Povežite se sa nama

INTERVJU

Agron Bajrami, glavni i odgovorni urednik Koha Ditore, Priština: Kosovo za sve njegove građane

Objavljeno prije

na

MONITOR: Proteklo je devet mjeseci od nastavka Briselskog dijaloga o Kosovu. Kakav je rezultat?
BAJRAMI: Od kako je porošle godine najavljeno da dijalog ulazi u finalnu fazu, u kojoj bi Kosovo i Srbija trebali postići ono što EU već zvanično naziva sveobuhvatni pravno obavezujući dogovor o normalizaciji, nema pozitivnih pomaka. Naprotiv, počelo se sa spekulacijama i kalkulacijama kako bi taj finalni dogovor mogao izgledati – u Beogradu se javno govori o novim teritorijalnim rešenjima uključujući podelu Kosova, dok je u Prištini pukla politička konfrontacija oko toga ko će predstavljati Kosovo u tim pregovorima. Istivremeno, od onoga što je bilo ranije dogovoreno ništa se više nije moglo sprovesti – svi su u očekivanju šta će taj krajnji dogovor da donese, ukoliko ga bude.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma i to da je dijalog i prije najavljene finalne faze već bio zapao u ćorsokak; od 2015. godine skoro da i nema većih kopraka napred, osim onoga o telefonskom kodu za Kosovo, koji je ionako već bio dogovoren 2013, ali je njegova implementacija zakasnela. Ako se iskreno pogleda taj Briselski dijalog, neće se naći bog zna kakav progres u poslednje 3-4 godine, a sa lakoćom se može naći dosta regresa. Nije ovo bio uspešan proces.

MONITOR: Da li će Kosovo biti podijeljeno ili će biti razmjene teritorija – jug Srbije za sjever Kosova?
BAJRAMI: Mislim da ni jedno ni drugo nije moguće bez guranja celog regiona u nove sukobe. Takva rešenja, koja se u biti zasnivaju na etničkom principu, ne mogu se sprovesti izolovano, samo na Kosovu. Ako se dozvoli podela Kosova, zašto se ne bi podelile i ostale zemlje regije, naročito one koje imaju poveće manjinske zajednice? Ko bi onda imao pravo zabraniti otcepljenje Albancima u Makedoniji ili Crnoj Gori, Bošnjacima u Srbiji ili Crnoj Gori, Srbima u Bosni, Hrvatskoj ili Crnoj Gori… i tako dalje, da ne nabrajam sve moguće slučajeve. A to bi se onda moglo proširiti i van regije, na skoro celu Istočnu Evropu. Tako nešto je ne samo opasno jer će nas vratiti u doba etničkih sukoba i ratova, već je i neostvarljivo – jer teritorije Ballkana i Evrope nisu etnički homogene. Razmena teritorija bi podrazumevala i razmenu stanovništva, stotine hiljada novih izbeglica, miliona možda, i, naravno, totalni krah politike Zapada o stvaranju multietničkih i multikulturalnih demokratija na Balkanu. Mislim da je to u Evropi 21. veka, nedozvoljivo, ali i neizvodljivo.

MONITOR: Ko forsira podjelu Kosova?
BAJRAMI: Priča oko podele Kosova nije nova. O tome se već dosta govorilo u Beogradu, malo šapatom a od skora i sve glasnije. Mislim da je ta ideja, koju neki u Srbiji nazivaju i razgraničenjem, potekla od Dobrice Ćosića, koji je već poodavno predložio da se Kosovo podeli, tako da se, kako je on to tada rekao, “zna šta je srpsko, a šta albansko”.

Izgleda da je na kratko, 2002. godine, podelu Kosova kao rešenje na umu imao i ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić. Priče o podeli Kosova su stale 2008. proglašenjem nezavisnosti Kosova, ali nisu zaboravljene, pa je već dosta dugo srpski šef diplomatije Ivica Dačić zagovarao podelu/razgraničenje. A sada, vidimo, i predsednik Srbije je stao iza te ideje.

Na Kosovu, iako ima najava da je predsednik Hašim Tači spreman pregovarati o razmeni teritorija – Sever za Preševsku Dolinu – podela generalno nije prohvatljiva. Čak je i ači bio pažljiv da javno govori o ujedinjenju Preševske Doline sa Kosovom, a ne o podeli, kojoj se on zvanično protivi. No, javne diskusije i polemike u poslednjih nekoliko nedelja pokazuju kako nema kritične mase među Albancima, ali i Srbima, za nešto takvo. Od kako je Beograd i javno počeo zagovarati podelu kao “rešenje”, a kosovski predsednik Tači predlaže “korekciju granica” – što je za mnoge jedna te ista stvar kao i razmena teritorija –većina reakcija na Kosovu je negativna, dok se tome oštro protivi i većina Srba na Kosovu, pa čak i Srpska crkva. To je logično, jer bi tim nekim planom “Sever za Preševo” sve ono što Beograd i Srbi decenijama nazivaju “svetinjom” i “Jersualemom” srpstva na Kosovu, ostalo u ruke Albanaca! Što, naravno, pokazuje da su političke parole beogradskih vlasti o Kosovu kao “Srcu Srbije” ništa drugo do priče za malu decu.

MONITOR: Je li pravedno rješenje zajednica srpskih opština?
BAJRAMI: Asocijacija srpskih opština može biti pravedno rešenje samo ako omogući funksionalnost celog Kosova i ukoliko se ono uklopi unutar drzavnog ustavno-pravnog poretka. Mislim da bi najlogičnije bilo da se asocijacija dogovori između Vlade Kosova i političkih predstavnika kosovskih Srba. Meni je činjenica da se o asocijaciji pregovaralo sa Srbijom nelogična i sasvim neproduktivna. Asocijacija je prihvatljiva ako je ona sredstvo za poboljšanje lokalne vlasti u opštinama gde su Srbi većina. Ako će asocijacija da bude neka nova Republika Srpska, to je neprihvatljivo. Kosovo neće i ne može da postane nova Bosna i Hercegovina. A mislim posle iskustva sa BiH, ni međunarodna zajednica ne bi trebala da ima žeđ za takvim rešenjem. Naravno, osim onih koji ne žele stabilnost i mir u regiji.

MONITOR: Koje je najbolje rješenje od svih scenarija?
BAJRAMI: Eto, već sam pomenuo, rešenje je da Srbija prizna Kosovo, da Kosovo nastavi izgradnju građanskog društva, sa posebnim pravima za manjine, nacionalne i verske, pa da svi skupa gradimo demokratsku državu, u kojoj vlada pravo, a političari služe narodu.

Možda to nekome zvuči kao utopija, ali ja verujem da je to ne samo moguće, već i neizbežno, ako želimo uzeti pravac Zapada.

Ako nastavimo verovati da mi to ne možemo, da to nije naša sudbina,

onda i nećemo krenuti u tom pravcu i cena će biti ogromna.

Najgore je kad mi sami sebe potcenjujemo. Lično mislim da su ljudi Kosova i cele regije, naročito mladi, spremni da krenu u tom novom pravcu. Problem nisu građani, već oni koji nas vode i koji još uvijek žive u nekim starim konfliktima iz 19-og veka, pa zato i ne znaju ponuditi bolja rešenja nego podele i razmene teritorija i stanovništva.

Ali to u ovom modernom svetu, u Evropi 21. veka, nije više ni moguće.

MONITOR: Da li je opravdan strah u regionu od ukidanja granica između Albanije i Kosova od januara iduće godine?
BAJRAMI: Nije opravdan. Mislim da je vreme da se ukinu sve granice u regiji, pa da ljudi slobodno putuju. Ionako se svi zalažemo za članstvo u EU, a tamo i nema unutrašnjih granica. Naravno, u vreme populizma u celoj regiji, svaki će se potez gledati kroz nacionalnu prizmu. Ali je dugoročno ukidanje granica pozitivna stvar. Sa druge strane, kad govorimo o mogućem ujedinjenju Kosova i Albanije, mislim da je red da se postavi pitanje da li bi građani obe zemlje takvo nešto stvarno želeli. Kad neki govore o Albaniji, kao da zaboravljaju da je to zemlja članica NATO-a i da je kandidat za članstvo u EU.

MONITOR: Ideja Velike Albanije ponovo je prisutna, ocjenjuje švajcarski dnevnik “Blik” dodajući da protivnici te ideje sa strepnjom prate postepeno približavanje Albanije i Kosova…
BAJRAMI: Naravno, priče poput ovih oko podele Kosova i razmene teritorija će svakako još više uticati da se ovakve priče – o čistim i velikim nacionalnim državama – množe. Zato i jeste važno da se cela priča oko nezavisnosti Kosova zaokruži onako kako je zamišljena. Nezavisno Kosovo, kao projekat građanske države na Balkanu, jeste model – barem na papiru – kako bi trebale izgledati države naše regije u 21. veku, kao potencijalne članice Evropske Unije.

MONITOR: Novi sastanak predsjednika Srbije i Kosova u Briselu zakazan je za početak septembra. Šta očekujete od tog razgovora?
BAJRAMI: Pa, izgleda da će do septembra cela ova priča oko podele i prekrajanja granica postati suvisla, pa nekako i očekujem da će se taj sastanak više baviti asocijacijom opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Ali, ne očekujem neki napredak. Mislim da je već jasno da ono što Kosovo može da pruži nije ono što Srbija traži da dobije. Sa druge strane, na Kosovu se sve više ljudi protive da predsednik Tači vodi dijalog u ime naše države, pa će i taj pritisak imati svoj efekat – a kakav će biti, to treba tek da se vidi. Istovremeno, već je jasno da ni Vučić nema bezrezervnu podršku u Srbiji, pa je veoma teško zamisliti da će biti nekakvog dogovora. Ustvari, mislim da će u septembru polako postati jasno da je zacrtani cilj Mogherinijeve da se do proleća postigne finalni dogovor o normalizaciji nemoguće postići.


Tačijevi bolni kompromisi

MONITOR: Vaš list je objavio da politički analitičari tvrde da Tači priprema teren za “bolne kompromise”, od kojih je jedno autonomija za sjever Kosova…
BAJRAMI: Predsednik Tači je rekao da nas čekaju “bolni kompromisi”. I mislim da je to bio nagoveštaj ovoga o čemu danas pričamo – podeli i razmeni teritorija. Ali, isto tako mislim da su se Tači i Vučić, a sa njima i Mogherini, preračunali. Jer, to što oni misle da je “rešenje”, to niti prihvata narod na Kosovu, niti prihvataju evropske države. Sada nam ostaje da se vratimo onome što je moguće i što je prihvatljivo, a to je mislim već zapisano u Ustavu Kosova koji je napisan prema Ahtisarijevom planu. Taj plan, koji manjinskim zajednicama daje široka prava na lokalnom nivou i kvalitativno učešće u državnim institucijama, je jedino evropsko rešenje.

Osnov za potpunu implementaciju tog plana jeste priznanje Kosova od strane Srbije. To je jedini način da Beograd pomogne poboljšanju života i prespektive za Srbe na Kosovu. To je suštinski kompromis između Albanca i Srba – stvaranje zajedničke države građana.

MONITOR: Tači ne poriče ni mogućnost da se razgovara o razmjeni teritorija…
BAJRAMI: Tači jeste porekao da se razgovara o razmjeni teritorija, ali njemu niko više ne veruje…

Ćutljiva EU

MONITOR: Da li podjelu podržavaju Evropska Unija i SAD?
BAJRAMI: Većina velikih evropskih zemalja – naročito Nemačka, Velika Britanija i Francuska – su kategorički protiv podele Kosova ili prekrajanja granica na Balkanu. Nemačka kancelarka Angela Merkel je to sada javno i veoma jasno rekla: Nema promena granica na Balkanu.

Sa druge strane, imamo mnogo nejasniju poziciju SAD, i ćutljivu EU. Sad, što se SAD tiče, nije čudno da bi administracija predsednika Trampa i mogla promeniti kurs politike na Balkanu; njima Balkan i nije više mnogo važan. Ali je važan mnogim drugim američkim institucijama, državnim i političkim, koje ne bi da bace kroz prozor američku politiku na Balkanu u poslednjih 30 godina. Meni se čini da u ovoj situaciji, osim lokalnih političara koji predlažu podelu Kosova ili razmenu teritorija, najveću grešku pravi EU, odnosno visoka predstavnica Federica Mogherini, pod čijim se nadzorom i odvija dijalog, i unutar koga je ova priča o podeli započeta, a ona celo vreme ćuti!

Mislim da je to nedozvoljivo, jer priča o podeli nije samo jedna od mogućih opcija dogovora, već je najneevropskija opcija dogovora.

Meni je ta očigledna želja Mogherinijeve i Brisela da se po svaku cenu postigne dogovor, pa makar on bio najgori mogući na svetu, i u protivnosti sa svim evropskim principima i vrednostima, odvratna.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo