Povežite se sa nama

INTERVJU

SOJA BISERKO, PREDSJEDNICA HELSINŠKOG ODBORA SRBIJE: Divlji sistem bez pravila i etike

Objavljeno prije

na

„Region je prošao kroz dramatičnu fazu kršenja ljudskih prava tokom ratnih godina od – genocida, zločina protiv humanosti, etničkog čišćenja, svih oblika represije… To je sada iza nas, ali posledice se još osećaju. Povratak iz varvarstva u civilizaciju je dug i naporan. Potreban je veliki napor da bi se povratilo poverenje i eliminisale posledice koncepta stvaranja etničkih država. Sve zemlje naslednice Jugoslavije imaju ambiciju da postanu članice EU i stoga su obavezne poštovati evropske standarde i vrednosti. Za sada su one ugrađene u regionalne ustave, zakone, strategije, akcije i sl. Nažalost, dug je još put do stvarnog prihavtanja novog sistema vrednosti, a time i prisvajanja ljudskih prava kao savremenog koncepta”, kaže na početku razgovora Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora u Srbiji.

MONITOR: Specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević žali se da je na djelu neka vrsta sudske revizije presuda za ratne zločine u Srbiji, kao i da se prema osuđenima za ratne zločine državni činovnici ponašaju blagonaklono. Šta vi kažete?
BISERKO: Mislim da je Vukčević u pravu mada je i Tužilaštvo učestvovalo u reviziji podizanjem optužnica, na primer, u slučaju Dobrovoljačka i Tuzlanska kolona. Tim optužnicama išlo se na tezu da su rat u Bosni počeli Bošnjaci protiv JNA. U slučaju Ganić, londonski sud ga je oslobodio, srpsko tužilaštvo doživelo fijasko pred međunarodnom zajednicom, pokazalo se kao nekredibilno, što piše i u mišljenju londonskog suda. Strategija podizanja optužnica svodi se na relativizaciju odgovornosti tako što se uglavnom sudi počiniteljima zločina, a ne i planerima i institucijama koje su stajale iza njih (na primer, vojska, policija, razne paravojske koje su bile pod kišobranom vojske i sl). Strategija se, u stvari, svodi na amnestiju srpske države.

MONITOR: Kakvi su onda efekti procesa tranzicione pravde u Srbiji i regionu?
BISERKO:Taj će proces trajati decenijama. Ali dosadašnji efekti rada brojnih aktera nisu irelevantni. Nasleđe Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) tek će doći na red. MKSJ je nešto postigao, ipak su osuđeni glavni akteri sa srpske strane. Možda ne u punoj meri, ali dokumentacija, svedočenja, brojni filmovi i drugi dokazi – sve to je uticalo na svest ljudi. Nije reč o tome da se ne znaju činjenice. Mnogo ozbiljniji je problem poricanje društva u Srbiji. Elite odbijaju da budu faktor pokretanja dijaloga o ratovima devedsetih, prvenstveno zbog toga što su bile deo projekta. Bilo tako što su direktno učestvovale u kreiranju ratne atmosfere, bilo davanjem legitimiteta fabrikovanim ,,istinama”, ili, pak, prećutnom podrškom. Mnogi su napravili karijere na podršci Slobodanu Miloševiću. Najveći problem, dugoročno gledano, su mlade generacije koje odrastaju na tim istorijskim falsifikatima.

MONITOR: Da li je ,,simbolički” pokazatelj uspješnosti proevropskih političara i javnih djelatnika u Srbiji slika Tomislava Nikolića na komemoraciji Nelsona Mandele u društvu američkog predsjedničkog para ili ovo najnovije, nastupi Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, prvih ljudi srpske vlade, koji otpočinju pregovore sa EU?
BISERKO: Dobro je da se Srbija ,,civilizuje” pogotovo glavni akteri projekta Velike Srbije. Nažalost, mi nemamo alternativnu političku eliitu. Rekla bih da je najviše iskoračio Ivica Dačić, ne samo na verbalnom nivou, već i učinkom. Vučić je dogmata i još nema rezultate – sve se svodi na konstantnu predizbornu kampanju koju treba kapitalizovati prevremenim izborima. Naprednjaci su dostigli vrhunac i sad žele da ga materijalizuju. Mnogo će zavisiti i od Demokratske stranke i njene konsolidacije. Kad je reč o predsedniku Srbije, on u velikoj meri simbolizuje većinsku Srbiju, nažalost. Njegovi gafovi i lažni pokušaji da se predstavi kao napredan političar nisu uverljivi. Sadašnju političku postavku trebalo bi gledati kao deo procesa koji je neminovan. Ona je realnost Srbije. Milošević je potrošio ono što je bilo najbolje u Srbiji, njemu je velika većina pružila podršku. Sadašnja situacija je posledica toga. Alternativa se stvara s mukom i s brojnim opstrukcijama. Naravno, treba upozoriti i na nezrelost političara koji nemaju viziju i ne osećaju moralnu obavezu da Srbiju što pre distanciraju od prošlosti i da prihvate odgovornost za devedesete.

MONITOR: Kako izgleda ova dinamika unutar najveće partije na vlasti, gotovo raskol Nikolića i Vučića koji se još prikriva?
BISERKO: Ne bi trebalo potcenjivati snagu Nikolićeve struje koja je utemeljena u partiji, rekla bih, i u društvu. Najvažnija je ipak veza sa Rusijom. Nikolić je imao punu podršku Rusije u predizbornoj kampanji, Rusi su naterali Dačića da se okrene naprednjacima i raskine koaliciju sa demokratama. To ne znači da Boris Tadić i sam nije odgovoran za poraz. Odgovoran je posebno za situaciju posle izbora, jer nije prihvatio poraz dostojanstveno. Demokrate su pobedile u Beogradu i u Vojvodini i nisu uspele da to zadrže. Mora se priznati da su bili izloženi i užasnom linču. Vučić je iskoračio retorički, veoma je dogmatizovao problem korupcije i na tome je dobio podršku. To je privremeno jer naprednjaci, osim sporazuma sa Briselom (što jeste istorijski iskorak za Srbiju) nisu ništa pomerili u Srbiji. Glasači će tražiti konkretne rezultate na ekonomskom planu. Tu neće biti skoro nekog poboljšanja. Može se reći da je reč o procesu koji teče od 5. oktobra. Počelo je saradnjom sa Hagom, zatim dijalogom sa Kosovom (koji je završio Briselskim sporazumom). I tek sad dolazimo na unutrašnje uređenje Srbije. Predstoji promena ustava, decentralizacija, usaglašavanja nacionalnog zakonodavstva sa evropskim, transformacija i tranzicija. Biće padova i uspona, mešanja Rusije, pre svega otpora u samoj SNS.

MONITOR: Šta će biti sa demokratijom u Srbiji ako najveće stranke u opoziciji najviše brinu o saradnji sa naprednjacima?
BISERKO: Srbija nema profilisane stranke, svi brinu koliki deo kolača mogu da dobiju. Nema vizije, nema principa, ni odgovornosti. Za sada su samo DSS I LDP jasno profilisani. LDP ne bi smeo da odustane od svog profila u koji je uložio mnogo truda i na kojem je pridobio podršku najliberalnijeg dela društva. Svako pomeranje će ga koštati te podrške, novu bazu neće steći. Koalicije su, naravno, legitimne, ali ipak i one se uspostavljaju po nekakvim kriterijima. Mnogi su već potrošeni i u koaliciji obezbeđuju preživljavanje. Mislim da je to normalna pojava u ovakvim društvima sve dok neko ne bude imao dovoljno hrabrosti da javno kaže neke stvari koje će Srbiji pomoći da se oslobodi hipoteke Miloševića i iskorači u neki drugačiji prostor. Prostor koji podrazumeva preuzimanje odgovornost za prošlost, a time i za budućnost. Neke stvari treba da se stave na svoje mesto. Srbija je poražena, ali njena ideologija nije. Rehabilitacija četništva i dalje stvara tenzije sa regionom, ali i unutar Srbije. Četništvo je simbol rasizma i isključivosti i pod njegovim znakom su se vodili ratovi devedestih. Rehabilitacija četništva utvrđuje vrednosti sa kojima Srbija neće biti rado viđen partner u regionu, zbog nepovernja i sumnje da nije odustala od aspiracija. Sve su postkomunističke zemlje prošle fazu vraćanja na ideologije koje su dovele do komunističkih revolucija – znači, na fašističke. Mnoge zemlje ne mogu da se odmaknu od te paradigme. Čak je i okvir EU nedovoljan da se izbori sa tim fenomenom, na primer u Mađarskoj ili nekim baltičkim zemljama, i, naravno, na Balkanu.

Nemam povjerenja u iskrenost novih vlasti

MONITOR: Zbog otvaranja slučaja Slavka Ćuruvije specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević se hvali uspjesima?
BISERKO: U slučaju Ćuruvija sada se barata poznatim činjenicama. Nadam se da će slučaj ipak biti doveden do kraja. Nemam puno poverenja u iskrenost novih vlasti, kao ni ranijih kad je reč o zločinu. Međutim, u toku je proces koji niko ne može kontrolisati. Reč je o međusobnom optuživanju i iznošenju dokaza jednih protiv drugih. Zločinački poduhvat rasvetliće njegovi glavni akteri, jer se svi bore za opstanak. Ipak je proteklih godina bilo raznih pritisaka, kako iz vana, tako i iz samog društva. Došlo je do izvesne kulminacije dokaza. Sada i sami Srbi otkrivaju zločine, kao, na primer, onaj u Tomašici. Vučić govori o ubistvima mladića u kafiću Panda u Peći, 1998. Tad je u srpskim medijima pisano o albanskim zločinima. Sve to je bilo u funkciji radikalizacije Albanaca i pripreme za ono što se dešavalo 1999. To je pre toga bio slučaj i sa Hrvatskom (skrnavljenje srpskih i jevrejskih groblja, kao i brojni drugi incidenti), kao i u Bosni. To je radio KOS, jer je to bio način da se druga strana optuži za zločine, i time opravda agresija Beograda.

Izbori neće donijeti velike promjene

MONITOR: Sada znamo da će biti i vanrednih i republičkih izbora. Popularnost naprednjaka, po nekim procjenama, mogla bi im donijeti većinu u parlamentu. Kako vi vidite prilike?
BISERKO: Izbori su sad izvesni, uprkos otpora međunarodne zajednice, jer se smatra da će usporiti reforme. Oni neće doneti velike promene. Naprednjaci žele da kapitalizuju svoju popularnost. Ovo je maksimum koji su mogli postići – mislim da su svesni toga. U budućnosti će biti sve teže. Naprednjaci su sada pokret i verovatno se žele konsolidovati kao partija. Pokazatelj će biti i beogradski izbori i sposobnost demokrata da izvuku lekcije. Demokrate su imale najveći potencijal u ljudima. Ono što treba da urade, jeste distanciranje od nacionalizma koji je doveo Srbiju u tragičnu situaciju. Dakle, neophodno je jasno njihovo pozicioniranje prema granicama, pre svega Bosni i Kosovu, susedima, unutrašnjem uređenju Srbije, zločinima. Demokratska stranka bi trebalo da bude važan akter promena i zato ima veliku odgovornost za sadašnju situaciju.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo