Povežite se sa nama

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK: Biramo spasioce od kojih se moramo spasavati

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako biste ukratko opisali današnju Srbiju i njenog predsjednika Aleksandra Vučića koji, kako mnogi kažu, radi što god hoće i kad god hoće?
STEVANOVIĆ: Godine 2009., tačno sto godina posle izlaska Domanovićeve „Stradije” napisao sam satiru „Stradija i komentari”. Pišući je, i sam sam bio zapanjen koliko su neke stvari ostale iste u veku najvećih i najbržih promena u istoriji. Gotovo sve se promenilo osim mentaliteta.

Ne moram vam ga opisivati, i vi i vaši čitaoci imate ga oko sebe. A taj mentalitet, osnažen modernim sredstvima komunikacija i medijima, mora izabrati vođu, jednog spasioca od koga nas kasnije treba spasavati.

Za tu nevolju i moji i vaši sugrađani imaju proveren lek: glasaju najsličnijeg. Ako patite od istorijskog pesimizma, mirno možete konstatovati da neprestano glasaju po Vukovoj uzgrednici „isto to, samo malo drukčije.”

Vučić radi ono što su mu njegovi glasači omogućili i ono što mu opozicija dopušta. U tom trouglu nijednu stranu ne možete proglasiti jedino krivom niti ijednu osloboditi odgovornosti.

MONITOR: Početkom devedesetih sa grupom nezavisnih intelektualaca u Beogradu osnovali ste Liberalni forum, koji je u programu imao tri bitne tačke za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susjedima, mir sa svijetom. Je li to po Vašem mišljenju i danas i te kako aktuelno?
STEVANOVIĆ: Gledano iz ondašnje perspektive, zvučalo je odgovorno. Poštedelo bi nas krvavog raspada Jugoslavije, besmislenih ratova, istorijskih i kulturnih poraza, pljačkaške privatizacije, privrednog nazadovanja, nadiruće bede, gubitaka nekoliko generacija pametnih i sposobnih koji su otišli u inostranstvo, lažnih elita i tajkunske nove kaste. Ovi koji su na vlasti ne bi bili na vlasti. Nabrajanje može potrajati stranicu-dve.

Gledano iz današnje perspektive, zvuči realistički, normalno, jedino moguće. I trebalo bi ga sprovesti do kraja, državnim sredstvima i odgovornim ponašanjem inteligencije, takozvanih elita i političara. Zaboraviti sukobe između partizana i četnika, nema ih više. Ne rehabilitovati kolaborante i saradnike nacista, odavno su poraženi. Biti tolerantan prema svim manjinama i onima koji drukčije misle. Pomiriti se sa susedima, izviniti se kome treba, ispraviti šta se može, zabranjivati širenje nacionalne, verske i rasne mržnje. Odreći se najgoreg u ime najboljeg i budućeg. I požuriti prema Evropi čiji smo geografski, istorijski i kulturni deo.

MONITOR: Bili ste jedan od rijetkih književnika koji je odbio da se prikloni Miloševiću. Danas se mnogi intelektualci u Srbiji priklanjaju Aleksandru Vučiću ili ne reagiju na ono što on radi. Kako objašnjavate tu snishodljivost intelektualaca prema političkim vođama?
STEVANOVIĆ: Malo je kod nas pravih intelektulaca, mnogo je poluinteligenata koji sebe nazivaju intelektualcima. A poluinteligent je, da parafraziram Slobodana Jovanovića, onaj koji je neke škole završio, neka stručna znanja stekao, a svoje moralno osećanje nije razvio.

Takvi bi da budu klasa za sebe, a ne uspevaju biti ni kasta ni zaštićena vrsta. Pošto ne mogu živeti od svog rada, moraju nekoga služiti. Državu, akademsku zajednicu, partije na vlasti, političke vođe, diktatore ili poludiktatore, tajkune ili čaršiju.

Oni koji to ne rade nestaju ili će nestati.

MONITOR: Da li Srbija treba da prizna Kosovo i šta očekujete od tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu?
STEVANOVIĆ: Svi političari ponavljaju da „Srbija nikada neće priznati Kosovo”. I oni koji su ga izgubili i oni koji ga ni na koji način ne mogu vratiti. Iz čega treba zaključiti da će ga priznati tako što ga neće priznati. Nešto od toga već se dogodilo i događa se u pregovorima sa Unijom.

Ne razumem šta je to „unutrašnji dijalog”. Da li je to razgovor sa sobom ili sa svojim dvojnicima?

MONITOR: Jednom Vas je Slobodan Milošević prekorio: ,,Imaš li ti moj broj telefona? Zašto se onda ne javljaš”? Da je Milošević živ i da ste odlučili da mu se sada javite, šta biste mu rekli?
STEVANOVIĆ: Sve sam rekao u knjizi Milošević, jedan epitaf iz 2000. godine. Ali bojim se da je na ovim prostorima ne možete naći. Postoji na stranim jezicima. Lično, Miloševiću nikada nisam imao šta da kažem. To sam prepustio mom bivšem kolegi Dobrici Ćosiću. Rezultate tog dijaloga znamo.

MONITOR: Prije nekoliko dana ratni komandant VRS Ratko Mladić osuđen je za najveća krivoprolića u ratu u BiH. Kako komentarišete tu presudu?
STEVANOVIĆ: Kao jednu dobru presudu Tribunala, pravno i moralno ispravnu. Jer pravo nije pravda i pravda nije pravo i često su u sukobu. U ovoj presudi su se spojili. Ako većina ovde ne misli tako, već suprotno, mogu da kažem, na osnovu iskustva i činjenica, da ta većina greši – i to treći put u trideset godina.

MONITOR: Krajem 1995., nakon ratnih devedesetih, zgroženi atmosferom u kojoj se slave ratni zočinci ponovo iz kuće pored Kragujevca, odlazite iz Srbije u Prag, zatim u Pariz…
STEVANOVIĆ: Mala ispravka. Krajem 96. došao sam iz Pariza i pridružio se demonstrantima u Kragujevcu. Osvojili smo RT Kragujevac posle opsade, posle toga sam 144 dana vodio „otvorenu gradsku televiziju” koju i danas poneki pamte. Tek potom sam otišao u drugi egzil i zatražio politički azil u Francuskoj. I mali dodatak: RT Kragujevac više ne postoji, osim na papiru. Građane Kragujevca niko ne informiše ni o čemu. I niko se ne buni niti izlazi na ulice. Zauzeti su gledanjem rijaliti šoua.

MONITOR: Sada se opet u našem regionu slave ratni zločinci, rehabilituju četnici i ustaše, jačaju nacionalizmi, Vi ste sada opet u toj kući kraj Kragujevca… Je li moguće da će se ponoviti ratni sukobi ili će ipak nadvladati razum?
STEVANOVIĆ: Moj pokojni prijatelj Ivan Đurić često je naglašavao da mržnja – koja se na raznim stranama smatrala uzrokom ratova na Balkanu – nije istorijska činjenica. Mržnju proizvode oni koji izazivaju ratove, osvajaju ili čuvaju vlast. Da je Ivan živ pitao bih da li je razum istorijska činjenica. I sam zaključujem da ponekad jeste, ponekad nije, češće ovo drugo.

Devedesetih godina mnogo šta je zavisilo od nas u onoj multinacionalnoj i srednje imućnoj državi, put prema najboljem ili krvavo rasulo. Izabrali smo sve što je bilo protiv razuma. Danas, u malim i osiromašenim državama, gotovo ništa ne zavisi od nas, već od odnosa velikih sila, njihovih geostrateških igara, sukoba interesa, ekonomskih kriza… A nijedna od njih se ne može optužiti za preteranu upotrebu razuma i saučešće prema slabima i zalutalima.

Današnji četnici, ustaše, partizani, ljotićevci, sami nabrojite ostale, unuci su i praunuci onih pravih. Traljavo glume uloge svojih dedova i pradedova sve sa smarttelefonima na ušima. Blede su kopije nečega što još u ono doba beše zastarelo. Ako veruju u ono što pričaju, onda su gluplji od svojih predaka koji su ratovali za neke druge. Ali većina glumi, simulira strasti, pretvara se pred drugima koji se takođe pretvaraju. To imitiranje imitiranog ne donosi koristi nikome osim imitatorima.

Nacionalizmi jačaju jer sve drugo slabi, a garniture na vlasti nemaju ništa drugo u rukama jer ne umeju ništa bolje. A kad bi pokušali to bolje i nekim čudom ga ostvarili, izgubili bi glasače koji još uvek nisu postali birači i dosledno glasaju protiv svojih interesa.

MONITOR: Pisali ste za mnoge jugoslovenske, ali i evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais, Ekspresen… Kako ocjenjujete današnju medijsku scenu u Srbiji?
STEVANOVIĆ: Kao sumrak koji najavljuje polumrak. U medijskoj noći, u mrklom mraku, sve je moguće, osim dobrih i razumnih stvari. Ko je živ, a ko mrtav, kolika je šteta, šta je nepopravljivo, koliko smo decenija skočili unatrag, saznaćemo kad se upali svetlo. Jedino se pitam ko će ga upaliti. I kako će ga podneti oči navikle na polutamu? Osim ako se sve to nekako samo od sebe ne desi i ako se nekim čudom ne obremo tamo gde smo odavno morali biti.

MONITOR: Protiv Vas je vođena partijska istraga povodom čuvene humoreske ,,Gojko i Savle” objavljene u ,,Politici”. Novinar tog lista Aleksandar Prlja rekao je kolegama u redakciji: ,,Odlučeno je da V.S. bude pisac dotične humoreske.” Zašto su baš Vas za to sumnjičili i je li ikad otkriveno ko je autor „te budalaštine”?
STEVANOVIĆ: Nikakve prave istrage nije bilo. Nekakva komisija gradskog komiteta napisala je ono što im je izdiktirao pobednički bračni par. A dotični Prlja saopštio je ovo svojoj redakciji trinaest meseci posle izlaska „te budalaštine”. Dan kasnije krenule su optužbe protiv mene.

Dvadeset godina kasnije pojavio se policajac na koga su se svi pozivali, i novinari i ogovarači. Na televiziji je, u jednoj emisiji „Insajdera”, ispričao svoju burlesknu priču. Demantovao sam njegove neistine i tužio ga. Nećete verovati ali dobio sam proces i skromnu nadoknadu šete. Viši sud je potvrdio presudu, jedino je smanjio odštetu, valjda da ne ugrozi tog sirotog tajkuna.

Mediji nisu preneli tu vest. Niko nije porekao ono što je pisao i nagoveštavao protiv mene. Niko mi se nije izvinio. I odjednom, svu svi izgubili zanimanje za tu humoresku.

Ne znam ko je napisao, moja istraživanja ograničila su se na odbranu od famoznog policajca. Analiza teksta pokazuje da ga je radilo više ruku. Ali ja sam delimično zaslužan za njen dugi život, trajala je sve dok mi je mogla nanositi štete.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo