Povežite se sa nama

INTERVJU

RADMILA LAZIĆ, PJESNIKINJA Pjesnici žele nemoguće

Objavljeno prije

na

U današnje vrijeme potencira se ,,pozitivna diskriminacija” žena, prije svega, u političko-parlamentarnom životu. Ima, međutim, i žena kojima to nije bilo potrebno. Jedna od takvih žena-predvodnica je i , ,,najveća savremena srpska pjesnikinja”, Radmila Lazić. Nagrađivana i prevođena, ostala je i danas ne manje kritična i ,,vjerna poeziji”. Baš tako, zajedno…

 

MONITOR: U jednom intervjuu za Feral, rekli ste da ste se „demobilisali” 2000-te. Da li je prošlo vrijeme za mitinge i demonstracija?
LAZIĆ: Nikad nisam bila „dobar vojnik” nijedne partije. Demobilisala sam se više puta. Prvi put svojevoljno sam istupila iz SKJ osamdesetih godina, napisavši protestno pismo protiv situacije u zemlji, hapšenja i šikaniranja pesnika i intelektualaca. Drugi put, izašla sam iz Demokratske stranke dok se u njoj vodio stranački raskol, a u zemlji besneo rat. Naravno, nikoga ti moji potezi nisu preterano uzbudili. Ali svejedno, nisam od onih koji se mire sa postojećim stanjem stvari, ili onih kojima je do političke karijere a čiji su „kvaliteti”- lojalnost partiji i servilnost vođi. Pesnici su idealisti, žele nemoguće i kada to nije moguće odustaju u korist svoje muze. Draži mi je vid borbe koji ne sputava individualno mišljenje, pa sam devedesetih sve do dvehiljadite bila aktivni učesnik antirežimskih demonstracija i jedna od osnivačica Civilnog pokreta otpora. Tu se sav moj aktivizam uglavnom završava, osim sporadične podrške akcijama Žena u crnom, nemam više interesovanja za nekakav veći angažman. Sa mitinzima je završeno, a vreme demonstracija i štrajkova verujem dolazi, kao što verujem da dolazi vreme sindikalnog organizovanja, ali pošto se sruše kolaboracionisti i „prodane” sindikalne vođe. Sindikalna borba i borba za socijalna prava i te kako imaju smisla u ovoj eri tranzicije, ali je sve nekako bolesno utuljeno.

MONITOR : Angažman Vam je bio važan još početkom osamdesetih kada je bilo dosta zabrana u kulturi. Šta ste se nadali da ćete tada postići?
LAZIĆ: Ne znam da li smo gajili nekakve nade… Ne sećam se da je postojao nekakav jedinstven plan… Mada svaki poriv pobune priziva neku vrednost, izmenu sistema vrednosti u odnosu na postojeći. Uglavnom to su bile reakcije na delovanje totalitarnog aparata u kulturi, na zabrane i zatvaranja. I u tome su najangažovaniji bili pisci i filozofi, što je negde i prirodno jer su oni najosetljiviji deo društva koji ne može a da ne reguje na represiju. Mada ne bih da uopštavam, jer među tom da kažem duhovnom elitom, uvek ima i po koji ideolog, inspirator ili kolaboracionista režima. Bivalo je tako i u „žešćim” vremenima, u fašizmu, staljinizmu, pa i u Miloševićevo vreme, i pre njega.

MONITOR : Šta se toliko desilo u „Francuskoj sedam” da ona od „najslobodarskije adrese u Srednjoj Evropi” osamdesetih godina, postane desetak godina kasnije, svoja suprotnost?
LAZIĆ: Prevladali su nacionalisti, možda nisu bili brojniji ali su bili grlatiji. Nacionalistička retorika uvek računa sa najelementarnijim ljudskim porivima, odvratno gađa u emocije ljudi, prvo razvejavajući priče o zaveri i ugroženosti zemlje i nacije, sejući tako strah za egzistenciju, za kuću, prag… Nacionalistička retorika se zasniva na tzv. odbrani kolektiva, ona govori u ime „mi”, uništavajući individuu i individualno mišljenje proglašavajući ih za pogubno, izdajničko, plaćeničko ili već… Građanska opcija u Francuskoj 7 uglavnom se držala elitistički, pa i ketmanski, nije htela da ima veze sa svim tim „prljavim” stvarima, rađe je od svega toga „prala ruke” verujući u „kraljevstvo pravde”… koje dakako nikada ne dođe samo.

MONITOR: Može li pjesnik da „laže”? Ko onda profitira, ima li tu poezije?
LAZIĆ: Istina i laž nisu vrednosni književni kriterijumi. Objektivna istina za književnost nije važna. Za publicistiku, istoriografiju – da, to je druga priča. Umetnička proza ili poezija ne računaju sa istinom, već sa istinitošću tj. uverljivošću dela. Umetničko delo, recimo pesma, deluju istinito samo ako su uverljivi, ubedljivi, ako su sredstva koja koristi pesnik bila dovoljno valjana da ga takvima čini. Prvi zahtev poeziji je uverljivost, a ne nekakva istina. Otuda ne možemo ni govoriti o tome da li pesnik može da „laže”, jer je njegovo da stvara iluziju istinitosti, a prema „književnom sporazumu” na čitaocu je da u tu iluziju veruje kao u celu istinu. Pa na tome se zasniva čitava umetnost, na čari verovanja u nemoguće.

MONITOR: Matiji Bećkoviću ste imali šta da zamjerite i to mu „u brk” rekli još 1991?
LAZIĆ: Bećkovićeva pesnička retorika koliko je zavodila druge toliko je bila zavela samog pesnika. Teško je odoleti rečima, a još teže njima vladati. No, pesnik i ne treba da je odgovoran pred državom, petogodišnjim planom ili ekonomijom, već pred semantikom, fonetikom, zvukom… tako je govorio Mandeljštam. Država je pak smatrala drukčije pa ga je ubila. U slučaju Bećković, država, odnosno režim, iskoristili su pesnikove moći. Nedostatak smisla za realnost kod pesnika se gotovo podrazumeva, pa ipak ovde se radi o nečem drugom, o korišćenju uloge pesnika ( kao maga, vrača) u zavođenju „narodnih masa”. Bilo je tu krupnih reči, ali u transu obično nema kontrole. Povišena retoričnost ubija poeziju ali stvara vođe, obično pogubne za one koji im veruju. Bećković je veliki pesnik-parodičar, problem je i u tome što je preozbiljno shvatan kao govornik.

MONITOR: Ima onih koji vole da govore o „rečitosti ćutanja”. Vi se ne slažete?
LAZIĆ: Sve su to samo kukavni izgovori! Kod takvih je lični interes iznad svakog drugog motiva. Među njima najviše je ketmana. Ali i lojalnih, diskretnih sledbenika, savetnika vođa… onih koji rade „iz senke” kao za dobrobit nacije, a u stvari čuvaju svoje d…

MONITOR: Da li je danas moguća „patrijarhalna kultura”?
LAZIĆ: Odakle vam to, pa mi nismo izašli iz patrijarhalne kulture. Naprotiv, ona je restaurisana, tako što je zarad političke korektnosti izvršeno kojegde „lakiranje” i pripuštena pokoja žena na neko važno, obično kontrolisano, mesto, da se ima iluzija njenog učestvovanja u raspodeli kulturološke moći. A kulturološka i politička moć još uvek pripadaju muškarcima. Žene se zadovoljavaju da budu portparolke tuđeg , dakako muškog, mišljenja.

MONITOR: Retradicionalizacija za političke potrebe ženu stavlja u centar nacionalnog populizma kroz kuknjavu o „beloj kugi”. Kako se odbraniti?
LAZIĆ: Ne vidim da je to urodilo nekakvim plodom. Prazna priča. Ta „kuknjava” bi imala smisla kada bi iza nje stajale realna obećanja, poboljšanje statusa žena, briga o naraštaju kroz odgovarajuće propratne resurse, celodnevna obdaništa… kvalitet celokupnog života. Mislim da se žene nisu upecale na ovaj vid populizma, jer one mnogo realnije stoje na nogama od svojih muževa – koji su se dali češće zavesti.

MONITOR: Govorili ste o protjerivanju humora, satire, parodije, erotike iz nagrađivane poezije. A to su „univerzalni sadržaji” ali i subverzivni, kritički. Da li se moćnici iz javnosti, političari ali i „parapolitičari”, nacionalni demijurzi, boje da ne postanu predmet poruge što ,znamo, najlakše ubija lažnu veličinu?

LAZIĆ: Nisam govorila samo o nagrađivanoj poeziji… nego o tendenciji u srpskoj književnosti koju forsiraju kritičari (ono malo što ih je ostalo). Oni su ti koji nečemu daju primat, koji vrednuju i usmeravaju književne tokove. Koji forsiraju književnost velikih naracija, uzvišenih tema, vraćanje iskoni, tradicionalističkoj pesničkoj formi, arhaičnom jeziku… Na taj način, forsiranjem ovih oblika, vrši se proterivanje humora, satire ili erotike… Njihova dikvalifikacija iz tzv. ozbiljnje, nacionalne književnosti. Tako se stvara „preozbiljna”, ambiciozna, a u stvari maniristička, epigonska književnost, kao deo nacionalnog kanona.

Nacionalni pisac

MONITOR: Šta čini pisca „nacionalnim”, ako pokušamo da tome damo „pozitivan” sadržaj? Djelo, angažman na opštem dobru?
LAZIĆ: Pre svega jezik, ali i odnos prema književnoj i kulturnoj tradiciji, nacionalnoj mitologiji, običajima i verovanjima, religiji… To je poželjan književni obrazac za svakog onoga ko bi da se nazove nacionalnim piscem. To su gotovo propisane norme nacionalnog kanona. U različitim periodima društva ili nacije, književnost je imala potrebu da izražava težnje naroda, recimo u romantizmu. Pa ćemo i danas reći za određene narode i nacije kako tek sada iskazuju nacionalne romantičarske težnje, kao što biva sa nekim nacijama iz EX Jugoslavije koje insistiraju na nacionalnoj književnosti, iako im se jezik ne razlikuje od jezika susedne nacije. Izvanknjiževni angažman samo u određenom trenutku može uticati na pristrasno sagledavanje nečijeg dela, ne zadugo. Inače, vrednuje se samo unutrašnji angažman dela, njegova estetska vrednost, nema tu nikakvog vrednovanja po „opštem dobru”. Humanizam nije estetska već etička kategorija. Ne čini jedno književno delo velikim to što se ono zalaže za humane principe, principe od „opšteg dobra”. Nacionalno se u ovom trenutku, i u ovom podneblju, predimenzionira. Političke prilike i državna pitanja ne bi smela da se prenose na književnost. Naravno, nacionalnost se ne može ignorisati, ali ona ne definiše sve. Još je Gete verovao da dolazi epoha univerzalne književnosti, mnogi govore o kosmopolitskoj književnosti. U doba multikulturalnosti teško je govoriti u kategorijama nacionalnog. Na jedno delo, ili pisca, mogu uticati različite kulture i književnosti. Literarni identitet je stvar izbora i uticaja, nije datost sama po sebi. Literarni identitet ne određuje etnička pripadnost. Književna pripadnost jeste određena jezikom, ali književni identitet ne čini samo jezik. Dobar roman pripada koliko nacionalnoj književnosti toliko i svetskoj baštini. A mi se ovde „koljemo” oko toga čiji je Andrić, čiji Meša, a čiji Kiš?

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo