Povežite se sa nama

INTERVJU

SONJA PRODANOVIĆ, EKSPERTKINJA ZA ODRŽIVI RAZVOJ: Vrijeme preispitivanja

Objavljeno prije

na

Govorimo o ekologiji, o održivom razvoju, o štednji energije i sličnim globalno-lokalnim mukama, ali izgleda da u stvari za to malo marimo, pa se pokazuje da često i ne razumijemo najbolje šta to znači. Zato smo za sagovornicu pozvali Sonju Prodanović, arhitekticu, rodjenu Dubrovčanku, koja je postdiplomske studije i magistraturu završila na jednom od najprestižnijih svjetskih univerziteta, University college of London i učestvovala desetak godina u urbanističkim projektima Londona. Danas je, nakon rada u Institutu za arhitekturu u Beogradu, čest učesnik velikih međunarodnih skupova koji se bave održivim razvojem naše planete, ali i društvenim kretanjima koja bi taj razvoj trebalo da omoguće. MONITOR: Vi ste 90-ih učestvovali na projektu kojim bi se Crna Gora predstavila kao „ekološka država”. Koliko je bilo ozbiljnosti i strategije u tome?
PRODANOVIĆ: Iako sam bila počastvovana činjenicom, da sam uključena u tim eksperata jednog velikog ekološkog i konceptualnog projekta, već u prvim raspravama nisam bila jedina koja je sporila atribute “državnosti” koncepta . Međutim, sama činjenica da Crna Gora obiluje tolikim diverzitetom prirodnih lepota i resursa, artefakta urbane, kulturne spomeničke baštine, svakako da je bila ozbiljna osnova za elaboraciju posebne strategije, koja bi uzdigla ,,brendirala” i teritoriju i društveni razvoj.

U to vreme posle Samita u Riju, mnoge zemlje i sa manje takvih potencijala, uobličavale su slične nacionalne projekte, nazivajući ih uglavnom ,,Agenda 21 za održivu XY”!

Nažalost u tom istom trenutku pa i u istim krugovima, neki naši ne samo političari već i eksperti, izrađivali su naveliko ,,etno mape prostora” novih država rastočene nam zajednice, koje su planirali da realizuju tzv. ,,humanim preseljenjem naroda”.

Sam apsurd, da možete istovremeno socijalne i razvojne probleme tako olako rešavat i podržavati u oružanom sukobu, a i prezentovati se kao ekolog, bilo je strukovno i moralno vrednosno nespojivo i za mene lično neprihvatljivo.

Tu se javio i niz ozbiljnih problema filozofsko-pravnog i sustavno konstitutativnog karaktera. Atribut ekologije je predstavljao po mom uverenju „dimnu zavesu”, a time direktno i degradirao celu ideju inače legitimnog i poželjnog strateškog nacionalnog cilja.

MONITOR: I Crna Gora kao nezavisna država želi da se predstavi kao „ekološka”? Koliko se u takvu samoreklamu vjeruje?
PRODANOVIĆ: U kontekstu ovakvog pogrešnog „prvog koraka”, ali nažalost i onoga što se de-facto dogodilo u zadnje dve decenije (brojnih loših lokacionih poteza, resursno, pejzažno, urbanistički i ekonomsko otežavajućih) današnja Vlada Crne Gore mora da rehabilituje, ali i na drugačiji način da elaborira atribute „održivosti” i ekološke unikatnosti svog razvojnog, ali i rehabilitacionog koncepta društva i ekonomije, ali i prostora.

MONITOR: Često pominjete značaj lokalnih samouprava za održivi razvoj i kažete da su sela i seosko stanovništvo potcijenjeni u koncepcijama održivog razvoja našeg regiona.
PRODANOVIĆ: Sve evropske i međunarodne strategije i brojne Konvencije, koje su osnova privlačenja investicija, interregionalne i regionalne saradnje i EU integracija, zasnivaju se na ulozi lokalne samouprave i civilnog društva, pod premisom „misli globalno deluj lokalno”.

Ali tamo gde nema čoveka i organizovane zajednice, tamo nema ni ,,građana/čuvara” prirodnih resursa. Naša klizišta, uništena staništa autohtonog biodiverziteta, problemi poremećaja ili kvaliteta izvornih voda, (a o kvalitetnoj zdravoj hrani ili o hrani uopšte da i ne govorimo), najbolji su dokazi ,,na terenu”, posledica su poluvekovne zanemarenosti ruralne politike. Real socijalistička paradigma razvoja „ubrzane industrijalizacije kroz ubrzanu urbanizaciju”, marginalizovala je i izopštila seosko stanovništvo iz dinamike društvenog modela.

Tu je i dalje vladao patrijarhalni model i običajno pravo. Naravno da je žena tu najviše eksploatisana, jer je i socijalna mobilnost mlađe generacije i održavanje ekonomije skučenog domaćinstva bilo uglavnom (i danas jest!) zasnovano na proizvodu njenih ruku. Često se i sama pitam kad sa merakom kupujem na našim još uvek bogatim pijacama i gledam promrzle prste starice mlekarice ,,čije će to ruke sutra hraniti naše konurbacijske gradove”!

MONITOR: Izvori energije su izgleda pitanje svih pitanja. U Srbiji su neki ministri lobirali za podizanje nuklearki, a u Crnoj Gori se godinama vodi velika bitka vlasti, tajkuna i civilnog društva da se na Morači ne podižu hidroelektrane. Da li su to odjeci svjetskih događaja na ovom planu?
PRODANOVIĆ: U trenutku kad ceo svet sa zebnjom očekuje nepredvidi sled događanj u reaktorima Fukušime, u tehnološki i radno najsavesnijoj naciji, suvišno je i razglabati što misle naši, a posebno ministri. Pre dvadesetak godina javno mnenje u Jugoslaviji uz široki dijalog stručnjaka i političara, stavlio je moratorij na to pitanje. Evo danas vidimo da su sve evropske zemlje hitno i odmah postavile pitanja svojim nuklearnim postrojenjima i programima. Nadajmo se da će i naše strategije biti razmatrane u okviru šireg evropskog doma!

MONITOR: Kako zalihe uglja, nafte i gasa nisu neiscrpne, a tvrdi se da alternativni izvori energije ni približno ne mogu pokriti deficite ovih tzv. klasičnih izvora energije, da li bi trebalo da razmišljamo o ozbiljnoj štednji i kako?
PRODANOVIĆ: To je teme za sebe, ali svakako populacija na planeti se za 20-39 godina duplira, ovi resursi su pri kraju, živimo u visoko urbanizovanom energetski zavisnom modelu, klimatske promene su evidentne, uz prirodne kataklizme očigledno moramo menjati modele potrošnje i proizvodnje, a to znači radikalan zaokret u mnogo čemu.

MONITOR: Srbiju je posjetio Vladimir Putin. Tvrdi se da je došao da Beogradu ponudi na potpis svoju strategiju evropske bezbjednosti. Gdje je tu veliki međudržavni posao sa Južnim tokom? Vi ste oko toga skeptični i iz nekih „tehničkih” razloga?
PRODANOVIĆ: Smatram da je loše što je sa predstavnicima političkih partija u parlamentu Putin razgovarao samo po dva i po minuta, a zatim našao više vremena za fudbalsku utakmicu mladih reprezentacija.

Što se tiče mog skepticizma oko trase Južnog toka, smatram kao arhitekta, urbanistkinja da je polaganje cevovoda u dubine Crnog Mora tehnološki i investiciono ,,faraonski” poduhvat, možda isto tako ekološki opasan kao i ovi ,,bezbedni” reaktori u Japanu.

I područje Crnog Mora i Turske obale spada u visoke seizmičke zone, a moreplovci svedoče i o posebno atipičnim snažnim podvodnim strujanjima u tom dubokom moru. Možda je ipak bolje rešenje dogovoriti se, politički i ekonomski stabilizovati odnose sa Ukrajinom.

Jer kako kažu naši ribari u Malom Mistu „hvali more drž se kraja”.

Nadam se da će pravi odgovor na ovo doći posle ekspertne, globalne procene multiplikovanih rizika koji su pogodili Japan, ali sa dodatnim obzirom na balkanske navike.

Cijena masovnog turizma

MONITOR : U deceniji za nama, u Crnoj Gori se desio veliki promet nepokretnosti, naročito na primorju a sjever je ostao bez razvojnih projekata. Sada interesovanje za kupovinu opada, a turizam ne uspijeva da ispuni prognoze vlasti. Kažete da je svuda u krizi tzv. masovni turizam?
PRODANOVIĆ: Kao što vidite i to je već samo po sebi negacija ideje tzv. ,,ekološke države”. Masovni turizam u suštini je ekološki, resursno i investicijski nestabilna, visoko rizična ekonomska kategorija. Elitni gradovi, kao sto su Firenca i Venecija, godinama se bore ne samo protiv masovnog turizma, već i tendencija da postanu „gradovi- otvoreni muzeji” bez lokalnog stanovništva, urbanog života. Procesi pomenute prodaje i lokacijski neracionalne gradnje turističkih potencijala, stvorili su još jedan veliki problem, a to je proporcionalno visoka, nestabilna koncentracija stanovništva u glavnom gradu ili u dva grada na moru. Došlo je tako skoro i do totalnog „pražnjenja” ruralnih područja i teritorija izvanrednih potencijala prirode. Pre dva dana obeležavan je Svetski dan voda i ne znam kako će Crna Gora savladati taj konflikt između industrije prerade otpada ili izgradnje energetskih objekata na primer na Tari, zaštićenoj UNESCO listom, a u trenutku kad voda za piće postaje jedan od svetski najzaštićenijih resursa.

Propuštene šanse Budve

MONITOR: Radili ste projekte uređenja dijela primorja, pa i za Budvu. Šta kažete danas za raspolaganje arhitektonskom baštinom u Crnoj Gori, posebno u Budvi i za spremnosti vlasti da sa investitorima sa raznih strana žrtvuje izgled crnogorske obale?
PRODANOVIĆ: Bila sam uključena u projekt UN Južnog Jadrana posle zemljotresa, na izradi studija za GUP Budve.Uradila sam studiju obnove spomeničke baštine, a samoinicijativno sam proširila zadatak i na paštrovska sela, koja su također stradala, ali bila potpuno zanemarena u percepciji ,,glavnih” urbanista. Dvoje kolega koji su radili istu temu za područje Bara i Ulcinja imali su slične vizije. Zaokružili smo ih predlogom da se čitav obalni pojas zaštiti a da se objekti povuku na kosine, stepenasto arhitektonski i pejzažno oblikuju po uzoru na raniji projekat za hotele u Miločeru prof. arhitekte Eda Ravnikara. Predlagali smo rekonstrukciju i zaštitu tradicionalnog arhitektonskog izraza brdskih paštrovskih sela u kojima se moglo naći rešenje za elitni, tematski turizam. Smatrali smo da je podjednako značajno u obnovi zaštiti i maslinjake, dubovu šumu, suhozide, makiju, borove i čemprese, kao i samu arhitektonsku morfologiju i objekte. Poljski arhitekta Ciborovski, vođa ovog UN projekta, bio je impresioniran našim studijama. Međutim one nisu kasnije bile nikakva obaveza ni inspiracija urbanistima i arhitektima GUP-a i DUP-ova, koji su uradili ono što danas vidimo na toj unikatnoj obali. Zato podržavam sve one koji se bore da se ovakva devastacija zaustavi, ali skrećem i pažnju da postoje obavezujuće norme izgradnje i zaštite u mediteranskom pojasu o kojima javnost i lokalna struka malo zna, a nadležni ih zaobilaze: postoji asocijacija jadranskih gradova sa centrom u Ankoni, koordinacija UNESCO gradova sa centrom u Susu-Tunis i centar MAP u Barceloni, koji koordinira pitanja održivog razvoja i alternativne energije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo