Povežite se sa nama

INTERVJU

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT: Srbija na poligrafu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ima li razloga za sumnju da je i ova vlast izmjenama Krivičnog zakonika 2013. htjela nekima od optuženih za organizovani kriminal da pomogne ili odmogne?
PRELEVIĆ: Česte izmene Krivičnog zakona nisu dobre i govore o odsustvu temeljne pripreme donetog Krivičnog zakonika. Neke od tih izmena bile su rezultat neusklađenosti pojedinih odredaba tog Zakona, a neke odredbe su se pokazale potpuno neracionalne. Sve ovo, pa i neke posebne izmene, za koje bi se moglo reći da su ciljno donete, ne bi li u bolju ili lošiju poziciju doveli pojedine okrivljene, samo ukazuje da Skupština ne usvaja najbolji krivični zakonik u profesionalnom smislu, nego po onom što se ovde naziva „voljom vladajuće klase”. Volja vladajuće klase nije ni najpametnija, ni najsvrsishodnija. Čini mi se da je Vlada Goati najbolje opisao volju vladajuće klase rečima: „Volja vladajuće klase je ovo u čemu živimo”. Interes i volja vladajuće klase su počesto potpuno suprotni od interesa građana. Ona je direktni uzrok nestanka srednje klase i bogaćenja dijela stanovnika zemalja ovog tužnog regiona.

Nekada se o krivičnom zakoniku raspravljalo više godina na katedrama, sednicama vrhovnih sudova i stručnim javnim raspravama pre usvajanja. Danas je to brže i pliće, po sistemu copy-paste, usvojite zakon a onda ga deset godina menjate i tako dobijate na stotine zakona u kojima se više niko ne može snaći, izgubite pravnu sigurnost, uništite stručne službe i ostane samo reč, reč velikog vođe i zli neprijatelji.

MONITOR: Kako je Darko Šarić od optuženog postao neka vrsta krunskog svjedoka za čistke u državnim organima i kad je očito da ne govori istinu?
PRELEVIĆ: Suđenje Darku Šariću je, medicinski rečeno, trebalo da bude vivisekcija društvenog kancera koji govori o povezanosti organizovanog kriminala, policije, medija, krupnog kapitala i politike. Taj kancer nastaje i ostaje ali i prestaje voljom vladajuće klase ili vladajućeg vođe. Rodoljub Milović je radio u grupi koja je doprinela lociranju narko-kartela i krijumčarenju narkotika da bi se, neposredno posle toga, sa svojim omiljenim urednikom našao na poligrafu. Iza njega nema države, policije, ministra, on je ostavljen na ulici da bi služio kao pokazna vežba mladim kolegama da je svrsishodnije zažmuriti nego hapsiti. Ovaj se predmet izokrenuo u unutrašnjo-politički faktor obračuna u Srbiji. Darko Šarić može da kaže da je davao novac bilo kome – političarima, novinarima, biznismenima, sudijama… To može da bude i reketiranje ljudi, da nekog ne bi spomenuo, a može da bude i odbrana. Ono najstrašnije i ujedno najneophodnije je da to bude istina, koja glasi – da, ja sam Darko Šarić, imam mnogo para, pomagao sam raznim političarima i biznismenima, a Srbiji i Crnoj Gori, koji su znali čime se bavim to nije smetalo. Šarić je bakterija u odnosu na politički kancer. Zato me brine komedija.

Ja predlažem da na poligraf ide i BIA i Tužilaštvo i političari, ja predlažem da na poligraf ode cela Srbija. Mogli bismo tamo oko poligrafa da pevamo kao na mostovima, da jedemo pljeskavice i da sviramo u trubu, kad već nema posla, kad već nema investicija, da radimo ne isplati se, da mremo ne isplati se, dok se presaberemo šta se isplati već smrkne, sutra sve ispočetka. Poligraf bi trebalo uključiti u obavezan sadržaj noćnog života Beograda – droga, žene, muzika i poligraf. Muči me pomisao, ko će jutros na poligraf, jal laže ili istinu zbori.

MONITOR: Mnogo je vješto režiranih igrokaza?
PRELEVIĆ: Svaki je igrokaz, koji građanima skreće pažnju sa činjenice da su se opasno nadvili nad jamom (septičkom), prihvatljiv. Ko umre na jesen za njega nema zime! Nemojte samo da razmišljate zašto je dobro da sve što jedna nacija ima treba da se proda, pare stave u budžet a odatle se preliju u džepove velikih vođa predvodnika u bolju budućnost, a vi dopadnete šaka nekom romantičnom strancu koji će o vašoj porodici brinuti bolje no o svojoj. Ako je dobro sve prodati zašto velike vođe ne prodaju nego stiču. Najbolje da državi ostane samo pendrek i porez.

Uloga medija u ovome je da trivijalnost umoče u uzbudljivost. U tome prednjače stari provereni politički kadrovi, detaširani u medijima. U medijima ne možete pročitati da su Kosovo od Srbije odvojili, uglavnom, ljudi s Kosova, da su liberalni Zakon o radu usvojili u Ministarstvu na čijem je čelu čovek iz JUL-a, da su predstavnici PUPS-a glasali za izmene Zakona o penziji, a glasaće i za smanjenje penzija i da sa Amerikom i Evropom najbolje sarađuju bivši članovi Srpske radikalne stranke, a sa stranim obaveštajnim službama bivši predstavnici BIE i UDBE, da su demokrate izdale demokratiju. O odgovornosti, ha, ništa, stara kineska, pas koji laje nije dovoljno kuvan.

MONITOR: Do danas nemamo informacija gdje se i pod kojim okolnostima Šarić predao. Ministar policije i premijer tvrdili su da se dragocjeni optuženik predao bezuslovno, a ministar Stefanović sve češće govori ,,uhapšen”. Kako tumačite ovu misteriju?
PRELEVIĆ: Da li je Šarić uhapšen ili se predao? Ili nije imao za taksi, pa ih je pozvao da ga prevezu? Ko je organizovao let koga nije bilo ni u najavi ni po redu vožnje? Kome se on, u stvari, poklonio? Da li „familiji”, koju je prvo posetio ili Tužilaštvu, kome preti novim otkrivanjem poluistina. Gledajući taj obračun između osumnjičenog narkodilera i tužioca, koji se odigrava u areni znatiželjnih i gladnih, ne mogu se odupreti osećaju da mi tužilac deluje nekako krhko, neuhranjeno, kao da su ga napustili oni koji su ga izabrali da u neravnopravnoj borbi pobedi ili samo malo izgubi onaj protiv koga su dokazi. U zemlji gde mnogi ljudi vole pare, a i političari su ljudi, moguće je napraviti razne dogovore i razne dilove. Moguće je i okrivljenog, kao oružje, koristiti protiv neposlušnih. Moguće je i po tom pitanju dobro sarađivati sa bliskim inostranstvom. Dakle, sve je to moguće pod uslovom da se to da uklopiti u širu sliku moćnih saveznika. Tako je moguće da koljač Sloba bude mirotvorac – peacemaker pa opet koljač, da Milo ne voli Rusiju, a da legenda OVK – slobode potlačenih Albanaca – bude premijer, a zatim, vrlo verovatno, i na listi optužnice za etničko čišćenje i prodaju srpskih iznutrica.

Što reče naš Toma, Srbija će kao Tito da bude saveznik i s Amerima i Rusima. Mučeni Tito se u grobu prevrće, zar je moguće da Tomi nisu rekli da je politika bila ni sa Rusima ni s Amerima. Nesvrstani Tomo! Nije moguće i sa jednim i sa drugim kad se gledaju preko nišana.

MONITOR: Vi ste krajem 2000. bili i koministar policije. Koliko ste znali o obimu nezakonitih aktivnosti Dragoslava Kosmajca, kojeg je premijer Vučić otkrio kao većeg dilera droge od Darka Šarića?
PRELEVIĆ: Ja sam, kao ministar policije dao nalog da se pristupi izradi Bele knjige, odnosno, ko je ko u Srbiji, umoran od objašnjavanja političarima da pored njega sedi narkodiler koji malo remeti idiličnu sliku. Tu se našao i Kosmajac. Dakle, policija je imala saznanje. Da li nije imala sposobnosti ili želje da ga uhapsi, ne znam. Pretpostavljam da, čim se malo odmori u Crnoj Gori i porazgovara s familijom, će se i on pojaviti u Srbiji, ali nešto nemam osećaj da će mu biti prostrt crveni tepih. Istorijat mnogih srpskih biznismena bio je krijumčarenje. Bilo je i onih drugih, ali se oni nisu snašli.

Omiljeni i neomiljeni

MONITOR: Stiče se utisak da svaka vlast u Srbiji ima svoje omiljene i neomiljene tajkune. Da li je srpsko pravosuđe uopšte napredovalo kao treća grana vlasti od 2000. godine?
PRELEVIĆ: Više puta sam rekao da je, po mom mišljenju, Mišković više zla naneo Srbiji nego NATO bombardovanje, a onda ga je još i Šarić uvezao u korisnika sveže opranih miliona. Što kaže Mile Isakov, bivši potpredsednik Vlade: ,,Ovde je jedini organizovani kriminal nastanjen u političkim strankama”. Sve što se dešavalo oko Subotića ima veze s politikom, s obaveštajnim službama, s finansijama, s nelegalnom robom, jednom rečju, sa voljom vladajuće klase. Srpsko pravosuđe je odlično napredovalo uprkos politici koja im je davala podršku, napredak bi bio veći da je podrške bilo manje. Postoji veliki broj ozbiljnih sudija i tužilaca, ali vi nemate klimu da bi nezavisno pravosuđe procvetalo i ono nije procvetalo. Ono je u stalnoj borbi između samoorganizovanih sudija i vlasti koja, iako nema pojma o pravosuđu, na žalost, uvek ima neke ideje koje su spremni plasirati i sprovesti bez obzirana to koliko guravi Srbi nemaju više ni moći ni živaca da to plate. Samo tako se mogla desiti teorija o potrebi da iz pravosuđa očistite stotine sudija i tužilaca na način na koji ne možete, po Zakonu, udaljiti ni baba-seru iz javnog WC-a. Što reče Hamvaš, ,,samo je zabludama neophodna teorija”.

Grogirani bokser

MONITOR: U posljednje dvije godine naslušali smo se kritike prethodne vlasti. Sada je ona, međutim, jedna dosta slaba opozicija. Po prvi put od 1990. Srbija ima tako nemuštu opoziciju. Kuda nas to vodi?
PRELEVIĆ: Demokratska opozicija nalik je grogiranom bokseru koji se odao opijatima jer ga žena vara. Razjedinjenim interesnim i lobi grupama izgubili su poverenje građana. Poverenje građana mogu da vrate samo oni pojedinci koji imaju kredibilitet, ali takvi ne mogu da prođu kroz lobi grupe stranaka. Ili će se oni reformisati okupljanjem nekompromitovanih i stručnih ili će proći kao onaj majmun koji je gurnuo ruku u ćup i uhvatio kokosov orah. Neće da pusti dok ga ne uhvate, utuku i stave u kavez. Aktuelna vlast, rekao bi čovek, da ima dobre izjave i vuče neke dobre korake, ali nekako se ne vide benefiti tih dobrih koraka. Mnoge demokrate su sada uz Vučića, neki ga porede i sa Đinđićem, neki su i onda i sada bili blizu vatre. Ja mislim da, ako demokratska opozicija napravi analizu zašto su tu gde jesu, doći će do zaključka ili da se moraju kadrovski menjati ili da puste bradu, pa da liče na Vuka Draškovića. U svakom slučaju, kao da ih je Vučić pravio a ne oni njega. Sačekajmo zimu i videćemo da li Vlada Srbije ima snage i kapaciteta da izazove reši, to će biti mogući okidač za stvaranje nečeg novog da li u okviru sadašnjih stranaka ili stvaranju novih, zavisiće pre svega od kvaliteta ljudi u postojećim strankama.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo