Povežite se sa nama

INTERVJU

RADMILA LAZIĆ, PJESNIKINJA Pjesnici žele nemoguće

Objavljeno prije

na

U današnje vrijeme potencira se ,,pozitivna diskriminacija” žena, prije svega, u političko-parlamentarnom životu. Ima, međutim, i žena kojima to nije bilo potrebno. Jedna od takvih žena-predvodnica je i , ,,najveća savremena srpska pjesnikinja”, Radmila Lazić. Nagrađivana i prevođena, ostala je i danas ne manje kritična i ,,vjerna poeziji”. Baš tako, zajedno…

 

MONITOR: U jednom intervjuu za Feral, rekli ste da ste se „demobilisali” 2000-te. Da li je prošlo vrijeme za mitinge i demonstracija?
LAZIĆ: Nikad nisam bila „dobar vojnik” nijedne partije. Demobilisala sam se više puta. Prvi put svojevoljno sam istupila iz SKJ osamdesetih godina, napisavši protestno pismo protiv situacije u zemlji, hapšenja i šikaniranja pesnika i intelektualaca. Drugi put, izašla sam iz Demokratske stranke dok se u njoj vodio stranački raskol, a u zemlji besneo rat. Naravno, nikoga ti moji potezi nisu preterano uzbudili. Ali svejedno, nisam od onih koji se mire sa postojećim stanjem stvari, ili onih kojima je do političke karijere a čiji su „kvaliteti”- lojalnost partiji i servilnost vođi. Pesnici su idealisti, žele nemoguće i kada to nije moguće odustaju u korist svoje muze. Draži mi je vid borbe koji ne sputava individualno mišljenje, pa sam devedesetih sve do dvehiljadite bila aktivni učesnik antirežimskih demonstracija i jedna od osnivačica Civilnog pokreta otpora. Tu se sav moj aktivizam uglavnom završava, osim sporadične podrške akcijama Žena u crnom, nemam više interesovanja za nekakav veći angažman. Sa mitinzima je završeno, a vreme demonstracija i štrajkova verujem dolazi, kao što verujem da dolazi vreme sindikalnog organizovanja, ali pošto se sruše kolaboracionisti i „prodane” sindikalne vođe. Sindikalna borba i borba za socijalna prava i te kako imaju smisla u ovoj eri tranzicije, ali je sve nekako bolesno utuljeno.

MONITOR : Angažman Vam je bio važan još početkom osamdesetih kada je bilo dosta zabrana u kulturi. Šta ste se nadali da ćete tada postići?
LAZIĆ: Ne znam da li smo gajili nekakve nade… Ne sećam se da je postojao nekakav jedinstven plan… Mada svaki poriv pobune priziva neku vrednost, izmenu sistema vrednosti u odnosu na postojeći. Uglavnom to su bile reakcije na delovanje totalitarnog aparata u kulturi, na zabrane i zatvaranja. I u tome su najangažovaniji bili pisci i filozofi, što je negde i prirodno jer su oni najosetljiviji deo društva koji ne može a da ne reguje na represiju. Mada ne bih da uopštavam, jer među tom da kažem duhovnom elitom, uvek ima i po koji ideolog, inspirator ili kolaboracionista režima. Bivalo je tako i u „žešćim” vremenima, u fašizmu, staljinizmu, pa i u Miloševićevo vreme, i pre njega.

MONITOR : Šta se toliko desilo u „Francuskoj sedam” da ona od „najslobodarskije adrese u Srednjoj Evropi” osamdesetih godina, postane desetak godina kasnije, svoja suprotnost?
LAZIĆ: Prevladali su nacionalisti, možda nisu bili brojniji ali su bili grlatiji. Nacionalistička retorika uvek računa sa najelementarnijim ljudskim porivima, odvratno gađa u emocije ljudi, prvo razvejavajući priče o zaveri i ugroženosti zemlje i nacije, sejući tako strah za egzistenciju, za kuću, prag… Nacionalistička retorika se zasniva na tzv. odbrani kolektiva, ona govori u ime „mi”, uništavajući individuu i individualno mišljenje proglašavajući ih za pogubno, izdajničko, plaćeničko ili već… Građanska opcija u Francuskoj 7 uglavnom se držala elitistički, pa i ketmanski, nije htela da ima veze sa svim tim „prljavim” stvarima, rađe je od svega toga „prala ruke” verujući u „kraljevstvo pravde”… koje dakako nikada ne dođe samo.

MONITOR: Može li pjesnik da „laže”? Ko onda profitira, ima li tu poezije?
LAZIĆ: Istina i laž nisu vrednosni književni kriterijumi. Objektivna istina za književnost nije važna. Za publicistiku, istoriografiju – da, to je druga priča. Umetnička proza ili poezija ne računaju sa istinom, već sa istinitošću tj. uverljivošću dela. Umetničko delo, recimo pesma, deluju istinito samo ako su uverljivi, ubedljivi, ako su sredstva koja koristi pesnik bila dovoljno valjana da ga takvima čini. Prvi zahtev poeziji je uverljivost, a ne nekakva istina. Otuda ne možemo ni govoriti o tome da li pesnik može da „laže”, jer je njegovo da stvara iluziju istinitosti, a prema „književnom sporazumu” na čitaocu je da u tu iluziju veruje kao u celu istinu. Pa na tome se zasniva čitava umetnost, na čari verovanja u nemoguće.

MONITOR: Matiji Bećkoviću ste imali šta da zamjerite i to mu „u brk” rekli još 1991?
LAZIĆ: Bećkovićeva pesnička retorika koliko je zavodila druge toliko je bila zavela samog pesnika. Teško je odoleti rečima, a još teže njima vladati. No, pesnik i ne treba da je odgovoran pred državom, petogodišnjim planom ili ekonomijom, već pred semantikom, fonetikom, zvukom… tako je govorio Mandeljštam. Država je pak smatrala drukčije pa ga je ubila. U slučaju Bećković, država, odnosno režim, iskoristili su pesnikove moći. Nedostatak smisla za realnost kod pesnika se gotovo podrazumeva, pa ipak ovde se radi o nečem drugom, o korišćenju uloge pesnika ( kao maga, vrača) u zavođenju „narodnih masa”. Bilo je tu krupnih reči, ali u transu obično nema kontrole. Povišena retoričnost ubija poeziju ali stvara vođe, obično pogubne za one koji im veruju. Bećković je veliki pesnik-parodičar, problem je i u tome što je preozbiljno shvatan kao govornik.

MONITOR: Ima onih koji vole da govore o „rečitosti ćutanja”. Vi se ne slažete?
LAZIĆ: Sve su to samo kukavni izgovori! Kod takvih je lični interes iznad svakog drugog motiva. Među njima najviše je ketmana. Ali i lojalnih, diskretnih sledbenika, savetnika vođa… onih koji rade „iz senke” kao za dobrobit nacije, a u stvari čuvaju svoje d…

MONITOR: Da li je danas moguća „patrijarhalna kultura”?
LAZIĆ: Odakle vam to, pa mi nismo izašli iz patrijarhalne kulture. Naprotiv, ona je restaurisana, tako što je zarad političke korektnosti izvršeno kojegde „lakiranje” i pripuštena pokoja žena na neko važno, obično kontrolisano, mesto, da se ima iluzija njenog učestvovanja u raspodeli kulturološke moći. A kulturološka i politička moć još uvek pripadaju muškarcima. Žene se zadovoljavaju da budu portparolke tuđeg , dakako muškog, mišljenja.

MONITOR: Retradicionalizacija za političke potrebe ženu stavlja u centar nacionalnog populizma kroz kuknjavu o „beloj kugi”. Kako se odbraniti?
LAZIĆ: Ne vidim da je to urodilo nekakvim plodom. Prazna priča. Ta „kuknjava” bi imala smisla kada bi iza nje stajale realna obećanja, poboljšanje statusa žena, briga o naraštaju kroz odgovarajuće propratne resurse, celodnevna obdaništa… kvalitet celokupnog života. Mislim da se žene nisu upecale na ovaj vid populizma, jer one mnogo realnije stoje na nogama od svojih muževa – koji su se dali češće zavesti.

MONITOR: Govorili ste o protjerivanju humora, satire, parodije, erotike iz nagrađivane poezije. A to su „univerzalni sadržaji” ali i subverzivni, kritički. Da li se moćnici iz javnosti, političari ali i „parapolitičari”, nacionalni demijurzi, boje da ne postanu predmet poruge što ,znamo, najlakše ubija lažnu veličinu?

LAZIĆ: Nisam govorila samo o nagrađivanoj poeziji… nego o tendenciji u srpskoj književnosti koju forsiraju kritičari (ono malo što ih je ostalo). Oni su ti koji nečemu daju primat, koji vrednuju i usmeravaju književne tokove. Koji forsiraju književnost velikih naracija, uzvišenih tema, vraćanje iskoni, tradicionalističkoj pesničkoj formi, arhaičnom jeziku… Na taj način, forsiranjem ovih oblika, vrši se proterivanje humora, satire ili erotike… Njihova dikvalifikacija iz tzv. ozbiljnje, nacionalne književnosti. Tako se stvara „preozbiljna”, ambiciozna, a u stvari maniristička, epigonska književnost, kao deo nacionalnog kanona.

Nacionalni pisac

MONITOR: Šta čini pisca „nacionalnim”, ako pokušamo da tome damo „pozitivan” sadržaj? Djelo, angažman na opštem dobru?
LAZIĆ: Pre svega jezik, ali i odnos prema književnoj i kulturnoj tradiciji, nacionalnoj mitologiji, običajima i verovanjima, religiji… To je poželjan književni obrazac za svakog onoga ko bi da se nazove nacionalnim piscem. To su gotovo propisane norme nacionalnog kanona. U različitim periodima društva ili nacije, književnost je imala potrebu da izražava težnje naroda, recimo u romantizmu. Pa ćemo i danas reći za određene narode i nacije kako tek sada iskazuju nacionalne romantičarske težnje, kao što biva sa nekim nacijama iz EX Jugoslavije koje insistiraju na nacionalnoj književnosti, iako im se jezik ne razlikuje od jezika susedne nacije. Izvanknjiževni angažman samo u određenom trenutku može uticati na pristrasno sagledavanje nečijeg dela, ne zadugo. Inače, vrednuje se samo unutrašnji angažman dela, njegova estetska vrednost, nema tu nikakvog vrednovanja po „opštem dobru”. Humanizam nije estetska već etička kategorija. Ne čini jedno književno delo velikim to što se ono zalaže za humane principe, principe od „opšteg dobra”. Nacionalno se u ovom trenutku, i u ovom podneblju, predimenzionira. Političke prilike i državna pitanja ne bi smela da se prenose na književnost. Naravno, nacionalnost se ne može ignorisati, ali ona ne definiše sve. Još je Gete verovao da dolazi epoha univerzalne književnosti, mnogi govore o kosmopolitskoj književnosti. U doba multikulturalnosti teško je govoriti u kategorijama nacionalnog. Na jedno delo, ili pisca, mogu uticati različite kulture i književnosti. Literarni identitet je stvar izbora i uticaja, nije datost sama po sebi. Literarni identitet ne određuje etnička pripadnost. Književna pripadnost jeste određena jezikom, ali književni identitet ne čini samo jezik. Dobar roman pripada koliko nacionalnoj književnosti toliko i svetskoj baštini. A mi se ovde „koljemo” oko toga čiji je Andrić, čiji Meša, a čiji Kiš?

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo