Povežite se sa nama

INTERVJU

Univerzitet nije samoposluga

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako kao dugogodišnji profesor Univerziteta Crne Gore ocjenjujete razvoj visokog školstva u Crnoj Gori?
MARTINOVIĆ:
Projekat Razvoj visokog školstva u Crnoj Gori ili nikada nije urađen ili se ne poštuje. Matrica kojom se mogu čuvati ovce u Rastovu, kod Bijelog Polja, i steći diploma Pravnog fakulteta, ne koristi ni čobaninu ni Bijelom Polju, ali značajno degradira diplomu pravnika koja se pored medicine smatra najkompleksnijom. Nešto je tu pogrešno spojeno. Je li državni Univerzitet počeo da imitira privatne univerzitete koje formira nekoliko stalnih profesora i masa letećih? Ne može se univerzitet projektovati po modelu samoposluge. Državni ili privatni na njega je teško primijeniti metode liberalne ekonomije i preduzetništva… MONITOR: Osim u Crnoj Gori?
MARTINOVIĆ: Često se citira rečenica Žiskara Destena izgovorena na kongresu UNESCO-a o visokom obrazovanju: „Univerziteti treba da se okrenu tržištu, ali nikako da polaze od tržišta”. Tu gospodu koja su se poduhvatila formiranja privatnih univerziteta pitao bih gdje su oni stekli reference. Da su radili makar na portirnici nekog svjetskog univerziteta shvatili bi koliko profesori borave na svojim katedrama i koliko rade sa studentima. Kada sam gostovao na Imperial koledžu u Londonu, moj kolega iz struke me ozbiljno zapitao: ,,Kako ste kolega uspjeli da u sred nastave odsustvujete sa univerziteta deset dana? Zašto je norma profesora četiri časa? Je li za to da bi 38 časova radnog vremena proveo na tezgarenju?”.

MONITOR: Kad se govori o tezgarenju profesora, onda je neizbježno i pitanje o njihovim honorarima i upisu ogromnog broja studenata koji iz svog džepa plaćaju školovanje?
MARTINOVIĆ: Da, kako neki fakulteti na državnom Univerzitetu mogu da prime više privatnih studenata nego što može da stane u sve njihove učionice i da od svakog uzimaju školarinu, a profesori visoke honorare. Na pitanje o honorarima rektor odgovara lakonski: To je poslovna tajna! Kako može na jednom fakultetu da se dozvole honorari do 2000 eura za tezgarenje tipa pregleda polovnih vozila, dok se na drugom ne mogu platiti nadoknade za poslijediplomsku nastavu. Da je taj Univerzitet uopšte konzistentna institucija važila bi ista pravila nagrađivanja za iste poslove. Tako ni rektor ni institucije Univerziteta nemaju potrebni autoritet. Autonomiju Univerziteta urušava autonomija jedinica. Da je ovo ono prevaziđeno komunističko vrijeme takva institucija bi zaslužila prinudnu upravu umjesto autonomije.

MONITOR: Zašto se sa univerziteta rijetko može čuti glas kritike?
MARTINOVIĆ: Sa univerziteta treba da dolazi kritička misao. Ako je ona, a jeste, u posljednje vrijeme kompletno ugašena, postavlja se pitanje jesu li to vlast i univerzitet sklopili savez o nenapadanju: da se jedni drugima ne miješaju u poslove.

MONITOR: Da li je tačno da pored rekordnog broja doktora nauka po „glavi stanovnika” imamo i zavidan broj profesora emeritusa?
MARTINOVIĆ: Kada je državni Univerzitet donosio pravilnik o izboru profesora emeritusa, skrenuo sam pažnju na lakrdiju do koje će to dovesti. Kada nije nijedan argument pomogao, poslao sam iz Barselone, gdje sam gostovao na tamošnjem univerzitetu, kolumnu za jedan crnogorski dnevni list pod naslovom: Ja tebe serdare ti mene vojvodo. Kopiju sam poslao rektoru. Danas Univerzitet Crne Gore ima više profesora emeritusa nego cijela Evropa!

MONITOR: O studiranju po Bolonjskoj deklaraciji izriču se kontroverzne ocjene. Kakav je Vaš stav?
MARTINOVIĆ: Projekat koji se naslovljavao kao Bolonjski forum prošao je u evropskim zemljama kroz sve studijske programe od autonomije, akademskih sloboda do programskih koncepcija. Udruženje Univerzitetskih profesora Crne Gore smatralo je da je to izvanredna šansa da i mi modernizujemo Univerzitet. Niz kolumni koje sam objavio bile su na krilima takvih iluzija. Nažalost, u projekat reformi po Bolonji Univerzitet Crne Gore je ušao sa poluznanjem, a taj sindrom je najopasniji. Od zakona i normativnih akata do nastavnih programa, sve vrvi od improvizacija.

MONITOR: Da li su u pravu oni koji za Univerzitet kažu spolja gladac, unutra jadac?
MARTINOVIĆ: Oko Univerziteta su izrasli travnjaci, postavljen je spomenik Svetog Petra Cetinjskog, izgrađena je zgrada rektorata. Sve blista i služi za ponos. Biblioteke i laboratorije su, međutim, prazne.

MONITOR: A ovo je 21. vijek, bar u Evropi…
MARTINOVIĆ: U Evropi se još tokom devedesetih odvijao proces reformi. Tamo se srušio, kažu, Berlinski zid. Mi smo se postarali da se on samo pomjeri prema Balkanu. … Kod nas se odvijao rat. Crna Gora je bila u njega uvučena euforijama, mitinzima, požarom svijesti i savjesti, antibirokratskom revolucijom, čije su vođe izrasli u zavidne birokrate…

MONITOR: A kad se slegla prašina…
MARTINOVIĆ: Kada se prašina slegla univerzitetska akademska zajednica se počela osvješćivati i raslojavati. Raslojavanje se odvijalo prema naboju koji su nosili pojedinci. Neko je srbovao, to je bilo unosno i moderno. Ministar obrazovanja je držao u kabinetu sliku Dositeja Obradovića umjesto Titove, a dekan Ekonomskog fakulteta ikonu svetog Save. Rektor i jedan broj njegovih tića jurili su da se domognu trofejnih pištolja, koje sam nazvao pištoljašima. Stizale su postelje i posuđe iz Kupara, sa namjerom da se renovira studentski mobilijar. Jedan brod je došao iz Lore pun elektronskih uređaja i ponuđen da usreći laboratorije Univerziteta. Još mnogo toga viđenog i neviđenog kolalo je ovom našom vododerinom kao poslije potopa. Najteže je bilo sačuvati svijest i održati budnu savjest. Pojavio se upravo onaj časni sloj profesora i studenata koji se energično i uspješno suprostavio.

MONITOR: Jedan broj profesora kasnije je osnovao Udruženje univerzitetskih profesora, kojem ste Vi bili predsjednik…
MARTINOVIĆ: U tom totalno nenormalnom ambijentu na sceni se pojavila grupa profesora motivisana otporom moralnoj i svakoj drugoj destrukciji. Snaga motiva koji su okupljali, vodili i usmjeravali riječ i energiju u pravcu svjetla na kraju tunela, bila je jača od svih otpora, prijetnji i straha.

MONITOR: Kako ste artikulisali svoje stavove?
MARTINOVIĆ: Pritisak na javnost odvijao se mitinzima, oglašavanjima putem protesta, deklaracija i stavova, otvorenih pisama. Tako se tokom 1991. pojavljuju: Apel za mir, Peticija za vraćanje profesora i studenata sa ratišta, Peticija protiv stratega rata, Stav o državnom statusu Crne Gore. Pominjem samo najznačajnije. Tribina na Univerzitetu privlačila je toliko građana da se često nije mogla naći dovoljno velika sala. Pritisak na organe univerziteta išao je kroz hitna reagovanja na gotovo svaki potez koji bi narušavao akademske standarde i norme. Tako je spriječeno donošenje na Univerzitet ratnog plijena i sličnih ratnih prihoda…

MONITOR: Koliko je djelovanje Udruženja imalo efekta na profilisanje modernog Univerziteta?
MARTINOVIĆ: Ta aktivnost nije imala nikakav uticaj na promjene na Univerzitetu. Univerzitet su, nažalost, i dalje vodili pištoljaši, a uticaj postojećih struktura razvijenih na čistom samoupravnom voluntarizmu bio je isuviše jak da bi se moglo i pomisliti na dubinske analize i promjene. Od partije na vlasti do rukovodstva Univerziteta razvio se, iz sasvim jasnih razloga, animozitet prema aktivnostima Udruženja. Sve naše aktivnosti i programska opredjeljenja više su asocirali na aktivnosti Liberalnog saveza nego na vladajuću partiju, što je bilo nepoželjno. Nikada nijesmo dobili sredstva iz budžeta namijenjena nevladinim asocijacijama.

MONITOR: Ali i pored svega toga uspješno ste sarađivali sa pojedinim univerzitetima u Evropi.
MARTINOVIĆ: Za vrijeme sankcija uspostavili smo veze sa mnogim asocijacijama, a posebno smo razvili odnose sa Konferencijom rektora Evrope. Često smo bili u prilici da ugostimo eminentne profesore Oksforda, Kembridža i Vorvika. Održali smo i nekoliko konferencija sa internacionalnom participacijom.

MONITOR: Vaše kolege iz Evrope znale su šta se dešava na Univerzitetu Crne Gore?
MARTINOVIĆ: U jesen 1999. na Salzburškom seminaru organizovan je međunarodni simpozijum Univerzitet i globalizacija. Sa bivših jugoslovenskih univerziteta pozvani su predavači za plenarnu sjednicu skupa na temu: Univerzitet i rat – preživljavanje i pogled u budućnost. Izložio sam svoj rad u kome je kao jezgro bilo predstavljeno ponašanje univerzitetske akademske zajednice o kojem sam Vam govorio. Doživio sam izuzetno uzbuđenje kada je prorektor Zagrebačkog univerziteta Jasna Mencer ustala iz publike, prišla pultu i pružila mi ruku čestitke. Bila je to prava slika pogleda u budućnost, propraćena toplim aplauzom svih prisutnih. To je bio pozdrav etici i hrabrosti kojom smo preživljavali i činili onoliko koliko smo mogli, a i ništa manje viziji budućnosti koja dolazi.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo