Povežite se sa nama

INTERVJU

VUKAŠIN OBRADOVIĆ, PREDSJEDNIK NEZAVISNOG UDRUŽENJA NOVINARA SRBIJE: Prizvodnja straha i panike

Objavljeno prije

na

„Većina medija, a rekao bih i dobar deo javnosti, bili su zatečeni onim što se dešavalo na TV Pink. Dominantan osećaj je bio da se Srbija zapravo nalazi u vanrednom stanju. Takvu atmosferu mogli smo da vidimo samo u danima nakon ubistva Zorana Đinđića. Ministri, voditelji, ‘analitičari’, novinari u civilu, zapravo su kreirali svesno atmosferu straha i panike. U takvim okolnostima vrlo je teško govoriti o profesionalizmu medija”, komentariše tzv. aferu državni udar u Srbiji, Vukašin Obradović, predsjednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) za Monitor.

MONITOR: Kako biste analizirali sukob Kurir-Informer, preko kojeg se, očigledno, prelamaju neka društvena i državna pitanja, od privatizacije medija do teorija zavjere o nasilnom svrgavanju vlasti u Srbiji?
OBRADOVIĆ: Radi se jednostavno o sukobu dve interesne grupe, ali ishod može imati ozbiljne posledice po medijsku scenu. Šta god mislili o Kuriru, promena uređivačke politike ovog tabloida jeste ozbiljan atak na vladajući režim, jer se čitalačka publika Kurira dobrim delom preklapa sa glasačkim telom SNS. I to je ono što zapravo najviše brine vlast, jer ne treba potcenjivati uticaj koji Kurir ima na onaj, rekao bih, većinski deo javnog mnjenja koji je do sada bio naklonjen Aleksandru Vučiću. Aleksandar Rodić je ,,zaljuljao kavez” i sada se postavlja pitanje da li je ovaj njegov hazarderski postupak samo podizanje uloga u cenjkanju sa vlastima ili trajno opredeljenje. Od odgovora na ovu dilemu, zavisiće i posledice koje će ,,rat tabloida” imati po medijsku scenu.

MONITOR: Vlasnik Informera, Dragan J. Vučićević, u specijalnom programu TV Pink, iznio je niz optužbi za navodnu zavjeru i to od strane dvije potpredsjednice vlade, ministra spoljnih poslova, ali i djelatnika u medijima, od vlasnika Kurira Aleksandra Rodića i njegovog bivšeg direktora Aleksandra Kornica, te novinara Slaviše Lekića, na čiju je ugroženu bezbjednost upozorilo udruženje na čijem ste čelu?
OBRADOVIĆ: Dragan J. Vučićević je jedan od onih ,,novinara u civilu” koje sam već spomenuo. Sa druge strane, i sam premijer je u intervjuu RTS-u jasno poručio da on prvog čoveka Informera smatra ,,časnim i poštenim” čovekom. Time je Vučić poslao jasnu poruku da Vučićević zapravo radi u sadejstvu sa državnim vrhom. U takvoj situaciji, kada vas, kao na primer kolegu Slavišu Lekića, najpre urednik Vučićevog ,,službenog glasnika”, a potom i ministar pravde Nikola Selaković, proglase učesnikom ili čak organizatorom državnog udara, to prevazilazi granicu nekakvog medijskog sukoba. To je raspisivanje poternice, targetiranje Lekića kao ,,državnog neprijatelja”, stavljanje mete na leđa jednom novinaru.

MONITOR: I sami ste bili nedavno „prozvani” jer niste pristali da učestvujete u emisiji TV Pink čija tema je bila priprema navodnog državnog udara. Koji su bili vaši razlozi?
OBRADOVIĆ: Pre svega, nije mi bilo sasvim jasno da li me zovu kao jednog od ,,zaverenika” ili kao sagovornika, a odbio sam jer bih saučestvovao u stvaranju atmosfere vanrednog stanja u kojoj bih ja trebalo da poslužim kao dekor i na neki način pružim legitimitet toj akciji zastrašivanja Srbije i kreiranju spiska za odstrel. Podsetiću vas, TV Pink i Dragan J. Vučićević su optužili za organizovanje državnog udara, direktno ili indirektno – Tomislava Nikolića, predsednika države, glavnog urednika TV N1 Jugoslava Ćosića, vlasnika Kurira Aleksandra Rodića, potpredsednicu Vlade Zoranu Mihajlović, biznismena Miroslava Miškovića, pukovnika policije Milana Milovića, ministarku državne uprave Kori Udovički, potpredsednika SPS Branka Ružića, funkcionera SNS Sašu Mirkovića, kao i Tihomira Trišića i Dejana Jocića.

MONITOR: Specijalni program u nedelju na TV Pinku je trajao više sati. Tu nije bilo riječi samo o Srbiji, a učesnici, od Vučićevića, preko drugih novinara i političkih analitičara i nekoliko ministara, tvrdili su da je na djelu pokušaj državnog udara koji oni sprječavaju, ličio je na izvještavanje u vanrednom stanju. Da li su, po vama, u tom specijalu, pređene granice i kako se to kaže, uznemirena javnost bez pravog razloga?
OBRADOVIĆ: Mislim da je potpuno jasno da je Pink grubo prekršio zakon, ali ono što mene zaista brine je da ovakvi ,,specijali” postaju deo naše medijske svakodnevice. Mi zapravo živimo u stanju neformalno zavedenog vanrednog stanja, zastrašivanja javnosti i ukidanja bilo kakvog društvenog dijaloga. Ovde ne govorim samo o medijima, već o društvu u celini. Ovi ,,incidenti” su zapravo praktična realizacija koncepta nametanja jednoumlja kao društvenog modela, bez obzira da li se radi o nasilju prema novinarima, ponovnoj aktuelizaciji pojma ,,strani plaćenici”, pravljenju spiska nepodobnih medija i novinara, činjenici da Legijina sabrana dela možete kupiti na svakom kiosku, a da knjigu Slaviše Lekića Svaka čast Vučiću, imate u samo dve knjižare u glavnom gradu ili da se režiseru Kokanu Mladenoviću, zbog njegovih političkih stavova, otima predstava.

MONITOR: Kako biste okarakterisali prizor sa nedjeljne konferencije za štampu ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, dok iza njega stoje predstavnici više specijalnih formacija MUP-a Srbije u velikom broju i pod potpunim naoružanjem, a nasuprot njima predstavnici „sedme sile”, čije nijedno pitanje nismo imali prilike da čujemo?
OBRADOVIĆ: Upravo to potvrđuje tezu da je na delu sindrom ,,kuvane žabe”. Pred našim očima se odvija jedna krajnja uzurpacija javnog prostora, urušavanje institucija, instrumentalizacija policije i tužilaštva, a adekvatnog društvenog odgovora nema. Opozicija je slaba i rascepkana, mediji ućutkani, prebijaju se članovi Saveta za borbu protiv korupcije, pojavljuju kordoni policajaca sa ,,dugim cevima”, i nama sve to polako postaje normalna svakodnevica. U isto vreme, Srbija kreće u evrointegracije, otvaraju se prva poglavlja u procesu pridruživanja, a Aleksandar Vučić ima podršku koja se može meriti samo onom Miloševićevom iz ranih devedesetih, ili Koštuničinom neposredno nakon Petog oktobra. Institucionalnu i populističku. Prevlast u parlamentu i dominacija u glasačkom telu omogućuje mu enormnu količinu vlasti i moći da gotovo, reklo bi se, bez ikakvih dodatnih mehanizama (re)presije, može da sprovodi politiku za koju veruje da će doneti Srbiji boljitak.

U isto vreme, on svesno stvara atmosferu permanentnog vanrednog stanja. Zašto? Niko u Srbiji u ovom trenutku, čini mi se, ne može da ponudi racionalan odgovor.

MONITOR: Međunarodne organizacije upozoravaju na pad medijskih sloboda u Srbiji. Može li se, uopšte, prevazići ova situacija koja je, u više aspekata, nezapamćena, pa čak gora i od vremena vladavine tzv.Vučićevog zakona s kraja 90-ih?
OBRADOVIĆ: Medijska slika Srbije, i tu je naš osnovni problem, nije samo proizvod želje Aleksandra Vučića da javnost oblikuje prema svojim ubeđenjima. Ona je isto toliko i posledica demokratskog kapaciteta našeg društva nespremnog da se suoči uopšte sa idejom da nema društvenog progresa bez slobodnih medija i objektivne informacije. Ko misli drugačije, neka pogleda podatke o gledanosti ili čitanosti. Piplmetri i tiraži jesu jedan od važnih pokazatelja civilizacijskog nivoa srpskog društva.

A Aleksandar Vučić samo ide tim tragom. Dobro, on svakako nije nemi posmatrač ovog procesa, ali nije ni ishodište osnovnog problema. Naši demokratski kapaciteti, kao društva u celini, nažalost, taman su toliki da Aleksandar Vučić o slobodi medija ne mora da brine sve dok piplmetri pokazuju da je za njega korisnije da gostuje u Teškoj reči negoli da zatamni Utisak nedelje.

Tek kada Srbija postane zrelo demokratsko društvo, a ona to sada očigledno nije, medijske slobode postaće nešto o čemu će voditi računa ne samo vlast već i građani.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo