Povežite se sa nama

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Emocionalna kuga fašizma

Objavljeno prije

na

Mnogi su ovih dana zabrinuti za budućnost Srbije, a time i regiona Zapadnog Balkana. Šta mogu biti pravi razlozi za brigu i najveći problemi, razgovarali smo sa jednom od najupornijih antiratnih aktivistkinja Stašom Zajović, koja se danas posebno angažuje na antimilitarističkoj politici i borbi za ljudsko pravo na rad i život od rada. MONITOR: Žene u politici, s malo izuzetaka, nijesu pokazale zadovoljavajuću autonomiju i političku nezavisnost?
ZAJOVIĆ: Jedan od zakona tranzicione demokratije jeste da se poštuje ta kvota od 30 odsto žena na izbornim listama i da se uvedu razni mehanizmi rodne ravnopravnosti, što jeste važno ali u primeni pokazuje prazninu i čak i besmislenost. Ne samo tih mehnizama, već potpuna besmislenost i nevažnost tog pravila u primeni, način na koji države to posmatraju. Ali globalno uzev to nam daje upražnjavanje moći na isti patrijarhalni, tradicionalni način. Jer zapravo na pozicijama moći nalaze se bilo koje žene koje uglavnom ispunjavaju partijske ili tzv.državno-nacionalne interese, ali pra svega to su žene s partijskim mandatom u državama partitokratije a to nema nikakve veze s problemima, potrebama a pogotovo ne sa željama onih u čije ime se nastupa.To je jedna čista upotreba-zloupotreba moći. Da ne govorimo koliko je to strano alternativnom pojmu moći. Moći kao deljivosti resursa znanja.

MONITOR: To su žene koje preuzimaju muške modele političke dominacije?
ZAJOVIĆ: Najgori patrijarhalni, više malograđanski stil dominacije. To se pokazuje kao jedna kozmetička stvar u politici, jedna šminka, potpuna samo u ispunjavanju forme koja nikako ne menja sadržaj i upražnjavanje moći te mnoge žene odvraća od učešća u političkoj i uopšte javnoj sferi i čini da se učešćem žena u takvim stvarima, kao što je mehanizam kvote, ne može ništa promeniti. Činjenica je da je na čitavom prostoru bivše Jugoslavije slično iskustvo. Setimo se samo učešća žena u politici Šešeljeve SRS…

MONITOR: Sa sve kletvama, u kvazitradicionalnom ključu.
ZAJOVIĆ: Ne samo tradicionalnom, ima raznih uloga koje oličavaju najgora patrijarhalna svojstva, prisustvo žena kao ratnih huškačica, krajnje militaristički i nacionalistički nastrojenih, žena koje nemaju nikakvu humanističku ulogu ili svojstvo. I to je nastalo u fašizmu kao način prisustva žena na političkoj sceni. Preko takvih žena se širila, kako bi rekla Virdžinija Vulf, ,,emocionalna kuga fašizma” i nekako je to degradacija svih žena a ne samo feministkinja, pacifistkinja, antifašistkinja i to nas dovodi do toga da solidarnost nema nikakve veze s biološkom pripadnošću rodu, u ovom slučaju ženskom, to je jedan veoma ozbiljan proces koji podrazumeva vrednosti, principe, a ne smo emocije i nekakvo zajedničko iskustvo našeg roda.

MONITOR: Žene na čelu NVO u bivšoj Jugoslaviji, istakle su se po sukobu s političkim fašizmom, ali su ostale neprihvaćene i od reformskih vlada i relativno neuspješne na političkoj sceni. Otkud to?
ZAJOVIĆ: Pa to je toliko puta rečeno da su sve antiratne inicijative i pokrete na prostoru ex-yu, a u Srbiji u apsolutnom iznosu, predvodile žene. Ne samo feminističke organizacije već sve organizacije za ljudska prava, osnivale su žene…To pokazuje jednu ogromnu snagu, ali i to da su one bile mete napada i raznih formi represije, demonizacije, stigmatizacije pa čak i velike mržnje, ne zato što su slabe već zato što su jake i one su prosto, da pomenem samo one koje nisu među živima i prema kojima imam najdublje poštovanje i divljenje za hrabrost, doslednost i ogromnu strast u borbi, Biljana Kovačević Vučo, Biljana Jovanović,Vera Marković, Neda Božinović, Jelena Šantić i manje poznate aktivistkinje iz manjih gradova, Nevena Kostić,Gordana Stojiljković, sve od reda hrabre žene koje su bile demonizovane ne samo zato što su žene već zbog toga što su zastupale određene vrednosti i principe i što su ustale protiv „svojih”.

MONITOR: Koliko su te ženske grupe učestvovale u svjetskim akcijama „Okupiraj”, koje su počele na Vol Stritu?
ZAJOVIĆ: U SAD učestvuju mnoge naše prijateljice, mi posebno kontaktiramo sa Pink koud. Sve Žene u crnom u Evropi aktivne su u tome, u toj borbi protiv kapitalističke eksploatacije, a ne samo protiv patrijarhata.

MONITOR: Pa i patrijarhat je jedan model dominacije.
ZAJOVIĆ: Jeste.Tu je borba protiv militarizma, konzumerizma, solidarnost s eksploatisanim radnicama i zajedništvo sa socijalnim pokretima. Nedavno sam bila u Španiji gde smo imali sastanak evropske mreže Žena u crnom i svakodnevno smo išle na proteste. One su imale dnevni spisak radničkih pobuna i kao građanke aktivistkinje osećaju se odgovornima da budu svuda prisutne i da svoj gnev pridruže gnevu onih koji su na trgovima. Nije lako brzo pronalaziti odgovore na sve te probleme, ali se gradi jedna drugačija, vanparlamentarna politika koja nema veze s klasičnim institucijama moći…

MONITOR: Da li je tu riječ o osvježavanju anarhističke ideje o direktnoj demokratiji?
ZAJOVIĆ: Oni ne smatraju da je bitna ta institucionalna vlast koja se okrenula protiv interesa najvećeg broja stanovništva, za razliku od onog što se dešava po trgovima. Predstavnička demokratija, kako kažu meni bliski ljudi iz zapadne Evrope, nešto je drugo od demokratije na trgovima koja je naše „radno mesto”, kako kažu moji prijatelji Škartovci.To jeste jedno mesto utopije koje ne daje brze odgovore ali je to prostor za neophodno izražavanje nemira. To je ta Evropa koja je meni bliska, Evropa građanki i građana, Evropa društvenih pokreta, a ne Evropa briselskih institucija, NATO pakta, već Evropa odozdo, ona koja je u stvari bila s nama najsolidarnija. Da nije bilo te alternativne, drugačije Evrope, mi ne bismo mogli da toliki broj mladića-dezertera spasemo u ratovima 90-ih. Ta Evropa nam je pomogla, a nisu nam pomogle evropske institucije. Jer, uprkos rezoluciji Evropskog parlamenta iz 1994. o pružanju azila dezerterima iz SFRJ, oni su se skoro oglušili o tu svoju rezoluciju, da nije bilo antimilitarističkih pokreta u nekim zemljama ne bi bilo izdejstvovano ni dobijanje političkog azila za te mladiće. Oni, u stvari, nisu bili prihvaćeni od evropskih institucija. Kao što danas ne bi bili dobro viđeni dezerteri iz raznih krajeva planete jer oni u stvari pokreću preispitivanje militarističke politike i njene mašinerije.

MONITOR: I Dobrica Ćosić u svojoj novoj knjizi „Bosanski rat” pominje da je na međunarodnim konferencijama predlagao demilitarizaciju Balkana. Šta bi to bilo: da imate malu vojsku ili nikakvu, već da vas čuva NATO?
ZAJOVIĆ: Ne znam šta je Ćosić mislio. Ali militarizacija ima više nivoa, ona nije vezana jedino za oružane snage.Vrlo je bitno demilitarizovati obrazovni sistem koji stalno proizvodi neprijatelje. Jer su takvi oblici militarizma, kao i onaj u medijima i civilnim institucijama, mnogo opasniji.

MONITOR: Kako vi onda ocjenjujete incident s himnom srpske Žandarmerije koja izgleda kao zakletva neke zavjereničke grupe, neke „Crne ruke”?
ZAJOVIĆ: To je još jedan dokaz da prošlost nikada nije ni otišla. Šta mi imamo da se vraćamo u 90-e kada mi u njima još živimo. Jedna politička ekipa koja je otišla s vlasti pokušala je da dizajnira Srbiju kao zemlju koja nije imala nedavnu ratnu prošlost, a ova koja dolazi kao zemlju u permanentnim sukobima s raznoraznim neprijateljima.

MONITOR: A kako vi razumijete zaklinjanje budućeg premijera Ivice Dačića da Srbiju neće vraćati u devedesete?
ZAJOVIĆ: Pa nije se on vratio u devedesete, njega je Boris Tadić tamo vratio deklaracijom o pomirenju 2008. Oni su se pomirili i vratili u devedesete.Tadić je Dačića tako abolirao. Sve je, dakle, već ranije urađeno i dolazak Dačićeve ekipe na vlast je samo jedna razgolićena slika Srbije, bez šminke i perja. To pokazuje kakva je bila suština i prethodne vlasti, a forma su ovi evropski standardi i tzv. ispunjavanje obaveza tih standarda.

MONITOR: Šta ako uskoro propadne novi EU dobitnički trend?
ZAJOVIĆ: Pa nismo mi toliko geostrateški više značajni. To je pitanje vezano za vojne baze. Osnovno je pitanje Kosova i priznavanje jedne realnosti.

MONITOR:U septembru će Kosovo biti proglašeno nezavisnim bez nadgledanja. Pa i Kosovo ima vojnu bazu?
ZAJOVIĆ: Meni je ovo pitanje jasno: mora se priznati realnost na Kosovu a to je da je 100 odsto Albanaca na Kosovu podržalo njegovu nezavisnost i da ne želi da živi u sastavu države Srbije. Nakon institucionalnog aparthejda, nasilja i terora.Teško da bi nešto drugo moglo da se učini.To je bitno. A mi bi trebalo da vidimo šta kao civilna društva možemo da učinimo. Iako znamo da bi se radi geostrateških interesa mogli žrtvovati i mir, i stabilnost i pravda. Pa ne misle sigurno moje drugarice iz Avganistana da je NATO pakt oslobodilačka vojska? I one ustaju istovremeno protiv talibanskog terora i protiv okupacionih snaga NATO pakta. Ali nas kao građanke obavezuje da prvo vidimo šta je naš militarizam ovde uradio.

Briga o drugima

MONITOR: Interesantno je da proteste u Crnoj Gori, izrazito „muškoj” političkoj sredini, predvodi jedna mlada žena Vanja Ćalović?
ZAJOVIĆ: Crna Gora već 20 godina ima jako prisustvo žena antiratnih aktivistkinja. Ljupka Kovačević, Ermina Dabižanović, žene iz Anime, Sabina Talović iz Pljevalja i druge iz Nikšića, Podgorice, Cetinja…One pripadaju toj našoj zajednici odgovornih i osetljivih žena, koje nikada nisu zaboravile ono najvažnije a to je briga o drugima kao politički izbor. Prvo se brinuti o onima kojima su zlo i nepravda naneti u naše ime, u ime tzv. viših istorijskih ciljeva, a tek onda o svojima. Tu dolazi do nekakvog „preokretanja” principa, sve je suprotno principu krvi i tla, sve je vrednosno opredeljeno. To smo gradile zajedno i sa ženam sa čitavog prostora bivše Jugoslavije.

Izrael

MONITOR: Da li sada postoji neka aktivnost Žena u crnom Izraela u vezi s političkim rješavanjem krize oko priznavanja palestinske države?
ZAJOVIĆ: U Izraelu ima dosta inicijativa, postoji i Ženska mirovna koalicija koja okuplja žene iz različitih mirovnih organizacija, ali Žene u crnom u Izraelu mnogo su manje prisutne na javnoj sceni. Njihova glavna akcija je „Stop okupaciji”, gde i one kao i mi ustaju protiv terora, nasilja i nepravdi koje proizvode njihov režim protiv Palestinaca, rade mnogo s Palestinkama, rade redovni monitoring kršenja ljudskih prava Palestinki…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo