreme krećem kroz maglu zbrkanih misli i osećanja i da mi stvarna pripadnost prostoru i vremenu sve vreme iščezava. Gledam u prolaznike kao što sam, onomad, kroz prozor gledala školsko igralište… i jedva čekam zvono za veliki odmor koji je prestao da postoji. Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam.

Danas sam na neko vreme izašla iz svoje glave, shvatila sam da nisam bila tu tek kad sam se vratila. Jednom ću se tako vratiti i neću naći put do kuće i nije do mene, do grada je. Razlika je u tome što se napolju haos dešava nezavisno od mene, ja sam samo jedna od uhvaćenih, a iznutra ga ja pokrećem. Na trenutak se setim kako je mogla da izgleda sreća, koliko je moglo da bude jako i značajno, dođe mi da se ozbiljno izvičem… Udahnem-izdahnem… i nastavim da seckam šargarepu. Kažu, da bi sreća uopšte razmotrila da te posluži, potrebna ti je pamet, hrabrost ili novac. Bez tih stvari ne krećeš se nigde, ako se ne krećeš nigde – ništa si i takav nikakav sreći si nezanimljiv.

Nikada nismo prestali da živimo grčke tragedije. Samo su se pozornice promenile. I kostimi. I jezici kojima govorimo. I dalje se sudaraju ponos i pad, ljubav i izdaja, želja i dužnost, moć i nemoć, čovek i njegove granice. Još uvek pokušavamo da pobegnemo od sebe, od sudbine, od posledica vlastitih izbora… i često kasno vidimo ono najvažnije. Kada sam kao klinka zamišljala na šta će svet ličiti kada budem gazila šestu deceniju, ovo nisam mogla ni da sanjam. Moć je uvek upravljanje percepcijom. Drevna igra: Kontroliši ulaz informacija da bi obezbedio izlaz. Tako političari obećavaju čuda koja se nikada ne ostvare. Kako je pisao Andrić, zaraziti nekoga čekanjem je najsigurniji način da se njime vlada. Dok čeka, život mu prođe.

I da vam kažem još nešto, zaljubljena sam u svoj krevet! Osećanja su uzajamna, razumemo se odlično, savršeno se uklapamo. On mi poklanja udobnost, ja njemu snove. Ne želim da ga ikad izgubim iz života i spremna sam da se do kraja žrtvujem kako bi naš odnos istrajao. Laku noć!

P.S. Slobodno budite svoji, samo nemojte da preterujete.

Nataša ANDRIĆ

Planovi su mi pali u vodu, ali sam riješila da ih izvadim iz vode, ocijedim, osušim, uštirkam, ispeglam…

Majsko jutro uz majske ruže… Učitavam svoje raspoloženje. Čika Dragoslav, inače moj ovlašćeni diler za sveže povrće kaže da svaki dan pogleda u nebo i poželi kišu. Mi zavisimo od tih ljudi sa sela, a oni od neba…

Svako jutro miriše na novi početak, neću da ga upropastim starim sumnjama i strahovima. Iz pamćenja mi sad izvire ono, kad kažu u filmovima: „Skuvaću čaj od kamilice, da se smirim“, svaka čast na optimizmu. Ili se opuste uz masažu. Blago ljudima koje masaža opušta. Ja sam jednom probala i ležala kao fosna i brojala sekunde do kraja,  jer ne podnosim da me neko nepoznat dodiruje, plus sam dobila komentar kakvih sve „kuglica“ ima u mojim leđima, u najmanju ruku, neke mračne sile vladaju leđima. Jednom i nikad više, još mi se otme neki nevoljni pokret, kao produžetak svesti, podsetnik tela da je samo most između htenja i moranja.  Ja ću, ipak, kafu.

Jednom sam, tako, naručila škembiće u Suvoboru na Dorćolu, a konobar se izbečio i rekao kako mu nikad ženska osoba to nije tražila. Dolazim ponovo za mesec dana, a on mi prilazi i govori: „Je l’ ti beše ona što je jela škembiće??!“ Tako da, molim vas, jedite rukole i špargle, i čuvajte reputaciju dok još možete.

Uvučeni u tokove, učeni da to zovemo redom. Ne biramo obalu, biraju je za nas, a mi to zovemo kretanje. Sasvim mi je u redu da mi komšija bude neko ko silno zagovara EU, ko je za zakonima uređenu Srbiju, neko ko pati za SFRJ ili za kraljem. Neko ko slavi verske praznike ili ne. Dokle god možemo da se dogovorimo da sredimo i održavamo našu malu ulicu da bude lepša, sigurnija, čistija, bolja…

Setila sam se i kako smo brat i ja, dok smo živeli u Novom Beogradu, za Đurđevdan bacali pare trubačima sa balkona. To što su bile pare iz Monopola više nije toliko ni važno.

„Po rasporedu sudbine, ovaj petak biće najlepši dan nečijeg života. Kada bismo znali čijeg, mogli bismo mu javiti. Da ne ispadne i sa njim kao sa nama – da nismo imali pojma.“, govorio je čika Duško Radović. Začujem u glavi Momčila Bajagića Bajagu: „Što ne može niko, možeš ti!“, i sve je nekako baš taman.

Planovi su mi pali u vodu, ali sam rešila da ih izvadim iz vode, ocedim, osušim, uštirkam, ispeglam…

P. S. Testiranje mojih granica obično se završi plačem, ali, naravno, suzama koje nisu moje.

Nataša ANDRIĆ

Inspiracija mi je danas došla sa rokom trajanja i taj rok je istekao. Pobjegla je, ali i tišina može da bude priča. U toj praznini je sve moje što nisam rekla…

U srcu Srema preleću me ptice i oblaci, a vreme stoji. Jutro, slatko i sveže kao dodir praštanja. Ako vam jutro osvane bez čarolije, spavajte duže. Ili je stvorite. Dok ostali spavaju. Tiho.

A onda kao prvu vest pročitajte kako su Ujedinjene nacije 2021. godine glasale o jednoj od najjednostavnijih ideja koje se mogu zamisliti. Da pristup hrani treba priznati kao osnovno ljudsko pravo. Od 188 zemalja je zatraženo da glasaju tokom zasedanja Generalne skupštine. 186 je glasalo sa da. Samo 2 zemlje su rekle ne. SAD i Izrael. Rezolucija nije tražila od bilo koje zemlje da prehrani svet. Nije zahtevala novac ili resurse. Bilo je to simbolično priznanje da svako ljudsko biće na Zemlji zaslužuje pristup dovoljnoj količini hrane da bi preživelo. Ništa više. Nemilosrdni, samoživi, moćni, bez trunke empatije, uvek u pokušaju da naprave svet po svojoj volji. Što je najgore, u mnogo toga i uspevaju.

Meni je samo žao, kad je već odlučeno da se rodim, što se nisam rodila kao, recimo, Mogli, ali da me nikada civilizacija ne otkrije… Da provedem život u simbiozi sa prirodom i da me nijedan zakon, koji je osmislio čovek, nikada ne dotakne. Ipak sam ponosna što su moja deca bolja od mene. Nije im bilo ni teško. Pravi uspeh nije ono što imaš, ni ono što si stekao, nego kakve ljude si ostavio iza sebe.

Prava mera je alat kojim čovek, svestan svojih ograničenja, održava balans između onoga što oseća, onog što zna i onoga što radi po navici, na svoju i tuđu korist. Ne prepoznaju svi meru, neki je spoznaju prekasno i zato se često dešava da se umerenost dobrih, pogrešno tumači kao slabost i zloupotrebljava. Zato mera mora da ima granice, inače prestane da štiti i počinje da troši onoga ko je nosi.

Inspiracija mi je danas došla sa rokom trajanja i taj rok je istekao. Pobegla je, ali i tišina može da bude priča. U toj praznini je sve moje što nisam rekla… Nešto sam provukla između redova, a ono što nisam, neka čuva tišina. Neke su se ideje samo odstajale, a neke se izgubile u hodniku svesti i više ne znaju kroz koja vrata da se vrate, pa ih odbacim na smetlište.

Pa… do novog puta… naći ce se opet nešto na papiru… rasuto ovde.

P. S. „Dom za s uma sišavše“, zvuči tako utešno, kao da postoji nada…

Nataša ANDRIĆ