– Najznačajnija, a donekle i iznenađujuća je po meni konstatacija MMF-a da je postojeći model rasta naše privrede, u kojem su strane direktne investicije jedina mašina rasta, neodrživ. Da je ovakav model rasta dugoročno neodrživ, da je ekstremno nestabilan i da ima nepodnošljivu političku ekonomiju ja već desetak godina uporno pričam i prosto me sramota da to po ko zna koji put ponavljam. Ekonomska kriza je, i pre nego sam očekivao, belodano pokazala sve te manjkavosti crnogorskog ekonomskog sistema i ekonomske politike. Ono zbog čega ovakvu konstataciju MMF-s smatram donekle iznenađujućom je okolnost da je razvojna politika Crne Gore u poslednjih petnaestak godina bila zasnovana na krajnje nekritičnom prihvatanju neoliberalizma kao ideologije na kojoj je bio zasnovan vašingtonski konsenzus, a čiji je glavni „uterivač” diljem sveta bio upravo MMF. Pokazalo se pogubnim verovanje da tržište zna i može da reši sve probleme, te da mi, kako pre par godina reče jedan od Rokfelerovih, samo treba da se „smešimo” i čekamo da blagostanje samo po sebi dođe, kaže, na početku razgovora za Monitor, dr Milenko Popović, komentarišući nedavni izvještaj MMF-a o Crnoj Gori. MONITOR: Šta je u tih petnaestak godina pokazalo tržište kad je riječ o Crnoj Gori?
POPOVIĆ: Tržište je u ovih petnaestak godina uspelo da prepozna samo da je Crna Gora jedna izuzetno lepa destinacija, što je urodilo prilivom stranih direktnih investicija u nekretnine, razvojem turizma, nekretnina i povećanom aktivnošću građevinarstva u godinama neposredno pred krizu. S druge strane, naše tržište do sada nije uspelo ni da prepozna a kamo li da koordinira razvoj niza drugih jako plodotvornih delatnosti. Tu pre svega mislim na razvoj i kompletiranje metalskog kompleksa, razvoj poljoprivrede i sela, šumarstva i drvoprerade, pomorskog saobraćaja, energetike i nekih drugih grana čiji bi razvoj bio blagotvoran za Crnu Goru. U normalnom svetu tamo gde alokaciju resursa i razvoj produktivnih delatnosti nije u stanju da obavi tržište, upada država sa aktivnom industrijskom politikom, a ponekad, zašto da ne, i direktnim preuzimanjem poslova. Ovo poslednje, naravno, nije ni rečeno ni preporučeno u izveštaju MMF-a. Bilo bi to previše od njih. Bar za sada.
MONITOR: Kako komentarišete kritike Vlade na izvještaj MMF-a?
POPOVIĆ: Puno prašine se podiglo oko različitih procena stope rasta u minuloj godini. Mislim da to nije toliko bitna stvar. Pad BDP-a je u obe varijante, sedam odsto prema MMF-u ili 5,3 odsto prema Vladi, drastičan. Stanje ekonomije se, pre svega, u oba slučaja drastično razlikuje od onoga što smo imali u prethodne tri godine. Potom, obe procene se drastično razlikuju od projekcija stopa rasta koje smo imali u predizbornom budžetu, gde se pošlo od pozitivne stope rasta od čitavih pet odsto. Konačno, ovaj pad je gurnuo u zonu siromaštva dodatne procente populacije, a one koji su tamo već bili doveo u još težu poziciju.
Ako bi trebalo da se opredelim za neku od ovih dveju procena BDP-a i ocena stanja ekonomije onda sam pre sklon onima koje daje MMF. Uostalom, i do sada je on u ocenama stanja naše ekonomije bio bolji od Vlade. Podsećam samo na važna upozorenja koja su stizala iz MMF-a o „pregrejavanju” ekonomije u godinama visokih stopa rasta, za koje Vlada, baš kao i sada, nije htela ni da čuje, a bez čega ne možemo razumeti ni nevolje u kojima je naša ekonomija sada. Ja, kada je reč o MMF-u, nemam toliko problema sa njihovim analizama i ocenama, koliko sa njihovim dijetama, terapijama, dijalizama, transplatacijama i drugim intervencijama koje su nametali u poslednje dve ili tri dekade vladavine vašingtonskog konsenzusa.
Samo neupućenima može izgledati čudno to da je, s jedne strane, naša vlast u poslednjih petnaestak godina bila jedna od onih koja je postulate vašingtonskog konsenzusa ispunjavala sa takvom revnošću da je u skladu sa tim bezdušno i budzašto rasprodala sve naše važnije kompanije, a da, s druge strane, već dugo i uporno izbegava i odbija da napravi aranžman sa MMF-om. Kada malo bolje porazmislite o svemu dolazite do zaključka da našoj vladi ne smeta MMF-ovo nametanje discipline zbog toga što se time ugrožavaju nacionalni interesi, već zato što se time dovode u tesnac interesi naše oligarhije koja je „većinski vlasnik” ove Vlade.
MONITOR: Šta bi značilo za Crnu Goru sklapanje aranžmana sa MMF-om, šta bi se promijenilo u administraciji, ekonomskoj politici…?
POPOVIĆ: Nisam insajder ni u Vladi ni u MMF-u, a nisam ni detaljnije upoznat sa njihovim minulim razgovorima i zato ne mogu pouzdano odgovoriti na ovo pitanje. Ipak, prateći iskustvo aranžmana koji je postigla Srbija, moglo bi se zaključiti da bi se, pre svega, verovatno zahtevalo smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, povećanje poreza i, sledstveno, smanjenje budžetskog deficita. Najbolnije je očito ovo prvo. Za nas je neprihvatljivo smanjenje broja zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu koji predstavljaju proizvodne delatnosti i gde višak zaposlenih nije problem. Problem je sa viškom zaposlenih u javnoj administraciji i tu bi mi sami morali da nešto uradimo i bez zahteva MMF-a. Neprihvatljivo je da se to uradi koliko sutra, kako je to zahtevao MMF u slučaju Srbije. Treba insistirati na planskom, recimo petogodišnjem, optimiziranju broja zaposlenih u administraciji, koje bi pored smanjenja broja zaposlenih, da bi bilo racionalno, trebalo da bude praćeno poboljšanjem obrazovne strukture zaposlenih i razvojem odgovarajućeg informacionog sistema. Jedino tako je moguće smanjiti broj zaposlenih i istovremeno povećati kapacitet javne administracije. Manji je problem sa zahtevom za povećanje poreza, mada bi se i ovde javili određeni problemi vezani kako za kratkoročnu izvodljivost tog zahteva (izbegavanje poreza) tako i za dugoročne efekte koje bi ovako nešto moglo imati na investicije.
MONITOR: Izgleda da će MMF insistirati i na odlaganja projekta autoputa Bar-Boljare?
POPOVIĆ: Ovaj projekat, nažalost, po mom mišljenju ne može imati neka značajna multiplikativna i anticiklična dejstva koja bi mogla opravdati njegovo ranije otpočinjanje od onog koje je sugerisano studijom izvodljivosti. Prosto zato što mi nemamo ni građevinsku operativu, ni industriju građevinskog materijala, ni radnike za niskogradnju, preko čega bi se ti anticiklični efekti ostvarili. Sve to je rezultat okolnosti da u minuloj dekadi nismo imali ni strategiju razvoja ni odgovarajuću aktivnu politiku razvoja građevinskog kompleksa. Ovim projektom bi se jedino, zbog povećanja uvoza, znatno bolje punio budžet, a bogami i neki naši „preduzimači” čije „gusenice”, koliko znam, već u potaji čekaju otpočinjanje radova. I tu izgleda imamo veliki problem sa MMF-om.
MONITOR: Kako ocjenjujete velike razlike između crnogorskog uvoza i izvoza roba?
POPOVIĆ: Pa, ovo je direktna posledica modela rasta zasnovanog isključivo na stranim direktnim investicijama, koje su bile zasnovane na rasprodaji domaćih resursa. Visok uvoz je značio potrošnju veću od one koju je omogućavala naša proizvodnja. Ili, još preciznije, mi smo našu relativno visoku potrošnju zasnivali na rasprodaji „đedovine”. Ostalo je, na sreću ili na žalost, još „đedovine” pa ja ne isključujem da bi se, po prestanku krize, ponovo moglo zaigrati isto „oro”. Već zamišljam tendere za Veliku Plažu, za Komove, za Bjelasicu, Hajlu, Plavsko jezero i ostale geografske celine (u celini ili u delovima). No, kada se jednom sa ovim završi, a zahvaljujući krizi verovatno i ranije, jedini način da se održi postojeći model rasta je da se, poput Hrvatske, počnemo zaduživati, ili, još preciznije, da „kidišemo” na buduće dohotke i imovinu naših „unučadi”.
MONITOR: Od čega se finansira država, kad se zna da su propale velike firme kao što su Kombinat aluminijuma, Željezara, Rudnici Bokista…
POPOVIĆ: I u prethodnih nekoliko uspešnih godina se budžet nije punio iz „domaće” ekonomije već dominantno iz PDV-a i ostalih dažbina na uvezenu robu. Da vas podsetim, 85 odsto PDV-a je tada poticalo od uvezene robe. Visok nivo uvoza i visok trgovinski deficit su bili osnov na kojem se zasnivao naš budžet. Ovo je bilo moguće zahvaljujući onome što eufemistički nazivamo strane direktne investicije, a što je, ponavljam, bila rasprodaja domaćih resursa. Opet, dakle, model rasta iz vašingtonskog konsenzusa. Sada upravo tu imamo problema, pa otuda i problemi sa punjenjem budžeta.
MONITOR: Nezvanično se tvrdi da će Vlada u ovoj godini donijeti nekolika rebalansa budžeta. Ukoliko se to desi šta to govori?
POPOVIĆ: Postojeći budžet, iako realističniji od prošlogodišnjeg, je ipak zasnovan na preoptimističnim pretpostavkama o rastu BDP-a i ostalih makroekonomskih kategorija. Logično je zato da dođe do njegovog rebalansa, a bogami vrlo lako i do više njegovih rebalansa. Sve to biće, naravno, praćeno oštrim političkim debatama u parlamentu. Izaći će to i izvan parlamenta. Uostalom, već je počelo da izlazi, pa smo shodno tome već imali nekoliko premijerovih „lex specialisa”. Prvi od njih, onaj vezan za cetinjsku Gimnaziju, je bio jako jeftin finansijski, ali jako skup politički jer je pokrenuo lavinu drugih. Ovi drugi, štrajkovi i zahtevi za isplatu raznih plata i drugih dugova, su, međutim, i finansijski i politički jako skupi, pa ćemo na dnevnom redu imati ne samo rebalans budžeta, već, moguće je, i „rebalans” Vlade, ako ne i kompletne strukture vlasti.
Regulisanje potrošača
MONITOR: Vi ste se u više navrata protivili privatizaciji i prodaji Elektroprivrede. Zašto?
POPOVIĆ: Protivio sam se tome jer su iskustva u svetu pokazala da regulatorne agencije čija je funkcija da štite javni interes, koji se ovde ispoljava u vidu zaštite interesa potrošača, nisu uspevale da tu funkciju obave i spreče monopolsko ponašanje privatnih snabdevača struje. Ni sanjao nisam da će se ovakva ponašanja kod nas tako brzo pojaviti, čak pre nego je A2A postao većinski vlasnik. Pogledajte ovo što se zbiva sa našim računima za struju. Tako nešto, da plaćate tuđe račune, da se nenaplaćena struja priznaje kao trošak i prevaljuje na one koji plaćaju struju moguća je samo zahvaljujući monopolskom položaju Elektroprivrede. Najironičnije je to da iz Regulatorne agencije stižu saveti potrošačima da plate račune jer im se, u protivnom, može desiti da ostanu bez struje. Upravo je povremeno ukidanje struje bilo u praksi najčešće korišćeno kao instrument koji su privatni snabdevači strujom koristili u sporovima sa regulatornom agencijom da bi im se priznali razni lažni i neprihvatljivi troškovi i da se, na taj način, poveća cena struje. Kada sve to imate u vidu prosto se pitate da li naša Regulatorna agencija namerava da „reguliše” snabdevača struje, kako bi trebalo, ili nas postrošače, što je van svake logike.
„Neoliberali” brane Šarića
MONITOR: Kako komentarišete tvrdnje da su mnoge investicije po Crnoj Gori obavljene preko of šor kompanija?
POPOVIĆ: Bez odgovora na ovo pitanje bila bi nepotpuna priča o našem modelu rasta. Prvo, ogroman deo naših tzv. stranih direktnih investicija došao je preko of šor kompanija što upućuje na izvore tog kapitala (narko poslovi, šverc, korupcija i slično) i karakter „preduzetnika” i „znanja” koje mi na ovaj način uvozimo. To je, dakle, rezultat naših napora za pronalaženjem dobrih preduzetnika o čemu su nam pričali bajke ideolozi crnogorske privatizacije. Drugo, dobar deo, a po nekima i najveći deo, ovih stranih preduzetnika su zapravo domaći „preduzetnici” koji su svojih prvih 100 ili 200 miliona zaradili, u boljoj varijanti, raznim nelegalnim privrednim aktivnostima ili, u goroj varijanti, švercom duvana, narko poslovima, trgovinom ljudima i slično. U skladu sa tim, najnovija generacija crnogorskih „neoliberala” se ovih dana oglasila preko Facebooka sa zahtevom da se Šariću dozvoli da radi svoj posao. I to vam je, u stvari, najbolja slika onoga što se propagira kao crnogorski laissez faire.
Veseljko KOPRIVICA
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DANAS, SJUTRA1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS3 sedmice
HORIZONTI3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice