Progresivni intelektualci svesni prolaznosti neoliberalnog modela upravljanja organizuju se i u Evropi i sa druge strane Atlantika, u SAD. Oni uviđaju da je svijetu potrebna postakapatilistička vizija
Kada i tradicionalno stabilne institucije poput „Dojče banke“ upadnu u nevolje, to je signal da je svetski finansijski sistem pred velikim problemima, ocenio je američki poslovni čiovjeki Džim Rodžers.
Nemačka investiciona banka, 15. po veličini na svetu, počela je u nedelju proces otpuštanja hiljada zaposlenih, kao deo programa reorganizacije vrednog 8,3 milijarde dolara. Očekuje se da će bez posla ostati oko 18.000 radnika, a na kraju procesa 2022, čak 74.000.
“Ovo se već desilo prilikom prethodnih kriza tridesetih, šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka“, rekao je Rodžers. predsedavajući kompanije Rogers Holdings and Beeland Interests, Inc. Ovaj 76’togodišnjak je bio suosnivač Kvantum fonda i Uprave Soros Fonda
Prema Rodžersu, centralne banke širom sveta dovele su kamatne stope do sumanutih nivoa, a sada svi moramo da platimo cenu za to. Slučaj „Dojče banke“ je dokaz da i stabilne i čvrste banke mogu da upadnu u velike probleme ako počnu da izdaju spekulativne zajmove, tumači ovaj analitičar.
Potres u „Dojče banci“ ne znači da ona neće preživeti, rekao je Rodžers, ali banka više nikad neće biti ista.
Rodžers podseća da se slično već desilo sa bankama koje su propadale kada to niko nije očekivao, poput amerićke „Leman bradersa“ili „Britiš nort rok banke“ 2008, usred globalne finansijske krize. „Sada se sve ponovo dešava… Ovo je samo znak vremena, a pravi problemi nas tek čekaju“, smatra poznati investitor.
Janis Varufakis, podseća da su posle sloma berze 1929, i Velike depresije, gotovo svi bili saglasni da je kapitalizam kao sistem nestabilan, nepouzdan i sklon stagnaciji. No posleratni oporavak i globalizacija posle okončanja Hladnog rata vratili su veru u sposobnost tržišta da upravljaju sama sobom, napisao je nedavno Varufakis.
Danas je dirljiva vera u kapitalizam je poljuljana. Uspon rasističke desnice, fragmentacija političkog centra i rastuće geopolitičke tenzije simptomi su stagnacije kapitalizma, smatra Varufakis koji je sa svojom levičarskom strankom “Evropski front realistične neposlušnosti”, ili MeRA25 na nedeljnim vanrednim parlamentarnim izborima u Grčkoj ušao u parlament.
Varufakis tumači da se težnja stagnaciji, prirodno svojstvena kapitalizmu, kao i sve tendencije, može prevazići odgovarajućim merama. “U trenutku kada nam je politički sistem u gorem stanju od finansijskog, svetu je potrebna post-kapitalistička vizija. Možda će najveći doprinos procesa automatizacije koji produbljuje problem stagnacije, biti to što će inspirisati jednu takvu viziju,” napisao je Varufakis koji je 2015, sa hrvatskim filozofom Srećkom Horvatom osnovao panevropski politički pokret “Demokratija u Evropi Pokret 2025” ili DiEM25.
Progresivni intelektualci svesni prolaznosti neoliberalnog modela upravljanja se organizuju i sa druge strane Atlantika, u Sjedinjenim Američkim Državama se. Oni uviđaju da žive u doba velikih nejednakosti. Dohodovni i imovinski dispariteti u SAD dostižu nivo nezabeležen od 1920-ih i među najvećima su u razvijenom svetu. Srednja nadnica za američke radnike stagnira gotovo 50 godina. Sve je manje mladih Amerikanaca koji veruju da će živeti bolje od svojih roditelja.
Opstaju i razlike u imovini i blagostanju duž linija rasne podele. Skraćivanje očekivanog životnog veka u SAD zabeleženo je 2017. treću godinu zaredom, a raspodela sredstava za zdravstvenu zaštitu i dalje je neefikasna i nepravična. Napredak automatizacije i digitalizacije preti još dubljim poremećajima na tržištu rada. Sve su češće prirodne katastrofe izazvane klimatskim promenama.
Takvi ekonomisti u SAD se zalažu za „inkluzivni prosperitet“. Prosperitet je oduvek bio važna tema u ekonomiji, a u ovom slučaju uključivanje prideva „inkluzivni“ podrazumeva dve stvari: da treba uzeti u obzir ukupnu distribuciju, a ne samo prosek („srednja klasa“); i da ljudski prosperitet treba posmatrati što šire, uključujući i nenovčane elemente blagostanja, od zdravstva do klimatskih promena i političkih prava.
Istoričari, politikolozi, sociolozi, pravnici i ekonomisti u SAD koji raspravljaju o „novim načinima mišljenja posle neoliberalizma“ saglasni su da je dominantni neoliberalni okvir državnih politika podbacio i proizveo ogromnu nejednakost. “ Saglasili smo se da nam je potrebna alternativa – skup politika koje su efikasne, inkluzivne i odgovaraju na legitimno iskazano nezadovoljstvo, a pritom ne proizvode još dublje društvene podele,” zaključili su na tu temu učesnici prošlogodišnje bostonske radionice.
Većina prisutnih je smatrala da je zaokret ka neoliberalizmu najdirektnije inspirisan idejama iz ekonomije. Vodeći ekonomisti kao što su Fridrih Hajek i Milton Fridman bili su među osnivačima društva Mont Pelerin, uticajne grupe intelektualaca čija su zalaganja za slobodno tržište i suzbijanje državnih intervencija izvršila ogroman uticaj na preoblikovanje javnih politika počevši od 1980.
Konzervativne fondacije i ekspertske grupe su monopolizovale ekonomske nauke i ubedile kreatore državnih politika da efikasnost i jednakost ne mogu ići zajedno, te da prednost uvek treba dati ekonomskom rastu. Uvodni kursevi ekonomije često uveravaju studente da „tržište rešava sve probleme“. Konzervativci se pozivaju na „ekonomiju“ kada treba nametnuti željene politike, dok liberale bije glas da ne vode dovoljno računa o prosperitetu, naveli su tokom radionice ekonomisti poput Denija Rodrika, turskog ekonomiste koji predaje međunarodnu političku ekonomiju na а Kenedijevom fakultetu pri Harvardskom univerzitetu.
On i njegove koilege poručuju kako je njihov odgovor drugačiji. Neoliberalizam – to jest, tržišni fundamentalizam, tržišni fetišizam – nije proizvod dosledne primene moderne ekonomije, već posledica njenog primitivnog i pojednostavljenog pervertiranja. Savremena ekonomija je bogata idejama za stvaranje novog, inkluzivnijeg društva, zaključuju ova trojica pored niza drugih učesnika bostonske radionice.
Koji ekonomski sistem najviše doprinosi ljudskom blagostanju, nedavno se upitao nobelovac Džozef Stiglic. To je, smatra on, “ključno pitanje našeg doba“. Stiglic ističe da se neoliberalni eksperiment pokazao kao spektakularan neuspeh. “Rast je niži nego što je bio tokom dve i po decenije nakon Drugog svetskog rata, a njegova najveća dobit koncentrisala se na samom vrhu lestvice prihoda. Nakon decenija stagnacije, pa čak i opadanja prihoda svih ostalih, neoliberalizam mora biti proglašen mrtvim i sahranjenim,” ocenio je Stiglic u autorskom tekstu za Gardijan.
Po ovom ekonomisti, najmanje tri velike političke alternative danas se nadmeću oko toga koja će doći na mesto neoliberalizma: ekstremno desničarski nacionalizam, levo-centristički reformizam i progresivna levica. Na spisku nedotaje desni centar koji je nosilac neoliberalnog neuspeha. Pa ipak, sa izuzetkom progresivne levice, ove alternative i dalje su opsednute oblicima neoliberalne ideologije čiji je rok istekao, ili bi bar trebalo da je tako, primećuje Stiglic.
Centristička levica, na primer, predstavlja neoliberalizam sa ljudskim licem. Njen cilj je da politike bivšeg američkog predsednika, Bila Klintona i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, prenese u 21. vek, uz neznatne prepravke u dominantnim modelima finansijalizacije i globalizacije. Istovremeno, desnica se odriče globalizacije i upire prst u migrante i strance kao uzročnike svih problema. “Međutim, kako nam pokazuje Trampova vladavina, i nacionalistička desnica je posvećena – barem u svojoj američkoj varijanti – snižavanju poreza za bogate, deregulaciji i smanjivanju ili ukidanju socijalnih programa,” primećuje profesor.
Nasuprot tome, treći tabor zalaže se za ono što Stiglic nazva progresivnim kapitalizmom čija je ekonomska platforma zasnovana na četiri prioriteta. Prvi je povratak ravnoteže između tržišta, države i građanskog društva.
Drugi prioritet je prihvatanje saznanja da je tzv „bogatstvo nacija“ zasnovano na rezultatima naučnih istraživanja – proučavanja sveta oko nas – i društvene organizacije koja velikim grupama ljudi omogućava da složno rade u korist zajedničkog dobra. Tržišta imaju ključnu ulogu u pospešivanju društvene saradnje, ali ona služe ovoj svrsi samo ukoliko podležu vladavini prava i demokratskoj kontroli.
U suprotnom, pojedinci se mogu obogatiti eksploatišući druge i izvlačeći bogatstvo iz renti, umesto stvaranjem bogatstva kroz autentičnu kreativnost. .
Treći prioritet je rešavanja sve većeg problema koncentrisane tržišne moći. Eksploatišući informacione prednosti, otkupljujući potencijalne konkurente i podižući barijere za ulazak na tržište, dominantne kompanije su u stanju da se posvete rentijerstvu ogromnih razmera, na štetu svih ostalih.
Četvrta ključna stavka progresivne platforme jeste presecanje veze između ekonomske moći i političkog uticaja. Ekonomska moć i politički uticaj se međusobno osnažuju i samoreprodukuju, naročito u zemljama poput SAD, u kojima je bogatim pojedincima i korporacijama dopušteno neograničeno ulaganje u izborne kampanje, navodi Stiglic.
Stiglic smatra da platforma koju je izneo treba da se fokusira na obrazovanje, naučno istraživanje i druge prave izvore bogatstva. Ona treba da zaštiti prirodnu sredinu i suoči se sa klimatskim promenama, Takođe treba da obezbedi državne programe koji će svakom građaninu garantovati osnovne uslove za pristojan život: ekonomsku sigurnost, mogućnost zaposlenja i dostojanstvenu zaradu, zdravstveno osiguranje i odgovarajući smeštaj, sigurnu penziju i kvalitetno obrazovanje za decu.
Alternative koje nude nacionalisti i neoliberali garantuju nastavak ekonomske stagnacije, nejednakosti, ekološke degradacije i političke ogorčenosti, što sve zajedno vodi ishodima koje je bolje ne zamišljati.
Milan BOŠKOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS4 sedmice
FOKUS3 sedmice