Povežite se sa nama

INTERVJU

Birokratija ne smije biti jedini vlasnik informacija

Objavljeno prije

na

Tranzicione zemlje koje žele da uđu u EU, kad-tad moraju da stvore nezavisne institucije koje koriguju ponašanje vlasti, u interesu svih građana. Ispostavilo se, međutim, da sam čin njihovog osnivanja i postojanja „na papiru” nije dovoljan. Kao u svakom pionirskom poslu ništa nema bez hrabrih i nazavisnih pojedinaca.To odlično zna naš sagovornik Rodoljub Šabić, povjerenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Srbiji. Od kraja 2004. radi posao u kojem su ga građani prepoznali kao „svog” (ali ne i raznorazne vlasti), i za koji je dobio i prestižne nagrade: ličnost godine OEBS za doprinos slobodi medija, „Najevropljanin”, „Vitez poziva”… MONITOR: Od kraja 2000. obavljali ste različite funkcije, bili i u vlasti a danas ste u instituciji koja, prije svega, zastupa interese građana. U čemu se najviše „odmaklo” za to jubilarno vrijeme?
ŠABIĆ: Posle pobede demokratske opozicije nad Miloševićem izabran sam za potpredsednika našeg parlamenta. Nešto nakon toga Zoran Đinđić me pozvao da uđem u Vladu sa zadatkom da formiram i aktiviram Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Uradio sam to, a u leto 2003. godine, iz principijelnih razloga, podneo sam ostavku tadašnjem premijeru Zoranu Živkoviću i vratio se u advokaturu. Od 2005. godine sam Poverenik za informacije. Ako treba da ocenjujem to što sam radio u Skupštini, Vladi i kao Poverenik, ovo poslednje sigurno najviše cenim.

MONITOR: O korupciji se mnogo priča i o navodnoj velikoj borbi protiv nje, ali šta se zaista postiglo?
ŠABIĆ: Bez obzira na određene rezultate, ne možemo biti zadovoljni situacijom u vezi sa korupcijom. Ako se, na primer, na čuvenom globalnom Indeksu percepcije korupcije nalazimo ne samo iza svih članica EU, nego i iza gotovo svih zemalja našeg regiona, moralo bi biti jasno da situaciju moramo menjati svim raspoloživim sredstvima. A to već godinama govorim, radikalno podizanje nivoa javnosti u radu vlasti, maksimalna transparentnost u raspolaganju javnim dobrima i novcem je lako primenljiv, jeftin i vrlo efikasan lek u borbi protiv korupcije.

MONITOR: Dugo vodite bitku, koja je ponekad ostavljala utisak da živimo u kafkijanskoj atmosferi, da rad najviših institucija bude dostupan medijima i građanima.
ŠABIĆ: Još smo daleko od stanja kojim bi smo smeli biti zadovoljni. Ali, ipak, na planu širenja prostora za slobodu pristupa informacijama, učinjeno je prilično toga. O tome govore i ocene eksperata i monitora EU i SE, kao i pregršt prestižnih formalnih priznanja i nagrada koje sam lično dobio, a za koje su bar podjednako zaslužni i moji saradnici. Ali za to što je urađeno, svakako je nazaslužnija podrška građana i javnosti. Ustvari, upravo to što su građani i mediji prepoznali značaj svog prava i što kontinuirano i sve više insistiraju na tome da se tim pravom koriste je najveći uspeh u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

MONITOR: ,,Informacija je skupa”, postala je uzrečica i kod nas, u ovoj opštoj tranziciji…
ŠABIĆ: Informacije koje nastaju u radu ili u vezi sa radom vlasti, skupe ili ne, unapred su plaćene novcem odnosno porezom koji za njihovo funkcionisanje izdvajaju građani i privreda. Zbog toga ne treba da ostanu nedostupno „vlasništvo” birokratije, već ih treba staviti na raspolaganje građanima i privredi. Oni će znati da mnoge od njih valorizuju i korisno upotrebe u svom i društvenom interesu. Treba insistirati na maksimalnoj transparentnosti, a tamo gde iz opravdanih razloga pristup informacijama treba da bude ograničen, mora se i preventivnim i represivnim merama sprečiti bilo kakva diskriminacija.

MONITOR: Odavno je uočeno da se zakonodavna reforma izvodi selektivno. Kritikovali ste, na primjer, sporost vlasti u donošenju nacionalne strategije zaštite podataka o ličnosti. Kako to tumačite?
ŠABIĆ: Nacrt Nacionalne strategije o zaštiti podataka o ličnosti moji saradnici i ja smo, u saradnji sa ekspertima Komisije EU, pripremili još pre godinu. Nakon konsultacija sa domaćim ekspertima i tromesečne javne rasprave, finalizovali smo dokument i dostavili ga Vladi. Iako je zaista neophodan, Vlada ga još nije usvojila. Već sam javno rekao da to ne mogu da razumem. Moguća su razna „objašnjenja”, ali ne vidim ni jedno opravdanje.

MONITOR: Ukazujete koliko je važno da JMBG (jedinstveni matični broj građanina) ne bude ono što je bio do sada, zbog opasnih zloupotreba. Kakve odgovore dobijate?
ŠABIĆ: Spadam u one koji smatraju da bi bilo dobro odustati od koncepcije JMBG koja je vezana za lična, nepromenljiva svojstva „vlasnika” broja i promeniti je nekom drugom, koja ostvaruje istu svrhu, ali smanjuje rizike. JMBG kakav imamo nepotrebno omogućava uvid nedefinisanom broju subjekata u niz podataka o ličnosti, što u određenim okolnostima može biti itekako zloupotrebljeno. Zbog toga neke zemlje, kao npr. susedna Hrvatska, tu koncepciju napuštaju. Naravno, eventualna promena JMBG je skupa stvar i nije, pogotovo u ovakvoj ekonomskoj situaciji, realna. Ali, mislim da o njoj svakako treba razmišljati.

MONITOR: Koliko je pitanje ovlašćenog prisluškivanja građana stavljeno u zakonske okvire?
ŠABIĆ: Više pitanja u vezi sa prisluškivanjem su kao delikatna, bez odgovora ili sa „fluidnim” odgovorima, nasleđenih iz ranijih vremena. Jedno od njih se odnosi na javnost podataka o broju lica protiv kojih se primenjuje ta mera. Smatram da sam po sebi takav sumarni statistički podatak, bez podataka o tome ko, kada, kako, zašto i sl. ne može ugrožavati interese bezbednosti, a da jeste legitiman predmet interesovanja javnosti. Jer, nije svejedno da li se prisluškuje par stotina ili više hiljada ljudi. I s tim u skladu, svojevremeno sam, rešavajući u jednoj žabi naložio BIA-i da objavi taj podatak. BIA je Vrhovnom sudu podnela tužbu protiv takvog rešenja ali je ta tužba odbačena. Nešto malo kasnije, veoma slična, gotovo identična situacija ponovila se i u Crnoj Gori i crnogorska ANB je koliko znam javno objavila taj podatak.
Drugo pitanje je važnije i odnosi se na uslove pod kojima je takvo prisluškivanje ustavno i zakonito. I tu postoje evidentne dileme koje, ako hoćemo da budemo demokratsko društvo, moramo na pravi način otkloniti. Predstojeće usvajanje novog zakona o elektronskim komunikacijama bi, ako postoji dobra volja, moglo biti dobra prilika za to.

MONITOR: Svi problemi Srbije su, manje ili više, i problemi njenog najbližeg okruženja. Da li je moguća solidarnost predstavnika građana zemalja regiona, bar onih „nazavisnih” institucija kao što je Vaša?
ŠABIĆ: Ne samo da je ta solidarnost moguća nego je dobro došla i može biti veoma korisna. Lično, nastojim da gradim i imam dobre odnose sa sličnim institucijama u regionu. Sa nekima od njih, primer je Slovenija, i izuzetno dobre. Solidarnost, kolegijalni odnosi i saradnja omogućavaju da se u uspostavljanju novih standarda ljudskih prava i izgradnji novih institucija lako dobija know-how od onih koji su tranzicionim putem išli brže i kvalitetnije.

 

Učiti iz presuda Strazbura

MONITOR: Koliko u unapređenju pravde pomaže Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura? Koliko se njegove odluke poštuju?
ŠABIĆ: Kroz svoju, već višedecenijsku praksu Evropski sud za ljudska prava artikulisao je pravu riznicu standarda o pravima i slobodama koje tranzicione zemlje tek treba da učine realnim delovima svog pravnog poretka. Bilo bi dobro da se tom riznicom koristimo tako što ćemo učiti iz presuda koje su donete protiv drugih, umesto da čekamo da budu donete protiv nas. To je, čini mi se očiglednim, bilo i pametnije i jeftinije. Ali, nažalost, izgleda da to za mnoge na relevantnim nivoima, nije baš tako očigledno. U svakom slučaju, ignorisanje stavova iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, a pogotovo njegovih konkretnih odluka, je u direktnoj suprotnosti sa integrisanjem, i formalnim i suštinskim, u EU, znači i u suprotnosti sa interesima ogromne većine građana.

Nastasja RADOVIĆ

 

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo