Povežite se sa nama

INTERVJU

Moguć je i rebalans Vlade

Objavljeno prije

na

– Najznačajnija, a donekle i iznenađujuća je po meni konstatacija MMF-a da je postojeći model rasta naše privrede, u kojem su strane direktne investicije jedina mašina rasta, neodrživ. Da je ovakav model rasta dugoročno neodrživ, da je ekstremno nestabilan i da ima nepodnošljivu političku ekonomiju ja već desetak godina uporno pričam i prosto me sramota da to po ko zna koji put ponavljam. Ekonomska kriza je, i pre nego sam očekivao, belodano pokazala sve te manjkavosti crnogorskog ekonomskog sistema i ekonomske politike. Ono zbog čega ovakvu konstataciju MMF-s smatram donekle iznenađujućom je okolnost da je razvojna politika Crne Gore u poslednjih petnaestak godina bila zasnovana na krajnje nekritičnom prihvatanju neoliberalizma kao ideologije na kojoj je bio zasnovan vašingtonski konsenzus, a čiji je glavni „uterivač” diljem sveta bio upravo MMF. Pokazalo se pogubnim verovanje da tržište zna i može da reši sve probleme, te da mi, kako pre par godina reče jedan od Rokfelerovih, samo treba da se „smešimo” i čekamo da blagostanje samo po sebi dođe, kaže, na početku razgovora za Monitor, dr Milenko Popović, komentarišući nedavni izvještaj MMF-a o Crnoj Gori. MONITOR: Šta je u tih petnaestak godina pokazalo tržište kad je riječ o Crnoj Gori?
POPOVIĆ: Tržište je u ovih petnaestak godina uspelo da prepozna samo da je Crna Gora jedna izuzetno lepa destinacija, što je urodilo prilivom stranih direktnih investicija u nekretnine, razvojem turizma, nekretnina i povećanom aktivnošću građevinarstva u godinama neposredno pred krizu. S druge strane, naše tržište do sada nije uspelo ni da prepozna a kamo li da koordinira razvoj niza drugih jako plodotvornih delatnosti. Tu pre svega mislim na razvoj i kompletiranje metalskog kompleksa, razvoj poljoprivrede i sela, šumarstva i drvoprerade, pomorskog saobraćaja, energetike i nekih drugih grana čiji bi razvoj bio blagotvoran za Crnu Goru. U normalnom svetu tamo gde alokaciju resursa i razvoj produktivnih delatnosti nije u stanju da obavi tržište, upada država sa aktivnom industrijskom politikom, a ponekad, zašto da ne, i direktnim preuzimanjem poslova. Ovo poslednje, naravno, nije ni rečeno ni preporučeno u izveštaju MMF-a. Bilo bi to previše od njih. Bar za sada.

MONITOR: Kako komentarišete kritike Vlade na izvještaj MMF-a?
POPOVIĆ: Puno prašine se podiglo oko različitih procena stope rasta u minuloj godini. Mislim da to nije toliko bitna stvar. Pad BDP-a je u obe varijante, sedam odsto prema MMF-u ili 5,3 odsto prema Vladi, drastičan. Stanje ekonomije se, pre svega, u oba slučaja drastično razlikuje od onoga što smo imali u prethodne tri godine. Potom, obe procene se drastično razlikuju od projekcija stopa rasta koje smo imali u predizbornom budžetu, gde se pošlo od pozitivne stope rasta od čitavih pet odsto. Konačno, ovaj pad je gurnuo u zonu siromaštva dodatne procente populacije, a one koji su tamo već bili doveo u još težu poziciju.
Ako bi trebalo da se opredelim za neku od ovih dveju procena BDP-a i ocena stanja ekonomije onda sam pre sklon onima koje daje MMF. Uostalom, i do sada je on u ocenama stanja naše ekonomije bio bolji od Vlade. Podsećam samo na važna upozorenja koja su stizala iz MMF-a o „pregrejavanju” ekonomije u godinama visokih stopa rasta, za koje Vlada, baš kao i sada, nije htela ni da čuje, a bez čega ne možemo razumeti ni nevolje u kojima je naša ekonomija sada. Ja, kada je reč o MMF-u, nemam toliko problema sa njihovim analizama i ocenama, koliko sa njihovim dijetama, terapijama, dijalizama, transplatacijama i drugim intervencijama koje su nametali u poslednje dve ili tri dekade vladavine vašingtonskog konsenzusa.
Samo neupućenima može izgledati čudno to da je, s jedne strane, naša vlast u poslednjih petnaestak godina bila jedna od onih koja je postulate vašingtonskog konsenzusa ispunjavala sa takvom revnošću da je u skladu sa tim bezdušno i budzašto rasprodala sve naše važnije kompanije, a da, s druge strane, već dugo i uporno izbegava i odbija da napravi aranžman sa MMF-om. Kada malo bolje porazmislite o svemu dolazite do zaključka da našoj vladi ne smeta MMF-ovo nametanje discipline zbog toga što se time ugrožavaju nacionalni interesi, već zato što se time dovode u tesnac interesi naše oligarhije koja je „većinski vlasnik” ove Vlade.

MONITOR: Šta bi značilo za Crnu Goru sklapanje aranžmana sa MMF-om, šta bi se promijenilo u administraciji, ekonomskoj politici…?
POPOVIĆ: Nisam insajder ni u Vladi ni u MMF-u, a nisam ni detaljnije upoznat sa njihovim minulim razgovorima i zato ne mogu pouzdano odgovoriti na ovo pitanje. Ipak, prateći iskustvo aranžmana koji je postigla Srbija, moglo bi se zaključiti da bi se, pre svega, verovatno zahtevalo smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, povećanje poreza i, sledstveno, smanjenje budžetskog deficita. Najbolnije je očito ovo prvo. Za nas je neprihvatljivo smanjenje broja zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu koji predstavljaju proizvodne delatnosti i gde višak zaposlenih nije problem. Problem je sa viškom zaposlenih u javnoj administraciji i tu bi mi sami morali da nešto uradimo i bez zahteva MMF-a. Neprihvatljivo je da se to uradi koliko sutra, kako je to zahtevao MMF u slučaju Srbije. Treba insistirati na planskom, recimo petogodišnjem, optimiziranju broja zaposlenih u administraciji, koje bi pored smanjenja broja zaposlenih, da bi bilo racionalno, trebalo da bude praćeno poboljšanjem obrazovne strukture zaposlenih i razvojem odgovarajućeg informacionog sistema. Jedino tako je moguće smanjiti broj zaposlenih i istovremeno povećati kapacitet javne administracije. Manji je problem sa zahtevom za povećanje poreza, mada bi se i ovde javili određeni problemi vezani kako za kratkoročnu izvodljivost tog zahteva (izbegavanje poreza) tako i za dugoročne efekte koje bi ovako nešto moglo imati na investicije.

MONITOR: Izgleda da će MMF insistirati i na odlaganja projekta autoputa Bar-Boljare?
POPOVIĆ: Ovaj projekat, nažalost, po mom mišljenju ne može imati neka značajna multiplikativna i anticiklična dejstva koja bi mogla opravdati njegovo ranije otpočinjanje od onog koje je sugerisano studijom izvodljivosti. Prosto zato što mi nemamo ni građevinsku operativu, ni industriju građevinskog materijala, ni radnike za niskogradnju, preko čega bi se ti anticiklični efekti ostvarili. Sve to je rezultat okolnosti da u minuloj dekadi nismo imali ni strategiju razvoja ni odgovarajuću aktivnu politiku razvoja građevinskog kompleksa. Ovim projektom bi se jedino, zbog povećanja uvoza, znatno bolje punio budžet, a bogami i neki naši „preduzimači” čije „gusenice”, koliko znam, već u potaji čekaju otpočinjanje radova. I tu izgleda imamo veliki problem sa MMF-om.

MONITOR: Kako ocjenjujete velike razlike između crnogorskog uvoza i izvoza roba?
POPOVIĆ: Pa, ovo je direktna posledica modela rasta zasnovanog isključivo na stranim direktnim investicijama, koje su bile zasnovane na rasprodaji domaćih resursa. Visok uvoz je značio potrošnju veću od one koju je omogućavala naša proizvodnja. Ili, još preciznije, mi smo našu relativno visoku potrošnju zasnivali na rasprodaji „đedovine”. Ostalo je, na sreću ili na žalost, još „đedovine” pa ja ne isključujem da bi se, po prestanku krize, ponovo moglo zaigrati isto „oro”. Već zamišljam tendere za Veliku Plažu, za Komove, za Bjelasicu, Hajlu, Plavsko jezero i ostale geografske celine (u celini ili u delovima). No, kada se jednom sa ovim završi, a zahvaljujući krizi verovatno i ranije, jedini način da se održi postojeći model rasta je da se, poput Hrvatske, počnemo zaduživati, ili, još preciznije, da „kidišemo” na buduće dohotke i imovinu naših „unučadi”.

MONITOR: Od čega se finansira država, kad se zna da su propale velike firme kao što su Kombinat aluminijuma, Željezara, Rudnici Bokista…
POPOVIĆ: I u prethodnih nekoliko uspešnih godina se budžet nije punio iz „domaće” ekonomije već dominantno iz PDV-a i ostalih dažbina na uvezenu robu. Da vas podsetim, 85 odsto PDV-a je tada poticalo od uvezene robe. Visok nivo uvoza i visok trgovinski deficit su bili osnov na kojem se zasnivao naš budžet. Ovo je bilo moguće zahvaljujući onome što eufemistički nazivamo strane direktne investicije, a što je, ponavljam, bila rasprodaja domaćih resursa. Opet, dakle, model rasta iz vašingtonskog konsenzusa. Sada upravo tu imamo problema, pa otuda i problemi sa punjenjem budžeta.

MONITOR: Nezvanično se tvrdi da će Vlada u ovoj godini donijeti nekolika rebalansa budžeta. Ukoliko se to desi šta to govori?
POPOVIĆ: Postojeći budžet, iako realističniji od prošlogodišnjeg, je ipak zasnovan na preoptimističnim pretpostavkama o rastu BDP-a i ostalih makroekonomskih kategorija. Logično je zato da dođe do njegovog rebalansa, a bogami vrlo lako i do više njegovih rebalansa. Sve to biće, naravno, praćeno oštrim političkim debatama u parlamentu. Izaći će to i izvan parlamenta. Uostalom, već je počelo da izlazi, pa smo shodno tome već imali nekoliko premijerovih „lex specialisa”. Prvi od njih, onaj vezan za cetinjsku Gimnaziju, je bio jako jeftin finansijski, ali jako skup politički jer je pokrenuo lavinu drugih. Ovi drugi, štrajkovi i zahtevi za isplatu raznih plata i drugih dugova, su, međutim, i finansijski i politički jako skupi, pa ćemo na dnevnom redu imati ne samo rebalans budžeta, već, moguće je, i „rebalans” Vlade, ako ne i kompletne strukture vlasti.

Regulisanje potrošača

MONITOR: Vi ste se u više navrata protivili privatizaciji i prodaji Elektroprivrede. Zašto?
POPOVIĆ: Protivio sam se tome jer su iskustva u svetu pokazala da regulatorne agencije čija je funkcija da štite javni interes, koji se ovde ispoljava u vidu zaštite interesa potrošača, nisu uspevale da tu funkciju obave i spreče monopolsko ponašanje privatnih snabdevača struje. Ni sanjao nisam da će se ovakva ponašanja kod nas tako brzo pojaviti, čak pre nego je A2A postao većinski vlasnik. Pogledajte ovo što se zbiva sa našim računima za struju. Tako nešto, da plaćate tuđe račune, da se nenaplaćena struja priznaje kao trošak i prevaljuje na one koji plaćaju struju moguća je samo zahvaljujući monopolskom položaju Elektroprivrede. Najironičnije je to da iz Regulatorne agencije stižu saveti potrošačima da plate račune jer im se, u protivnom, može desiti da ostanu bez struje. Upravo je povremeno ukidanje struje bilo u praksi najčešće korišćeno kao instrument koji su privatni snabdevači strujom koristili u sporovima sa regulatornom agencijom da bi im se priznali razni lažni i neprihvatljivi troškovi i da se, na taj način, poveća cena struje. Kada sve to imate u vidu prosto se pitate da li naša Regulatorna agencija namerava da „reguliše” snabdevača struje, kako bi trebalo, ili nas postrošače, što je van svake logike.

 

„Neoliberali” brane Šarića

 

MONITOR: Kako komentarišete tvrdnje da su mnoge investicije po Crnoj Gori obavljene preko of šor kompanija?
POPOVIĆ: Bez odgovora na ovo pitanje bila bi nepotpuna priča o našem modelu rasta. Prvo, ogroman deo naših tzv. stranih direktnih investicija došao je preko of šor kompanija što upućuje na izvore tog kapitala (narko poslovi, šverc, korupcija i slično) i karakter „preduzetnika” i „znanja” koje mi na ovaj način uvozimo. To je, dakle, rezultat naših napora za pronalaženjem dobrih preduzetnika o čemu su nam pričali bajke ideolozi crnogorske privatizacije. Drugo, dobar deo, a po nekima i najveći deo, ovih stranih preduzetnika su zapravo domaći „preduzetnici” koji su svojih prvih 100 ili 200 miliona zaradili, u boljoj varijanti, raznim nelegalnim privrednim aktivnostima ili, u goroj varijanti, švercom duvana, narko poslovima, trgovinom ljudima i slično. U skladu sa tim, najnovija generacija crnogorskih „neoliberala” se ovih dana oglasila preko Facebooka sa zahtevom da se Šariću dozvoli da radi svoj posao. I to vam je, u stvari, najbolja slika onoga što se propagira kao crnogorski laissez faire.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo