Povežite se sa nama

INTERVJU

TEOFIL PANČIĆ, KOLUMNISTA NEDJELJNIKA VREME: Umjesto pravičnosti, skidanje odgovornosti

Objavljeno prije

na

Ne prestaje uzbuđenje zbog očekivane rehabilitacije Draže Mihailovića. Iako se radi samo o procesnim razlozima za rehabilitaciju, gotovo svi je predstavljaju kao rehabilitaciju „lika i djela”, kao političku i krivičnu. Koliko je to iritantno i štetno, ali i kakve sve to veze ima pred aktuelnim izborima u Srbiji, razgovarali smo s kolegom, kolumnistom Vremena Teofilom Pančićem. MONITOR: Veliko uzbuđenje u Srbiji i regionu izazvao je proces za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Kakvom vam se uopšte čini ta rasprava? Koliko ona reflektuje demokratsku insuficijenciju našeg društva?
PANČIĆ: Suđenje Draži Mihailoviću, kao i suđenje Alojziju Stepincu sigurno nije bilo po demokratskim merilima, po nekim najvišim standardima. Sigurno je u tim suđenjima bilo raznih propusta i nedostataka a moglo bi se reći da je u njima bilo i izvesne doze političke osvete ili osvete ratnih pobednika, ali to ne znači da su osuđeni nevini ljudi. To ne znači da su oni čisti, da su anđeli i da bi mi trebalo da ih rehabilitujemo…

MONITOR: Sam postupak rehabilitacije zasniva se na „pravno –tehničkom” i ne ulazi u pitanje odgovornosti.
PANČIĆ: Da. Neko je nedavno kod nas napravio jednu zanimljivu inventuru sličnih suđenja u zapadnoevropskim zemljama, dakle ne govori se o nama niti o istočnom bloku, već o Zapadu, od Norveške, Holandije, Belgije, Francuske itd. Tu je bilo svega i svačega, tu su bile desetine i stotine pogubljenja, vrlo oštrih kazni i na često vrlo kratkim suđenjima koja su mogla sigurno biti negde i sporna, pa ipak niko ozbiljan i niko izvan nekih revizionističkih krugova to ne osporava, ne osporava bitno ta suđenja, ne osporava pre svega politički karakter ljudi kojima je suđeno i presuđeno. Ja ne bih imao ništa protiv da se preispituje, recimo, sudski proces Draži Mihailoviću, kada iza tog preispitivanja ne bi stajala očigledna želja za generalnom političkom rehabilitacijom četničkog pokreta i za nekim prilično prizemnim i jeftinim revizionističkim nastojanjem da se prikaže kako su četnici bili u najmanju ruku ravnopravni partizanima po svojoj antifašističkoj borbi ako ne i autentičniji. Postoje pokreti u nekim drugim zemljama, Poljska je karakterističan primer, koja je imala dva pokreta otpora, Armiju Krajovu i Armiju Ludovu. Ali se oni ne smatraju jednakim.

MONITOR: Interesantno je da je to postala tema za čitav region.
PANČIĆ: To je očekivano jer se u nekadašnjim republikama ovaj proces rehabilitacije Mihailovića razume kao njegova politička i krivična rehabilitacija. A četnici su ostavili krvave tragove u raznim oblastima Jugoslavije, u Hercegovini, Krajini, Crnoj Gori, Sandžaku a bogami i u samoj Srbiji. Pokazali su veliku mržnju prema onima koji nisu bili Srbi ali i prema Srbima koji su bili njihovi neistomišljenici, prema partizanima i njihovim pristalicama. Zbog toga je ubijeno mnogo ljudi. Da ne pominjemo njihov kvislinški odnos prema okupatoru…

MONITOR: U Crnoj Gori je to bilo javno, postoje brojni dokazi za četničkog vojvodu Pavla Đurišića, koji je od Njemaca tražio da se i u povlačenju 1945 pridruži njihovim jedinicama.
PANČIĆ: Jeste. To je samo jedan od primera. Dakle, četnici ni u Srbiji nisu ostavili dobro sećanje. Razumljivo je da tamo gde je bilo četničkih etnički i nacionalistički motivisanih zločina bude danas toliko interesovanje i osuda rehabilitacije Draže Mihailovića. To Srbiji nanosi veliku štetu, dovodi u pitanje njen antifašizam i ne samo odnose sa susedima koji su bili žrtve tog pokreta već i na čitavom spoljnopolitičkom planu. Pri tom, za pitanje odgovornosti nije važno s kakvim motivima je Draža Mihailović otišao u četnike, koliko je stvarno imao nameru da se suprotstavi Nemcima. Sigurno da ne bi ostao i napravio četničke jedinice da nije imao nameru da se na početku rata suprotstavi okupatoru. Ali ono što je došlo iza toga, kako su se odvijale stvari, progon nesrba i ideoloških protivnika i spremnost na sadejstvo s okupatorom makar i iz tih razloga, teški zločini, jesu ono što bi trebalo da odluči o njegovoj odgovornosti, a ne razumevanje njegovih motiva. Tu dolazimo do ovoga da se radi o istorijskom revizionizmu, mada je on na delu već duže vreme…

MONITOR: Koliko su etnički nacionalizmi i danas jaki? Goran Svilanović je, kada je bio na čelu Pakta za stabilnost, u nekom razgovoru rekao da zemlje nastale od SFRJ nijesu postale građanske države, pa čak ni one koje su u svojim ustavima stavile da su države građana, a ne matičnih naroda i „ostalih”.
PANČIĆ: Evo doličnog primera za to. Čuo sam da je Tomislav Nikolić, lider SNS-a, sada u kampanji, na pitanje kako bi trebalo da se opredeljuju nacionalne manjine na ovim izborima u Srbiji, rekao da bi one „trebalo da se priklone pobedničkoj partiji”. Znači jednoj od dve najveće stranke, SNS ili DS.

MONITOR: Pa to znači da su građani manjina „građani drugog reda”. Je li to poruka?
PANČIĆ: Naravno. Možda to Nikolić nije želeo da se obznani, ali nije uspeo da se dovoljno prilagodi svom novom evropejskom imidžu i tu je pokazao da je mnogo više radikal nego ovo što bi hteo da bude. Tu se jasno pokazuje kako stvari zapravo stoje sa manjinama…

MONITOR: Da, položaj manjina kao ogledalo države. Ovdje onda pokazuje da nema građanske države.To je, pretpostavljam, slično i u drugim ex-yu državama?
PANČIĆ: Jeste, to je ilustracija. Ako imate sve te nacionalne savete gde svaki nacionalni i manjinski lider ima neka posebna prava u odnosu na svoju zatvorenu zajednicu pa postaje neka vrsta malog tlačitelja unutar nje, to omeđavanje društva i znači zatvaranje i izolovanje, to ne stvara i ne obnavlja veze između ljudi, nema građana već onih koji se odnose prema svojim nacionalnim savetima i tim svojim vođama kojima su prepušteni.

MONITOR: Pa to je matrica multikulturalizma koja se u Evropi pokazala nedovoljnim izlazom za nacionalna prava posebnih zajednica. Pa je i Angela Merkel imala jednu, možda politički netaktičnu primjedbu u vezi s tim.
PANČIĆ: Da, to ima veze s razumevanjem multikulturalizma, ali to je duga priča, čitava jedna tema. Rekao bih da i Merkelova nije bila u krivu, ali to je komplikovano za kratak odgovor…

MONITOR: Da li bi rješenje bio interkulturalizam?
PANČIĆ: Da, interkulturalizam.

MONITOR: Na neki način, nedavno ste se u Utisku nedjelje izjasnili o vašim političkim opredjeljenjem kada se radi o izborima u Srbiji. Malo ste kritikovali Tadića zbog izjave da je „skratio mandat” a ne podnio ostavku, ali je kod vas osnovno to da nikako ne bi trebalo dopustiti da Nikolić i SNS dođu na vlast.
PANČIĆ: Jesam. Ja mislim da Srbija to ne sme da dozvoli i da za to nema nikakvog odgovora. Nikolić je radikal koji se nedavno prometnuo u zagovornika evropskih vrednosti.

MONITOR: Postoje dosta uvjerljive procjene da će u slučaju da Tadićeva koalicija ponovo formira vladu, Ivica Dačić biti mandatar. Kako biste odgovorili na pitanje zašto je Dačić bolji od Nikolića?
PANČIĆ: Šta hoćete da kažete? Evo ovako: Dačić bi svakako bio faktor i ako bi Nikolić formirao vladu. Ali Tadićeva vlada sa Čedomirom Jovanovićem i ako je neizbežno Dačićem, bila bi bolje rešenje nego Nikolićeva sa Dačićem. Ja sam za to da se izabere bolje rešenje. Pri tom, ne verujem da će Dačić biti premijer. Tadić se već opekao sa Koštunicom kada nije mogao, preko DS-a, da utiče na njegove odluke kao premijera. Ne verujem da će to ponoviti sa Dačićem.

Rehabilitacija sa ciljem

MONITOR: Postoji zakon o pravu četničkih boraca na penzije, mada se izgleda ne primjenjuje.
PANČIĆ: I to. Ali, spomenimo rehabilitaciju ona dva žandara koje je ubio Žikica Jovanović Španac, pa je posle, i u vreme našeg detinjstva, taj dan slavljen kao dan ustanka u Srbiji. Ta dva ubijena žandara u Beloj Crkvi su nedavno rehabilitovana jer oni, smatra se, nisu bili neprijatelji jer su bili obični činovnici. Pa sigurno da nisu bili ni Nemci ni neka velika opasnost, ali su bili deo kvislinške mašinerije, deo tog novouspostavljenog sistema. E sad, tvrdi se da je to zločin jer se radi o ubistvu. Ali, ni Žikica Jovanović nije bio neki serijski ubica koji ubija po vašarima, već protivnik okupatora i kvislinške vlasti. Meni je zato očigledno da se ovakvim rehabilitacijama, u stvari, umesto veće pravičnosti, cilja na skidanje odgovornosti sa četničkog pokreta za evidentne zločine i kolaboraciju.

Između dva zla

MONITOR: A kako vi gledate na argumente da bi trebalo da prestanemo birati „između dva zla”?
PANČIĆ: Pa dok ne uđemo u EU. To je jedino što nas tamo vodi. Pa šta mislite zar Francuzi ovih dana ne biraju između groznog desničara Sarkozija i neuverljivog levičara Olanda? Ni to nije neka šansa za izbor. Ali oni biraju. To je demokratija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo