Povežite se sa nama

INTERVJU

Moguć je i rebalans Vlade

Objavljeno prije

na

milenkopopovic

– Najznačajnija, a donekle i iznenađujuća je po meni konstatacija MMF-a da je postojeći model rasta naše privrede, u kojem su strane direktne investicije jedina mašina rasta, neodrživ. Da je ovakav model rasta dugoročno neodrživ, da je ekstremno nestabilan i da ima nepodnošljivu političku ekonomiju ja već desetak godina uporno pričam i prosto me sramota da to po ko zna koji put ponavljam. Ekonomska kriza je, i pre nego sam očekivao, belodano pokazala sve te manjkavosti crnogorskog ekonomskog sistema i ekonomske politike. Ono zbog čega ovakvu konstataciju MMF-s smatram donekle iznenađujućom je okolnost da je razvojna politika Crne Gore u poslednjih petnaestak godina bila zasnovana na krajnje nekritičnom prihvatanju neoliberalizma kao ideologije na kojoj je bio zasnovan vašingtonski konsenzus, a čiji je glavni „uterivač” diljem sveta bio upravo MMF. Pokazalo se pogubnim verovanje da tržište zna i može da reši sve probleme, te da mi, kako pre par godina reče jedan od Rokfelerovih, samo treba da se „smešimo” i čekamo da blagostanje samo po sebi dođe, kaže, na početku razgovora za Monitor, dr Milenko Popović, komentarišući nedavni izvještaj MMF-a o Crnoj Gori. MONITOR: Šta je u tih petnaestak godina pokazalo tržište kad je riječ o Crnoj Gori?
POPOVIĆ: Tržište je u ovih petnaestak godina uspelo da prepozna samo da je Crna Gora jedna izuzetno lepa destinacija, što je urodilo prilivom stranih direktnih investicija u nekretnine, razvojem turizma, nekretnina i povećanom aktivnošću građevinarstva u godinama neposredno pred krizu. S druge strane, naše tržište do sada nije uspelo ni da prepozna a kamo li da koordinira razvoj niza drugih jako plodotvornih delatnosti. Tu pre svega mislim na razvoj i kompletiranje metalskog kompleksa, razvoj poljoprivrede i sela, šumarstva i drvoprerade, pomorskog saobraćaja, energetike i nekih drugih grana čiji bi razvoj bio blagotvoran za Crnu Goru. U normalnom svetu tamo gde alokaciju resursa i razvoj produktivnih delatnosti nije u stanju da obavi tržište, upada država sa aktivnom industrijskom politikom, a ponekad, zašto da ne, i direktnim preuzimanjem poslova. Ovo poslednje, naravno, nije ni rečeno ni preporučeno u izveštaju MMF-a. Bilo bi to previše od njih. Bar za sada.

MONITOR: Kako komentarišete kritike Vlade na izvještaj MMF-a?
POPOVIĆ: Puno prašine se podiglo oko različitih procena stope rasta u minuloj godini. Mislim da to nije toliko bitna stvar. Pad BDP-a je u obe varijante, sedam odsto prema MMF-u ili 5,3 odsto prema Vladi, drastičan. Stanje ekonomije se, pre svega, u oba slučaja drastično razlikuje od onoga što smo imali u prethodne tri godine. Potom, obe procene se drastično razlikuju od projekcija stopa rasta koje smo imali u predizbornom budžetu, gde se pošlo od pozitivne stope rasta od čitavih pet odsto. Konačno, ovaj pad je gurnuo u zonu siromaštva dodatne procente populacije, a one koji su tamo već bili doveo u još težu poziciju.
Ako bi trebalo da se opredelim za neku od ovih dveju procena BDP-a i ocena stanja ekonomije onda sam pre sklon onima koje daje MMF. Uostalom, i do sada je on u ocenama stanja naše ekonomije bio bolji od Vlade. Podsećam samo na važna upozorenja koja su stizala iz MMF-a o „pregrejavanju” ekonomije u godinama visokih stopa rasta, za koje Vlada, baš kao i sada, nije htela ni da čuje, a bez čega ne možemo razumeti ni nevolje u kojima je naša ekonomija sada. Ja, kada je reč o MMF-u, nemam toliko problema sa njihovim analizama i ocenama, koliko sa njihovim dijetama, terapijama, dijalizama, transplatacijama i drugim intervencijama koje su nametali u poslednje dve ili tri dekade vladavine vašingtonskog konsenzusa.
Samo neupućenima može izgledati čudno to da je, s jedne strane, naša vlast u poslednjih petnaestak godina bila jedna od onih koja je postulate vašingtonskog konsenzusa ispunjavala sa takvom revnošću da je u skladu sa tim bezdušno i budzašto rasprodala sve naše važnije kompanije, a da, s druge strane, već dugo i uporno izbegava i odbija da napravi aranžman sa MMF-om. Kada malo bolje porazmislite o svemu dolazite do zaključka da našoj vladi ne smeta MMF-ovo nametanje discipline zbog toga što se time ugrožavaju nacionalni interesi, već zato što se time dovode u tesnac interesi naše oligarhije koja je „većinski vlasnik” ove Vlade.

MONITOR: Šta bi značilo za Crnu Goru sklapanje aranžmana sa MMF-om, šta bi se promijenilo u administraciji, ekonomskoj politici…?
POPOVIĆ: Nisam insajder ni u Vladi ni u MMF-u, a nisam ni detaljnije upoznat sa njihovim minulim razgovorima i zato ne mogu pouzdano odgovoriti na ovo pitanje. Ipak, prateći iskustvo aranžmana koji je postigla Srbija, moglo bi se zaključiti da bi se, pre svega, verovatno zahtevalo smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, povećanje poreza i, sledstveno, smanjenje budžetskog deficita. Najbolnije je očito ovo prvo. Za nas je neprihvatljivo smanjenje broja zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu koji predstavljaju proizvodne delatnosti i gde višak zaposlenih nije problem. Problem je sa viškom zaposlenih u javnoj administraciji i tu bi mi sami morali da nešto uradimo i bez zahteva MMF-a. Neprihvatljivo je da se to uradi koliko sutra, kako je to zahtevao MMF u slučaju Srbije. Treba insistirati na planskom, recimo petogodišnjem, optimiziranju broja zaposlenih u administraciji, koje bi pored smanjenja broja zaposlenih, da bi bilo racionalno, trebalo da bude praćeno poboljšanjem obrazovne strukture zaposlenih i razvojem odgovarajućeg informacionog sistema. Jedino tako je moguće smanjiti broj zaposlenih i istovremeno povećati kapacitet javne administracije. Manji je problem sa zahtevom za povećanje poreza, mada bi se i ovde javili određeni problemi vezani kako za kratkoročnu izvodljivost tog zahteva (izbegavanje poreza) tako i za dugoročne efekte koje bi ovako nešto moglo imati na investicije.

MONITOR: Izgleda da će MMF insistirati i na odlaganja projekta autoputa Bar-Boljare?
POPOVIĆ: Ovaj projekat, nažalost, po mom mišljenju ne može imati neka značajna multiplikativna i anticiklična dejstva koja bi mogla opravdati njegovo ranije otpočinjanje od onog koje je sugerisano studijom izvodljivosti. Prosto zato što mi nemamo ni građevinsku operativu, ni industriju građevinskog materijala, ni radnike za niskogradnju, preko čega bi se ti anticiklični efekti ostvarili. Sve to je rezultat okolnosti da u minuloj dekadi nismo imali ni strategiju razvoja ni odgovarajuću aktivnu politiku razvoja građevinskog kompleksa. Ovim projektom bi se jedino, zbog povećanja uvoza, znatno bolje punio budžet, a bogami i neki naši „preduzimači” čije „gusenice”, koliko znam, već u potaji čekaju otpočinjanje radova. I tu izgleda imamo veliki problem sa MMF-om.

MONITOR: Kako ocjenjujete velike razlike između crnogorskog uvoza i izvoza roba?
POPOVIĆ: Pa, ovo je direktna posledica modela rasta zasnovanog isključivo na stranim direktnim investicijama, koje su bile zasnovane na rasprodaji domaćih resursa. Visok uvoz je značio potrošnju veću od one koju je omogućavala naša proizvodnja. Ili, još preciznije, mi smo našu relativno visoku potrošnju zasnivali na rasprodaji „đedovine”. Ostalo je, na sreću ili na žalost, još „đedovine” pa ja ne isključujem da bi se, po prestanku krize, ponovo moglo zaigrati isto „oro”. Već zamišljam tendere za Veliku Plažu, za Komove, za Bjelasicu, Hajlu, Plavsko jezero i ostale geografske celine (u celini ili u delovima). No, kada se jednom sa ovim završi, a zahvaljujući krizi verovatno i ranije, jedini način da se održi postojeći model rasta je da se, poput Hrvatske, počnemo zaduživati, ili, još preciznije, da „kidišemo” na buduće dohotke i imovinu naših „unučadi”.

MONITOR: Od čega se finansira država, kad se zna da su propale velike firme kao što su Kombinat aluminijuma, Željezara, Rudnici Bokista…
POPOVIĆ: I u prethodnih nekoliko uspešnih godina se budžet nije punio iz „domaće” ekonomije već dominantno iz PDV-a i ostalih dažbina na uvezenu robu. Da vas podsetim, 85 odsto PDV-a je tada poticalo od uvezene robe. Visok nivo uvoza i visok trgovinski deficit su bili osnov na kojem se zasnivao naš budžet. Ovo je bilo moguće zahvaljujući onome što eufemistički nazivamo strane direktne investicije, a što je, ponavljam, bila rasprodaja domaćih resursa. Opet, dakle, model rasta iz vašingtonskog konsenzusa. Sada upravo tu imamo problema, pa otuda i problemi sa punjenjem budžeta.

MONITOR: Nezvanično se tvrdi da će Vlada u ovoj godini donijeti nekolika rebalansa budžeta. Ukoliko se to desi šta to govori?
POPOVIĆ: Postojeći budžet, iako realističniji od prošlogodišnjeg, je ipak zasnovan na preoptimističnim pretpostavkama o rastu BDP-a i ostalih makroekonomskih kategorija. Logično je zato da dođe do njegovog rebalansa, a bogami vrlo lako i do više njegovih rebalansa. Sve to biće, naravno, praćeno oštrim političkim debatama u parlamentu. Izaći će to i izvan parlamenta. Uostalom, već je počelo da izlazi, pa smo shodno tome već imali nekoliko premijerovih „lex specialisa”. Prvi od njih, onaj vezan za cetinjsku Gimnaziju, je bio jako jeftin finansijski, ali jako skup politički jer je pokrenuo lavinu drugih. Ovi drugi, štrajkovi i zahtevi za isplatu raznih plata i drugih dugova, su, međutim, i finansijski i politički jako skupi, pa ćemo na dnevnom redu imati ne samo rebalans budžeta, već, moguće je, i „rebalans” Vlade, ako ne i kompletne strukture vlasti.

Regulisanje potrošača

MONITOR: Vi ste se u više navrata protivili privatizaciji i prodaji Elektroprivrede. Zašto?
POPOVIĆ: Protivio sam se tome jer su iskustva u svetu pokazala da regulatorne agencije čija je funkcija da štite javni interes, koji se ovde ispoljava u vidu zaštite interesa potrošača, nisu uspevale da tu funkciju obave i spreče monopolsko ponašanje privatnih snabdevača struje. Ni sanjao nisam da će se ovakva ponašanja kod nas tako brzo pojaviti, čak pre nego je A2A postao većinski vlasnik. Pogledajte ovo što se zbiva sa našim računima za struju. Tako nešto, da plaćate tuđe račune, da se nenaplaćena struja priznaje kao trošak i prevaljuje na one koji plaćaju struju moguća je samo zahvaljujući monopolskom položaju Elektroprivrede. Najironičnije je to da iz Regulatorne agencije stižu saveti potrošačima da plate račune jer im se, u protivnom, može desiti da ostanu bez struje. Upravo je povremeno ukidanje struje bilo u praksi najčešće korišćeno kao instrument koji su privatni snabdevači strujom koristili u sporovima sa regulatornom agencijom da bi im se priznali razni lažni i neprihvatljivi troškovi i da se, na taj način, poveća cena struje. Kada sve to imate u vidu prosto se pitate da li naša Regulatorna agencija namerava da „reguliše” snabdevača struje, kako bi trebalo, ili nas postrošače, što je van svake logike.

 

„Neoliberali” brane Šarića

 

MONITOR: Kako komentarišete tvrdnje da su mnoge investicije po Crnoj Gori obavljene preko of šor kompanija?
POPOVIĆ: Bez odgovora na ovo pitanje bila bi nepotpuna priča o našem modelu rasta. Prvo, ogroman deo naših tzv. stranih direktnih investicija došao je preko of šor kompanija što upućuje na izvore tog kapitala (narko poslovi, šverc, korupcija i slično) i karakter „preduzetnika” i „znanja” koje mi na ovaj način uvozimo. To je, dakle, rezultat naših napora za pronalaženjem dobrih preduzetnika o čemu su nam pričali bajke ideolozi crnogorske privatizacije. Drugo, dobar deo, a po nekima i najveći deo, ovih stranih preduzetnika su zapravo domaći „preduzetnici” koji su svojih prvih 100 ili 200 miliona zaradili, u boljoj varijanti, raznim nelegalnim privrednim aktivnostima ili, u goroj varijanti, švercom duvana, narko poslovima, trgovinom ljudima i slično. U skladu sa tim, najnovija generacija crnogorskih „neoliberala” se ovih dana oglasila preko Facebooka sa zahtevom da se Šariću dozvoli da radi svoj posao. I to vam je, u stvari, najbolja slika onoga što se propagira kao crnogorski laissez faire.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Moglo se uraditi mnogo više

Objavljeno prije

na

Objavio:

I pored nesporne činjenice da se nova vlast po izboru susrela sa mnogim problemima, smatram da se za proteklo vrijeme moralo uraditi mnogo više, naročito kada govorimo o zakonodavnoj vlasti

 

MONITOR:  Saopštili ste da je posjetom farmi Marka Carevića na Krimovici ministar poljoprivrede Aleksandar Stijović iznova afirmisao bezakonje i otimanje državne imovine kao recept za nezakonito lično bogaćenje. Na koji način?

MILOVAC: Slučaj Krimovica se trenutno razmatra u Osnovnom državnom tužilaštvu u Kotoru zbog sumnje da je predsjednik Opštine Budva, Marko Carević uzurpirao blizu pola miliona kvadrata državnog zemljišta na kome je bez građevinske dozvole podigao preko 6.000 m2 poslovnih objekata za uzgoj stoke. Uzurpacija i nelegalna gradnja su zakonom prepoznata kao krivična djela koja povlaće višegodišnje zakonske kazne. MANS je još prošle godine upoznao javnost Crne Gore sa obimnom dokumentacijom koja dokazuje da je Carević počinio pomenuta krivična djela, a sasvim sam siguran da je ministar poljoprivrede, Aleksandar Stijović jedan od građana ove zemlje koji su čuli za taj slučaj.

Posjeta Stijovića, ili kako su naveli u ministarstvu ,,prvi ministar koji je posjetio to poljoprivredno gazdinstvo na Krimovici”, je imala afirmatvini karakter, što je u potpunoj koliziji sa onim što nova Vlada javno deklariše kao svoju najveću vrijednost – raskid sa dosadašnjom praksom koju je uspostavio DPS, maksimalna transparentnost i jednakost svih pred zakonom.

Pri činjenici da Carević na Krimovici već šest godina uzurpira državno zemljište, da je potpuno nesmetano gradio bez dozvole, te da je nakon svega dobio i subvencije od resornog ministarstva, nije teško zaključiti kako je izgledala ta ,,jednakost” za vrijeme vladavine DPS-a.

Zbog toga je apsolutno neprihatljivo da se jedno takvo ponašanje afirmiše i prezentuje kao primjer uspješnog poslovanja i to sa pozicije resornog ministra. Smatram da se time poslala izuzetno loša poruka, naročito onom dijelu javnosti koji je očekivao i stvarni raskid sa katastrofalnom politikom DPS-a u mnogim sferama našeg društva, a naročito kada je u pitanju vladavina prava.

Stijović je svojom posjetom poslao direktnu poruku da je Carević iznad zakona, te da umjesto da odgovara za njegovo očigledno kršenje, ima privilegiju posjete ,,na visokom nivou”.

MONITOR:   MANS je početkom prošle godine podnio krivičnu prijavu protiv Carevića zbog zloupotrebe službenog položaja, odnosno uzurpacije državnog zemljišta na Krimovici. Ta prijava međutim ,,preživljava” i staru i novu vlast. Zašto?

MILOVAC: Iz prostog razloga što, iako je došlo do promjene vlasti, i dalje imamo tužilaštvo koje je nastavilo da funkcioniše po istom principu i pored privida ,,pojačane aktivnosti” koji se u posljednje vrijeme forsira. Svakako, nije uzurpacija državne imovine na Krimovici najgora stvar koja se desila Crnoj Gori u posljednjih 30 godina iako govorimo o pojedinačno najvećem slučaju te vrste. Slučaj Marka Carevića je važan zbog toga što predstavlja test političke volje, ne samo za tužilaštvo jer smo tu već vidjeli kakva je situacija, već prije svega za novu vlast koja je posljednje izbore dobila, između ostalog, i na obećanju da će borba protiv korupcije i kršenja zakona biti bezkompromisna i lišena upliva političkog uticaja.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR  RELJIĆ, NOVINAR I AUTOR DOKUMENTARNIH FILMOVA IZ NOVOG SADA: Danas je još teže suočiti se sa prošlošću

Objavljeno prije

na

Objavio:

U našim udžbenicima uči se istorijski falsifikat krojen po mustrama nacionalističkih krugova, koji su još više ojačali nakon 5. oktobra 2000. Ti krugovi vladaju i pljačkaju ove prostore u kontinuitetu, uz pomoć nacionalizma i mržnje

 

MONITOR: Novinar ste, ali i autor više dokumentarnih filmova. Da li je i za vas, kao TV novinara, to bilo novo „iskušenje“?

RELJIĆ: Ljubav prema tom „iskušenju“ potiče odavno. Još dok sam radio u agenciji Beta 1997, sa koleginicom Marinom Fratucan, počeo sam da radim tu TV dokumentarnu formu u okviru novosadske nezavisne produkcije UrbaNS. Ta produkcija nastala je iz našeg protesta prema cenzuri u lokalnim medijima koje je tada držala opozicija. Tako je ispalo je da je moja najbolja odbrana protiv te pojave, bio i jeste dokumentarni film, posebno jer u njemu, kao autor, imaš pravo na lični pečat. Pored svega, dokumentarni film je za mene platforma na kojoj mogu da iskažem sve svoje afinitete i kreativnost, kao i da ugradim bunt, zbog kojeg sam i počeo da se bavim svim ovim temama, da li kroz novinarstvo ili kroz dokumentarni film.

MONITOR: Tematski, izgleda da vas interesuju najviše „zločin i kazna“, patnja i njena sublimacija. Koliko novinarski tekst, a posebno  dokumentarni ili igrani film, mogu da utiču na katarzični doživljaj i ostvare trajnije promjene u društvu, kada su u pitanju razumijevanje prošlosti i odgovornost za nju?

RELJIĆ: Siguran sam da film, novinarski tekst i sl. ne mogu ostvariti trajnije promene u društvu, ali mogu beležiti sve što je u društvu nakaradno i na taj način pomoći onima koji bi trebalo da se bave promenama i napretkom društva. U našim udžbenicima uči se jedan istorijski falsifikat krojen po mustrama nacionalističkih krugova, koji su još više ojačali nakon 5. oktobra 2000. Ti krugovi vladaju i pljačkaju ove prostore u kontinuitetu, uz pomoć nacionalizma i mržnje. Čini mi se da je danas još teže obrađivati teme vezane za suočavanje sa prošlošću, jer se rodila jedna cela generacija klinaca koja nije osetila ratne godine i sa kojom aktuelne elite nastavljaju da manipulišu širenjem mita o životu na krvavom Balkanu, u kojem su ciklični pokolji između komšija jedna normalna pojava, sa kojom se treba pomiriti.

MONITOR: Vaš dugomertažni dokumentarni film Enkel (Unuk), u produkciji RTV, koji je prikazivan i nagrađivan, govori o Rajneru Hesu, unuku komandanta Aušvica Rudolfa Hesa, i nekadašnjoj zatvorenici u logoru Evi Mozes Kor, njihovom prijateljstvu u zajedničkoj borbi. Kako je uopšte došlo do toga da saznate za te ljude?

RELJIĆ: Kada sam saznao da je zbog raspada Jugoslavije zatvoren Jugoslovenski paviljon, otvoren 1963. u Aušvicu i da su naše žrtve tamo postale nevidljive, krenuo sam u snimanje dokumentarnog filma „Aušvic – jugoslovensko sećanje”. Zanimao me je odnos današnjih posleratnih elita prema holokaustu na prostoru bivše Jugoslavije i taj film je emitovan na RTV na 70. godišnjicu oslobođenja Aušvica. U to vreme slučajno sam naleteo na priču Rajnera Hesa, unuka komandanta Aušvica, i preživele logorašice Eve Mozes Kor, objavljenu u britanskom „Dejli Telegrafu”, januara 2015. Dakle Rajnera Hesa, potomka jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva Rudolfa Hesa, koji je 1944. uspeo da u roku od 56 dana ubije 425.000, žrtva njegovog dede Eva Mozes Kor, prihvatila je i čak simbolično usvojila, kao svog unuka. U toj priči sam, naravno, odmah video film. Ispostavilo se da sam bio prvi koji im je ponudio da se snimi taj njihov odnos i brzo smo se dogovorili. Njihove poruke pomirenja nisu podrazumevale zaborav onoga što se dogodilo, upravo suprotno – da se nikad ne zaboravi, jer samo tako može i da se oprosti. Film Enkel sam i snimio zbog te poruke, verujući da će slična ideja zaživeti na ovim prostorima i da ćemo biti u stanju da se suočimo sa zločinima, koji su izvršeni u naše ime, da bismo mogli da gradimo budućnost.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA ZA LJUDSKA PRAVA CGO: Puževom brzinom ka Evropi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zabrinjavajuća je činjenica da nakon više od osam godina od otvaranja pristupnih pregovora sa EU nismo ni na pola puta… Međutim, čini se da ni novoj većini evropska posla nijesu prioritet

MONITOR:  U Beranama je predloženo da ulica nosi ime ratnog zločinca Ratka Mladića. Kad ćemo se suočiti sa ratnom prošlošću i dokle smo stigli u tom procesu?

MILAŠ: Vrtimo se u krug kad je riječ o suočavanju sa prošlošću. Taman kad se čini da smo u nekim aspektima napravili određeni pomak, desi se tako jedan „incident“ koji nas podsjeti da je to varljivo i da moramo svi mnogo više raditi na suočavanju sa sobom, pa onda i sa ratnom prošlošću, ali i na uspostavljanju valjanog vrijednosnog okvira kao orijentira razvoja demokratskog društva.

Nekažnjivost ratnih zločina, sistemsko potiranje dijaloga o ratnoj prošlosti, izostanak činjenično utemeljenih sadržaja o tom periodu u formalnom obrazovnom sistemu, ali i manipulacije političkih aktera rezultiraju time da mi danas imamo negiranje genocida, slavljenje zločinaca i dalju viktimizaciju žrtava. Ratni zločini ne zastarijevaju, ali protok vremena, uz ovakav pristup donosilaca odluka, doprinosi njihovoj relativizaciji i neadekvatnom procesu uspostavljanja krivične pravde i ograničavanja kulture sjećanja.

MONITOR: Šta su alternative?

MILAŠ: Država ima i druge mehanizma suočavanja sa ratnom prošlošću, kroz sveobuhvatne programe reparacija koje bi trebalo uspostaviti kao jedinstven sistem u cijelom regionu.

Taj jedinstveni program obeštećenja bi, pored krivične pravde, morao podrazumijevati i utvrđivanje činjenica o stradalima i mjestima stradanja, adekvatna materijalna obeštećenja, kulturu sjećanja kroz memorijale, spomen obilježja i ustanovljavanje dana sjećanja, izvinjenja, kreiranje objektivnih obrazovnih materijala, ali i izuzetno visok stepen posvećenosti aktivostima kako bi se preduprijedili takvi zločini u budućnosti.

Da je sve to u funkciji, ne bi nam se mogli desiti ovi „incidenti“.

MONITOR: Prethodne tri decenije zemlju je vodila ista vlast, i bilo je očekivano da oni koji su vodili zemlju u ratove, neće pomoći tom procesu, naprotiv.  Mislite li da će nova vlast to moći, s obzirom na to da već ima drugačijih naznaka?

MILAŠ: Višedecenijski izostanak smjene vlasti jeste jedan od ključnih razloga što na prostoru Crne Gore nije došlo do adekvatnog procesa tranzicije i utvrđivanja krivične odgovornosti za ratne zločine počinjenje u ime građana Crne Gore, na njenoj teritoriji ili izvan granica Crne Gore. Činjenica je da smo na gotovo istim pozicijama moći, do skoro imali upravo one koji su na tim ili sličnim pozicijama bili i tokom ratnih devedesetih. Za novu vladajuću većinu utvrđivanje činjenica o žrtvama treba da bude prioritet kako bismo im vratili lično dostojanstvo, bez dodatne viktimizacije, ali i kako bi prevenirali buduće događaje.

Tu ne bi smjeli postojati bilo kakvi partikularni interesi, niti privid borbe za uspostavljanje tranzicione pravde. To je i pitanje odgovornosti a nje očito nedostaje među političkim elitama u regionu.

MONITOR: Za suočavanje sa ratnim zločinima potrebno je i nezavisno pravosuđe. Aktuelni vrh tužilaštva je obećavao rješavanje tog pitanja, ali smo umjesto toga dobili zatvaranje svih predmeta koji se tiču ratnih zločina. Može li biti pomaka, dok se ne izaberu novi tužioci?

MILAŠ: Lično smatram da prvo treba ustanoviti sistem odgovornosti zbog nečinjenja ili pogrešnog činjenja kada je u pitanju dosadašnje procesuiranje ratnih zločina, pa tek onda raditi na daljoj rekonstrukciji tužilačkih pozicija. Jedini efekti po crnogorsko društvo zbog procesuiranja ratnih zločina od strane i tužalaštva i sudova su milionske štete koje su platili građani i građanke Crne Gore iz državnog budžeta, a da za to do danas niko nije odgovarao.

Moram podsjetiti javnost da bi slučajevi ratnih zločina bili odavno i formalno arhivirani da Crna Gora nije dobila mjerila za Poglavlje 23 (Pravosuđe i temeljna prava), koja se odnose na ovu oblast, a što je dovelo do toga da Vrhovno državno tužilaštvo usvoji Strategiju o istraživanju ratnih zločina 2015. Ta Strategija nalaže da se borba protiv nekažnjivosti ratnih zločina mora pojačati efikasnijim istraživanjem, gonjenjem, suđenjem i kažnjavanjem u skladu sa međunarodnim standardima. Međutim, više od pet godina od donošenja tog dokumenta, nema nikakvog pomaka u primjeni međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih standarda kojima bi se otklonile greške napravljene u prethodnim sudskim kvalikifacijama i presuđivanjima.

MONITOR: CGO je nedavno VDT-u podnio krivičnu prijavu protiv svih članova Sudskog savjeta, predsjednika Vrhovnog, Apelacionog, Upravnog i Privrednog suda, kao i viših sudova u Podgorici i Bijelom Polju, svih prekršajnih sudova, ali i gotovo svih osnovnih sudova zbog postojanja osnovane sumnje da su se u njihovom postupanju stekla bitna obilježja krivičnih djela zloupotreba službenog položaja. Tada ste konstatovali da je tužilaštvo moralo da reaguje po službenoj dužnosti. Šta sve to govori o stanju u pravosuđu?

MILAŠ: Taj slučaj je vrlo interesantan. Nakon negativnog izvještaja DRI o finansijama sudstva nije došlo do utvrđivanja odgovornosti u sudstvu niti je Tužilaštvo reagovalo, iako ih je taj izvještaj morao profesionalno zainteresovati da djeluju po službenoj dužnosti. To bi uključilo hitno i prioritetno uzimanje u razmatranje izvještaja DRI-a, kao i postupanje nadležnih tužilaštava kako bi utvrdili cjelovito činjenično stanje o prezentiranim dokazima i osnovanosti izraženih osnova sumnji radi zaštite pravnog i društvenog poretka Crne Gore.

Tužilaštvo je radije pokušalo da zažmuri demonstrirajući ponovo selektivnost u pristupu, pa smo mi odlučili da podnesemo krivičnu prijavu kako bi ih pokrenuli na određenu akciju. Duboko politizovano pravosuđe u Crnoj Gori nije do sada pokazalo da je bilo spremno i voljno za onu vrstu reforme koja bi dala mjerljive rezultate mimo zakonodavnih akata i poremetila neke od postojećih monopola moći. Činjenica da u samom finansijskom rukovođenju u sudstvu imamo ozbiljnih propusta koje je utvrdila mjerodavna institucija, u bilo kojem demokratskom društvu bi pokrenula lavinu ostavki u samom sudstvu i hitnu aktivnosti Tužilaštva. Pokušaj stavljanja ovog slučaja pod tepih je i mjera naše udaljenosti od takvog društva, a pravosuđe koje je u takvim državama stub vladavine prava kod nas je prepreka u uspostavljanju funkcionalne vladavine prava.


MONITOR: Šef Delegacije Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik je pozdravio proevropsku orijentaciju nove vlasti, ali kazao je da bi želio da se riječi pretvore u djela. Iste smo ocjene slušali i za prethodnu vlast?

MILAŠ: Neće se brzo mijenjati poruke iz EU prema Crnoj Gori, uprkos činjenici da je došlo do promjene vlasti. Veliki su i nagomilani problemi i ne mogu se oni riješiti preko noći. Nekad, naravno, u primjeni ima objektivnih prepreka ali ima i onih koje se odnose na otpor političkih struktura prema ograničavanju moći, a što uključuje profesionalizaciju i jačanje institucija.

Naime, jedno je pričati i obećavati, a drugo je te riječi i obećanja sprovoditi u djelo. Nivo političke kulture u Crnoj Gori je prilično nizak, a doživljaj vlasti kod političkih aktera zabrinjavajuće sličan, nezavisno da li stoje na pozicijama vlasti ili opozicije.

Politička volja da se sistem depolitizuje i profesionalizuje, uz potrebne i suštinske reforme u pravosuđu praćene mjerljivim rezultatima ključno će definisati i dalji put Crne Gore u EU. Naravno, dosta će zavisiti i od dosljednosti EU u politici uslovljavanja.

MONITOR: Kako vidite nedavnu izjavu premijera Krivokapića da su male porodice egoistične, a one bez djece nepotpune? Kao proevropsku? Incident ili jasan kurs?

MILAŠ: Bilo bi dobro da se radi o „nespretnoj” izjavi premijera, ali bojim se da je to njegov autentičan politički stav jer je u korelaciji sa njegovim izjavama na slične teme, kao i političko-društveno-crkvenim angažmanom. Naravno, treba ukazati da je to problematičan stav i u suprotnosti sa elementarnim pravima i slobodama. Premijer bi morao biti upoznat i sa odredbama Ustava Crne Gore, koji u svom članu 73 jasno kaže da je država ta koja stvara uslove kojima se podstiče rađanje djece, posebno danas kada se suočavamo sa rastom steriliteta i sve većim ekonomsko-socijalnim preprekama za normalnu egzistenciju.

Ohrabruje činjenica da su najavljene izmjene i dopune seta socijalnih zakona, ali treba podsjetiti da je to sve daleko od standarda razvijenih demokratija, u kojima je socijalna politika na daleko višem nivou. Konačno, tekovine savremene Evrope, kojoj težimo, uključuju i uvažavanje individualnog prava na izbor formiranja porodice i individualni doživljaj forme te porodice.

MONITOR: Koliko smo daleko od završetka procesa pristupanja EU?

MILAŠ: Crna Gora ka EU ide puževom brzinom. Zabrinjavajuća je činjenica da nakon više od osam godina od otvaranja pristupnih pregovora sa EU nismo ni na pola puta, jer samo su tri poglavlja privremeno zatvorena i to ona u kojima nije bilo pravne tekovine EU sa kojom smo se trebali usaglašavati ili se radilo o minimalnim zahtjevima u dijelu usklađivanja sa politikama EU. Sad je situacija usložnjena sa novom metodologijom i nova vlast, pored brojnih tekućih stvari koje se odnose na ovaj proces, mora rekonstruisati pregovaračku strukturu.

Građani Crne Gore, ali i EU, s pravom očekuju da vlast dinamizira proces pregovora kroz efikasan sistem reformi koji prate mjerljivi rezultati za koji se sadašnja vladajuća većina zalagala retorički dok je bila opozicija. Međutim, čini se da ni novoj većini evropska posla nijesu prioritet, a tu urgentno, sistemski i stručno treba raditi. Nova pregovaračka struktura bi morala biti što prije u funkciji, a CGO je i ranije naglašavao da ona mora biti manje birokratizovana a učinkovitija, uz jasnije linije odgovornosti i inkluzivnost svih zainteresovanih strana.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo