Povežite se sa nama

INTERVJU

ZORAN PANOVIĆ, GLAVNI UREDNIK DANASA: Cenzura u medijskom kapitalizmu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako gledate na programske i uređivačke promjene na Studiju B i B92? Da li je to, kako tvrde novinska udruženja u Srbiji, EFJ ali i Evropska komisija u svom izvještaju, manje ili više dobro prikrivena cenzura?
PANOVIĆ: Zamislite da vi i ja imamo mnogo para, imamo i medijsku kuću, pa odlučimo da investiramo u Gruziju. Tamo kupimo televiziju i odlučimo da nam je profit najbitniji. Dogodi se da smo kupili kultnu kuću sa političkom istorijom. Počnemo da menjamo program i uvodimo što više “zabavno-rekreativnog” sadržaja, a istovremeno ukidamo kultne političke emisije. Takođe, mi se ne bi zamerali nekim aktuelnim vlastima, i uz to zaključimo da nam politički ki program iako brend, ne donosi dovoljno profita. Ako treba i žrtvovaćemo malo profita, da bi nam bilo lepše sa vlastima. Naravno, sve ovo konstruišem, i ovo nema veze sa realnom Gruzijom, već sa nekom imaginarnom zemljom, koja može biti u datom trenutku i Srbija. Cenzura je teško uhvatljiva u medijskom kapitalizmu. Apsurd je što smo se za to borili. Mediji kakve verovatno priželjkujemo vi i ja, zahtevaju vlasnike koji to žele. Zbog profita i uticaja, ili ređe iz hira ili promocije vrednosti. Opozicija je nephodna za zdravo društvo, kao i kritičko mišljenje. Kao i jaki politički medijski sadržaji. Ali, sve to košta i neko to mora da plati. Tamo gde je hipotetička demokratska država suvlasnik, to bi trebalo očekivati. Ali, evo još jednog apsurda: Mi se zalažemo da država izađe iz vlasničke strukture medija. Ostaje medijski javni servis. Tijanić je bar stvorio šansu da je on moguć . Ostaju i unikatni mediji-kao Danas. Ali, naši vlasnici su novinari-oni sve to hoće i kritičko mišljenje i vrednosti građanskog društva. Ali, ponavljam, mi smo unikatni. Postoji i elegantno rešenje kojeg se još niko nije setio. Da “Utisak nedelje” Olje Bećković i “Problem” Predraga Sarape neko pozove na RTS. Zamislite još i “Insajder” na istom kanalu. Meni je jednom Tijanić rekao: Kad bi mi imali “Insajder” mi bi srušili državu za mesec dana. Razumete.

MONITOR: Stara je priča o pritiscima koji se preko oglašivača mogu vršiti na uređivačku politiku privatnih medija. Kakva su iskustva Danasa s tim u vezi?
PANOVIĆ: Naravno, imali smo određenih problema i sa privatnim i sa državnim kompanijama. Priznaću, da je meni bilo mučnije sa “direktorima” iz DS, nego sa naprednjacima. Sa naprednjacima je veći problem psihoza koja se razvija u društvu, ali koju ja ne osećam kao direktan pritisak na medije (medij u kome radim, ne garantujem za druge). Sa oglašivačima se trudim da pravim sitne, ne trule kompromise, jer ne uzimamo reklamu ako je ponuda nepristojna. To se oseća u platama i prihodima. Ali, ovde u Srbiji postoji i drugi medijski problem. Ako kažeš da nemaš cenzure postaješ sumnjiv. Moraš da se direktivno izjašnjavaš. Bilo je i apsurdnih pokušaja da nas naprednjaci uglave u nekakav neprincipijelni opozicioni blok protiv Vučića. Ali, mi ćemo biti opozicija samo koliko to želimo.

MONITOR: Prije nekoliko dana Angela Merkel se telefonom čula sa premijerom Vučićem. On je brzo po početku svog premijerskog mandata bio u zvaničnoj posjeti Nemačkoj. Čime bi se sve mogla objasniti ova “pouzdanost” u Vučića, primjetno veća nego što je bila u Borisa Tadića?
PANOVIĆ: Po jednoj teoriji, Tadić je izgubio izbore onaj dan kad je Merkelova bila iznervirana prilikom posete Beogradu. Vučić i očigledno što obeća i ispuni. Srpski premijer rezultatima spoljne politike kompenzuje nedostatke unutrašnje. Kao što je Koštunica imao “kapacitet” da pobedi Miloševića (a ne gebelsovskom propagandom stigmatizovani Đinđić), tako i Vučić i Dačić imaju “kapacitet” za dovođenje Kosova u korelaciju sa realnošću. Ne zaboravite, da svega toga ne bi bilo da u onu nedelju nije prevladala malo pokondirena, ali legitimna, lenjost “belih listića”. Sve ovo je inicijalno stvorila Nikolićeva pobeda, a pošto znamo kako se desila, glupo je verovati u neke epohalne strategije Zapada. Iako je verovatno bilo projektnih akcija. Pa i sam Tadić je pomogao stvaranju naprednjaka želeći da stvori “dvopartijski sistem”. Pobeda naprednjaka je istorijska dijalektika. Nama se kao i na Istoku Evrope vraćaju snage bišveg režima. Samo što je tamo referentna tačka pad Berlinskog zida, a nama devedesete. Nama nema ko da se vrati sem reformisanih radikala i socijalista. U situaciji strukturne nemoći da se sprovede lustracija, oštrica je zahvatila samo vrh političko-bezbednosnog Miloševićevog režima. I to uz odlučujuća uslovljavanja Haškim tribunalom. Ne treba biti i nepravedan prema Tadiću. Vučić bar ne mora da hapsi Mladića i Karadžića.

MONITOR: Utakmica Albanija-Srbija i njene posljedice po bezbednost građana, pokazali su veliku aljkavost u praktikovanju bezbednosne prevencije od strane države. Kakav bi bio vaš komentar o ovim zanimljivim događajima i njihovim akterima?
PANOVIĆ: Malo je falilo da Srbija i Albanija zarate kao Honduras i Salvador zbog fudbala i tako definitivno potvrde status banana država. Da budem ciničan ali obezbeđenje je moralo da ima standarde obezbeđenja gej parade. “Velika Albanija” je deo “zamrznutog konflika”. Dijalektika raspada SFRJ nije završena. Ovo sada je parodija Beneluksa na balkanski način. Samo za razliku od starih viceva i vremena kad je Partizam igrao sa Fljamurtarijem, Albanci sad napadaju “artificijelno”. Pitanje je koliko građana Srbije ima svest da nas Albanija i infrastrukturno pretiče? Utakmica je banalizovala blagu euforiju sa berlinskog samita Zapadnog Balkana početkom septembra pod pokroviteljstvom Angele Merkel.

Pored neophodnog “pojačanog nadzora” (zanimljivo je da se niko od Balkanaca ne oseća neprijatno zbog toga), samit u Berlinu je pokazao da živimo u paralelnim dimenzijama. U “Jugosferi” (Tim Džuda), odnosno “Zapadnom Balkanu” gde je EU izvesnost, gde će se u bezobalnom evropskom prostoru ostvariti čak i infrastrukturni projekti koji nisu mogli u Jugoslaviji zbog republičkih sumnji i trvenja. Neuk posmatrač bi pomislio da ćemo dobiti i put Split – Beograd (via Sarajevo), koji su svojevremeno gurali jugoslovenski elementi u Dalmaciji, da bi on kao ideja bio marginalizovan u MASPOK euforiji. “Jugoslavija zdaj!”, zaličilo je u Berlinu. S tim da sad svako ima svoj “dohodak” i iluziju suvereniteta. Ne kao nekad, kad se iz Hrvatske gunđalo da se pruga Beograd – Bar pravi i parama pokradenim od jadranskog autoputa, da bi Braća Bajić snimili singl “Crna Goro slobodarska, lijepa ti je pruga barska”.

Očekivao sam veći otpor Slovenije i Hrvatske da u Berlinu ove zemlje budu tretirane kao deo “Jugosfere”, a ne Evrope. S druge strane mi je drago, jer je izbegnut neprijatan osećaj “otomanskog paketa” koji bi mogao da završi kao “kompenzacija” Ankari. Hrvatska desnica ima opsesiju da Srbi neće propasti dok im je Engleza. Znamo šta naša desnica misli o Englezima. Posle Berlina paranoja u Hrvatskoj je pojačana: “Srbija je novi nemački miljenik”.

Pa nisu se valjda Slovenci i Hrvati odvajali da bi sutra svi ponovo živeli zajedno. Potrebni su i ljudi kao Oliver Dragojević koji svojim “nečinjenjem” (nedolaskom u Beograd) podsećaju i na prošlost. Jer, druga strana paralelne stvarnosti je “zamrznuti konflikt” kao eufemizam za “Zapadni Balkan”. Opasno ga je ignorisati i zamazivati nerealnim EU perspektivama. Jer, samo balkanski narodi mogu naći rešenje da se svaka istorijska prekretnica ne mora završiti u novom klanju. Za taj čin Zapadnobalkanci moraju imati malo više dostojanstva, od ulizivanja Nemačkoj, Americi, Rusiji i Turskoj. Nije sirotinja presudna za klanje. Bivša SFRJ je ušla u građanski rat s prosečnom platom od hiljadu nemačkih maraka. Franja u Jasenovcu, a Irinej u Srebrenici bi uradili više od sto Berlina. Ne umanjujući nikako napore Nemaca da nam nadziru i kontrolišu atavizme.

MONITOR: Šta je sa opozicijom?
PANOVIĆ: Deo opozicije se ponaša donkihotovski, kao da je 1990. godina. Zoran Živković, na primer. Desnica se bori za Vučićevu dušu verujući da on nikada neće izdati Rusiju kad bude stani-pani. DSS se raspada bizarno kao DS. Vučić vlada putem pretnje permanentnim rekonstrukcijama vlade. To nije kriza vlade, već tehnologija vlasti. Drži u strahu vladu u koaliciji i umrtvljuje opoziciju. Bolje prečicom, preko rekonstrukcije vlade, nego se smarati u “olimpijskim izbornim ciklusima” po terenu, sa odborima, sa programima, sa kaljavim cipelama.

Kvadratura kruga

MONITOR: Da li bi ugrožavanje medijskih ali i drugih, s teškom mukom izborenih sloboda, moglo pasti ispod praga osjetljivosti EU, SAD, pa i međunarodnih organizacija, ukoliko Vlada Srbije bude i dalje “na liniji” u vezi Kosova, i još se prilježnije uskladi sa spoljnom i bezbjednosnom politikom Zapada?
PANOVIĆ: Samo emancipacija od sistema razmišljanja iz devedesetih, daje nadu za očuvanje medijskih i drugih sloboda. Ne mislim tu na određene moralne principe, već na to da je prošla decenija i po. Promenili su se konteksti. Što se tiče EU i SAD, ja ću vas podsetiti na 1996. godinu. Milošević je počinio izbornu krađu. Sećam se da sam deset dana slušao “Glas Amerike” u nadi da će reći da se desila izborna krađa. A, oni su pozivali na uzdržanost i demokratski dijalog. Onda je Đinđić rekao da se nose strane zastave da se skrene pažnja demokratske svetske javnosti, onda je režim rekao da smo izdajnici. Milošević je posle Dejtona, bio faktor mira i stabilnosti. Kao i Vučić danas. Samo što je Vučić sada bliži Đinđiću. To je kvadratura kruga za demokratsku opoziciju i njene tabue.

 

Dačić hoće i Putina i Obamu u Beogradu

MONITOR: Sem ambasadora SAD, od strane drugih zapadnih centrala ili ovdašnjih predstavnika, nije bilo upadljivijih negodovanja zbog “Putinove parade” Zašto?
PANOVIĆ: Meni su “obavešteni” zapadni krugovi rekli povodom Putina i parade: “Ne ljutimo se, ali čemu sve to?” Dačić je pozvao “neformalno” i Obamu u Beograd. Dačićev cilj je da u Beograd na samit dovede šefove država ili vlada Evrope, Rusije, SAD, članica OEBS, kojom Srbija dogodine predsedava. Ali, bila bi fora: Baš da ova vlast napravi samit Obame i Putina. Kao što su predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek, u junu 2001 bili domaćini Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo