Povežite se sa nama

INTERVJU

Univerzitet nije samoposluga

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako kao dugogodišnji profesor Univerziteta Crne Gore ocjenjujete razvoj visokog školstva u Crnoj Gori?
MARTINOVIĆ:
Projekat Razvoj visokog školstva u Crnoj Gori ili nikada nije urađen ili se ne poštuje. Matrica kojom se mogu čuvati ovce u Rastovu, kod Bijelog Polja, i steći diploma Pravnog fakulteta, ne koristi ni čobaninu ni Bijelom Polju, ali značajno degradira diplomu pravnika koja se pored medicine smatra najkompleksnijom. Nešto je tu pogrešno spojeno. Je li državni Univerzitet počeo da imitira privatne univerzitete koje formira nekoliko stalnih profesora i masa letećih? Ne može se univerzitet projektovati po modelu samoposluge. Državni ili privatni na njega je teško primijeniti metode liberalne ekonomije i preduzetništva… MONITOR: Osim u Crnoj Gori?
MARTINOVIĆ: Često se citira rečenica Žiskara Destena izgovorena na kongresu UNESCO-a o visokom obrazovanju: „Univerziteti treba da se okrenu tržištu, ali nikako da polaze od tržišta”. Tu gospodu koja su se poduhvatila formiranja privatnih univerziteta pitao bih gdje su oni stekli reference. Da su radili makar na portirnici nekog svjetskog univerziteta shvatili bi koliko profesori borave na svojim katedrama i koliko rade sa studentima. Kada sam gostovao na Imperial koledžu u Londonu, moj kolega iz struke me ozbiljno zapitao: ,,Kako ste kolega uspjeli da u sred nastave odsustvujete sa univerziteta deset dana? Zašto je norma profesora četiri časa? Je li za to da bi 38 časova radnog vremena proveo na tezgarenju?”.

MONITOR: Kad se govori o tezgarenju profesora, onda je neizbježno i pitanje o njihovim honorarima i upisu ogromnog broja studenata koji iz svog džepa plaćaju školovanje?
MARTINOVIĆ: Da, kako neki fakulteti na državnom Univerzitetu mogu da prime više privatnih studenata nego što može da stane u sve njihove učionice i da od svakog uzimaju školarinu, a profesori visoke honorare. Na pitanje o honorarima rektor odgovara lakonski: To je poslovna tajna! Kako može na jednom fakultetu da se dozvole honorari do 2000 eura za tezgarenje tipa pregleda polovnih vozila, dok se na drugom ne mogu platiti nadoknade za poslijediplomsku nastavu. Da je taj Univerzitet uopšte konzistentna institucija važila bi ista pravila nagrađivanja za iste poslove. Tako ni rektor ni institucije Univerziteta nemaju potrebni autoritet. Autonomiju Univerziteta urušava autonomija jedinica. Da je ovo ono prevaziđeno komunističko vrijeme takva institucija bi zaslužila prinudnu upravu umjesto autonomije.

MONITOR: Zašto se sa univerziteta rijetko može čuti glas kritike?
MARTINOVIĆ: Sa univerziteta treba da dolazi kritička misao. Ako je ona, a jeste, u posljednje vrijeme kompletno ugašena, postavlja se pitanje jesu li to vlast i univerzitet sklopili savez o nenapadanju: da se jedni drugima ne miješaju u poslove.

MONITOR: Da li je tačno da pored rekordnog broja doktora nauka po „glavi stanovnika” imamo i zavidan broj profesora emeritusa?
MARTINOVIĆ: Kada je državni Univerzitet donosio pravilnik o izboru profesora emeritusa, skrenuo sam pažnju na lakrdiju do koje će to dovesti. Kada nije nijedan argument pomogao, poslao sam iz Barselone, gdje sam gostovao na tamošnjem univerzitetu, kolumnu za jedan crnogorski dnevni list pod naslovom: Ja tebe serdare ti mene vojvodo. Kopiju sam poslao rektoru. Danas Univerzitet Crne Gore ima više profesora emeritusa nego cijela Evropa!

MONITOR: O studiranju po Bolonjskoj deklaraciji izriču se kontroverzne ocjene. Kakav je Vaš stav?
MARTINOVIĆ: Projekat koji se naslovljavao kao Bolonjski forum prošao je u evropskim zemljama kroz sve studijske programe od autonomije, akademskih sloboda do programskih koncepcija. Udruženje Univerzitetskih profesora Crne Gore smatralo je da je to izvanredna šansa da i mi modernizujemo Univerzitet. Niz kolumni koje sam objavio bile su na krilima takvih iluzija. Nažalost, u projekat reformi po Bolonji Univerzitet Crne Gore je ušao sa poluznanjem, a taj sindrom je najopasniji. Od zakona i normativnih akata do nastavnih programa, sve vrvi od improvizacija.

MONITOR: Da li su u pravu oni koji za Univerzitet kažu spolja gladac, unutra jadac?
MARTINOVIĆ: Oko Univerziteta su izrasli travnjaci, postavljen je spomenik Svetog Petra Cetinjskog, izgrađena je zgrada rektorata. Sve blista i služi za ponos. Biblioteke i laboratorije su, međutim, prazne.

MONITOR: A ovo je 21. vijek, bar u Evropi…
MARTINOVIĆ: U Evropi se još tokom devedesetih odvijao proces reformi. Tamo se srušio, kažu, Berlinski zid. Mi smo se postarali da se on samo pomjeri prema Balkanu. … Kod nas se odvijao rat. Crna Gora je bila u njega uvučena euforijama, mitinzima, požarom svijesti i savjesti, antibirokratskom revolucijom, čije su vođe izrasli u zavidne birokrate…

MONITOR: A kad se slegla prašina…
MARTINOVIĆ: Kada se prašina slegla univerzitetska akademska zajednica se počela osvješćivati i raslojavati. Raslojavanje se odvijalo prema naboju koji su nosili pojedinci. Neko je srbovao, to je bilo unosno i moderno. Ministar obrazovanja je držao u kabinetu sliku Dositeja Obradovića umjesto Titove, a dekan Ekonomskog fakulteta ikonu svetog Save. Rektor i jedan broj njegovih tića jurili su da se domognu trofejnih pištolja, koje sam nazvao pištoljašima. Stizale su postelje i posuđe iz Kupara, sa namjerom da se renovira studentski mobilijar. Jedan brod je došao iz Lore pun elektronskih uređaja i ponuđen da usreći laboratorije Univerziteta. Još mnogo toga viđenog i neviđenog kolalo je ovom našom vododerinom kao poslije potopa. Najteže je bilo sačuvati svijest i održati budnu savjest. Pojavio se upravo onaj časni sloj profesora i studenata koji se energično i uspješno suprostavio.

MONITOR: Jedan broj profesora kasnije je osnovao Udruženje univerzitetskih profesora, kojem ste Vi bili predsjednik…
MARTINOVIĆ: U tom totalno nenormalnom ambijentu na sceni se pojavila grupa profesora motivisana otporom moralnoj i svakoj drugoj destrukciji. Snaga motiva koji su okupljali, vodili i usmjeravali riječ i energiju u pravcu svjetla na kraju tunela, bila je jača od svih otpora, prijetnji i straha.

MONITOR: Kako ste artikulisali svoje stavove?
MARTINOVIĆ: Pritisak na javnost odvijao se mitinzima, oglašavanjima putem protesta, deklaracija i stavova, otvorenih pisama. Tako se tokom 1991. pojavljuju: Apel za mir, Peticija za vraćanje profesora i studenata sa ratišta, Peticija protiv stratega rata, Stav o državnom statusu Crne Gore. Pominjem samo najznačajnije. Tribina na Univerzitetu privlačila je toliko građana da se često nije mogla naći dovoljno velika sala. Pritisak na organe univerziteta išao je kroz hitna reagovanja na gotovo svaki potez koji bi narušavao akademske standarde i norme. Tako je spriječeno donošenje na Univerzitet ratnog plijena i sličnih ratnih prihoda…

MONITOR: Koliko je djelovanje Udruženja imalo efekta na profilisanje modernog Univerziteta?
MARTINOVIĆ: Ta aktivnost nije imala nikakav uticaj na promjene na Univerzitetu. Univerzitet su, nažalost, i dalje vodili pištoljaši, a uticaj postojećih struktura razvijenih na čistom samoupravnom voluntarizmu bio je isuviše jak da bi se moglo i pomisliti na dubinske analize i promjene. Od partije na vlasti do rukovodstva Univerziteta razvio se, iz sasvim jasnih razloga, animozitet prema aktivnostima Udruženja. Sve naše aktivnosti i programska opredjeljenja više su asocirali na aktivnosti Liberalnog saveza nego na vladajuću partiju, što je bilo nepoželjno. Nikada nijesmo dobili sredstva iz budžeta namijenjena nevladinim asocijacijama.

MONITOR: Ali i pored svega toga uspješno ste sarađivali sa pojedinim univerzitetima u Evropi.
MARTINOVIĆ: Za vrijeme sankcija uspostavili smo veze sa mnogim asocijacijama, a posebno smo razvili odnose sa Konferencijom rektora Evrope. Često smo bili u prilici da ugostimo eminentne profesore Oksforda, Kembridža i Vorvika. Održali smo i nekoliko konferencija sa internacionalnom participacijom.

MONITOR: Vaše kolege iz Evrope znale su šta se dešava na Univerzitetu Crne Gore?
MARTINOVIĆ: U jesen 1999. na Salzburškom seminaru organizovan je međunarodni simpozijum Univerzitet i globalizacija. Sa bivših jugoslovenskih univerziteta pozvani su predavači za plenarnu sjednicu skupa na temu: Univerzitet i rat – preživljavanje i pogled u budućnost. Izložio sam svoj rad u kome je kao jezgro bilo predstavljeno ponašanje univerzitetske akademske zajednice o kojem sam Vam govorio. Doživio sam izuzetno uzbuđenje kada je prorektor Zagrebačkog univerziteta Jasna Mencer ustala iz publike, prišla pultu i pružila mi ruku čestitke. Bila je to prava slika pogleda u budućnost, propraćena toplim aplauzom svih prisutnih. To je bio pozdrav etici i hrabrosti kojom smo preživljavali i činili onoliko koliko smo mogli, a i ništa manje viziji budućnosti koja dolazi.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo