Povežite se sa nama

INTERVJU

Pisac koji glumi

Objavljeno prije

na

Riječ je o glumici, slikarki, spisateljici. Igrala je u mnogim pozorištima, ostvarila zavidan glumački opus u filmovima Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića, Živka Nikolića, Emira Kusturice, Srđana Karanovića, Livije Đarmati, Geze Besermenija, Karola Vičeka i mnogih drugih, kao i u serijama Siniše Pavića i Dragoslava Lazića. Objavila je zbirke pjesama U divna davna vremena, Kad mi mama kupi pare, Srebrna postelja, zbirku pripovjedaka Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob, romane Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši, Siva žena, Petla na panj, Kuća na prodaju, Sa Evom u raj, Rođeni mrtvi, Divlji jaganjci, Devojka koju nisu naučili da kaže ne. Ovonedjeljna prezentacija najnovijeg romana Eve Ras Devojka koju nisu naučili da kaže ne, objavljenog u izdanju Zadužbine Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, povod je za ovaj razgovor.

MONITOR: Recite nam o kakvom je romanu riječ i kakve su Vaše impresije s obzirom na veoma veliku medijsku pažnju za ovo izdanje?
RAS: Zadovoljna sam što mi je u sedamdesetoj godini života nova knjiga bolja od prethodne. Pozorišna predstava sprema se šest nedelja. Meni je uspelo da za šest nedelja napišem novi roman o devojci koja je žrtva, jer je nisu naučili da kaže ne. To je knjiga o jednom mladom stvorenju, koje je simbol svih mladih ljudi. Roman zapravo priča o tome koliko je teško preživeti sopstvenu mladost. Doba mladosti je veoma tegobno, jer svaka odluka koju ljudi tada donesu, odnosi se na čitav život. Ako vam se kao i mojoj glavnoj juakinji dogodi da postanete predmet zloupotrebe, to je onda veliki problem. Ona je celi život razapeta između svojih instinkata i sopstvenog intelekta. Ova knjiga je napisana kao opomena roditeljima da ne nasednu na iluziju da su im deca uspešna.

MONITOR: Da li smatrate da Vam je glavna uloga u filmu “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a” Dušana Makavejeva iz 1967. godine učinila uslugu u životu?
RAS: Smatram da sam ja učinila uslugu Dušanu Makavejevu, što su na kraju pokazali i dokazali njegovi filmovi u kojima ja nisam igrala. Nijedan njegov film nije dostigao takvu slavu, ne računajući „Misteriju organizma”, koji je jedan intelektualno drkadžijski film i koji nema nikakve veze s kinematografijom. Moram reći da sam se pre Makavejeva proslavila u privatnom pozorištu Radomira Stevića Rasa, moga muža. Možete misliti šta je to značilo davne 1963. u vrijeme Rankovića, kada ni dan-danas u nas još nema privatnih pozorišta.
Najveću uslugu mojoj karijeri je učinilo, a i sada čini, to što dajem fenomenalne intervjue. Od svega što radim, ljudima je najinteresantnije to što pričam. I tako sam postala pisac. Ako oni toliko vole to šta ja pričam, onda u to ime treba pisati romane.
Od retkih sam glumaca i pisaca koji su normalni, jer zanimanje pisac -ne postoji. Nisam ni advokat, ni sudija, a ni profesor, ali ja sam kao glumica uspela da napravim tu metamorfozu. Da sam pisac koji glumi, a ne gumica koja piše.
U književnim vodama dobila sam šut u dupe, priznali su me i proklamovali kao pisca tek od 2000. godine. Književna kritika me i dalje mnogo ne jebava, ali ja imam velike nagrade i imam veliki krug čitalaca. Dokaz je to što moje knjige izlaze u velikim tiražima, u 15 i više izdanja.

MONITOR: Kako se nosite s teretom popularnosti?
RAS: Sve je to Božja volja. Da ste me pitali pre 30 godina da li verujem da je moguće da postanem pisac, takozvani tešitelj naroda, ja vam rekla „ne”. Kad sam i sama ostala bez porodice, dala sam sebi ulogu da govorim u ime onih koje niko ništa ne pita. Njima je posvećena moja literatura, moji novinski članci, moji intervjui. Ništa ne kalkulišem već upijam ono što čujem po tramvajima, ulicama, pijacama… bioskopima. I nisam nikad prestala da budem deo naroda, iako sam nekoliko puta u životu, bila strašno popularna. Ljudi mi se javljaju kao da smo rod rođeni. I kad vide da žurim, ne zaustavljaju me. Kad vide da se vučem, ponešto me upitaju. Uglavnom me ne diraju kad ne treba.

MONITOR: Mislite li da to ima veze s nekim drugim svjetovima? Nalazite li duhovnost u pisanju? Čini li Vam se da imate ”vezu” s ljudima koji više nijesu na ovom svijetu?
RAS: Mislim da, vezano za pisanje,nemam ni duhovnost a ni terapiju. Kad imam terapiju, to je na onkološkoj klinici u Beogradu. Čim me oni puste da odem kući, ja više o njima ne razmišljam. Duhovnost je jedna disciplina, koja se sada mnogo zloupotrebljava. To nije nešto što možete meriti. Samo znam, kad sam ostala bez porodice, kad sam sahranila svoje dete od 24 godine, da sam sebi rekla „ako te Bog nije napustio kad si to saznala, ti onda moraš o tom životu da brineš i moraš da budeš dostojana tog života. A ako je mene sačuvao a njih oduzeo, znači da ja imam neki zadatak bez njih na ovom svetu. Pomislila sam da nisam ja jedina majka koja je sahranila dete. Nisam ja ni jedina žena, koja je ostala udovica. Nisam ni jedina baba, koja ima maligni tumor… Tada sam došla do zaključka da o svemu tome u ime onih koje niko ne pita, treba glasno govoriti.

MONITOR: U čemu je po Vama filozofija života?
RAS: Po meni je filozofija života ono što stoji u Očenašu – da bude volja tvoja. Mislim da treba da nastojimo da budemo ljudi, jer nam Bog nije dao nikakav drugi zadatak. A to što nas civilizacija gazi da moramo da budemo neko i nešto, odmah da objasnim, da na takav trik nisam nikad nasedala. Ne prihvatam da čoveka čini njegovo zanimanje. Da ima velikih i malih ljudi, kako mnogi misle, to naročito ne prihvatam. A da ima ostvarenih i neostvarenih, mogu samo da kažem – pišam se na to. Svaki čovek koji je živeo ostvaren je. Da li on ima milione, da li je zadovoljan šefom ili nije, da li mu je velika plata boli me…. On zbog toga nije manje ostvaren. U životu je jedina važna stavka biti živ. To je najveće blago i od toga nema ništa veće.
Civilizacija nas j… u glavu i ne da nam da rodimo svu decu koju začnemo. Ako vi živite u garsonjeri od 16 kvadrata i niste zaposleni i jedva preživljavate, ne možete biti hazarderi da u takvoj situaciji rodite dete. Ras i ja smo tako proživeli šest godina braka, baš u takvoj kvadraturi, bez ikakvih primanja. Tako da u tim situacijama nema mesta luksuzu s početka priče „neka bude volja tvoja”.

MONITOR: Želite li nešto posebno podijeliti s nama za kraj?
RAS: Umrla je Sonja Savić i posle njene smrti imam jednu želju koju moram javno da kažem jer nemam više nikoga svoga, sahranila sam svoju porodicu i zato vas molim, kad umrem neka mi ministar ne donosi nacionalnu penziju u grob kao Bajramoviću i neka niko ne drži oproštajno slovo nad mojim odrom. Neka me pokopaju bez ikakve pompe i zaborave kao što su me još živu izostavili.

Marija ČOLPA

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo