Povežite se sa nama

KULTURA

STAŠA KOPRIVICA, REDITELJKA: Nema previše smisla ako nije zabavno

Objavljeno prije

na

stasa koprivica

MONITOR: Nedavno je u Crnoj Gori premijerno igrana Vaša hit predstava ,,Hotel 88”. Neobično, za našu publiku, je što je komad igran u hotelu Regent – Porto Montenegro. Tako je bilo i na premijeri u Beogradu, predstava je igrana u jednoj sali hotela. Zašto ste jednu takoreći romantičnu priču baš smjestili u ograničeni prostor, gdje publika sjedi u ,,apartmanu” zajedno sa glumcima?
KOPRIVICA: Originalna priča Privatnih života Noela Kauarda koja je bila osnova za našu adaptaciju se svojim većim delom i dešava u jednom prestižnom hotelu. Ekipa predstave i ja smo već na samom početku odlučili da se on zbog svoje intimne atmosfere i suptilnog humora neće igrati na nekoj od beogradskih scena, već u nekom ušuškanijem ambijentu. Imali smo sreće da uprava hotela 88 Rooms u Beogradu ima sluha za naše ideje, te su nam izašli u susret i postali ne samo sponzori, već i koproducenti ove predstave. Od njihove svečane sale na vrhu hotela napravili smo ,,kraljevski apartman”, te gledaoci sede u centru zbivanja – neposredno ispred parova koji prolaze kroz različite ljubavne uspone i slomove.

MONITOR: Kako publika reaguje, a kako reaguje i uprava svih hotela kad tražite sobu da bi igrali predstavu?
KOPRIVICA: Jedan od razloga velike gledanosti ove predstave i jeste to što se ne odigrava u pozorištu. Ljudi dolaze očekujući nekakav eksperiment, a onda bivaju vrlo brzo uvučeni u jednu veoma realističnu postavku, pa se i emotivno uključe, kao da gledaju film. Smeju se mnogo, a nekad i zaplaču na kraju, i to je najveći uspeh ove predstave. Uprave hotela su često mnogo predusretljivije i spremnije na dogovor i organizaciju nego mnoga regionalna pozorišta, tako da bi mi bilo žao da bar još jednom ne napravim “hotelsku” predstavu.

MONITOR: Krajem prošle godine, režirali ste prvi put u Podgorici. Komad ,,Modro blago” je nastao prema motivima istoimenog djela Dušana Kostića, a napisao ga je i dramatizovao vaš otac – Stevan Koprivica. Četvrti put režirate za djecu pa mi kažite kako je izgledao rad u Gradskom pozorištu?
KOPRIVICA: Proces rada sa ljudima iz Gradskog pozorišta je, bez trunke preterivanja, jedan od najprijatnijih i najuspešnijih procesa koje sam imala tokom rada na nekoj predstavi. Moj otac i ja smo vrlo predano radili na dramatizaciji i postavci ove divne priče, a u Podgorici nas je dočekala ekipa vedrih i vrednih ljudi spremnih na sve kako bi se “Blago” realizovalo na najprofesionalniji način. Dobro je poznato sa kakvim se poteškoćama suočava ovo pozorište, s obzirom da nema svoju scenu. Pravi je podvig što u produkcionom i umetničkom smislu ono nimalo ne kaska za mnogim opremljenijim pozorištima u regionu. Takođe, prijatna je promena sarađivati sa ljudima kojima rad za decu nije nešto što se odrađuje zbog plate, već se radi iz čiste ljubavi.

MONITOR: Drama se događa u Herceg Novom šezdesetih godina prošlog vijeka, ali je takođe akcentovan niz značenja koja se tiču današnjeg mladog gledaoca i vrlo vješto oni uče o etičkim vrijednostima. Šta je to šta Vas je najviše privuklo ovom komadu, koji je obilježio odrastanje mnogih generacija?
KOPRIVICA: Roman Dušana Kostića koji je Stevanu poslužio kao inspiracija za komad je prototip dečje avanture koja je uvek omiljeni žanr među najmlađima. Dodajte tome elemente fantastike na kojima dramski pisac nije štedeo i dobićete format koji je vrlo prijemčiv i uzbudljiv današnjoj deci. I upravo takva forma je idealna da se najmlađima ukaže na zlo koje donose nacizam i fašizam, što je veoma važna i nažalost aktuelna tema danas.

MONITOR: Mnogi kažu da je teže raditi za djecu jer sva ekipa koja radi predstavu mora na vrlo suptilan način komunicirati sa ,,strogim gledaocima”. Predstava bi se mogla i opisati kao naša verzija Harija Potera. Na šta se najviše vodili računa dok ste postavljali komad i kako je bilo sarađivati sa ocem – poznatim dramaturgom i scenaristom?
KOPRIVICA: Kad god radim za decu, najvažnije mi je da ono što radim bude istinito, nepretenciozno i zabavno. To je jedini način da predstava osvoji i zadrži pažnju klinaca. Isto tako, pisac i ja smo se potrudili da ovo bude predstava za celu porodicu, da postoje elementi koji će roditeljima, odnosno nastavnicima i vaspitačima biti intrigantni, a da su prihvatljivi i deci. Moj otac ima višedecenijsko iskustvo u radu na ovakvim projektima, a ja sam odrasla gledajući ih, tako da nam nije bilo teško da se efikasno sporazumemo oko pravca i stila komada.

MONITOR: Crnogorska publika je mogla da vidi u Herceg Novom Vaš autorski projekat ,,Priča se po gradu”. Predstava je imala i američku turneju. Koliko je važno na ovim prostorima pričati o problema žena?
KOPRIVICA: Najveći problem u tretmanu problema savremenih žena na ovim prostorima je u tome što se oni mahom predstavljaju publici bez trunke humora. Samim tim, bavljenje tom tematikom deluje odbojno i naporno. “Priča se po gradu” je urnebesna komedija na koju publika voli da dolazi i po više puta kako bi se slatko smejala. Trik je u tome što je ona, između smehova, prinuđena da razmisli sa kakvim izazovima mora da se nosi jedna žena ovde i sada, i to je možda i najveći uspeh ove predstave. To je gorka pilula umotana u čokoladnu pralinu.

MONITOR: Veoma je aktuelna predstava „Ljubav i moda”. Koliko je bilo zahtjevno pretočiti kultni jugoslovenski igrani film u pozorišnu predstavu?
KOPRIVICA: Taj film je jedno izuzetno zabavno i šarmantno ostvarenje koje, nažalost, nema mnogo konkretne dramaturške građe u sebi. Producent, reditelj i ja smo vrlo rano tokom rada shvatili da ćemo zadržati samo neke od glavnih likova, vreme dešavanja, pesme i vizuelni identitet, a da priča mora da se stvara iznova. Tako je sklopljena romantična komedija koja, iako podseća na “Romea i Juliju”, odiše nežnom atmosferom ulepšanih sećanja na jugoslovenski belle epoque.

MONITOR: Za kraj – na koji način birate projekte na kojima ćete raditi i šta je najvažnije?
KOPRIVICA: Istini za volju, projekti uglavnom biraju mene, a ja se onda potrudim da ih učinim svojim. Važno mi je da me se tiču, a još mi je važnije da mi je zabavno da radim na njima. Ovaj posao nema previše smisla ako nije zabavan, i meni, a i publici za koju stvaram.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvojeno

ANA MARIA ROSSI, REDITELJKA: Metafora koja ima ukus i miris kao nijedan drugi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ti ljudi o kojima sam pravila film su se, u mom sistemu vrijednosti, izborili za to da njihov mali intimni svijet koji se raspada bude važniji od svih dnevno političkih svinjarija u kojima živimo

 

Film Ajvar rediteljke Ane Marie Rossi, u produkciji filmske kuće Biberche, s Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem u glavnim ulogama premijerno je prikazan na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić. Osim Ane Marie Rossi scenario potpisuje i Maja Todorović. Nakon premijere, uslijedili su festivali i nagrade u Herceg Novom, Vrnjačkoj Banji, Smederevu, Nišu.

MONITOR: Na Paliću ste nagrađeni specijalnim priznanjem žirija. Uslijedile su priznanja i na drugim festivalima. Koliko Vam znače sve ove nagrade, jesu li Vas iznenadile?

ROSSI:  Ne znam da li je iznenađenje baš prava reč. To nije lutrija. U taj film je uloženo nekoliko godina, i kad sam ga završila, znala sam šta sam uradila. Da li će neki film dobiti nagradu ili neće, to zavisi i od sastava žirija, i od drugih filmova, od godišnje produkcije.  Ali svaki autor, već posle prvog gledanja filma u bioskopu, na kontrolnoj projekciji, pred svojim kolegama, manje – više zna šta je napravio. Sve i da je potpuno nekritičan, što mislim da nisam. Štaviše, reagovali su bolje nego što sam ja očekivala. Valjda me ne krasi neki naročiti optimizam. Ono što nisam mogla da očekujem, jer tu nema tačnih predviđanja, to je bila reakcija publike na svim tim festivalima.  U nekim trenucima me je njihov doživljaj filma ganuo jer, da budem iskrena, nisam dozvolila sebi da razmišljam o publici do trenutka dok nije bio gotov. Radila sam ga kao da ga radim samo za sebe, po merilu jednog jedinog gledaoca. I, zapravo, najviše me je dirnulo kako ga ljudi prihvataju kao svoj, divno mi je bilo da gledam ljude koji plaču, a nisu zbog toga ljuti. Imam utisak da “Ajvar” nije film koji te prođe na putu od bioskopa do kuće, i mislim da je to najveći kompliment. Da ne bude da izbegavam pitanje, nagrade su važne. Ona s Palića mi je, možda, najslađa jer je tamo film prvi put prikazan, jer je to značajan evropski festival, i zato što je dodeljena za režiju. U Vrnjačkoj Banji sam, zajedno sa Majom Todorović koja je koscenarista, bila srećna jer smo dobili i nagradu žirija i nagradu kritike. Za scenario smo dobile i u Smederevu. Nataša Ninković je u Herceg Novom dobila Zlatnu mimozu za glavnu žensku ulogu, a pre neki dan smo se vratili iz Niša sa tri velike glumačke nagrade – Nataša i Sergej su dobili Caricu Teodoru i Cara Konstantina, nagrade za najbolje glavne uloge, a Vesna Čipčić nagradu za najbolju epizodnu žensku ulogu. I sad, kad sam nas ovoliko samoishvalila, da kažem zašto mislim da je to važno. Da film kao celina ne funkcioniše, ne bi mogli posebno da se izdvajaju ni režija, ni scenario, ni glumci. A meni je bitno da Ajvar funkcioniše kao celina jer tek ide u distribuciju, i želim da ga vole gledaoci,  njima  je i namenjen.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 6. SEPTEMBRA

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

MILAN NEŠKOVIĆ, REDITELJ: Budimo realni, zahtijevajmo nemoguće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svijet se promijenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vjekova, ali ono što Rohasovo djelo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta

 

Premijera predstave Selestina Fernanda de Rohasa u režiji Milana Neškovića, koja je nastala u koprodukciji JU Grad teatar Budva i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nedavno je održana u Budvi. Roman Selestina pisan je isključivo u dijalogu i smatra se jednim od najvećih djela španske književnosti. Naslovnu ulogu igra Nataša Ninković, a ostalu glumačku ekipu čine Nikola Rakočević, Marta Bjelica, Nikola Šurbanović, Emir Ćatović, Ljubomir Bandović, Anđelika Simić, Katarina Žutić i Maja Stojanović. Adaptaciju romana je uradila Maja Todorović koja je i dramaturg predstave.  Scenograf je Jasmina Holbus, kostimograf  Biljana Grgur, koreograf  Ista Stepanov, a kompozitor Vladimir Pejković.

MONITOR: Moto 33. festivala Grad teatar Budva je „Liječiti srce zabavljajući razum..“, a to je upravo citat iz španskog klasika „Selestina“.Zašto je izbor bio da radite baš to djelo i koliko ono korespondira sa našom svakodnevicom s obzirom na to da je roman napisan prije više od petsto godina?

NEŠKOVIĆ: Uvek kažemo kako se ništa nije promenilo već pet vekova, ali mislim da to nije tačno. Moramo odvojiti čoveka i svet. Svet se promenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vekova, ali ono što Rohasovo delo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta. To nam je na početku čitanja jako zabavno i dosta komično, ali onda to prepoznavanje počinje da budi jezu. Jeza počinje da budi sumnju. Sumnja stvara dramu, a drama se prečesto završi kao tragedija.

MONITOR: Pretpostavljam da je “Selestina” bila veliki izazov da se postavi na scenu. Koliko je bilo teško da se uhvati u koštac sa svijetom Fernanda de Rohasa?

NEŠKOVIĆ: Veliki je izazov, ali na moju veliku žalost nije bilo teško pronaći paralele u savremenom svetu. Ono što dodatno poražava jeste činjenica da mladi ljudi, tek punoletni, mnogo bolje razumeju i prepoznaju likove iz naše predstave u odnosu na generacije koje su “sporije” rasle. Želja za svim odmah i ovde, gde se materijalno postavlja kao svojevrsni kult, ne bi li se ispunila sopstvena instant zadovoljstva bez trunke empatije, bez brige o posledicama, prvenstveno po sebe, je nešto što zabrinjava. Nadam se da će ta ista publika, a po uzoru na Aristotelovu definiciju katarze, gde se izazivanjem sažaljenja i straha dolazi do pročišćenja takvih afekata, zameniti sažaljenje i strah drugim osećanjima i ista pročistiti. Ako se to obistini posle ove predstave u ma kojem broju, Rohasov “izmišljeni” svet itekako ima smisla postavljati danas na scenu.

MONITOR: Onda se nameće pitanje – zašto su bolesti društva koje je uočio De Rohas prije petsto godina nepromjenljive, imamo li želju da mijenjamo sebe i svijet?

NEŠKOVIĆ: Mislim da je problem što danas želimo da menjamo svet ne bi li ga prilagodili sebi i svojim potrebama. Rohas je to isto tvrdio pre pola milenijuma. Dakle, priča da menjanjem sebe menjamo svet je danas neostvariva. Nemam ja vremena da menjam sebe kako bi svet bio bolji, je najčešći argument. Šta ja imam od toga? Korist se uvukla u svaku misao. Empatija je umrla. Čitamo novine prepune užasavajućih tragičnih događaja, često nepojmljivih i nezamislivih, i saosećamo dok ne okrenemo stranu. Često sam govorio kako mi pamtimo do četvrtka, ali mislim da je i utorak daleko.

MONITOR: U eksplikaciji postavljate razna pitanja, a bavite se i podnaslovom romana “Selestina” – tragikomedija o Kalistu i Melibeji.

NEŠKOVIĆ:  Ja se trudim da ispred sebe u svakoj novoj predstavi postavim neki nedostižan cilj. Zato sam često nesrećan jer ga nikada ne ispunim, ali mislim da tako napredujem i kao reditelj i kao čovek. Tako sam i ovoga puta radio i stilski i žanrovski nešto sa čime se ranije nisam“sukobljavao” u pozorištu.

Često slušamo kako je granica između ludaka i genija, komedije i tragedije… jako tanka, možda i nepostojeća. Ja sam hteo da ovaj put to bukvalno shvatim i implementiram. Hajde da napravimo liniju. Čist rez unutar predstave kada se prelazi iz jedne forme u drugu. Treba samo odrediti trenutak kada komedija prelazi u tragediju. Tu sam se najviše oslonio na Natašu Ninković koja je svojevrsni master of ceremony ove predstave, i glumica sa jednim on najdubljih i najtajanstvenijih unutrašnjih života koje daruje likovima, a istovremeno te živote skriva od publike. Ona mi je pomogla da odredimo trenutak kada se u njenom “želucu” probudi otpor te da mi kaže “ja ne mogu ovaj problem više da tretiram na ovaj način”. Ja glumcima na sceni verujem više nego sebi. Naročito Nataši.

MONITOR: Radili ste sa glumcima iz Srbije i Crne Gore, koji ranije i nisu sarađivali. Pomenuli ste sad rad sa Natašom Ninković, a kažete – glumcima na sceni verujem više nego sebi. Kako biste opisali Vaš odnos sa njima i koliko zajedno učestvujete u stvaranju predstava?

NEŠKOVIĆ: Baš sam Emiru Ćatoviću preko telefona, budući da se nismo poznavali dalje od formalnog, govorio pred početak procesa, kako ja ne umem ništa konkretnoda mu kažem o liku dok njega ne upoznam na probama jer ja duboko verujem u sledeće: Ono što kao reditelj možeš da smisliš kod kuće, ne može da se poredi sa onim što možeš da dobiješ od živog čoveka na sceni, što ne znači da ne treba da smisliš kod kuće. Dakle, moj odgovor je da svi saradnici, a naročito glumci uvek učestvuju u kompletnom stvaranju predstave, a naročito kraja, koji je naš kolektivni stav o problem ili problemima koje smo skoro dva meseca tretirali. Ja ne znam kako je moguće drugačije, ali vidim da jeste, samo ja ne umem.

MONITOR: Šta u današnje vrijeme može biti zaista angažovana predstava koja će nas probuditi i pokrenuti?

NEŠKOVIĆ: Plašim se da je danas angažovano pozorište, kod nas, svedeno na proscenijumsko izvikivanje političkih i moralnih stavova autora predstave. Publika nažalost prečesto to shvata kao hrabrost da se nešto kaže na glas. Ne vidim kako se to razlikuje od političkih i moralnih stavova naših predsednika koji ih saopštavaju svojoj publici sa takođe neke scene. Jedina uočljiva razlika je što ih naš predsednik izvikuje, a vaš ima glasovno mirniji pristup. Ali sve je i uvek pitanje stila u glumi.

MONITOR: Takođe preispitujete ulogu pozorišta u predstavi – sami početak predstave gdje se Nataša Ninković obraća publici. Kažite mi o tom odnosu gledaoca i glumca, o današnjem teatru.

NEŠKOVIĆ: Pominjao sam prethodno Aristotela i definiciju tragedije, a pre svega katarzu. Mislim da je ona definitivno nestala sa Brehtom. Danas je svako ko gleda Medeju svestan da ona nije zaista ubila nikakvu decu, nego ta deca sede sa svojim roditeljima u garderobi i čekaju da se poklone na kraju. Meni se to dopada. Pozorište se više ne piše sa velikom P, ali mi moramo i dalje da se igramo sa formom ne bi li se trudili da pronađemo nove puteve ka katarzi, koliko god se to nerealno činilo. Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

SJEĆANJE – SLOBODAN MILATOVIĆ: Vječni čovjek dječak

Objavljeno prije

na

Objavio:

Odlazak alternative crnogorskog teatra

 

Slobodan Milatović je 1974. utemeljio DODEST, sredinom osamdesetih godina osniva jednog od najznačajnijih festivala alternativnog teatra u bivšoj Jugoslaviji (FJAT), a u drugoj polovini devedesetih Festivala internacionalnog alternativnog teatra (FIAT). Pored ovih Milatović je učestvovao u osnivanju i Barskog ljetopisa, Podgoričkog ljeta, Festivala glumca u Nikšiću, Festivala Teuta u Kotoru.
Četiri i po decenije Milatović je šokirao publiku svojim pozorišnim inovacijama i eksperimentima. Od kultnih predstava na početku karijere Okovani Prometej (1974), Marko Kraljević, super-star (1976) i Vladimir Kućović (1977), postavio je preko 70 predstava. U intervjuu za Monitor prije pet godina kao posebno značajne izdvojio je predstave: ,,Gorski Vijenac Vladimir i Kosara Jakvinta, kraljica dukljanska, Tobelije, Muzej biciklističkog ustanka u Crnoj Gori, Teuta. Što se tiče konceptualnog teatra, koji se zasniva na dokumentarnom i ambijentalnom teatru, a kojim sam se bavio osamdesetih godina, izdvojio bih: Večernji akt J.B. kod Kazimira S. Maljeviča, Odjeljenje za kolektivnu psihoterapiju, Hamlet, Modna revija. Avangardnom dramom sam se bavio u nacionalnim teatrima: Beket fest, Emigranti, Kralj Ibi, Čekajući Godoa. Posebno bih izvojio predstave koje su i emotivno i pozorišno veoma značajne: Marko Kraljević Superstar, Kasandra i Kamp Če Gevara’’.

Koliko su Milatovićeve inicijative značile za grad i državu pokazalo se kada je krajem sedamdesetih nekoliko glumaca DODEST-a upisalo studije glume u Beogradu – Žarko Laušević, Stela Cetković, Milutin Mima Karadžić, Branka Sekulić. Kasnije su dodestovci odlazili na studije glume i režije i u Zagreb, Sarajevo, Prag – Marko Baćović, Milan Karadžić, Mladen Nelević, Jagoš Marković, Božidar Đurović, Momir Gazivoda, Branimir Popović… ,,U stvari, DODEST je bio mala nezvanična prva crnogorska akademija za dramsko stvaralaštvo, radio i televiziju. DODEST je bio škola!”, izjavio je Milatović za Monitor.

Uradio je preko trideset pozorišnih adaptacija i napisao dramske tekstove: “Marko Kraljević Superstar”, “Dr Vukašin Marković”, “Modna revija”, “Odjeljenje za kolektivnu psihoterapiju”.Koscenarista je filma “Čudo neviđeno” i scenarista TV filma “Gorski vijenac”. Režirao je oko 30 radio drama.

Svoja najuspješnija ostvarenja temeljio je na crnogorskoj književnoj baštini, istoriji, folkloru, epici i etici…, ali ih je obrađivao van klišea, modern i univerzalno.

U Milatovićevim predstavama bageri su plesali u razvalinama Labudovog jezera. ,,Luča mikrokozma sigurno je najradikalniji Milatovićev teatarski eksperiment. Izveden je na VI Festivalu jugoslovenskog alternativnog pozorišta marta 1990. godine. Milatović je Njegošev filozofski spjev iskoristio kao zvučni fon na kome se događa sukob čovjeka i mašine. Mašine kao (ot)palog anđela. Hor plesačica pokušava pjesmom da odvrati mašine od pobune. „Nebeska pobuna” u blatu ili prašini. U prekopanom dvorištu tvornice građevinskih mašina Radoje Dakić, plesali su po jarkovima i gomilama iskopanog pijeska i zemlje bageri, rovokopači i balerine”, navodi pisac Ljubomir Đurković u osvrtu na Milatovićevo stvaralaštvo.

Milatović je umro 8. marta u 67. godini u Podgorici. Brojne kolege i prijatelji iskoristili su priliku da se putem društvenih mreža ili medija oproste od jednog najvećih reditelja u Crnoj Gori. Dino Mustafić: Stvarao je predstave iz stomaka, intuicijom. Čitao je klasiku na nevjerovatan način; Niko Goršič: Bio je „enfant terrible“ crnogorskog pozorišta, pa i prvak kulturne crnogorske alternative; ,,Umro je Slobo, vječni čovjek dječak! Nikada niko nije učinio toliko za pozorište ovdje. Uvijek je stremio! Uvijek ljubopitljivo stremio i hrabrio, iskreno, strasno sa malom zadrškom od sebe. Ne volim svoju strepnju, jutros je učinila pa postavim prethodni tekst i pomenem ga. Plačem bez suza”, podijelila je na Fejsbuku Varja Đukić.

Njegovi prijatelji su zapisali i da je uspio da izbjegne najgore režiranu predstavu crnogorsku sahranu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u krugu porodice, bez komemoracija, čitulja i ostalih tradicionalnih obreda.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo