Povežite se sa nama

INTERVJU

Birokratija ne smije biti jedini vlasnik informacija

Objavljeno prije

na

Tranzicione zemlje koje žele da uđu u EU, kad-tad moraju da stvore nezavisne institucije koje koriguju ponašanje vlasti, u interesu svih građana. Ispostavilo se, međutim, da sam čin njihovog osnivanja i postojanja „na papiru” nije dovoljan. Kao u svakom pionirskom poslu ništa nema bez hrabrih i nazavisnih pojedinaca.To odlično zna naš sagovornik Rodoljub Šabić, povjerenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Srbiji. Od kraja 2004. radi posao u kojem su ga građani prepoznali kao „svog” (ali ne i raznorazne vlasti), i za koji je dobio i prestižne nagrade: ličnost godine OEBS za doprinos slobodi medija, „Najevropljanin”, „Vitez poziva”… MONITOR: Od kraja 2000. obavljali ste različite funkcije, bili i u vlasti a danas ste u instituciji koja, prije svega, zastupa interese građana. U čemu se najviše „odmaklo” za to jubilarno vrijeme?
ŠABIĆ: Posle pobede demokratske opozicije nad Miloševićem izabran sam za potpredsednika našeg parlamenta. Nešto nakon toga Zoran Đinđić me pozvao da uđem u Vladu sa zadatkom da formiram i aktiviram Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Uradio sam to, a u leto 2003. godine, iz principijelnih razloga, podneo sam ostavku tadašnjem premijeru Zoranu Živkoviću i vratio se u advokaturu. Od 2005. godine sam Poverenik za informacije. Ako treba da ocenjujem to što sam radio u Skupštini, Vladi i kao Poverenik, ovo poslednje sigurno najviše cenim.

MONITOR: O korupciji se mnogo priča i o navodnoj velikoj borbi protiv nje, ali šta se zaista postiglo?
ŠABIĆ: Bez obzira na određene rezultate, ne možemo biti zadovoljni situacijom u vezi sa korupcijom. Ako se, na primer, na čuvenom globalnom Indeksu percepcije korupcije nalazimo ne samo iza svih članica EU, nego i iza gotovo svih zemalja našeg regiona, moralo bi biti jasno da situaciju moramo menjati svim raspoloživim sredstvima. A to već godinama govorim, radikalno podizanje nivoa javnosti u radu vlasti, maksimalna transparentnost u raspolaganju javnim dobrima i novcem je lako primenljiv, jeftin i vrlo efikasan lek u borbi protiv korupcije.

MONITOR: Dugo vodite bitku, koja je ponekad ostavljala utisak da živimo u kafkijanskoj atmosferi, da rad najviših institucija bude dostupan medijima i građanima.
ŠABIĆ: Još smo daleko od stanja kojim bi smo smeli biti zadovoljni. Ali, ipak, na planu širenja prostora za slobodu pristupa informacijama, učinjeno je prilično toga. O tome govore i ocene eksperata i monitora EU i SE, kao i pregršt prestižnih formalnih priznanja i nagrada koje sam lično dobio, a za koje su bar podjednako zaslužni i moji saradnici. Ali za to što je urađeno, svakako je nazaslužnija podrška građana i javnosti. Ustvari, upravo to što su građani i mediji prepoznali značaj svog prava i što kontinuirano i sve više insistiraju na tome da se tim pravom koriste je najveći uspeh u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

MONITOR: ,,Informacija je skupa”, postala je uzrečica i kod nas, u ovoj opštoj tranziciji…
ŠABIĆ: Informacije koje nastaju u radu ili u vezi sa radom vlasti, skupe ili ne, unapred su plaćene novcem odnosno porezom koji za njihovo funkcionisanje izdvajaju građani i privreda. Zbog toga ne treba da ostanu nedostupno „vlasništvo” birokratije, već ih treba staviti na raspolaganje građanima i privredi. Oni će znati da mnoge od njih valorizuju i korisno upotrebe u svom i društvenom interesu. Treba insistirati na maksimalnoj transparentnosti, a tamo gde iz opravdanih razloga pristup informacijama treba da bude ograničen, mora se i preventivnim i represivnim merama sprečiti bilo kakva diskriminacija.

MONITOR: Odavno je uočeno da se zakonodavna reforma izvodi selektivno. Kritikovali ste, na primjer, sporost vlasti u donošenju nacionalne strategije zaštite podataka o ličnosti. Kako to tumačite?
ŠABIĆ: Nacrt Nacionalne strategije o zaštiti podataka o ličnosti moji saradnici i ja smo, u saradnji sa ekspertima Komisije EU, pripremili još pre godinu. Nakon konsultacija sa domaćim ekspertima i tromesečne javne rasprave, finalizovali smo dokument i dostavili ga Vladi. Iako je zaista neophodan, Vlada ga još nije usvojila. Već sam javno rekao da to ne mogu da razumem. Moguća su razna „objašnjenja”, ali ne vidim ni jedno opravdanje.

MONITOR: Ukazujete koliko je važno da JMBG (jedinstveni matični broj građanina) ne bude ono što je bio do sada, zbog opasnih zloupotreba. Kakve odgovore dobijate?
ŠABIĆ: Spadam u one koji smatraju da bi bilo dobro odustati od koncepcije JMBG koja je vezana za lična, nepromenljiva svojstva „vlasnika” broja i promeniti je nekom drugom, koja ostvaruje istu svrhu, ali smanjuje rizike. JMBG kakav imamo nepotrebno omogućava uvid nedefinisanom broju subjekata u niz podataka o ličnosti, što u određenim okolnostima može biti itekako zloupotrebljeno. Zbog toga neke zemlje, kao npr. susedna Hrvatska, tu koncepciju napuštaju. Naravno, eventualna promena JMBG je skupa stvar i nije, pogotovo u ovakvoj ekonomskoj situaciji, realna. Ali, mislim da o njoj svakako treba razmišljati.

MONITOR: Koliko je pitanje ovlašćenog prisluškivanja građana stavljeno u zakonske okvire?
ŠABIĆ: Više pitanja u vezi sa prisluškivanjem su kao delikatna, bez odgovora ili sa „fluidnim” odgovorima, nasleđenih iz ranijih vremena. Jedno od njih se odnosi na javnost podataka o broju lica protiv kojih se primenjuje ta mera. Smatram da sam po sebi takav sumarni statistički podatak, bez podataka o tome ko, kada, kako, zašto i sl. ne može ugrožavati interese bezbednosti, a da jeste legitiman predmet interesovanja javnosti. Jer, nije svejedno da li se prisluškuje par stotina ili više hiljada ljudi. I s tim u skladu, svojevremeno sam, rešavajući u jednoj žabi naložio BIA-i da objavi taj podatak. BIA je Vrhovnom sudu podnela tužbu protiv takvog rešenja ali je ta tužba odbačena. Nešto malo kasnije, veoma slična, gotovo identična situacija ponovila se i u Crnoj Gori i crnogorska ANB je koliko znam javno objavila taj podatak.
Drugo pitanje je važnije i odnosi se na uslove pod kojima je takvo prisluškivanje ustavno i zakonito. I tu postoje evidentne dileme koje, ako hoćemo da budemo demokratsko društvo, moramo na pravi način otkloniti. Predstojeće usvajanje novog zakona o elektronskim komunikacijama bi, ako postoji dobra volja, moglo biti dobra prilika za to.

MONITOR: Svi problemi Srbije su, manje ili više, i problemi njenog najbližeg okruženja. Da li je moguća solidarnost predstavnika građana zemalja regiona, bar onih „nazavisnih” institucija kao što je Vaša?
ŠABIĆ: Ne samo da je ta solidarnost moguća nego je dobro došla i može biti veoma korisna. Lično, nastojim da gradim i imam dobre odnose sa sličnim institucijama u regionu. Sa nekima od njih, primer je Slovenija, i izuzetno dobre. Solidarnost, kolegijalni odnosi i saradnja omogućavaju da se u uspostavljanju novih standarda ljudskih prava i izgradnji novih institucija lako dobija know-how od onih koji su tranzicionim putem išli brže i kvalitetnije.

 

Učiti iz presuda Strazbura

MONITOR: Koliko u unapređenju pravde pomaže Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura? Koliko se njegove odluke poštuju?
ŠABIĆ: Kroz svoju, već višedecenijsku praksu Evropski sud za ljudska prava artikulisao je pravu riznicu standarda o pravima i slobodama koje tranzicione zemlje tek treba da učine realnim delovima svog pravnog poretka. Bilo bi dobro da se tom riznicom koristimo tako što ćemo učiti iz presuda koje su donete protiv drugih, umesto da čekamo da budu donete protiv nas. To je, čini mi se očiglednim, bilo i pametnije i jeftinije. Ali, nažalost, izgleda da to za mnoge na relevantnim nivoima, nije baš tako očigledno. U svakom slučaju, ignorisanje stavova iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, a pogotovo njegovih konkretnih odluka, je u direktnoj suprotnosti sa integrisanjem, i formalnim i suštinskim, u EU, znači i u suprotnosti sa interesima ogromne većine građana.

Nastasja RADOVIĆ

 

Komentari

INTERVJU

RATKA JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ, NOVINARKA: Potpis dajem, uspjehu se ne nadam

Objavljeno prije

na

Objavio:

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

 

 

MONITOR:  Kako vidite predlog građanskog pokreta URA o formiranju manjinske vlade bez DPS-a i DF-a?

 JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ: Jasno je da manjinska vlada nije optimalno nego iznuđeno rješenje, pokušaj da se izborom – uslovno rečeno – manjeg zla zaustavi nepodnošljivo mrcvarenje Crne Gore i svih nas u njoj.

Premijer Zdravko Krivokapić ili nije htio ili nije umio da ispuni obaveze preuzete Sporazumom lidera tri pobjedničke koalicije. Jedino što mu je pošlo za rukom jeste da održi obećanje dato njegovoj crkvi i njenim vjernicima, i to po cijenu raspirivanja podjela koje je izazvao bivši režim.

Evrope  i većih plata premijer se sjetio tek kad je izgubio podršku poslanika i povjerenje birača, nakon višemjesečne uzajamne blokade izvršne i zakonodavne vlasti.

Alternativa predlogu URA-e mogu biti samo novi izbori. Pošto je sasvim izvjesno da će oni donijeti stare rezultate, jedini izlaz i tada će biti – manjinska vlada…

MONITOR: A je li taj prijedlog realan? Demokrate su se već izjasnile da neće dati podršku manjinskoj vladi.

JOVANOVIĆ -VUKOTIĆ:   Demokrate neće dati podršku ni ulasku FK Zeta u Premijer ligu ako taj projekat predloži Dritan Abazović. Njihov animozitet prema lideru URA-e više je za medicinsku nego za političku analizu. Žali bože partije koja je do ulaska u vlast bila vjesnik moderne Crne Gore…

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

Činjenica da URA nikad nije igrala na kartu podjela, da je nacionalne strasti stišavala čak i na svoju štetu, da građanska Crna Gora jeste svrha njenog postojanja, preporučuje tu partiju kao okosnicu projekta manjinske vlade.

To što podrška URA-i ne prelazi desetak posto ne znači da njen kurs nije ispravan. Nijesu devedesetih ni ideje liberala, monitorovaca i esdepeovaca imale više pristalica, a danas najmanje dvije trećine Crne Gore podržavaju njen demokratski evropski put…

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr TVRTKO JAKOVINA, ISTORIČAR, FILOZOFSKI FAKULTET SVEUČILIŠTA ZAGREB: Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada bismo znali kako graditi vlastitu sigurnosnu, razvojnu, obrazovnu politiku unutar EU, kako mi možemo pomoći EU da ojača europske vrijednosti, bili bismo korisni svima

 

MONITOR: Kao istoričar koji se posebno bavi 20. vijekom, koje biste momentume izdvojili kao one na koje bi građanke i građani Hrvatske trebalo danas da se oslanjaju kada razmišljaju o boljoj budućnosti?

JAKOVINA: Ja bih birao istinu ili barem najviše što dobra historiografija može učiniti. Svaki istraživač treba biti pošten i navesti koje su njegove vrijednosti kada piše, a ne praviti se da klerikalizam ili nacionalizam nisu ideologije ili da su prihvatljive, kako bi se u Hrvatskoj reklo, „državotvorne“. Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva. Hrvatska je jedan od školskih primjera kako se to ne bi trebalo raditi, kada govorite o prošlosti, onda birate samo negativno, namjerno se forsiraju samo loša, jalova zbivanja iz prošlosti. Ne znači to da se treba zaboravljati ili prešutjeti ono što je bilo loše. Takvi su događaji obično zanimljiviji za istraživanje, ali ako namjerno stvarate samo negativan niz, onda nemate volju niti želju da se stvari ikada pomaknu. Primjerice, ja bih volio da se barem jednako onoliko puta koliko su spomenuta ratna epizoda Crnogoraca kod Dubrovnika, navede i da je arhitekt iz Trogira Slade gradio brojne reprezentativne zgrade na Cetinju, da je Baltazar Bogišić stvarao zakonodavstvo Kneževine, da je biskup Strossmayer bio u dobrim odnosima s knjazom Nikolom, da je Veljko Bulajić crnogorski, koliko i hrvatski, da je isto s Dimitrijem Popovićem, da je u Zagrebu desetljećima profesor bio Dragan Lalović… Pa to su valjda primjeri koje treba naglasiti, ako cilj nije novi rat.

Ako će instrukcije za politiku i suživot dolaziti iz Ostroga ili ćete inzistirati da je Miro Barešić, koji je bio razlogom zašto je Švedska donijela svoj prvi antiteroristički zakon, točka slavlja, onda želite sukob.

MONITOR: Prema najnovijem popisu iz 2021, Hrvatska je manja za 400.000 stanovnika. To je premijer Andrej Plenković protumačio kao rezultat negativnog prirodnog priraštaja. Postoji li korelacija između politike restriktivnog nacionalizma zatvorenih društava, relativnog siromaštva i gubljenja stanovništva?

JAKOVINA: Premijer Plenković rezultate popisa komentirao je poput birokrata, bez političke i povijesne odgovornosti, bez traga državništva. Čudi to, jer su pripreme na „loše“ vijesti s popisom krenule davno. Pojavio se najprije niz paničnih tekstova novinara navezanih na Katoličku crkvu, kako tobože unuci namjerno popisuju svoje djedove i bake kao ateiste, pa tako smanjuju broj katolika. Kako su Crkvi bliski novinari to saznali, ostalo je nejasno, jer sve do danas tih podataka nema. Iz onoga što se do sada pojavilo, pad broja stanovnika za 9.25 posto u 10 godina. Kolega iz Zadra Sven Marcelić pokazao je da je tamo gdje je najveći pad broja stanovnika, najviše glasača najdesnijih opcija. Najmanji je pad uz obalu i oko Zagreba. Postavlja to jedno drugo pitanje: izborne jedinice trebale bi se korigirati, jer već i do sada su Slavonci birali s manje glasova saborske zastupnike. To bi moglo djelovati i na političku scenu, no kako je ipak riječ o hrvatskim sudovima i HDZ-u, ne očekujem korekciju.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARKO VIDOJKOVIĆ, PISAC: Ljudi nisu svjesni kakav je život nas koji smo u prvom rovu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Knjiga će nadživjeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvijek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vrijeme Slobodana Miloševića

 

MONITOR: Direktan ste očevidac događaja i jedna od najaktivnijih javnih ličnosti u Srbiji… Kakva je bila 2021. u Srbiji što se tiče politike i kulture?

VIDOJKOVIĆ: Da počnemo od kulture, pošto je nepostojeća. Zadnja rupa na bilo čijoj svirali, a kamoli ove vlasti. Sam kraj godine je obeležio kulturni skandal u kome je Jelena Trivan poništila konkurs Kulturnog centra Srbije koji je odobrio sredstva za filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Konačno se desio pravi staljinistički cenzorski potez. Autori koji ne štede ovu vlast bivaju uskraćivani za novčana sredstva za filmove samo zato što su to ti autori. Dragojević sa istim filmom godinama pokušava da dobije novac i ne ide mu. Markovićev film Doktor D je priča o čoveku optuženom za ratne zločine koji uzima novi identitet i bavi se nadrilekarstvom. Poznata priča. Poznavajući Gorana ne bi me čudilo da je konkurisao sa ciljem da ne dobije pare. Da dokaže sa kakvim staljinistima imamo posla. Žilnik bi možda i vratio pare kada bi ih dobio.

Mislim da režim baš zabole za film o Radovanu Karadžiću. Nisu oni ideološki ostrašćeni. Oni su poslovno i partijski angažovani. Da je neko drugi došao sa idejom da snimi film o doktoru D možda bi dobio pare, ali Goran Marković je pokazao zavidan autoritet kakav nisam video u ovoj zemlji. Ima stvarno puno poznatih ljudi koji laju protiv režima, ali jedini on može policajcu u civilu koji ga legitimiše da kaže – ‘Ne dam ličnu kartu, vodite me u zatvor’ i da se policija povuče. Eto, umjetnost je živa, ali kroz javno izražavanje umjetnika, pre svega. Goran Marković je pokazao da mu ne treba nikakva zaštita. Nikakvi „mi“ mu ne trebamo da pričamo: „Ne damo Gorana“. Čovek je umetnik. A to se ne vidi samo po filmovima već i po tom autoritetu koji poseduje da mu oni ništa ne mogu.

MONITOR: Nedavno ste za naš list komentarisali posljednja dešavanja i ekološke proteste. Izvojevane su neke zanimljive pobjede. Da li su to taktike vladajućih struktura pred izbore ili su se ipak za neka pitanja preračunali?

VIDOJKOVIĆ: Ekološki ustanak sam na početku potcenio. Najviše se bavim organizovanim kriminalom u vrhu države, telima kojima upravlja lično Vučić i njemu najbliži ljudi, pa mi je ekološki ustanak delovao smešno. Međutim, onaj ko je cenio situaciju u Srbiji, ispravno je ocenio da veliki broj naroda ne želi da izlazi na ulice zbog mafije koja seče ruke i noge, valja gudru, ubija, radi najgore stvari… nego da je ekologija koja je naš hronični problem odlična tema za novu političku opciju. To smo na kraju i dobili. Oni sada prema istraživanjima imaju preko 10 odsto. To je fantastičan uspeh srpske opozicije. U Beogradu sigurno, a za Srbiju videćemo. Ono što je još bitno je to da mi ne znamo koliko SPS ima. Prema tome situacija na biralištima će da bude daleko zanimljivija nego što smo mislili. Glavni razlog za to je, po meni, politički događaj godine – američke sankcije.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo