Od jednog osmjeha može da nastane krošnja sasvim lijepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hljeb mekši od duše

Sedim i razmišljam o knedlama sa šljivama… Onda, u napadu multikulturalne tolerancije, pokušam da mislim o gombocama i mogu vam reći da ni izbliza nije isti osećaj. Veoma sam umorna od svega… i u isto vreme spremna na sve… Informišem se o svemu… i u isto vreme ne želim više ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem…

Esencija stvarnog čoveka, tek ponekad zablista. Kad je nespreman, nenamešten, neuvežban. Dovoljan je samo taj tren i jedan brzi pogled, da je zapišeš u svoj otkucaj. Bez namere, bez predumišljaja, bez uslova. Sutra će nam se svetovi možda sudariti i razbiti u prašinu. To nikako ne bismo hteli. Možda se ipak samo dotaknu, ili mimoiđu, gledajući se dugo u oči i ne spuštajući glavu. Ako se ipak ni ne sretnu, vrtoglavica neće odustati. To moraš da znaš. Na neke reči sam već naslonila boju glasa. To je već hronična iluzija, pusti je, ne smeta mi. Šupljikavost priča prepoznajem po tome koliko nisu zvonke, ne huče, ne odjekuju i ne poležu po meni onako kako su to činile majčine priče. Uvek upoređujem zvukove iz sećanja, sa zvukovima oko sebe i to je moja najdraža ostrašćenost. Saznanje. Bunim se i postavljam pitanja samo kada je reč o onome u šta i sama, nekako duboko u sebi, verujem, a nisam glasno priznala. U ostalo samo radoznalo zagledam. Razbrojiti, razgovoriti, razdevetiti, raskovati, raskukuljiti, rasvetliti, razbuditi, razdaniti, razotkriti, razmiliti…  Raz dva-tri puta. Ponekad tako poželim da saznam šta se to nalazi na dnu moje korpe za veš.

Kad krenem da padam, dočekaju me koplja svih zaspalih plemena u meni, postide me što sam slaba i što se i dalje tražim tamo gde me odavno nema. A kad padnem, ustanem i počnem da plačem. Jednom će se i noć dočekati na noge.

Onaj jedan šapat, što si mi zakotrljao niz kožu, noću se pretvara u lavinu i ne da mi da zaspim. Naslonim strah na hrabrost, da se izmaknem kad te najviše želim. Nemire naučiš da budu poslušni, da hodaju uz nogu. Ako namirišu slabost, rastrgaće te.. zveri su to. Predug je život, tek ću te se nanemati. Zato osmeh. Od jednog osmeha može da nastane krošnja sasvim lepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hleb mekši od duše.

Ovaj vetar će razneti i ono malo preostalih činjenica. Ne izlazite bez nekoliko kapi krivice i žaljenja, ranjivost je najbolji mamac.

Što je veći psihički umor, potrebna je uža slika za gledanje. Odoh malo da gledam u jednu tačku. Treba biti spreman kad ova slika oko nas, dobije i četvrtu dimenziju.

P.S. I jesen je. I kiša je. I lepo je. Onako, ni zbog čega.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva

Pročitah u danas u jednom tekstu kako je neko okajao kuću. Nošena mišlju kako se kuća okajava nađoh – okajava se cementom (okajati – prevući, vezati, učvrstiti cementom). I sada ne mogu prestati da mislim o svim mogućim okajavanjima.

Pišemo da izrazimo ono o čemu ne možemo da pričamo, da oslobodimo sve ono što je u nama sprečeno, udareno, zatvorenici nevidljivog zatvora. I nema boljeg poverenika od bele stranice kojoj, u tišini, jedan delegira svoje opsesije, fantazije i smrti. Kud ćeš privatnije i intimnije od samoobmane? Kad prođu životni zanosi i samoobmane, na nekoj kolotečini, čovek se zadesi sa viškom, koji nema snage da ponese dalje. Na tom mestu videćeš odbačenu gomilu želja, snova, ljubavi, odgovornosti, realnosti, budućnosti… Kao da niko nije hteo da baci tugu, bol, razočaranje, prošlost… Da sam izgovorila sve šta je trebalo, onda kada je trebalo, ne bih sada pisala. Moram napraviti sastanak sa svim mojim licima i naličjima, i uz otvorenu, temeljnu analizu ustanoviti kako je došlo do ovog propusta i preduzeti sve neophodne mere da se to više ne ponovi…

Ne može uvek da se sluša; mora malo i da se gleda netremice. Sablazan. Sve što izbljujem sebi u lice, samo sklizne niz staklo mog lika. U besu nižem reči beslovesnom brzinom. Reči pustahije, usudi, progonitelji, bajalica, varvarsko naricanje… u hrpu… vitla fonetska struja.

Tamo gde su nam snovi i želje, tamo nam je i duša. Jedino telo tumara nekim stranim ulicama. Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva. Ništa tako jako ne opali po glavi kao kad sam spuštaš svoje kriterijume. Nije to kompromis životu, to je vlastita kapitulacija. Odatle se izlazi samo ponižen i povređen. Od sebe i drugih. Možda ne znaš gde želiš da stigneš, ali je mnogo važnije da znaš gde ne smeš da se zadržavaš.

Razvuklo me na hiljadu strana, sad već trčim od ćoška do ćoška, od predznaka do znaka, od kamena do potokaza, jurim i za vazduhom i mislim u sebi – Kakvo će ovo veličanstveno zaustavljanje biti sa oderanim šakama i čvorugom na glavi! Raduješ li se, ludo ludasta, padu? Sama pala, samoj mi se nije ustajalo. Što bi rekla moja pokojna baba sa kojom još uvek ćaskam: „Mogu silu da podnesem“. Sve prestane da boli kad-tad, nešto kad ozdraviš, nešto kad zaboraviš, a nesto kada umreš.

Čuvam te u sebi. Za sumorne dane kad se bude živelo samo od uspomena.

Od kad mi ne dolazi u san, nemam gde da ga tražim.

P.S. U nekom drugom svetu ja opsedam svoje misli i ganjam ih kao ovčar niz obronke.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Da bi ostao čovek poslije svega, neophodno je da to budeš i prije

Postoje dani koji bi morali da dođu umotani u pucketavu foliju. Pred neke godišnjice osećam vaskrsavanje svega što sam mislila da sam u duboku zemlju posejala, da iznikne brižno negovano drugo i drugačije. Uznemirena, ne smem da gledam šta izniče i samo žmurim i čekam da mi ruku zagolica. Ranije, bilo mi je jako teško da žongliram između dva sveta. Još teže mi je bilo nepoverenje ljudi u postojanje ta dva sveta. Valjda svi očekujemo neku materijalizaciju tog predivnog bića u nama. Konkretnost i korisnost. Da istupi, napravi trag i pretvori se u samoostvarenje. Ponavljam reči koje me omeđuju. Mislim, umoriće se, odustaće od mene. Ponavljam oblike svih reči, stapam u najmonotoniju pomirljivost. Gde misao gubi sebe i glas postaje zvuk. Prvobitni zvuk. Nadam se, desiće se išta ili ništa.

Sve što vidiš, čuješ i znaš, kad te niko ne gleda, ne sluša i ne ispituje, jedina je istina kojoj stvarno možeš verovati. Često nije lepa na prvi pogled, ali daj joj šansu. Ume baš lepo da zablista. Sve čovek odmori i odspava, osim te košnice u glavi. E to ćemo napolju, prikupljajući kestenje, kamenčiće, kapi kiše, zrake sunca, snagu mira, šta god…, tražeći ono skriveno mesto, gde misli, za promenu, samo malo ćute. Da nema knjiga, ne znam gde bih izlazila ovih dana.

Želim one dane što klize, kao kad se u vunenim čarapama zaletiš po uglačanom parketu i polako usporavaš nadomak zida. Nema tajni, samo priče koje se svlače u mraku. Meni samo ne treba ostavljati previše vremena za razmišljanje, da ne upadnem u čuveno vrzino kolo koje se uvek završava istim zaključkom – čemu sve?! Da bi ostao čovek posle svega, neophodno je da to budeš i pre.

Pokucala sam, onda obišla vrata i sa druge strane otvorila sebi, jer prepreka sam ja. Kaži, iako misliš da ne vredi reći, ostaće reči u vazduhu, pogodiće nekoga. Od nedostajanja ne može da se umre, ali može da se ne živi.

Da apsurd bude veći, zbog one čuvene ,,pre je bilo bolje”, ovde je stvarno juče bilo bolje nego danas, a danas će biti bolje nego sutra. Do Tokija! Mi ne biramo manje zlo, mi idealizujemo prošlo zlo kada nas pritisne neko veće. Život u Srbiji je nalik onome, Titanik tone, a orkestar svira.

Daaaa, zaboravih. Kažu jutros na vestima, što manje stresa, škodi zdravlju. I ja šta ću, stisnem prekidač za gašenje stresa. Ako vas zanima gde je to dugme, odmah pored onih dugmića za kopčanje – na leđima.

P.S. U životu samo treba imati krugove od krastavaca na očima i nekog đoku da te boli.

Nataša ANDRIĆ

Komentari