Povežite se sa nama

INTERVJU

SRĐA POPOVIĆ, ADVOKAT: Demokrate su proizvele Nikolića

Objavljeno prije

na

Srbija se nalazi u nekoj vrsti ne samo političkog već i doslovno upravljačkog interegnuma. Ima novog predsjednika, nema vladu i ne zna se kada će je dobiti. Zašto današnja podjela moći izgleda ovako i kako da građani sa tim izađu na kraj, razgovarali smo sa advokatom Srđom Popovićem, dobrim tumačem srpskih prilika MONITOR: Šta su po vama pokazali nedavni izbori u Srbiji: da li su „intelektualci sa belim listićima” ili apstinencija velikog broja birača „skrivili” pobjedu Tomislava Nikolića?
POPOVIĆ: Može se apstinirati na izborima na dva načina: tako što ne izađete na izbore ili tako što hotimično ubacite u glasačku kutiju nevažeći, recimo precrtani, listić. To ima isti cilj i efekat na rezultat izbora. Razlika je izmišljena od strane gubitnika prošlih izbora jer bi bilo politički pogubno ,,okriviti” za rezultat skoro milion i po apstinenata, lakše je okriviti 170 hiljada ,,belih listića”, mada su i oni samo i isključivo apstinenti. A najlakše je okriviti nekoliko intelektualaca koji su pozivali na ,,belo glasanje”, odnosno apstinenciju. Sve je to posledica odbijanja gubitnika izbora da u samima sebi potraže razlog za nezadovoljstvo građana koje je, naravno, osnovni uzrok apstinencije. (Pa čak i ovo tek pod neproverivom pretpostavkom da bi apstinenti, da su glasali, u većem procentu glasali za Tadića nego za Nikolića). Da zaključimo, pobedu Tomislavu Nikoliću doneli su glasovi njegovih birača. Sve ostalo je spin gubitnika.

MONITOR: Koja je „prečica” duža za kakvo-takvo napredovanje Srbije: „nova politička dinamika” sa Nikolićem ili „sitni koraci” sa Tadićevom ekipom koja se preporučivala kao nezamenljiva na svim pozicijama zakonodavne i izvršne vlasti?
POPOVIĆ: Sitni koraci su postali suviše sitni, pa su se čak povremeno pretvarali u korake unatrag. Ideja glasanja za manje zlo, na koju je računala DS, postepeno je kompromitovana, pre svega zato što je samozadovoljno manje zlo tokom poslednje 4 godine postajalo sve veće, a ono veće zlo (bar prividno) postajalo sve manje. Demokratska stranka nije uviđala koroziju reazlika između većeg i manjeg zla. Birači su prozreli da glasanje za manje zlo vodi u ćorsokak, jer oslobađa DS od svake odgovornosti.

Dobro ste primetili da je ovim, za bivšu vlast, šokantnim rezultatom, stvorena nova politička dinamika. Odjednom su svi primetili greške bivše vlasti. Odjednom je otkriveno da predsednik republike ima vrlo ograničena ovlašćenja, da je zemlja opasno prezadužena, da nam bez striktnih i nepopularnih mera štednje preti bankrot, inflacija, dalja devalvacija domaće valute, porast nezaposlenosti, grčki scenario i još gore. Izveštaj Fiskalnog saveta sa ovakvim pesimističkim ocenama obelodanjen je dva dana posle izbora, iako je donet još u februaru. Da li bi i kada bio obelodanjen da je Tadić reizabran? Odjednom, svi znaju da je DS tokom svoje vladavine strogo kontrolisala medije. Odjednom su se svi setili, svojevremeno sakrivanog i generalno prećutanog, izveštaja Verice Barać u kome su detaljno opisani mehanizmi ove kontrole. Odjednom su svi shvatili svu nepouzdanost i pristrasnost takozvanih političkih analitičara, agitatora Borisa Tadića i DS.

Ako pod izrazom ,,nova politička dinamika” podrazumevate promene o kojima ovde govorim (ovo iznenadno otkrivanje tople vode), onda je svakako ta dinamika dobrodošla.

Ovo je trenutak istine, politički protivnici su jedni druge uspešno raskrinkali, slika je ružna, ali je verna.

MONITOR: Kakvu igru, po vama, igra sada Ivica Dačić koji je za saveznika u sastavljanju nove vlade Srbije, uzeo i Milorada Dodika?
POPOVIĆ: Dačić nijednog trenutka nije odustajao od takozvane nacionalno svesne patriotske politike Miloševićevog režima. U početku se bio pritajio, a zatim je, ohrabren udvaranjem DS, sve otvorenije počeo da pokazuje političke mišiće. To je ulivalo pouzdanje njegovoj stranci i njenim glasačima. Politika koju danas vodi Ivica Dačić otvoreno je nacionalistička, a ona se može najbolje ispoljiti u odnosu prema Republici Srpskoj i Kosovu. Potpuno je normalno što Dačić sada traži saveznika u Miloradu Dodiku, čoveku koji nije odustao od projekta podele Bosne, projekta čiji je autor SPS. Potpuno je normalno i to što od Demokratske stranke, poput Koštunice, traži sanitarni otklon prema Čedomiru Jovanoviću.

Od 2000. godine i sukoba Đinđić-Koštunica u Srbiji postoje samo dve stranke, proruska nacionalistička i prozapadna demokratska. Granice između njih su u međuvremenu malo zamagljene. One su zamagljene prvo od strane DS, o čemu sam već govorio, a onda i tobožnjim proevropskim zaokretom SPS-a i SNS-a. Taj zaokret je, po meni, prividan i privremen, a mislim da je to i percepcija njihovih birača: dobro, vremena su takva, šta nas košta da se izjašnjavamo za Evropu, to je stvar daleke budućnosti, u međuvremenu možemo još tri puta da se predomislimo, kada malo ojačamo.

MONITOR: Kako ocjenjujete pozivanje Tomislava Nikolića na Deklaraciju o Srebrenici koju je usvojila Skupština Srbije?
POPOVIĆ: DS i Tadić, u nameri da pacifikuju nacionaliste, pristali su na besprincipijelni kompromis, da se u Deklaraciji o Srebrenici eksplicitno ne pominje genocid. Time su dali priliku Nikoliću da iskoristi ovu nedorečenost Deklaracije i da se poziva na nju u svojoj tvrdnji da genocida nije ni bilo.

Nikolić, ipak, nije u pravu. To je plitak sofizam. Deklaracija upućuje na kvalifikaciju ,,strašnog zločina” koji se dogodio u Srebrenici, iako to čini na posredan način. U Deklaraciji se kaže da je taj ,,strašni zločin” izvršen ,,na način koji je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”. Svi znaju da je Međunarodni sud pravde kvalifikovao taj zločin kao zločin genocida. Deklaracija o Srebrenici, ipak, prihvata tu kvalifikaciju: radilo se o genocidu.

MONITOR: Vidite li rješenje za problem visokog stepena organizovanog kriminala koji je zajednički zemljama Zapadnog Balkana?
POPOVIĆ: U haosu 90-ih, kada su te zemlje ne samo ogrezle u kriminal svake vrste, i kada su i same države često delovale kriminalno, stvorena je situacija koju je vrlo teško menjati i uz najbolju volju. Države Zapadnog Balkana su neuspele države (failed countries), sistemski nagrižene korupcijom, njihove granice su vrlo porozne, ili čak nedefinisane kao u slučaju Srbije. Ne vidim lako i brzo rešenje za ovaj problem.

Naopaka Tadićeva strategija

MONITOR: Odgovornost za 90-e godine kao da je sve manje relevantna u odlučivanju birača. Kako tumačite to da autori kampanje DS i Borisa Tadića tek sada u značajnoj mjeri podsjećaju građane na breme prošlosti svojih glavnih rivala?
POPOVIĆ: Pojednostavljeno je reći da su ,,greške i nesposobnost vlasti” potisnule u drugi plan ,,odgovornost za 90-e”. Nisu to bile bilo kakve greške. Te greške su se sastojale u postupcima i odlukama DS-a koje su jasno i nedvosmisleno relativizovale odgovornost za 90-e. U takve greške bih svakako ubrojao: besmisleni slogan ,,I Kosovo i Evropa”; donošenje Rezolucije o Kosovu, za koju je Dačić odmah tačno primetio da je samo nastavljanje politike SPS-a; izglasavanje preambule Ustava; izjednačavanje ,,dva bola”, onog za Đinđičem i onog za Miloševićem; donošenje Rezolucije o Srebrenici iz koje je izbačena reč genocid; odugovlačenje sa isporučivanjem Mladića; Deklaracija o nacionalnom pomirenju sa SPS-om; rehabilitacija Draže Mihajlovića; ,,normalizovanje” otcepljenog krila radikala itd.

Takvim postupcima DS je ukidala bitne razlike između sebe i ,,odgovornih za 90-e”. Zbog toga je, samo par meseci pre izbora, u javnosti, pa i u medijima koje DS kontroliše, spontano postavljeno pitanje: da li se vraćamo u 90-e? S druge strane, uz pomoć DS, Nikolić je promovisan u novorođenog Evropljanina. Tek u kampanji, kada je kasno shvaćeno da ovo sistematsko klizanje Demokratske stranke ka populističkom nacionalizmu ukida sve bitne razlike između njih i SNS-a, DS je video da je vrag odneo šalu, da su stvorili od Nikolića isuviše opasnog konkurenta. Tek onda se DS setila mračne prošlosti Tomislava Nikolića. Naravno, bilo je kasno. Bilo je kasno podsećati na četničku titulu vojvode Tomislava Nikolića, kad istovremeno sami vodite proces za rehabilitaciju četničkog nadvojvode Draže Mihajlovića.

Cela ta strategija je posledica kukavičke i naopake strategije Borisa Tadića koji je, u ime ,,sigurnosti”, (njegov slogan na poslednjim izborima) nastojao da zauzme poziciju nekakvog Kralja Ujedinitelja. U zemlji razdiranoj između proevropskih želja i teške, nerazrešene i traumatične prošlosti, takva kratkovida strategija je u stvari samoubilačka.

Povratak pučista

MONITOR: ,,Kaput” demokratizacije Srbije krojen je 2000. Bez ustavotvorne skupštine, otvaranja dosijea, lustracije… Kako se onda očekivalo, u DS ali i u velikom dijelu javnosti, da radikali-naprednjaci ili SPS, neće ponovo doći na vlast, prilagođeni novom mejnstrimu?POPOVIĆ: Naravno, sada svi znaju da je taj ,,kaput” krivo skrojen. Reč je o famoznom 5. oktobru. Ljudi koji su učestvovali u tom događaju voleli su da veruju da podvlače crtu ispod teških godina diktatorskog i kriminalnog režima. Međutim, kao što je Napoleon jednom rekao, revolucije dižu jedni ljudi, a drugi se njima koriste. Iza javnih kulisa 5. oktobra sklapali su se sasvim drugačiji politički dilovi. Po meni, 5. oktobar je u suštini bio delimično revolucija, a delimično puč. Revolucija na ulici a puč na dvoru (da bi se zaustavila revolucija). Koštunica je bio kandidat obe strane, dakle, i kandidat vlasti i kandidat opozicije, s tim što je odmah pokazao gde mu je srce. Obe strane su ga izabrale iz istog razloga – od svih ljudi iz opozicije ideološki je bio najbliži Miloševiću.

Miloševića su izdali njegovi, kada je samoubilačkom politikom počeo sve da ih ugrožava, izdala ga je vojska, izdala ga je policija, izdali su ga najbliži saradnici, izdali su ga ratni profiteri, izdali su ga čak i Rusi kad je postalo nemoguće braniti ga. Koštunica će se potruditi da spase njegovu ideologiju i odbrani stare političke ciljeve. On je nastojao da tretira Miloševića i SPS kao legitimne i najvažnije predstavnike nove opozicije, s ciljem da mu Milošević postane ,,omiljeni opozicionar”, kao što je on to svojevremeno bio Miloševiću. Pa čak i da ga, što da ne, u nekom trenutku vrati na vlast. Đinđićeva vlada, delom i da bi se zaštitila od takve mogućnosti, izručila je Miloševića Hagu, ali je zato Đinđić i ubijen. I tako sada, 12 godina posle 5. oktobra, Toma Nikolić i Ivica Dačić (nekad poznati kao lideri ,,crveno-crne koalicije”) postaju najveći pobednici ovih poslednjih izbora. Daćič i javno trijumfuje: konačno je ispravljena sudbonosna ,,nepravda” počinjena 5. oktobra. Besprincipijelne i samodestruktivne koncesije, koje je Tadić davao ovom nacionalističkom bloku u naivnoj nadi da će ih pacifikovati, na kraju se mu se osvetile. To može biti iznenađenje samo za one koji nisu razumeli dramu koja se odvijala ispod površine političke scene, od 5. oktobra do danas.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO U SARAJEVU: U RS se dijeli oružje grđanima kao ’91

Objavljeno prije

na

Objavio:

I Ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske, bazirane na teritorijalnim pretenzijama prema BiH, življe su nego ikada ranije. Evropa i svijet gledali su na krvavi raspad Jugoslavije bez komentara, osim svijetlih likova poput Alexandra Langera, pisca i člana Parlamenta Evrope koji se ubio u znak protesta protiv beskrupuloznog ćutanja Evrope i njenih institucija. Pitanje je samo hoće li ponovo ćutati

 

MONITOR: Na nedavno održanom sastanku ministara inostranih poslova zemalja članica EU, u izvještaju koji je podnio Žozep Borelj, posebno je naglašena zabrinutost u vezi sa situacijom na Zapadnom Balkanu. Poznajete različite sredine tog prostora – kako Vama izgleda Zapadni Balkan danas?

BROZ: Izgleda mi, kao i više od poslednje tri decenije, kao bure baruta – što uopšte ne čudi. Zamislite Nemačku da su njoj posle Drugog svetskog rata saveznici ostavili na vlasti nacional-socijalističku partiju i sve Hitlerove saradnike. Ta partija je i danas zakonom zabranjena, a dvadeset tri od dvadeset četiri u Nirnbergu suđena ratna zločinca osuđena su na smrt nakon suđenja koja su trajala tri i po godine. Ovde se dogodilo upravo suprotno: nakon ratova od 1995. do 1999. sve nacionalne (čitaj: nacional-socijalističke) partije koje su organizovale ratove i vodile ih, ostale su na vlasti do danas. A suđenja za ratne zločine u ICTY trajala su gotovo trideset godina. Sve u ime ljudskih prava okrivljenih, koji su ubili više od 100.000 građana i raselili samo u BiH 2,5 miliona. Ideolozi tih zločina u najvećem broju i danas vladaju prostorima Zapadnog Balkana, kao članovi najjače mafije organizovanog kriminala u Evropi, birani od strane preplašenih građana, s blagoslovom iste te EU.

MONITOR: Mogu li se stvari na Zapadnom Balkanu uopšte poboljšati za „obične ljude“, bez pritisaka i uslovljavanja od stane međunarodnih civilnih i vojnih organizacija, EU, SAD?

BROZ: Goloruki građani ne mogu izaći na kraj sa onima koji imaju svu vlast, novac, trenirane i plaćene ubice za ratove koje su vodili i koje ponovo žele voditi. Dovoljno bi bilo kada bi sve te međunarodne institucije skupile sav dokazni materijal koji imaju, jer ovde se nalaze više od trideset godina, a prate i registruju pomno sve kriminalne radnje, i omogućile tužiocima i sudijama da pravedno sude, odnosno da imamo nezavisno sudstvo. Ali, kako to nisu uradili za ove tri decenije, izgleda da im permanentna nestabilnost Zapadnog Balkana odgovara. Dokle će im odgovarati, ne znam.

Sećam se davnašnjeg razgovora sa generalnim sekretarom OSCE-a, koji mi je na apel da ta organizacija pomogne regiji Zapadnog Balkana da se oslobodi organizovanog kriminala, rekao da će svaka država morati to sama da uradi. Od tada do danas ništa se nije promenilo. Kriminalci vladaju, a narod opljačkan ćuti u strahu da može biti i gore.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

MONITOR:  Za sada samo URA insistira na ekspertskoj Vladi koja je dogovorena Sporazumom iz avgusta prošle godine  trojice lidera pobjedničkih lista. Šta bi značilo kršenje tog dogovora, i ulazak lidera parlamentarne većine u Vladu?

PERIĆ: Možda to nije bila zamisao na početku, ali sada je već jasno da je teza o ekspertskoj vladi zapravo brana da jedna koalicija uđe u Vladu na ministarskom nivou. Ne treba nikakva posebna elaboracija da to u praksi nije ekspertska Vlada i da njeni rezultati ne daju za pravo da se može tako karakterisati. Da je zaista espertska ona bi u hodu rješavala probleme, a ne gomilala nove.

Da je ona pokazala drugačiji stil upravljanja, da je pokrenula opštedruštveni dijalog, da nije ignorisala javnost – posebno stručnu, da je pružila jasan plan razvoja, tada bi njena pozicija bila snažnija. Takođe, da su premijer i ministri razumjeli da treba da ponude viziju i za nju obezbijede podršku – od parlamenta pa sve do najšire javnosti – tada bi stvari izvjesno bile drugačije.

Ovako samo isticanje modela koji nije dao rezultat je neuvjerljivo i očito pokazuje da je pozadina nešto drugo. Mislim da ta vrsta kalkulisanja dugoročno nikome ne donosi ništa.

MONITOR: Međunarodna afera Pandorini papiri podsjetila nas je na rezultate 30 godina vladavine DPS-a, odnosno Mila Đukanovića, ali i nedostatak nezavisnih institucija, kao što je tužilaštvo. Kolika je odgovornost nove parlamentarne većine za to što još čekamo na drugačije tužilaštvo?

PERIĆ: Koliko su institucije obesnažene govori podatak da krucijalne impulse u borbi protiv korupcije dobijamo iz civilnog sektora. To u ovom slučaju daje dodatni kredibilitet MANS-u, ali govori nam i koliko je naše ne samo pravosuđe, već cio državni aparat zapušten. Nova parlamentarna većina kao da se trudi da se uklopi u taj opšti utisak.

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”. Ovu agoniju koja je tek počela mogu da zaustave jedino građani stalnim zahtijevanjem da političari daju ideje i rješenja koja će sprovoditi. Ovo što  vidimo je gola inercija koja nas vodi ka novom tavorenju, uz novi momenat dodatno podijeljenog društva.

MONITOR:   Ove sedmice završen je i Izvještaj o dešavanjima na Cetinju, tokom ustoličenja mitropolita. Očekujete li da bi taj dokument mogao dodatno da utiče na pitanje rekonstrukcije Vlade, jer je premijer Krivokapić najavio da će pokrenuti pitanje odgovornosti vrha policije?

PERIĆ: Izostaje šire sagledavanje tog dešavanja, razumijevanje svih njegovih slojeva i djelova zajednice koji su u njemu učestvovali i, što je najvažnije, pouke koju možemo izvući. U realnosti ovo pitanje je postalo instrument bitke dokazivanja unutar vlasti koje bio ,,značajniji” i ,,hrabriji”.

Imali smo situaciju u kojoj je jedino dobro to što nije bilo žrtava, i u kojoj su svi ključni akteri mogli učiniti mnogo više, dok je neodgovornosti bilo na svim stranama. Ne očekujem da će se to naći niti u jednom izvještaju, a to bi bila blagotvorna promjena u načinu razmišljanja.

Dakle, izvještaj može imati dimenziju prepucavanja unutar vladajuće strukture, ali teško da će nam dati istinski uvid u ono što se dešavalo.

MONITOR: Hoće li afera Pandorini papiri biti zaboravljena, kao brojne u nizu?

PERIĆ: Da li će ova afera biti zaboravljena kao i mnoge ranije, zavisi od dva faktora. Prvo, da li ćemo kroz papire dobiti i konkretnije dokaze o nezakonitim radnjama i, drugo, da li će se tužilaštvo, a potom i sudstvo reformisati. Oba odgovora moraju biti pozitivna da bi ova afera dobila kredibilan sudski epilog.

Ipak, naglasimo da je neodrživa etička pozicija predsjednika države koji je osnivao pravne entitete koji se često kreiraju sa namjerom, između ostalog, izbjegavanja plaćanja poreza. Argument da u trenutku osnivanja nekog trasta nije bio na državnoj funkciji je neozbiljan. On je tada i sada na čelu partije koja je u tom trenutku davala i premijera i predsjednika države, partije koja se zalaže za privlačenje stranog kapitala i koja je zahtijevala da građani plaćaju porez u svojoj zemlji – a ovi trastovi se osnivaju u velikom broju slučajeva upravo iz suprotnih razloga.

MONITOR:  Ministar finansija Milojko Spajić nastavlja sa obećanjima. Ove sedmice Socijalni savjet izglasao je podršku programu Evropa sad, koji bi prema riječima ministra Spajića omogućio građanima znatno  bolji standard od početka sljedeće godine. Opozicija upozorava da smo pred finansijskim kolapsom. Gdje je istina?

PERIĆ: Bilo bi dobro da se prisjetimo počev od devedestih godina koje su sve to bombastične najave o dramatičnom napretku u par mjeseci ispunile. Enormne bankraske kamate? Masovna vaučerska privatizacija? Bogaćenje na berzi? Znam da to ne zvuči atraktivno, ali vjerujem da rezultati dolaze kao posljedica dugotrajnog i predanog rada.

Volio bih da se ostvare najave iz tog ministrovog plana, ali iz ove perspektivne ne razumijem kako. Ostaje mi zaista nejasno kako u ambijentu u kome je za godinu dana porastao broj nezaposlenih, pao broj zaposlenih, uvećan državni dug, u kom je parlament trenutno u stanju da ne usvaja zakone, gdje nije i pored najava otvorena mogućnost za prijem novca iz inostranstva putem najvećih globalnih elektronskih servisa… kako u tom ambijentu zabilježiti tako velik skok. Može se, naravno, računati i da će se, ako se suzbije siva ekonomija koju je za osobom ostavila prethodna vlast, doći do dodatnih prihoda, ali da to može pokriti ove projekcije – nisam siguran. No, bio bih jako zadovoljan da se pokaže da nijesam shvatio veliku viziju, samo upozoravam na rizik koji je po meni očit.

Naravno, mogu se javne finansije napregnuti do pucanja kako bi neko obećanje bilo na kratak rok ispunjeno, ali koja je cijena? Uz to ući u takvu reformu bez jasnih i provjerljivih obrazloženja je prilično upitno sa stanovišta odgovornosti.

Marketinški gledano ovo jeste snažno rješenje za onog ko ga predlaže, svojevrsna win-win situacija: ako neko iz vladajuće većine odbije da glasa za zakone koji bi omogućili ove mjere – on će biti kriv što blagostanje izostaje, ako pak napregnete javne finansije da biste izgurali ovaj program, onda dobijate nekoliko savršenih mjeseci za političku kampanju, recimo formiranja nekog političkog subjekta koji bi iznjedrila Vlada koja sebe naziva ekspertskom.

MONITOR:  Šta je izlaz iz aktuelne političke situacije?

PERIĆ: Moramo pronaći konačno iskustva na koja ćemo se oslanjati i definisati vrijednosti oko kojih ćemo se okupljati. Takođe, moramo otvoriti javni dijalog na sve teme koje pritiskaju zajednicu. Siguran sam da bismo jednog dana došli do nekog rješenja – do tada, mi ćemo tumarati i sva naša djelanja će biti plod stihije. Izbor je na nama.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

MONITOR: Ostaje i ahiva sjećanja na „prvih 30 godina“?

ZAJOVIĆ: Proizvele smo 300  kratkih filmova o našim akcijama sa Grupom za video aktivzam, oko 300 izdanja onoga što zovemo kontraarhiva, kontrasjećanja, alternativna istorija, deset izdanja ŽUC mreža međunarodnih skupova, 6-7 hiljada terenskih obrazovnih radionica, zakonodavnih inicijativa… Jako je bitna ta isprepletenost različitih aktera i akterki – multiperspektivnost, isprepletenost različitih aktera i akterki. Spojile smo s jedne strane feministički aktivizam, unele smo feministički antimilitarizam, što je nepoznato. I politiku pravljenja savezništava. Nije nam bilo bitno da li je neko muškarac ili žena, iako smo mi ženska grupa. Od početka smo bile sa svim buntovnicima, pobunjenicima protiv rata-dezerterima. To rodno nam nije bilo važno. Preokrenule smo i to rodno a ne samo nacionalno. Sve smo preokretale, uz tu jednu mučninu i tegobu, da stalno preokrećemo, uznemirujemo, stvaramo, kreiramo i da to bude jedan uzbudljiv proces. Umetnici, porodice žrtava, žene najvišeg akademskog nivoa sa ženama koje su završile samo četiri razreda, LGBT zajednica i svi smo na jednom istom mestu, zajednički prepoznati u jednoj drugosti, što kaže Žole iz Škarta – mi ne pratimo modu. Ko prati modu uvek je u zaostatku… Kultura kontrapunkta, ostajanja na mestu i produbljivanje toga je za mene jedino važno.

MONITOR: Za tih 30 godina mnogo toga se desilo pa i promijenilo u našem dijelu Evrope, ali i globalno. Neki lideri su došli i otišli, razgrađivane su i stvarane države, vođeni su ratovi… Kako biste vi, ukratko, opisali kontekst u kojem 30 godina djeluje ŽUC?

ZAJOVIĆ: Evropa danas nije ono što je bila pre 30 godina. Ja pod Evropom podrazumevam ono što je Evropa odozdo, Evropa drugosti, solidarna, Evropa pokreta…  To je moja Evropa koja je ostala ista. I zbog toga mi je bilo važno čak i ono što je formalna integracija u EU. Ali postoji razlika između onoga što je bila institucionalna Evropa pre 30 godina i sada. Mi smo tada mogle da računamo na neke oslonce iz institucionalnih okvira. Recimo Aleksander Langer koji je 1994. napravio Rezoluciju o političkom azilu dezertera i političkih pobunjenika protiv rata – uglavnom koristeći iskustvo Srbije, kao podršku marginalizovanim i nepriznatim pobunjenicima, ili Luizu Morgantini… Ja sad ne mogu da nabrojim nikoga iz Evropskog parlamenta ko je izrastao iz mirovnog, antimilitarističkog ili feminističkog pokreta i koji zaista radi u skladu za imperativom o mogućnosti drugačije Evrope. Tada je bilo odgovornijih u evropskim institucijama i mogli smo u njima da imamo saveznike.

MONITOR: Bila je jasna podrška?

ZAJOVIĆ: Da. Tu nije bio samo GSS, već i druge partije koje su nam bile manje bliske. Postojala je jedna kohezija, jedna odgovornost, jedan stid – „blam“ da se paktira sa režimom. Stalno je postojao jedan antirežimski blok, ali se ne može reći da je postojao i jasan antiratni blok i zbog toga smo, djelimično, u ovome u čemu smo sada. U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na jednom nivou, ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji, ali je postojala jedna atmosfera zajedništva u odnosu na režim i postojali su mediji, bio je ANEM, bio je veliki broj mreža, podrška sa Zapada. Bila je drugačija Evropa. Intelektualna elita nije kolaborirala sa režimom.

Ali, Evropa je promenjena, pogotovo posle ove krize sa izbeglicama koja je pokazala da postoji jedan trajniji beleg Evrope, a to je rasizam i duboko ukorenjeni antisemitizam, sada je to i islamofobija.

A i kriteriji su se snizili tako da EU u ime stabilnosti danas podržava lažne demokrate, diktatore, tako da se sve svelo na standardizaciju, štancovanje zakona. Tu je i jedna bestidnost intelektualne elite pa i kulturne elite, onih koji u Srbiji, nominalno – u ime EU integracija, bestidno kolaboriraju sa Vučićem. I ne radi se tu o izgradnji nekakvog srpskog identiteta i srpske duhovnosti…Ti razni očevi nacije – izluđeni, pauperizovani narod guraju u kolektivno saučesništvo sa zločinom, a oni se čistih ruku izvlače, oni su ugledni članovi društva. To su, kako kaže Zlatko Paković „duhovnici genocida“ koje podržava SPC i patrijarh Porfirije im dodeljuje ordenje.

Ne može se ići u budućnost ako, kako kaže Breht, ispod ruševina stare kuće postoji podrum pun leševa… Ogromna energija se troši u falsifikovanje prošlosti i sakrivanje zločina. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je nemoguće okrenuti novi list ako se ne pogleda lice prošlosti i ako mi sami ne povratimo ljudskost priznavanjem patnje i žrtava drugih. To se tačno videlo pre neki dan tokom komemoracije za zločin u kasarni u Topčideru. Nema saosećanja ni sa srpskim žrtvama, to je jedna moralna amnezija, nešto veoma loše za sam srpski narod, to potpuno odsustvo empatičnosti prema svojima.

MONITOR: Još jedan pogled unazad: kad je osnovan ŽUC, te jeseni se rasplamsao rat u Hrvatskoj… Kriza je već postojala, a rasplet je bio krvav…

ZAJOVIĆ: Rat se dugo pripremao, u Memorandumskoj Srbiji. Ovo sada je kontinuitet moralno sličnog kulturnog obrasca – mada ne može imati iste posledice. Tada su elite na vlasti imale krizu legitimiteta i rešile su to proizvođenjem kriza, navodnom ugroženošću naroda, srpskog, hrvatskog… Problemi su se tako etnifikovali, što se i danas radi…

MONITOR: Napravili su parcelizaciju Jugoslavije.

ZAJOVIĆ: To je danas i veliki problem Evrope, koja sad sve svodi na etničku dimenziju. To je bio problem i tada i sada. Etnifikovanjem socijalnih, klasnih, ideoloških i drugih problema, išlo se na ruku režimima koji su nastajali od Jugoslavije. To je nesreća za čitav region, posebno za BIH.

MONITOR: Da li je bilo mogućnosti za nešto drugo?

ZAJOVIĆ: Bilo je, naravno, moguće. Mi koji smo bili deo drugačije Jugoslavije, jedne kulture drugosti, pluraliteta i koji nismo imali veze sa etabliranim strukturama države i Partije, znali smo da je moguće. Ipak je najveća odgovornost režima u Srbiji na čiju se stranu stavila JNA. Neću time da aboliram neke druge, ali Srbija je bila i najbrojnija i uz sebe je tada imala jednu destruktivnu silu…

Ja sam se pitala kao aktivistkinja – kako smo se toj autokratskoj vlasti suprotstavljali?  Stalo mi je da se zna da je postojao veliki otpor u Srbiji, Vojvodini i drugde, da to nije bilo ograničeno na Beograd, na razne inicijative, Žene u crnom, Beogradski krug itd., već da je postojala ogromna masa ljudi nepriznatih, prećutanih i marginalizovanih koji su pružali aktivan otpor ratu, bez nekih velikih pacifističkih znanja. I zato ove godine želimo da slavimo te činove i važne datume, pravimo mapu antiratnog otpora, u koju spadaju građanske inicijative, pobune dezertera, prigovarača savesti… To je obaveza za nas koji imamo jedno kontrasećanje, kontraarhivu, nasuprot veličanja i obožavanja zločina i zločinaca i toga da su oni jedini autoriteti, sveprisustva SPC koja ih slavi i sve im oprašta jer su ktitori njihovih hramova…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo