Povežite se sa nama

INTERVJU

Agron Bajrami, glavni i odgovorni urednik Koha Ditore, Priština: Kosovo za sve njegove građane

Objavljeno prije

na

MONITOR: Proteklo je devet mjeseci od nastavka Briselskog dijaloga o Kosovu. Kakav je rezultat?
BAJRAMI: Od kako je porošle godine najavljeno da dijalog ulazi u finalnu fazu, u kojoj bi Kosovo i Srbija trebali postići ono što EU već zvanično naziva sveobuhvatni pravno obavezujući dogovor o normalizaciji, nema pozitivnih pomaka. Naprotiv, počelo se sa spekulacijama i kalkulacijama kako bi taj finalni dogovor mogao izgledati – u Beogradu se javno govori o novim teritorijalnim rešenjima uključujući podelu Kosova, dok je u Prištini pukla politička konfrontacija oko toga ko će predstavljati Kosovo u tim pregovorima. Istivremeno, od onoga što je bilo ranije dogovoreno ništa se više nije moglo sprovesti – svi su u očekivanju šta će taj krajnji dogovor da donese, ukoliko ga bude.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma i to da je dijalog i prije najavljene finalne faze već bio zapao u ćorsokak; od 2015. godine skoro da i nema većih kopraka napred, osim onoga o telefonskom kodu za Kosovo, koji je ionako već bio dogovoren 2013, ali je njegova implementacija zakasnela. Ako se iskreno pogleda taj Briselski dijalog, neće se naći bog zna kakav progres u poslednje 3-4 godine, a sa lakoćom se može naći dosta regresa. Nije ovo bio uspešan proces.

MONITOR: Da li će Kosovo biti podijeljeno ili će biti razmjene teritorija – jug Srbije za sjever Kosova?
BAJRAMI: Mislim da ni jedno ni drugo nije moguće bez guranja celog regiona u nove sukobe. Takva rešenja, koja se u biti zasnivaju na etničkom principu, ne mogu se sprovesti izolovano, samo na Kosovu. Ako se dozvoli podela Kosova, zašto se ne bi podelile i ostale zemlje regije, naročito one koje imaju poveće manjinske zajednice? Ko bi onda imao pravo zabraniti otcepljenje Albancima u Makedoniji ili Crnoj Gori, Bošnjacima u Srbiji ili Crnoj Gori, Srbima u Bosni, Hrvatskoj ili Crnoj Gori… i tako dalje, da ne nabrajam sve moguće slučajeve. A to bi se onda moglo proširiti i van regije, na skoro celu Istočnu Evropu. Tako nešto je ne samo opasno jer će nas vratiti u doba etničkih sukoba i ratova, već je i neostvarljivo – jer teritorije Ballkana i Evrope nisu etnički homogene. Razmena teritorija bi podrazumevala i razmenu stanovništva, stotine hiljada novih izbeglica, miliona možda, i, naravno, totalni krah politike Zapada o stvaranju multietničkih i multikulturalnih demokratija na Balkanu. Mislim da je to u Evropi 21. veka, nedozvoljivo, ali i neizvodljivo.

MONITOR: Ko forsira podjelu Kosova?
BAJRAMI: Priča oko podele Kosova nije nova. O tome se već dosta govorilo u Beogradu, malo šapatom a od skora i sve glasnije. Mislim da je ta ideja, koju neki u Srbiji nazivaju i razgraničenjem, potekla od Dobrice Ćosića, koji je već poodavno predložio da se Kosovo podeli, tako da se, kako je on to tada rekao, “zna šta je srpsko, a šta albansko”.

Izgleda da je na kratko, 2002. godine, podelu Kosova kao rešenje na umu imao i ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić. Priče o podeli Kosova su stale 2008. proglašenjem nezavisnosti Kosova, ali nisu zaboravljene, pa je već dosta dugo srpski šef diplomatije Ivica Dačić zagovarao podelu/razgraničenje. A sada, vidimo, i predsednik Srbije je stao iza te ideje.

Na Kosovu, iako ima najava da je predsednik Hašim Tači spreman pregovarati o razmeni teritorija – Sever za Preševsku Dolinu – podela generalno nije prohvatljiva. Čak je i ači bio pažljiv da javno govori o ujedinjenju Preševske Doline sa Kosovom, a ne o podeli, kojoj se on zvanično protivi. No, javne diskusije i polemike u poslednjih nekoliko nedelja pokazuju kako nema kritične mase među Albancima, ali i Srbima, za nešto takvo. Od kako je Beograd i javno počeo zagovarati podelu kao “rešenje”, a kosovski predsednik Tači predlaže “korekciju granica” – što je za mnoge jedna te ista stvar kao i razmena teritorija –većina reakcija na Kosovu je negativna, dok se tome oštro protivi i većina Srba na Kosovu, pa čak i Srpska crkva. To je logično, jer bi tim nekim planom “Sever za Preševo” sve ono što Beograd i Srbi decenijama nazivaju “svetinjom” i “Jersualemom” srpstva na Kosovu, ostalo u ruke Albanaca! Što, naravno, pokazuje da su političke parole beogradskih vlasti o Kosovu kao “Srcu Srbije” ništa drugo do priče za malu decu.

MONITOR: Je li pravedno rješenje zajednica srpskih opština?
BAJRAMI: Asocijacija srpskih opština može biti pravedno rešenje samo ako omogući funksionalnost celog Kosova i ukoliko se ono uklopi unutar drzavnog ustavno-pravnog poretka. Mislim da bi najlogičnije bilo da se asocijacija dogovori između Vlade Kosova i političkih predstavnika kosovskih Srba. Meni je činjenica da se o asocijaciji pregovaralo sa Srbijom nelogična i sasvim neproduktivna. Asocijacija je prihvatljiva ako je ona sredstvo za poboljšanje lokalne vlasti u opštinama gde su Srbi većina. Ako će asocijacija da bude neka nova Republika Srpska, to je neprihvatljivo. Kosovo neće i ne može da postane nova Bosna i Hercegovina. A mislim posle iskustva sa BiH, ni međunarodna zajednica ne bi trebala da ima žeđ za takvim rešenjem. Naravno, osim onih koji ne žele stabilnost i mir u regiji.

MONITOR: Koje je najbolje rješenje od svih scenarija?
BAJRAMI: Eto, već sam pomenuo, rešenje je da Srbija prizna Kosovo, da Kosovo nastavi izgradnju građanskog društva, sa posebnim pravima za manjine, nacionalne i verske, pa da svi skupa gradimo demokratsku državu, u kojoj vlada pravo, a političari služe narodu.

Možda to nekome zvuči kao utopija, ali ja verujem da je to ne samo moguće, već i neizbežno, ako želimo uzeti pravac Zapada.

Ako nastavimo verovati da mi to ne možemo, da to nije naša sudbina,

onda i nećemo krenuti u tom pravcu i cena će biti ogromna.

Najgore je kad mi sami sebe potcenjujemo. Lično mislim da su ljudi Kosova i cele regije, naročito mladi, spremni da krenu u tom novom pravcu. Problem nisu građani, već oni koji nas vode i koji još uvijek žive u nekim starim konfliktima iz 19-og veka, pa zato i ne znaju ponuditi bolja rešenja nego podele i razmene teritorija i stanovništva.

Ali to u ovom modernom svetu, u Evropi 21. veka, nije više ni moguće.

MONITOR: Da li je opravdan strah u regionu od ukidanja granica između Albanije i Kosova od januara iduće godine?
BAJRAMI: Nije opravdan. Mislim da je vreme da se ukinu sve granice u regiji, pa da ljudi slobodno putuju. Ionako se svi zalažemo za članstvo u EU, a tamo i nema unutrašnjih granica. Naravno, u vreme populizma u celoj regiji, svaki će se potez gledati kroz nacionalnu prizmu. Ali je dugoročno ukidanje granica pozitivna stvar. Sa druge strane, kad govorimo o mogućem ujedinjenju Kosova i Albanije, mislim da je red da se postavi pitanje da li bi građani obe zemlje takvo nešto stvarno želeli. Kad neki govore o Albaniji, kao da zaboravljaju da je to zemlja članica NATO-a i da je kandidat za članstvo u EU.

MONITOR: Ideja Velike Albanije ponovo je prisutna, ocjenjuje švajcarski dnevnik “Blik” dodajući da protivnici te ideje sa strepnjom prate postepeno približavanje Albanije i Kosova…
BAJRAMI: Naravno, priče poput ovih oko podele Kosova i razmene teritorija će svakako još više uticati da se ovakve priče – o čistim i velikim nacionalnim državama – množe. Zato i jeste važno da se cela priča oko nezavisnosti Kosova zaokruži onako kako je zamišljena. Nezavisno Kosovo, kao projekat građanske države na Balkanu, jeste model – barem na papiru – kako bi trebale izgledati države naše regije u 21. veku, kao potencijalne članice Evropske Unije.

MONITOR: Novi sastanak predsjednika Srbije i Kosova u Briselu zakazan je za početak septembra. Šta očekujete od tog razgovora?
BAJRAMI: Pa, izgleda da će do septembra cela ova priča oko podele i prekrajanja granica postati suvisla, pa nekako i očekujem da će se taj sastanak više baviti asocijacijom opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Ali, ne očekujem neki napredak. Mislim da je već jasno da ono što Kosovo može da pruži nije ono što Srbija traži da dobije. Sa druge strane, na Kosovu se sve više ljudi protive da predsednik Tači vodi dijalog u ime naše države, pa će i taj pritisak imati svoj efekat – a kakav će biti, to treba tek da se vidi. Istovremeno, već je jasno da ni Vučić nema bezrezervnu podršku u Srbiji, pa je veoma teško zamisliti da će biti nekakvog dogovora. Ustvari, mislim da će u septembru polako postati jasno da je zacrtani cilj Mogherinijeve da se do proleća postigne finalni dogovor o normalizaciji nemoguće postići.


Tačijevi bolni kompromisi

MONITOR: Vaš list je objavio da politički analitičari tvrde da Tači priprema teren za “bolne kompromise”, od kojih je jedno autonomija za sjever Kosova…
BAJRAMI: Predsednik Tači je rekao da nas čekaju “bolni kompromisi”. I mislim da je to bio nagoveštaj ovoga o čemu danas pričamo – podeli i razmeni teritorija. Ali, isto tako mislim da su se Tači i Vučić, a sa njima i Mogherini, preračunali. Jer, to što oni misle da je “rešenje”, to niti prihvata narod na Kosovu, niti prihvataju evropske države. Sada nam ostaje da se vratimo onome što je moguće i što je prihvatljivo, a to je mislim već zapisano u Ustavu Kosova koji je napisan prema Ahtisarijevom planu. Taj plan, koji manjinskim zajednicama daje široka prava na lokalnom nivou i kvalitativno učešće u državnim institucijama, je jedino evropsko rešenje.

Osnov za potpunu implementaciju tog plana jeste priznanje Kosova od strane Srbije. To je jedini način da Beograd pomogne poboljšanju života i prespektive za Srbe na Kosovu. To je suštinski kompromis između Albanca i Srba – stvaranje zajedničke države građana.

MONITOR: Tači ne poriče ni mogućnost da se razgovara o razmjeni teritorija…
BAJRAMI: Tači jeste porekao da se razgovara o razmjeni teritorija, ali njemu niko više ne veruje…

Ćutljiva EU

MONITOR: Da li podjelu podržavaju Evropska Unija i SAD?
BAJRAMI: Većina velikih evropskih zemalja – naročito Nemačka, Velika Britanija i Francuska – su kategorički protiv podele Kosova ili prekrajanja granica na Balkanu. Nemačka kancelarka Angela Merkel je to sada javno i veoma jasno rekla: Nema promena granica na Balkanu.

Sa druge strane, imamo mnogo nejasniju poziciju SAD, i ćutljivu EU. Sad, što se SAD tiče, nije čudno da bi administracija predsednika Trampa i mogla promeniti kurs politike na Balkanu; njima Balkan i nije više mnogo važan. Ali je važan mnogim drugim američkim institucijama, državnim i političkim, koje ne bi da bace kroz prozor američku politiku na Balkanu u poslednjih 30 godina. Meni se čini da u ovoj situaciji, osim lokalnih političara koji predlažu podelu Kosova ili razmenu teritorija, najveću grešku pravi EU, odnosno visoka predstavnica Federica Mogherini, pod čijim se nadzorom i odvija dijalog, i unutar koga je ova priča o podeli započeta, a ona celo vreme ćuti!

Mislim da je to nedozvoljivo, jer priča o podeli nije samo jedna od mogućih opcija dogovora, već je najneevropskija opcija dogovora.

Meni je ta očigledna želja Mogherinijeve i Brisela da se po svaku cenu postigne dogovor, pa makar on bio najgori mogući na svetu, i u protivnosti sa svim evropskim principima i vrednostima, odvratna.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo