Povežite se sa nama

INTERVJU

Agron Bajrami, glavni i odgovorni urednik Koha Ditore, Priština: Kosovo za sve njegove građane

Objavljeno prije

na

MONITOR: Proteklo je devet mjeseci od nastavka Briselskog dijaloga o Kosovu. Kakav je rezultat?
BAJRAMI: Od kako je porošle godine najavljeno da dijalog ulazi u finalnu fazu, u kojoj bi Kosovo i Srbija trebali postići ono što EU već zvanično naziva sveobuhvatni pravno obavezujući dogovor o normalizaciji, nema pozitivnih pomaka. Naprotiv, počelo se sa spekulacijama i kalkulacijama kako bi taj finalni dogovor mogao izgledati – u Beogradu se javno govori o novim teritorijalnim rešenjima uključujući podelu Kosova, dok je u Prištini pukla politička konfrontacija oko toga ko će predstavljati Kosovo u tim pregovorima. Istivremeno, od onoga što je bilo ranije dogovoreno ništa se više nije moglo sprovesti – svi su u očekivanju šta će taj krajnji dogovor da donese, ukoliko ga bude.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma i to da je dijalog i prije najavljene finalne faze već bio zapao u ćorsokak; od 2015. godine skoro da i nema većih kopraka napred, osim onoga o telefonskom kodu za Kosovo, koji je ionako već bio dogovoren 2013, ali je njegova implementacija zakasnela. Ako se iskreno pogleda taj Briselski dijalog, neće se naći bog zna kakav progres u poslednje 3-4 godine, a sa lakoćom se može naći dosta regresa. Nije ovo bio uspešan proces.

MONITOR: Da li će Kosovo biti podijeljeno ili će biti razmjene teritorija – jug Srbije za sjever Kosova?
BAJRAMI: Mislim da ni jedno ni drugo nije moguće bez guranja celog regiona u nove sukobe. Takva rešenja, koja se u biti zasnivaju na etničkom principu, ne mogu se sprovesti izolovano, samo na Kosovu. Ako se dozvoli podela Kosova, zašto se ne bi podelile i ostale zemlje regije, naročito one koje imaju poveće manjinske zajednice? Ko bi onda imao pravo zabraniti otcepljenje Albancima u Makedoniji ili Crnoj Gori, Bošnjacima u Srbiji ili Crnoj Gori, Srbima u Bosni, Hrvatskoj ili Crnoj Gori… i tako dalje, da ne nabrajam sve moguće slučajeve. A to bi se onda moglo proširiti i van regije, na skoro celu Istočnu Evropu. Tako nešto je ne samo opasno jer će nas vratiti u doba etničkih sukoba i ratova, već je i neostvarljivo – jer teritorije Ballkana i Evrope nisu etnički homogene. Razmena teritorija bi podrazumevala i razmenu stanovništva, stotine hiljada novih izbeglica, miliona možda, i, naravno, totalni krah politike Zapada o stvaranju multietničkih i multikulturalnih demokratija na Balkanu. Mislim da je to u Evropi 21. veka, nedozvoljivo, ali i neizvodljivo.

MONITOR: Ko forsira podjelu Kosova?
BAJRAMI: Priča oko podele Kosova nije nova. O tome se već dosta govorilo u Beogradu, malo šapatom a od skora i sve glasnije. Mislim da je ta ideja, koju neki u Srbiji nazivaju i razgraničenjem, potekla od Dobrice Ćosića, koji je već poodavno predložio da se Kosovo podeli, tako da se, kako je on to tada rekao, “zna šta je srpsko, a šta albansko”.

Izgleda da je na kratko, 2002. godine, podelu Kosova kao rešenje na umu imao i ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić. Priče o podeli Kosova su stale 2008. proglašenjem nezavisnosti Kosova, ali nisu zaboravljene, pa je već dosta dugo srpski šef diplomatije Ivica Dačić zagovarao podelu/razgraničenje. A sada, vidimo, i predsednik Srbije je stao iza te ideje.

Na Kosovu, iako ima najava da je predsednik Hašim Tači spreman pregovarati o razmeni teritorija – Sever za Preševsku Dolinu – podela generalno nije prohvatljiva. Čak je i ači bio pažljiv da javno govori o ujedinjenju Preševske Doline sa Kosovom, a ne o podeli, kojoj se on zvanično protivi. No, javne diskusije i polemike u poslednjih nekoliko nedelja pokazuju kako nema kritične mase među Albancima, ali i Srbima, za nešto takvo. Od kako je Beograd i javno počeo zagovarati podelu kao “rešenje”, a kosovski predsednik Tači predlaže “korekciju granica” – što je za mnoge jedna te ista stvar kao i razmena teritorija –većina reakcija na Kosovu je negativna, dok se tome oštro protivi i većina Srba na Kosovu, pa čak i Srpska crkva. To je logično, jer bi tim nekim planom “Sever za Preševo” sve ono što Beograd i Srbi decenijama nazivaju “svetinjom” i “Jersualemom” srpstva na Kosovu, ostalo u ruke Albanaca! Što, naravno, pokazuje da su političke parole beogradskih vlasti o Kosovu kao “Srcu Srbije” ništa drugo do priče za malu decu.

MONITOR: Je li pravedno rješenje zajednica srpskih opština?
BAJRAMI: Asocijacija srpskih opština može biti pravedno rešenje samo ako omogući funksionalnost celog Kosova i ukoliko se ono uklopi unutar drzavnog ustavno-pravnog poretka. Mislim da bi najlogičnije bilo da se asocijacija dogovori između Vlade Kosova i političkih predstavnika kosovskih Srba. Meni je činjenica da se o asocijaciji pregovaralo sa Srbijom nelogična i sasvim neproduktivna. Asocijacija je prihvatljiva ako je ona sredstvo za poboljšanje lokalne vlasti u opštinama gde su Srbi većina. Ako će asocijacija da bude neka nova Republika Srpska, to je neprihvatljivo. Kosovo neće i ne može da postane nova Bosna i Hercegovina. A mislim posle iskustva sa BiH, ni međunarodna zajednica ne bi trebala da ima žeđ za takvim rešenjem. Naravno, osim onih koji ne žele stabilnost i mir u regiji.

MONITOR: Koje je najbolje rješenje od svih scenarija?
BAJRAMI: Eto, već sam pomenuo, rešenje je da Srbija prizna Kosovo, da Kosovo nastavi izgradnju građanskog društva, sa posebnim pravima za manjine, nacionalne i verske, pa da svi skupa gradimo demokratsku državu, u kojoj vlada pravo, a političari služe narodu.

Možda to nekome zvuči kao utopija, ali ja verujem da je to ne samo moguće, već i neizbežno, ako želimo uzeti pravac Zapada.

Ako nastavimo verovati da mi to ne možemo, da to nije naša sudbina,

onda i nećemo krenuti u tom pravcu i cena će biti ogromna.

Najgore je kad mi sami sebe potcenjujemo. Lično mislim da su ljudi Kosova i cele regije, naročito mladi, spremni da krenu u tom novom pravcu. Problem nisu građani, već oni koji nas vode i koji još uvijek žive u nekim starim konfliktima iz 19-og veka, pa zato i ne znaju ponuditi bolja rešenja nego podele i razmene teritorija i stanovništva.

Ali to u ovom modernom svetu, u Evropi 21. veka, nije više ni moguće.

MONITOR: Da li je opravdan strah u regionu od ukidanja granica između Albanije i Kosova od januara iduće godine?
BAJRAMI: Nije opravdan. Mislim da je vreme da se ukinu sve granice u regiji, pa da ljudi slobodno putuju. Ionako se svi zalažemo za članstvo u EU, a tamo i nema unutrašnjih granica. Naravno, u vreme populizma u celoj regiji, svaki će se potez gledati kroz nacionalnu prizmu. Ali je dugoročno ukidanje granica pozitivna stvar. Sa druge strane, kad govorimo o mogućem ujedinjenju Kosova i Albanije, mislim da je red da se postavi pitanje da li bi građani obe zemlje takvo nešto stvarno želeli. Kad neki govore o Albaniji, kao da zaboravljaju da je to zemlja članica NATO-a i da je kandidat za članstvo u EU.

MONITOR: Ideja Velike Albanije ponovo je prisutna, ocjenjuje švajcarski dnevnik “Blik” dodajući da protivnici te ideje sa strepnjom prate postepeno približavanje Albanije i Kosova…
BAJRAMI: Naravno, priče poput ovih oko podele Kosova i razmene teritorija će svakako još više uticati da se ovakve priče – o čistim i velikim nacionalnim državama – množe. Zato i jeste važno da se cela priča oko nezavisnosti Kosova zaokruži onako kako je zamišljena. Nezavisno Kosovo, kao projekat građanske države na Balkanu, jeste model – barem na papiru – kako bi trebale izgledati države naše regije u 21. veku, kao potencijalne članice Evropske Unije.

MONITOR: Novi sastanak predsjednika Srbije i Kosova u Briselu zakazan je za početak septembra. Šta očekujete od tog razgovora?
BAJRAMI: Pa, izgleda da će do septembra cela ova priča oko podele i prekrajanja granica postati suvisla, pa nekako i očekujem da će se taj sastanak više baviti asocijacijom opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Ali, ne očekujem neki napredak. Mislim da je već jasno da ono što Kosovo može da pruži nije ono što Srbija traži da dobije. Sa druge strane, na Kosovu se sve više ljudi protive da predsednik Tači vodi dijalog u ime naše države, pa će i taj pritisak imati svoj efekat – a kakav će biti, to treba tek da se vidi. Istovremeno, već je jasno da ni Vučić nema bezrezervnu podršku u Srbiji, pa je veoma teško zamisliti da će biti nekakvog dogovora. Ustvari, mislim da će u septembru polako postati jasno da je zacrtani cilj Mogherinijeve da se do proleća postigne finalni dogovor o normalizaciji nemoguće postići.


Tačijevi bolni kompromisi

MONITOR: Vaš list je objavio da politički analitičari tvrde da Tači priprema teren za “bolne kompromise”, od kojih je jedno autonomija za sjever Kosova…
BAJRAMI: Predsednik Tači je rekao da nas čekaju “bolni kompromisi”. I mislim da je to bio nagoveštaj ovoga o čemu danas pričamo – podeli i razmeni teritorija. Ali, isto tako mislim da su se Tači i Vučić, a sa njima i Mogherini, preračunali. Jer, to što oni misle da je “rešenje”, to niti prihvata narod na Kosovu, niti prihvataju evropske države. Sada nam ostaje da se vratimo onome što je moguće i što je prihvatljivo, a to je mislim već zapisano u Ustavu Kosova koji je napisan prema Ahtisarijevom planu. Taj plan, koji manjinskim zajednicama daje široka prava na lokalnom nivou i kvalitativno učešće u državnim institucijama, je jedino evropsko rešenje.

Osnov za potpunu implementaciju tog plana jeste priznanje Kosova od strane Srbije. To je jedini način da Beograd pomogne poboljšanju života i prespektive za Srbe na Kosovu. To je suštinski kompromis između Albanca i Srba – stvaranje zajedničke države građana.

MONITOR: Tači ne poriče ni mogućnost da se razgovara o razmjeni teritorija…
BAJRAMI: Tači jeste porekao da se razgovara o razmjeni teritorija, ali njemu niko više ne veruje…

Ćutljiva EU

MONITOR: Da li podjelu podržavaju Evropska Unija i SAD?
BAJRAMI: Većina velikih evropskih zemalja – naročito Nemačka, Velika Britanija i Francuska – su kategorički protiv podele Kosova ili prekrajanja granica na Balkanu. Nemačka kancelarka Angela Merkel je to sada javno i veoma jasno rekla: Nema promena granica na Balkanu.

Sa druge strane, imamo mnogo nejasniju poziciju SAD, i ćutljivu EU. Sad, što se SAD tiče, nije čudno da bi administracija predsednika Trampa i mogla promeniti kurs politike na Balkanu; njima Balkan i nije više mnogo važan. Ali je važan mnogim drugim američkim institucijama, državnim i političkim, koje ne bi da bace kroz prozor američku politiku na Balkanu u poslednjih 30 godina. Meni se čini da u ovoj situaciji, osim lokalnih političara koji predlažu podelu Kosova ili razmenu teritorija, najveću grešku pravi EU, odnosno visoka predstavnica Federica Mogherini, pod čijim se nadzorom i odvija dijalog, i unutar koga je ova priča o podeli započeta, a ona celo vreme ćuti!

Mislim da je to nedozvoljivo, jer priča o podeli nije samo jedna od mogućih opcija dogovora, već je najneevropskija opcija dogovora.

Meni je ta očigledna želja Mogherinijeve i Brisela da se po svaku cenu postigne dogovor, pa makar on bio najgori mogući na svetu, i u protivnosti sa svim evropskim principima i vrednostima, odvratna.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo