Povežite se sa nama

INTERVJU

Šariću se može suditi i u odsustvu

Objavljeno prije

na

Redovna profesorka beogradskog Fakulteta za bezbednost, Ivana Simović- Hiber, godinama se pored krivičnog prava bavila i kriminologijom. Za našu sagovornicu ipak je posebno kvalifikuje to što je radeći u tim zahtjevnim oblastima naglasak stavljala na zaštitu ljudskih prava. Javno se na tome angažuje godinama, između ostalog je i jedna od osnivača Beogradskog centra za ljudska prava. MONITOR: U aferi Šarić postavlja se pitanje kako doći do osumnjičenih?
SIMOVIĆ-HIBER: Ono što je bitno ako se radi o poziciji Darka Šarića jeste to da ne postoji mesto izvršenja krivičnog dela. Za mogućnost suđenja, kao supsidijarno relevantno, je državljanstvo. Na tome se zasniva stvarna i mesna nadležnost suda koji bi sudio za neko krivično delo.

MONITOR: Stvar je u tome što on, na primjer, nije uhvaćen sa kilogramom droge?
SIMOVIĆ-HIBER: Da, što nije uhvaćen ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Urugvaju. Nigde nije tako uhvaćen. Tu se,dakle, kao supsidijarni princip koristi državljanstvo učinioca krivičnog dela. Ako govorimo o regionu, državljanstvo je veoma bitno. U ovom slučaju se mora uzimati u obzir da se još radi o pretkrivičnom postupku, gde su pravne norme bitne za zasnivanje nadležnosti za buduće suđenje. Tu smo još u policijskom delu priče kada je to naravno važno, ali smo još kod ,,vanpravnih” pitanja. To je pitanje odnosa policija i obaveštajnih, kontraobaveštajnih i drugih službi. Postojanje srpskog državljanstva isključuje mogućnost izručenja radi suđenja, kada bi to, i u slučaju Šarića, tražila neke druga država. Naročito Crna Gora, jer između Srbije i Crne Gore ne postoji sporazum o dvojnom državljanstvu. Kada bi, na primer, Crna Gora htela da sudi Darku Šariću, on bi morao da dobije ispis iz srpskog državljanstva.

MONITOR: Ministar Dačić rekao je da Šarić, zbog toga što je osumnjičen za trgovinu narkoticima, neće dobiti taj ispis koji je ,sredinom januara, zatražio preko ovlašćenog posrednika u Beogradu?
SIMOVIĆ-HIBER: Naravno.To je jedno od prava države i prema njemu se mora ova država ponašati kao prema svakom drugom državljaninu.

MONITOR: Čini se da to nije tako lako?
SIMOVIĆ-HIBER: Nimalo.To bi, posebno u slučaju Šarića sa istragom koja se vodi protiv njega, bila prilična greška.

MONITOR: Na neki način, iz jednog državljanstva se ne može izaći dok se ne ,,oduže dugovi” , ne okonča istraga i eventualni sudski postupak?
SIMOVIĆ-HIBER: Da. Postoji još jedan mehanizam kod nas a to je da se suđenje može ustanoviti i u odsustvu okrivljenog. Ako naš državljanin nije tu, nije dostupan državnim organima – može mu se suditi i u odsustvu.

MONITOR: To znači da u slučaju Darka Šarića, ukoliko istražni organi prikupe dovoljno dokaza za podizanje tužbe, njemu se može suditi i u odsustvu?
SIMOVIĆ-HIBER: Da, ako se ispune svi drugi uslovi dovoljni za podizanje tužbe. Sada mogu da se urade dve stvari – suđenje u odsustvu i privremeno oduzimanje imovine stečene krivičnim delom. Tužilac za organizovani kriminal je to već tražio. To je tzv. privremeno oduzimanje imovine koje traje do pravosnažnosti presude. Na osnovu nje će ta imovina biti vraćena ili trajno oduzeta.

MONITOR: Da li ste primijetili koliko je tema dogovaranja oko dvojnog državljanstva između Srbije i Crne Gore “vruća”?
SIMOVIĆ-HIBER: To je sada političko pitanje. To je ono što ne valja u smislu da je u medijima i u izjavama izvršne vlasti i ovde i u Crnoj Gori čitava priča oko toga zamagljena. Mi pričamo o tome da li će mu se suditi ovde ili tamo, da li će biti izručen ili neće. To sve zamagljuje suštinu i ovu stvar prenosi na teren da ne kažem političkih obračuna, ali svakako izjava koje nikome ne pomažu…

MONITOR: To sve usporava efikasnost sprovođenja pravde?
SIMOVIĆ-HIBER: Apsolutno. Imamo izjavu Tadića i njeno tumačenje od strane Đukanovića gde oni, u stvari, govore o odnosima dve države. Nema logike da u odnosima država rasprava o ,,kriminalcima”, da tako kažem, bude centralna tema, najveći međudržavni problem. Uostalom, za te Šariće do skoro šira javnost nije ni čula. Odjednom, imamo izjavu državnog sekretara Homena da su vlasnici 70 odsto ugostiteljskih radnji u Srbiji, sumnjivi kao kriminalci. To je zapanjujuća izjava. Šta to znači?

MONITOR: To znači da je država žmurila na to?
SIMOVIĆ-HIBER: Naravno. Kako je to odjednom otkriveno? To se tiče još širih pitanja koja govore o carujućem organizovanom kriminalu. Kako je moguće da taj Šarić ili neko drugi može da učestvuje u kupovini svega i svačega a da ih niko ne pita odakle im pare, da se niko ne pozabavi pitanjem da li se tu u stvari peru pare i kako.

MONITOR: Što bi trebalo da bude ,,azbuka” i za jednog osrednjeg finansijskog inspektora?
SIMOVIĆ-HIBER: Apsolutno. Nije organizovani kriminal to što se troje dogovore na pijaci da prodaju cigarete. Organizovani kriminal je ono što vodi najčešće do izvršne vlasti, ali što je još mnogo zanimljivije, i na tome se posebno insistira u novijim teorijama, do parlamenta, do zakonodavne vlasti. Najnoviji organizovani kriminal, na organizacionom nivou ima potrebu saradnje ili zaštite od strane policije ili carine, ali ono što je najvažnije jeste – zakon. Savremeni organizovani kriminal široko organizuje svoje poslove. Da bi to mogao traži zakonodavnu zaštitu. Ona može da traje šest meseci ili dve godine, ali je dovoljna da mnogo toga završi za njih. To i je jedan od najvećih problema.

MONITOR: To ima veze i sa presporim usvajanjem važnih zakona kao što je Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom koji je u Srbiji usvojen tek prošle godine?
SIMOVIĆ-HIBER: Da, tek sada. A upravo onemogućavanje uživanja u plodovima organizovanog kriminala jedno je od najefikasnijih sredstava.U tome su, kao u Italiji, pale i žrtve iz redova pravosuđa , tužioci i sudije… Ima tu, naravno, mnogo problema. U svetu se i danas stalno govori o ,,borbi” protiv organizovanog kriminala, pri čemu država, njen pravni sistem sa svim instrumentima, sebe dovodi u inferioran položaj. Ako se tek stalno boriš protiv nečega, to je nešto što je ili po snazi ravno tebi ili nešto sa čim ne izlaziš na kraj. U teorijskoj literaturi je poznato, a može se reći da je i za nas karakteristično, da je organizovani kriminal u liku mafije nekakva ,,zaustavljena slika” nečega što se čak, na neki način, i idealizuje.

MONITOR:Volimo da gledamo seriju ,,Porodica Soprano”…
SIMOVIĆ-HIBER: I to. To omogućava situaciju da se sve i svašta zove mafijom. U prošlih par godina, imali smo stečajnu mafiju, pa putnu mafiju, pa …

MONITOR: Što je neozbiljno?
SIMOVIĆ-HIBER: Da. Zna se da organizovani kriminal nikada ne znači grupu ljudi koja vrši krivično delo, to je klasični kriminal, sa klasičnim postupkom i ,,institutima”.To je saučesništvo u različitim oblicima, a organizovani kriminal je nešto deseto. Ono što je u tome zapanjujuće jeste da se nazivanjem svakoga mafijom dobija druga posledica koja može da se odnosi i na ovaj slučaj. A to je razvodnjavanje.

MONITOR: Na ,,slučaju Šarić”?
SIMOVIĆ-HIBER: Da, šverc kokaina, je nešto veoma ozbiljno. Bojim se da će se o tome pričati nedelju ili mesec dana, pre svega o onome što je u tom slučaju ,,skandalozno”, na vidljiv način…

MONITOR: Novac, kupovine, kontakti i prijateljstva u “džet setu”?
SIMOVIĆ-HIBER: Jeste.

MONITOR: A organizovani kriminal je ulazak ,,klasičnog kriminala” u državni sistem, nalaženje partnera i saradnika u dijelovima države ili moćnim pojedincima, njihovo pretvaranje u kriminalce?
SIMOVIĆ-HIBER: Naravno, i taj deo. Ali, ono što je možda još bitnije – bukvalno razvodnjavanje svake priče vodi tome da više nema ,,prave priče” o organizovanom kriminalu. Mnogi slučajevi nazvani ,,mafijaškim” u Srbiji su jednostavno već zaboravljeni. Negde suđenja uopšte nisu počela, negde jesu ali godinama se ništa ne dešava na tome. To je, na primer, u slučaju ,,profesorske mafije” stiglo dotle da su oni koji su na optužnicama na kojima su optuženi čak i za organizovani kriminal, vraćeni na fakultet kao funkcioneri.

MONITOR: Uz pomoć političkih struktura…
SIMOVIĆ-HIBER: Vrlo verovatno. Da li je to zbog promena u izvršnoj vlasti, sudstvu. Svašta se menjalo… Naravno, uvek važi načelo krivičnog prava – pretpostavka nevinosti. Ali, sada su tu dve mogućnosti: ili će se stići do pravosnažne presude ili do zastarelosti. Do zastarevanja slučaja ukoliko se na vreme ne sprovedu neke procesne radnje. Tako se javlja jedna od najvažnijih posledica organizovanog kriminala i korupcije, a to je potpuno izbacivanje morala iz prava. Apsolutno. Presumpcija nevinosti sigurno ima svoje epohalno značenje, ali se tako dovodi do zloupotrebe prava. Dakle, ako nema pravosnažne presude, dođe do zastarevanja, optuženi su nevini. I ,,sve je u redu”…

MONITOR: Ako u slučaju Šarić govore o milijardu eura godišnje zarade, jasno je da se sa tim novcem malo ko ne može ne podmititi već ,,kupiti”?
SIMOVIĆ-HIBER: Ali kako je to otkriveno navodno, tek relativno skoro? Svaka vrsta nenadanog sticanja bogatstva se inače evidentira…

MONITOR: Crnogorsko tužilaštvo je tražilo u slučaju jednog uhapšenog da Srbija dostavi nalaze koji ga terete, ali su bili odbijeni. Navodno, to ne mogu da rade do pravosnažne presude.
SIMOVIĆ-HIBER: Pored formalnih razloga, u ovom slučaju se pokazalo i prilično nepoverenje između državnih organa dve zemlje. Pored toga što bi davanje podataka iz istrage na takav način bio presedan, izjavama političara svemu je dat politički kontekst. Ne radi se samo o odbrani formalnih prava, mora da još nešto stoji iza toga.

MONITOR: Da li se slažete da se i u slučaju Šarić priča o svemu, samo ne gdje je on u državnim strukturama našao partnere? Koliko su partije uporišta organizovanog kriminala?
SIMOVIĆ-HIBER: To sigurno nije neki lokalni nivo. Sve političke stanke su ovde odavno dokazale da su spremne na sve. Za mene je, ponavljam, najveća opasnost da sve ostane na nivou senzacije i kurioziteta. Ili da se zaustavi na međudržavnim i političkim prepucavanjima. Bio bi veliki skandal ako bi Šarić sada dobio ispis iz srpskog državljanstva. Može mu se suditi i u odsustvu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo