Povežite se sa nama

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK: Biramo spasioce od kojih se moramo spasavati

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako biste ukratko opisali današnju Srbiju i njenog predsjednika Aleksandra Vučića koji, kako mnogi kažu, radi što god hoće i kad god hoće?
STEVANOVIĆ: Godine 2009., tačno sto godina posle izlaska Domanovićeve „Stradije” napisao sam satiru „Stradija i komentari”. Pišući je, i sam sam bio zapanjen koliko su neke stvari ostale iste u veku najvećih i najbržih promena u istoriji. Gotovo sve se promenilo osim mentaliteta.

Ne moram vam ga opisivati, i vi i vaši čitaoci imate ga oko sebe. A taj mentalitet, osnažen modernim sredstvima komunikacija i medijima, mora izabrati vođu, jednog spasioca od koga nas kasnije treba spasavati.

Za tu nevolju i moji i vaši sugrađani imaju proveren lek: glasaju najsličnijeg. Ako patite od istorijskog pesimizma, mirno možete konstatovati da neprestano glasaju po Vukovoj uzgrednici „isto to, samo malo drukčije.”

Vučić radi ono što su mu njegovi glasači omogućili i ono što mu opozicija dopušta. U tom trouglu nijednu stranu ne možete proglasiti jedino krivom niti ijednu osloboditi odgovornosti.

MONITOR: Početkom devedesetih sa grupom nezavisnih intelektualaca u Beogradu osnovali ste Liberalni forum, koji je u programu imao tri bitne tačke za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susjedima, mir sa svijetom. Je li to po Vašem mišljenju i danas i te kako aktuelno?
STEVANOVIĆ: Gledano iz ondašnje perspektive, zvučalo je odgovorno. Poštedelo bi nas krvavog raspada Jugoslavije, besmislenih ratova, istorijskih i kulturnih poraza, pljačkaške privatizacije, privrednog nazadovanja, nadiruće bede, gubitaka nekoliko generacija pametnih i sposobnih koji su otišli u inostranstvo, lažnih elita i tajkunske nove kaste. Ovi koji su na vlasti ne bi bili na vlasti. Nabrajanje može potrajati stranicu-dve.

Gledano iz današnje perspektive, zvuči realistički, normalno, jedino moguće. I trebalo bi ga sprovesti do kraja, državnim sredstvima i odgovornim ponašanjem inteligencije, takozvanih elita i političara. Zaboraviti sukobe između partizana i četnika, nema ih više. Ne rehabilitovati kolaborante i saradnike nacista, odavno su poraženi. Biti tolerantan prema svim manjinama i onima koji drukčije misle. Pomiriti se sa susedima, izviniti se kome treba, ispraviti šta se može, zabranjivati širenje nacionalne, verske i rasne mržnje. Odreći se najgoreg u ime najboljeg i budućeg. I požuriti prema Evropi čiji smo geografski, istorijski i kulturni deo.

MONITOR: Bili ste jedan od rijetkih književnika koji je odbio da se prikloni Miloševiću. Danas se mnogi intelektualci u Srbiji priklanjaju Aleksandru Vučiću ili ne reagiju na ono što on radi. Kako objašnjavate tu snishodljivost intelektualaca prema političkim vođama?
STEVANOVIĆ: Malo je kod nas pravih intelektulaca, mnogo je poluinteligenata koji sebe nazivaju intelektualcima. A poluinteligent je, da parafraziram Slobodana Jovanovića, onaj koji je neke škole završio, neka stručna znanja stekao, a svoje moralno osećanje nije razvio.

Takvi bi da budu klasa za sebe, a ne uspevaju biti ni kasta ni zaštićena vrsta. Pošto ne mogu živeti od svog rada, moraju nekoga služiti. Državu, akademsku zajednicu, partije na vlasti, političke vođe, diktatore ili poludiktatore, tajkune ili čaršiju.

Oni koji to ne rade nestaju ili će nestati.

MONITOR: Da li Srbija treba da prizna Kosovo i šta očekujete od tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu?
STEVANOVIĆ: Svi političari ponavljaju da „Srbija nikada neće priznati Kosovo”. I oni koji su ga izgubili i oni koji ga ni na koji način ne mogu vratiti. Iz čega treba zaključiti da će ga priznati tako što ga neće priznati. Nešto od toga već se dogodilo i događa se u pregovorima sa Unijom.

Ne razumem šta je to „unutrašnji dijalog”. Da li je to razgovor sa sobom ili sa svojim dvojnicima?

MONITOR: Jednom Vas je Slobodan Milošević prekorio: ,,Imaš li ti moj broj telefona? Zašto se onda ne javljaš”? Da je Milošević živ i da ste odlučili da mu se sada javite, šta biste mu rekli?
STEVANOVIĆ: Sve sam rekao u knjizi Milošević, jedan epitaf iz 2000. godine. Ali bojim se da je na ovim prostorima ne možete naći. Postoji na stranim jezicima. Lično, Miloševiću nikada nisam imao šta da kažem. To sam prepustio mom bivšem kolegi Dobrici Ćosiću. Rezultate tog dijaloga znamo.

MONITOR: Prije nekoliko dana ratni komandant VRS Ratko Mladić osuđen je za najveća krivoprolića u ratu u BiH. Kako komentarišete tu presudu?
STEVANOVIĆ: Kao jednu dobru presudu Tribunala, pravno i moralno ispravnu. Jer pravo nije pravda i pravda nije pravo i često su u sukobu. U ovoj presudi su se spojili. Ako većina ovde ne misli tako, već suprotno, mogu da kažem, na osnovu iskustva i činjenica, da ta većina greši – i to treći put u trideset godina.

MONITOR: Krajem 1995., nakon ratnih devedesetih, zgroženi atmosferom u kojoj se slave ratni zočinci ponovo iz kuće pored Kragujevca, odlazite iz Srbije u Prag, zatim u Pariz…
STEVANOVIĆ: Mala ispravka. Krajem 96. došao sam iz Pariza i pridružio se demonstrantima u Kragujevcu. Osvojili smo RT Kragujevac posle opsade, posle toga sam 144 dana vodio „otvorenu gradsku televiziju” koju i danas poneki pamte. Tek potom sam otišao u drugi egzil i zatražio politički azil u Francuskoj. I mali dodatak: RT Kragujevac više ne postoji, osim na papiru. Građane Kragujevca niko ne informiše ni o čemu. I niko se ne buni niti izlazi na ulice. Zauzeti su gledanjem rijaliti šoua.

MONITOR: Sada se opet u našem regionu slave ratni zločinci, rehabilituju četnici i ustaše, jačaju nacionalizmi, Vi ste sada opet u toj kući kraj Kragujevca… Je li moguće da će se ponoviti ratni sukobi ili će ipak nadvladati razum?
STEVANOVIĆ: Moj pokojni prijatelj Ivan Đurić često je naglašavao da mržnja – koja se na raznim stranama smatrala uzrokom ratova na Balkanu – nije istorijska činjenica. Mržnju proizvode oni koji izazivaju ratove, osvajaju ili čuvaju vlast. Da je Ivan živ pitao bih da li je razum istorijska činjenica. I sam zaključujem da ponekad jeste, ponekad nije, češće ovo drugo.

Devedesetih godina mnogo šta je zavisilo od nas u onoj multinacionalnoj i srednje imućnoj državi, put prema najboljem ili krvavo rasulo. Izabrali smo sve što je bilo protiv razuma. Danas, u malim i osiromašenim državama, gotovo ništa ne zavisi od nas, već od odnosa velikih sila, njihovih geostrateških igara, sukoba interesa, ekonomskih kriza… A nijedna od njih se ne može optužiti za preteranu upotrebu razuma i saučešće prema slabima i zalutalima.

Današnji četnici, ustaše, partizani, ljotićevci, sami nabrojite ostale, unuci su i praunuci onih pravih. Traljavo glume uloge svojih dedova i pradedova sve sa smarttelefonima na ušima. Blede su kopije nečega što još u ono doba beše zastarelo. Ako veruju u ono što pričaju, onda su gluplji od svojih predaka koji su ratovali za neke druge. Ali većina glumi, simulira strasti, pretvara se pred drugima koji se takođe pretvaraju. To imitiranje imitiranog ne donosi koristi nikome osim imitatorima.

Nacionalizmi jačaju jer sve drugo slabi, a garniture na vlasti nemaju ništa drugo u rukama jer ne umeju ništa bolje. A kad bi pokušali to bolje i nekim čudom ga ostvarili, izgubili bi glasače koji još uvek nisu postali birači i dosledno glasaju protiv svojih interesa.

MONITOR: Pisali ste za mnoge jugoslovenske, ali i evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais, Ekspresen… Kako ocjenjujete današnju medijsku scenu u Srbiji?
STEVANOVIĆ: Kao sumrak koji najavljuje polumrak. U medijskoj noći, u mrklom mraku, sve je moguće, osim dobrih i razumnih stvari. Ko je živ, a ko mrtav, kolika je šteta, šta je nepopravljivo, koliko smo decenija skočili unatrag, saznaćemo kad se upali svetlo. Jedino se pitam ko će ga upaliti. I kako će ga podneti oči navikle na polutamu? Osim ako se sve to nekako samo od sebe ne desi i ako se nekim čudom ne obremo tamo gde smo odavno morali biti.

MONITOR: Protiv Vas je vođena partijska istraga povodom čuvene humoreske ,,Gojko i Savle” objavljene u ,,Politici”. Novinar tog lista Aleksandar Prlja rekao je kolegama u redakciji: ,,Odlučeno je da V.S. bude pisac dotične humoreske.” Zašto su baš Vas za to sumnjičili i je li ikad otkriveno ko je autor „te budalaštine”?
STEVANOVIĆ: Nikakve prave istrage nije bilo. Nekakva komisija gradskog komiteta napisala je ono što im je izdiktirao pobednički bračni par. A dotični Prlja saopštio je ovo svojoj redakciji trinaest meseci posle izlaska „te budalaštine”. Dan kasnije krenule su optužbe protiv mene.

Dvadeset godina kasnije pojavio se policajac na koga su se svi pozivali, i novinari i ogovarači. Na televiziji je, u jednoj emisiji „Insajdera”, ispričao svoju burlesknu priču. Demantovao sam njegove neistine i tužio ga. Nećete verovati ali dobio sam proces i skromnu nadoknadu šete. Viši sud je potvrdio presudu, jedino je smanjio odštetu, valjda da ne ugrozi tog sirotog tajkuna.

Mediji nisu preneli tu vest. Niko nije porekao ono što je pisao i nagoveštavao protiv mene. Niko mi se nije izvinio. I odjednom, svu svi izgubili zanimanje za tu humoresku.

Ne znam ko je napisao, moja istraživanja ograničila su se na odbranu od famoznog policajca. Analiza teksta pokazuje da ga je radilo više ruku. Ali ja sam delimično zaslužan za njen dugi život, trajala je sve dok mi je mogla nanositi štete.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo