Povežite se sa nama

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO: Građani u strahu ne vide strah gospodara

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ovih dana organizovan je napad na Vašu kuću u Hadžićima i pokušaj pljačke. O čemu se radi i da li znate ko iza toga stoji?
BROZ: Prošle nedelje su prve večeri nepoznati počinioci prvo pokušali odvaliti kameru za video nadzor sa ograde mog dvorišta, a sledeće večeri su brutalno provalili u prizemlje moje kuće dok sam se nalazila na spratu, opljačkali što su želeli, a ostavili na sred stola prethodnog dana odvaljivanu video kameru i otišli kroz sneg dubok najmanje jedan metar, ostavivši za sobom tragove koje ni dežurna policijska patrola ni inspektori za kriminal, koji su kasnije došli, nisu želeli pratiti. Kada provalnici beže prteći tako dubok i težak celac na relaciji dužoj od jednog kilometra i nemaju više od dva izlaza sa brda na kojem se nalazi kuća, a policija ni samoinicijativno ni na moj zahtev ne napravi blokadu ta dva pravca i ne sačeka ih, onda je veliko pitanje ko iza toga stoji, ali ja na to pitanje u ovom trenutku nemam precizan odgovor. Mene neuporedivo manje interesuju počinioci od njihovih nalagodavaca. Zato sam u izjavi nadležnima 9. februara napisala i potpisala da „očekujem od policijskih organa da savesno izvrše svoj posao i sve što je propušteno noćas da danas i sledećih dana završe u cilju otkrivanja počinilaca i njihovih motiva.” MONITOR: Zašto ste sada meta napada?
BROZ: Četiri sata pre prvog napada na moju kuću Radio Slobodna Evropa je objavila moj komentar o političkoj situaciji u BiH kao i moju opciju mogućeg rešenja. Sigurno su se mnogi lako prepoznali među onima o kojima sam govorila, a očigledno su se neki od njih i uplašili da će moj poziv građanima da postanu svesni svoje moralne obaveze, građanske dužnosti, građanske hrabrosti i svoje snage, uroditi plodom, pa su možda požurili da me opomenu, zastraše ili, po njihovom uverenju, čak i zaustave u daljim javnim aktivnostima.
MONITOR: Tim povodom rekli ste da se ne krijete ni od koga, ne bježite ni od koga. Svaki građanin može saznati gdje živite i dobiti Vas na telefon.
BROZ: Nemam se zbog čega kriti, a još manje razloga od nekoga bežati, naročito ubuduće, jer ovi napadi i neažurnost nadležnih službi samo me utvrđuju u ubeđenju da sam na pravom putu, a oni koji organizuju moje zastrašivanje time pokazuju koliko se zapravo plaše iznošenja istine o sebi, a posebno koliko se boje građana, koji će im onog trenutka kada shvate sopstvenu snagu i moć, kada odbace sopstvene strahove i odluče iskazati građansku hrabrost koju svi imamo, zapečatiti kriminogene aktivnosti i predati ih konačno tužilaštvu i sudu.
MONITOR: I ranije ste imali mnogo problema, možete li navesti neke drastičnije?
BROZ: Imam ogromno iskustvo iz Beograda, u kojem su dvanaest godina takvim i sličnim terorom Miloševićevi plaćenici pokušavali u više od četrdeset navrata da me spreče da radim ono što sam mislila da je u tim ratnim vremenima važno i da me oteraju iz mog rodnog grada, pa nisu uspeli. Ukrali su mi, na primer, 1997. iz kuće u Beogradu, na sred Dedinja, gde je tada bilo više policije nego nas stanara, zbog Miloševića, koji je živeo samo 150 metar od mog dvorišta, i kompletan dokumentarni materijal, koji sam od januara 1993. prikupljala u Bosni i Hercegovini za knjigu Dobri ljudi u vremenu zla. Time su samo odgodili objavljivanje knjige za dve godine, koliko mi je bilo potrebno da se vratim u BiH i prikupim još stotinu dokumentarnih svedočenja da građani BiH u ratu, neretko po cenu sopstvenog života, jesu imali građanske hrabrosti da stanu u odbranu nepravedno progonjenih bez obzira na to što su pripadali različitim etno-nacionalnim grupama.
Prošle nedelje iz moje kuće provalnici su odneli lap top u kojem se nalazio filmski materijal za dokumentarne filmove koje upravo radimo, ali ako su njihovi nalagodavci mislili da je to jedino mesto na kojem čuvamo radni materijal, grdno su se prevarili.
MONITOR: Često Vas napadaju i u medijima…
BROZ: Volela bih u medijima da nađem konstruktivne napade na moj rad, koji bi mi pomogli da on bude još svrsishodniji, ali umesto toga sam do sada, nažalost, nailazila samo na jeftine i prostačke istupe, ponekad i onih koji sami sebe nazivaju čak i književnicima, a ne libe se teških laži i izmišljotina. Ali, to više govori o njima nego o meni. Zamislite koliko o sebi kaže „književnik” koji napiše i potpiše da je moju knjigu Dobri ljudi u vremenu zla, koju je dobio od mene na poklon, bacio kroz prozor voza…
MONITOR: Zar sve to nije čudno s obzirom na to da ste tokom rata u BiH pomagali ljudima, a kasnije otvarali mnoge teme i probleme bitne za budućnost ljudi na ovim prostorima?
BROZ: Podsetiću na narodnu izreku: „Nekom rat, nekom brat”. Nikome od onih kojima je rat bio brat, a nije ih malo ni u jednoj od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, ne odgovara moj program edukacije o građanskoj hrabrosti, ni kada su gotovo nepismeni, a nekmoli kada su u vrhu lanca organizovanog kriminala na Balkanu. Svi oni makar instinktivno prepoznaju opasnost od kritične mase osvešćenih građana, koje za sada uspešno drže zastrašene, neretko i prestravljene u etno-nacionalnim, verskim ili nekim drugim omeđenim grupama, koje tako iscepkane nemaju onu snagu koju će imati kada konačno shvate da nemaju šta više da izgube. Kada stotine hiljada građana Crne Gore, ili milioni građana BiH ili Srbije shvate da ih, u stvari, u kandžama drži ipak samo šaka organizovanih bandita okružena krdima telohranitelja, koja ih sistematski iscrpljuje zastrašujući ih da bi neprestano drhtali nad onim ničim što imaju, koja im je oduzela dostojanstvo i drži ih u ponižavajućem ropskom položaju, iznenada će se obistiniti i ona narodna da ničija do zore ne gori.
MONITOR: Vrlo ste aktivni – držite predavanja na tribinama širom svijeta, Vaša NVO Gariwo posvećena je, pored ostalog, promovisanju dobrih ljudi u vremenu zla…
BROZ: Dobri ljudi u vremenu zla, kojih ima ih na sreću svuda, predstavljaju najčešće anonimne moralne heroje, koji moraju postati uzor novim generacijama, jer od njih mogu naučiti da uvek postoji mogućnost izbora hoćemo li puzati pred nesojem, ili ćemo se uspraviti i reći: „Ne!”, ma koju cenu za to platili. Mi radimo na njihovoj afirmaciji, osvetljavamo njihove živote i njihov rad, jer je to jedini način da ih sačuvamo od zaborava i da istovremeno dokažemo da usred naše Sodome i Gomore ima više od četrdeset pravednika, zbog kojih ima smisla boriti se za dostojanstven život i verovati da će ih uskoro biti još više. Zamislite kada u Crnoj Gori, u BiH ili u Srbiji građani bilo kojeg grada na čijem je čelu načelnik opštine koji krši zakone ili studenti na čijem fakultetu dekan ili neki profesori zloupotrebljavaju položaj, ili pacijenti u bolnici u kojoj doktori traže i uzimaju mito, ili učenici u školi u kojoj profesori naplaćuju ocene, ili opet građani u mestima u kojima policija podržava i štiti kriminalce umesto građana koji ih plaćaju; dakle, zamislite dan u kojem će se ti građani, studenti, učenici konačno probuditi, shvatiti koliko su manipulisani i koliko su jaki i reći „Dosta!” onima koji ih izrabljuju, zloupotrebljavaju i zastrašuju.
MONITOR: Jedna od Vaših knjiga nosi naslov „Imam petlju” i svojevrstan je priručnik o tome šta znači građanska hrabrost. Koliko su danas ljudi u BiH, Crnoj Gori i ostalim prostorima bivše Jugoslavije spremni da se suprotstave zlu, nasilju, nepravdi?
BROZ: Nisu dovoljno spremni, jer su suviše uplašeni. Radila sam sa preko 100.000 građana na ovim prostorima i kad god sam ih pitala koga se boje, nisu smeli to najčešće ni izgovoriti. Građani u svom strahu ne vide strah onih koji se njih plaše. Jer, prirodno je da se hiljade ratnih i mirnodopskih profitera, kriminalaca, onih koji zloupotrebljavaju položaj u društvu, politici ili bogomolji plaše miliona onih kojima manipulišu. Ako, na primer, u Crnoj Gori, imamo deset hiljada takvih negativaca u svim segmentima društva, još uvek imamo 600.000 čestitih, ali uplašenih građana. Knjiga „Imam petlju” namenjena je upravo tim čestitim građanima samo da ih podseti šta oni sve mogu, a sami će onda znati šta im je činiti. Gimnazijalci sa Cetinja kao i studenti Univerziteta Crne Gore već su pokazali da je ta knjiga za njih bila priručnik i ostvarili su svoje ciljeve. Ja verujem u mladost, njihovu čestitost i borbenost, a veoma poštujem roditelje koji ih tako vaspitavaju i podržavaju.
MONITOR: Da li išta od tih poruka dopire do političara, da li to oni razumiju?
BROZ: Političari savršeno razumeju te poruke. Pitanje je samo koliko ih ima kojima te poruke odgovaraju, a koliko njih se plaši uticaja tih poruka, i zato još uvek koriste fašističku retoriku i simbole iz prošlosti. Ove druge, ma koliko ih bilo, vaši bi čitaoci morali sami nepogrešivo prepoznavati i boriti se da im oduzmu uticaj u društvu. Čedo Kapor, čuveni španski borac, rodom iz Trebinja, rekao mi je pred smrt: „Fašizam nikada neće biti potpuno iskorijenjen, ali ga moramo stalno plijeviti kao najopasniji korov, jer će nas inače zagušiti.”
MONITOR: Prirodno je da novinar unuci Josipa Broza Tita, postavi i pitanje o Titu. Kako na Tita gledate iz današnje perspektive?
BROZ: Ništa se u ovih gotovo trideset dve godine od kada je umro nije promenilo u mom sećanju na mog dedu. I pored svih pokušaja prekrajanja nedavne istorije Jugoslavije, Tito ostaje pozitivna istorijska ličnost, poštovana u svim zemljama sveta, što bih volela da dožive unuci ratnih i posleratnih političara moje ubijene zemlje, ali se bojim da će ih biti jako mali broj.
Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo