Povežite se sa nama

INTERVJU

U kući imam svoje Kosovo

Objavljeno prije

na

Kulturna politika kod nas i kada je ima, podređena je političkim ciljevima a ne kulturnim vrednostima.To odlično zna Zorica Jevremović Munitić, autorka nekoliko izvedenih (najpoznatija Oj Srbijo, nigde lada nema) ali i neizvedenih drama, koja je pozorište izmjestila iz lijepih zgrada, mjesta VIP okupljanja. MONITOR: Istražujući teološko nasljeđe i njegov uticaj, proveli ste mnogo dana na Kosovu. Da li ste tada pomišljali da bi se već tinjući sukob mogao pretvoriti u čitav jedan rat, u „raspad sistema”?

JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Prvi put sam bila na Kosovu aprila 1981, na Uskrs u Pećkoj patrijaršiji. Videla sam kolo ispred manastirske crkve u kojem deca pevaju osvetničke pesme Šiptarima. Na moju burnu reakciju okupljenim majkama, uzvratile su da ja ko Beograđanka dođem jednom, odem, a oni ostaju sami da se bore…I da zato ništa ne razumem. Da, već osamdesetih godina je bilo tenzija koje nisu slutile na razrešenje onako kako se radilo u beogradskim i prištinskim političkim krugovima. U susretima na stanici, u kafani, apoteci, prodavnici, Albanci su bili prema meni nepoverljivi, morala sam da im se predstavim i objasnim zbog čega sam „ovde”. Srbi nisu bili manje nepoverljivi, preporučivali su da ostanem „ovde” mada su oni neskriveno pripremali odlazak s Kosova, oni koji su provdavali imanja Albancima za velike pare i kupovali kuće i placeve po Srbiji i Crnoj Gori. A oni siromašni, i jedni i drugi, dočekivali su me kao vesnika ljudskog, dobrog. Slegali su ramenima, ćutali.

Na asfaltnom putu Peć-Dečani mogao se uočiti ogroman napis veličine jedan metar pisan belom i crvenom farbom – belim slovima KOSOVO, ispod crvenim REPUBLIKA. To niko nije brisao tih desetak godina koliko sam išla ovim putem bar dva puta godišnje. Ni Beograd, ni Priština.

MONITOR: Vi ste svoj odnos prema „svom Kosovu” izrazili na izložbi fotografija „Kosovo iz mog stana”. Šta ste htjeli da pokažete sem lijepih predmeta i dobrih priča uz njih?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Od 1990. nisam odlazila na Kosovo. Pred rat sve je bilo napetije i bezizglednije za svaku vrstu intelektualne akcije. A u Beogradu se nisu smirivale utopije da je Kosovo srpsko, da je bilo i ostaće srpsko, po bilo koju cenu. Kad je Koštunica pre dve godine istakao bedž „Kosovo je Srbija”, e onda sam od muke i besa počela pažljivije da razgledam svoje kosovske uspomene, predmete, stare fotografije, putne karte, koje sam sakupila, dobila ili kupila na Kosovu. Ja u kući imam svoje Kosovo jer sam tamo bila i radila, družila se sa Albancima koliko i sa Srbima. Rešila sam da mi te kućne predmete Srđan Veljović fotografiše pa da napravim konceptualnu, procesualnu izložbu na kojoj bi posetioci mogli da donose svoje kosovske uspomene. Ali kako naći mesto za takvu izložbu? U to uspaljeno vreme -„Kosovo je Srbija”, jedva sam pronašla mesto u gradu gde ću izložiti fotografije tih predmeta. Niko od meni poznatih galerista nije hteo da rizikuje izložbu sa tako bombastično običnim nazivom koji uključuje reč „Kosovo”. U prolaznom holu”Reksa” pronašao je mesto Branko Dimitrijević pošto je izgledao uživo te predmete u mom stanu. Izložba je bila u danima Uskrsa i Prvog maja kada je Beograd skoro ispražnjen. Zato sam i dobila desetodnevni termin.Usred tvrdnji i izjava -„Kosovo je Srbija”, „Kosovo, nezavisna država”, „Kosovo, neraskidivi deo Srbije”- izložba „Kosovo iz mog stana” je bila primer pojedinačnog odnosa prema ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, nezaborava na ljudsko, lepo, bez obzira koje nacije bilo.

MONITOR: S vremena na vrijeme, i ovdje i na drugim mjestima ex-yu prostora, zaoštri se tema o „nacionalnom repertoaru” pozorišta. Tu, međutim, ima puno nedosljednosti jer ima dramskih pisaca i autora drugih za pozorište adaptiranih djela koji se pojavljuju u više „nacionalnih” spiskova: Andrić, Selimović, Njegoš…
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: To što se Selimović ili Njegoš igraju u više država kao nacionalni pisci jeste svojevrsna kulturološka manipulacija. Ali, bolje je da se igraju nego da se skidaju sa repertoara. A Jugosloveni? Jugoslovenski pisci? Pa, to više ne postoji.

MONITOR: Da li je današnje insistiranje kulturnih politika na zaokruženom nacionalnom repertoaru, jedan novi oblik „dogovornog pozorišta” o kojem ste pisali?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: „Dogovorni teatar” podrazumeva očuvanje tradicionalnih pozorišnih tema, formi, ideja. Stoga je pozorište sve dalje od konkretne stvarnosti. Ono se ulizuje i kada kritički govori o globalnim temama. Naprosto, potrebno je prvo protresti domaći milje da bi se progovaralo o opštim svetskim problemima zajednice i pojedinca.

MONITOR: Da li je KPGT Ljubiše Ristića bio pozorišna alternativa ili avangarda?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ : KPGT Ljubiše Ristića je bila alternativa koliko i avangarda.

MONITOR: Vaša drama Kopile, napisana 1987. nikada nije postavljena na scenu, a prošle godine je imala prvo javno čitanje.To je autobiografska priča o 1968. sa ljudima od kojih su neki veoma napredovali na društvenoj lestvici. Za jedan od likova kažete da predstavlja Željka Ražnatovića Arkana. Zašto je nema na daskama?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: U dva lika sam sa promenjenim imenima stavila lik i delo u tadašnje šezdesetoosmaško vreme Ljubiše Ristića i Borke Pavićević. U drami su oni brat i sestra koji nemaju mnogo zajedničkog osim vere da su u pravu. Njihove odluke, njihovi životi tvoriće budući život zajednice, i oblikovaće njihov privatni. Umetnička anticipacija kao realnost. Da, lik Zorana Es-Ka je pravljen po životnoj biografiji Željka Ražnatovića koji je živeo na Dedinju te 1968, kada se drama Kopile1948-1968 događa na Dedinju. Ražnatović je bio dete visokog člana Udbe, i gde bi dedinjsko dete bilo pregrupisano u ranoj mladosti nego u službu svoga tate. Sve što je radio pre rata u inostranstvu, lovio i ubijao neprijatelje socijalističke Jugoslavije, u zemlji je bilo dočekivano kao herojsko delo. Utopija koja je Ražnatovića dovela u poziciju Zvezdinog „delije” koji kao Arkan ubijajući brani sve što nije za Jugoslaviju devedesetih godina. Ne, nije Arkan kriv koliko su krive obaveštajne službe, policija, vojska. Ali, to „službe” nikada neće priznati. Zoran Es-Ka je ojađeni omaž liku Zorana iz Jovanovićevog Oslobođenja Skopja. Od nesretnog deteta do nesretnog mladog čoveka.

MONITOR: Važite za provokativnog autora i ne manje subverzivnu javnu ličnost. Drama „Balada o devojačkom odelu” je priča o ljubavi dvije žene, Albanke i Srpkinje, na mjestu gdje se žene kriju od muškog nasilja. Šta kažu pozorišni ljudi, kada ćemo je vidjeti na sceni?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Balada o devojačkom odelu neće biti izvedena „za mog života”, kako se to kaže. Poslednji stihovi Deae ex Machinae su:
„Svetu hvala. Ostalo je politika”. Za junakinje ove prve srpske tragedije u novije doba izabrala sam dve žene koje se erotski vole, dve žene različite nacionalnosti, Srpkinju Jelenu i Albanku Teutu. A koju bi najugroženiju socijalnu grupu izabrala da progovorim o strahotama života na Kosovu ako ne žene. Žene najviše trpe, i kad odobravaju ubijanje drugih zbog svojih, i kada brane svoje a druge nipodaštavaju. Jer žene nemaju drugu društvenu ulogu osim da podupiru stvaranje nove države, ili da brane staru. Kad sam uvidela da nigde ne mogu da izrežiram tragediju, niti iko hoće da je postavi u pozorištu, odlučila sam da je štampam kao knjigu koju sam samostalno izdala.

MONITOR: Aktivno ste učestvovali u antiratnim aktivnostima 90-tih. Na čemu bi danas trebalo da se „građanski” angažujemo?
JEVREMOVIĆ-MUNITIĆ: Nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo