Povežite se sa nama

INTERVJU

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT: Srbija na poligrafu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ima li razloga za sumnju da je i ova vlast izmjenama Krivičnog zakonika 2013. htjela nekima od optuženih za organizovani kriminal da pomogne ili odmogne?
PRELEVIĆ: Česte izmene Krivičnog zakona nisu dobre i govore o odsustvu temeljne pripreme donetog Krivičnog zakonika. Neke od tih izmena bile su rezultat neusklađenosti pojedinih odredaba tog Zakona, a neke odredbe su se pokazale potpuno neracionalne. Sve ovo, pa i neke posebne izmene, za koje bi se moglo reći da su ciljno donete, ne bi li u bolju ili lošiju poziciju doveli pojedine okrivljene, samo ukazuje da Skupština ne usvaja najbolji krivični zakonik u profesionalnom smislu, nego po onom što se ovde naziva „voljom vladajuće klase”. Volja vladajuće klase nije ni najpametnija, ni najsvrsishodnija. Čini mi se da je Vlada Goati najbolje opisao volju vladajuće klase rečima: „Volja vladajuće klase je ovo u čemu živimo”. Interes i volja vladajuće klase su počesto potpuno suprotni od interesa građana. Ona je direktni uzrok nestanka srednje klase i bogaćenja dijela stanovnika zemalja ovog tužnog regiona.

Nekada se o krivičnom zakoniku raspravljalo više godina na katedrama, sednicama vrhovnih sudova i stručnim javnim raspravama pre usvajanja. Danas je to brže i pliće, po sistemu copy-paste, usvojite zakon a onda ga deset godina menjate i tako dobijate na stotine zakona u kojima se više niko ne može snaći, izgubite pravnu sigurnost, uništite stručne službe i ostane samo reč, reč velikog vođe i zli neprijatelji.

MONITOR: Kako je Darko Šarić od optuženog postao neka vrsta krunskog svjedoka za čistke u državnim organima i kad je očito da ne govori istinu?
PRELEVIĆ: Suđenje Darku Šariću je, medicinski rečeno, trebalo da bude vivisekcija društvenog kancera koji govori o povezanosti organizovanog kriminala, policije, medija, krupnog kapitala i politike. Taj kancer nastaje i ostaje ali i prestaje voljom vladajuće klase ili vladajućeg vođe. Rodoljub Milović je radio u grupi koja je doprinela lociranju narko-kartela i krijumčarenju narkotika da bi se, neposredno posle toga, sa svojim omiljenim urednikom našao na poligrafu. Iza njega nema države, policije, ministra, on je ostavljen na ulici da bi služio kao pokazna vežba mladim kolegama da je svrsishodnije zažmuriti nego hapsiti. Ovaj se predmet izokrenuo u unutrašnjo-politički faktor obračuna u Srbiji. Darko Šarić može da kaže da je davao novac bilo kome – političarima, novinarima, biznismenima, sudijama… To može da bude i reketiranje ljudi, da nekog ne bi spomenuo, a može da bude i odbrana. Ono najstrašnije i ujedno najneophodnije je da to bude istina, koja glasi – da, ja sam Darko Šarić, imam mnogo para, pomagao sam raznim političarima i biznismenima, a Srbiji i Crnoj Gori, koji su znali čime se bavim to nije smetalo. Šarić je bakterija u odnosu na politički kancer. Zato me brine komedija.

Ja predlažem da na poligraf ide i BIA i Tužilaštvo i političari, ja predlažem da na poligraf ode cela Srbija. Mogli bismo tamo oko poligrafa da pevamo kao na mostovima, da jedemo pljeskavice i da sviramo u trubu, kad već nema posla, kad već nema investicija, da radimo ne isplati se, da mremo ne isplati se, dok se presaberemo šta se isplati već smrkne, sutra sve ispočetka. Poligraf bi trebalo uključiti u obavezan sadržaj noćnog života Beograda – droga, žene, muzika i poligraf. Muči me pomisao, ko će jutros na poligraf, jal laže ili istinu zbori.

MONITOR: Mnogo je vješto režiranih igrokaza?
PRELEVIĆ: Svaki je igrokaz, koji građanima skreće pažnju sa činjenice da su se opasno nadvili nad jamom (septičkom), prihvatljiv. Ko umre na jesen za njega nema zime! Nemojte samo da razmišljate zašto je dobro da sve što jedna nacija ima treba da se proda, pare stave u budžet a odatle se preliju u džepove velikih vođa predvodnika u bolju budućnost, a vi dopadnete šaka nekom romantičnom strancu koji će o vašoj porodici brinuti bolje no o svojoj. Ako je dobro sve prodati zašto velike vođe ne prodaju nego stiču. Najbolje da državi ostane samo pendrek i porez.

Uloga medija u ovome je da trivijalnost umoče u uzbudljivost. U tome prednjače stari provereni politički kadrovi, detaširani u medijima. U medijima ne možete pročitati da su Kosovo od Srbije odvojili, uglavnom, ljudi s Kosova, da su liberalni Zakon o radu usvojili u Ministarstvu na čijem je čelu čovek iz JUL-a, da su predstavnici PUPS-a glasali za izmene Zakona o penziji, a glasaće i za smanjenje penzija i da sa Amerikom i Evropom najbolje sarađuju bivši članovi Srpske radikalne stranke, a sa stranim obaveštajnim službama bivši predstavnici BIE i UDBE, da su demokrate izdale demokratiju. O odgovornosti, ha, ništa, stara kineska, pas koji laje nije dovoljno kuvan.

MONITOR: Do danas nemamo informacija gdje se i pod kojim okolnostima Šarić predao. Ministar policije i premijer tvrdili su da se dragocjeni optuženik predao bezuslovno, a ministar Stefanović sve češće govori ,,uhapšen”. Kako tumačite ovu misteriju?
PRELEVIĆ: Da li je Šarić uhapšen ili se predao? Ili nije imao za taksi, pa ih je pozvao da ga prevezu? Ko je organizovao let koga nije bilo ni u najavi ni po redu vožnje? Kome se on, u stvari, poklonio? Da li „familiji”, koju je prvo posetio ili Tužilaštvu, kome preti novim otkrivanjem poluistina. Gledajući taj obračun između osumnjičenog narkodilera i tužioca, koji se odigrava u areni znatiželjnih i gladnih, ne mogu se odupreti osećaju da mi tužilac deluje nekako krhko, neuhranjeno, kao da su ga napustili oni koji su ga izabrali da u neravnopravnoj borbi pobedi ili samo malo izgubi onaj protiv koga su dokazi. U zemlji gde mnogi ljudi vole pare, a i političari su ljudi, moguće je napraviti razne dogovore i razne dilove. Moguće je i okrivljenog, kao oružje, koristiti protiv neposlušnih. Moguće je i po tom pitanju dobro sarađivati sa bliskim inostranstvom. Dakle, sve je to moguće pod uslovom da se to da uklopiti u širu sliku moćnih saveznika. Tako je moguće da koljač Sloba bude mirotvorac – peacemaker pa opet koljač, da Milo ne voli Rusiju, a da legenda OVK – slobode potlačenih Albanaca – bude premijer, a zatim, vrlo verovatno, i na listi optužnice za etničko čišćenje i prodaju srpskih iznutrica.

Što reče naš Toma, Srbija će kao Tito da bude saveznik i s Amerima i Rusima. Mučeni Tito se u grobu prevrće, zar je moguće da Tomi nisu rekli da je politika bila ni sa Rusima ni s Amerima. Nesvrstani Tomo! Nije moguće i sa jednim i sa drugim kad se gledaju preko nišana.

MONITOR: Vi ste krajem 2000. bili i koministar policije. Koliko ste znali o obimu nezakonitih aktivnosti Dragoslava Kosmajca, kojeg je premijer Vučić otkrio kao većeg dilera droge od Darka Šarića?
PRELEVIĆ: Ja sam, kao ministar policije dao nalog da se pristupi izradi Bele knjige, odnosno, ko je ko u Srbiji, umoran od objašnjavanja političarima da pored njega sedi narkodiler koji malo remeti idiličnu sliku. Tu se našao i Kosmajac. Dakle, policija je imala saznanje. Da li nije imala sposobnosti ili želje da ga uhapsi, ne znam. Pretpostavljam da, čim se malo odmori u Crnoj Gori i porazgovara s familijom, će se i on pojaviti u Srbiji, ali nešto nemam osećaj da će mu biti prostrt crveni tepih. Istorijat mnogih srpskih biznismena bio je krijumčarenje. Bilo je i onih drugih, ali se oni nisu snašli.

Omiljeni i neomiljeni

MONITOR: Stiče se utisak da svaka vlast u Srbiji ima svoje omiljene i neomiljene tajkune. Da li je srpsko pravosuđe uopšte napredovalo kao treća grana vlasti od 2000. godine?
PRELEVIĆ: Više puta sam rekao da je, po mom mišljenju, Mišković više zla naneo Srbiji nego NATO bombardovanje, a onda ga je još i Šarić uvezao u korisnika sveže opranih miliona. Što kaže Mile Isakov, bivši potpredsednik Vlade: ,,Ovde je jedini organizovani kriminal nastanjen u političkim strankama”. Sve što se dešavalo oko Subotića ima veze s politikom, s obaveštajnim službama, s finansijama, s nelegalnom robom, jednom rečju, sa voljom vladajuće klase. Srpsko pravosuđe je odlično napredovalo uprkos politici koja im je davala podršku, napredak bi bio veći da je podrške bilo manje. Postoji veliki broj ozbiljnih sudija i tužilaca, ali vi nemate klimu da bi nezavisno pravosuđe procvetalo i ono nije procvetalo. Ono je u stalnoj borbi između samoorganizovanih sudija i vlasti koja, iako nema pojma o pravosuđu, na žalost, uvek ima neke ideje koje su spremni plasirati i sprovesti bez obzirana to koliko guravi Srbi nemaju više ni moći ni živaca da to plate. Samo tako se mogla desiti teorija o potrebi da iz pravosuđa očistite stotine sudija i tužilaca na način na koji ne možete, po Zakonu, udaljiti ni baba-seru iz javnog WC-a. Što reče Hamvaš, ,,samo je zabludama neophodna teorija”.

Grogirani bokser

MONITOR: U posljednje dvije godine naslušali smo se kritike prethodne vlasti. Sada je ona, međutim, jedna dosta slaba opozicija. Po prvi put od 1990. Srbija ima tako nemuštu opoziciju. Kuda nas to vodi?
PRELEVIĆ: Demokratska opozicija nalik je grogiranom bokseru koji se odao opijatima jer ga žena vara. Razjedinjenim interesnim i lobi grupama izgubili su poverenje građana. Poverenje građana mogu da vrate samo oni pojedinci koji imaju kredibilitet, ali takvi ne mogu da prođu kroz lobi grupe stranaka. Ili će se oni reformisati okupljanjem nekompromitovanih i stručnih ili će proći kao onaj majmun koji je gurnuo ruku u ćup i uhvatio kokosov orah. Neće da pusti dok ga ne uhvate, utuku i stave u kavez. Aktuelna vlast, rekao bi čovek, da ima dobre izjave i vuče neke dobre korake, ali nekako se ne vide benefiti tih dobrih koraka. Mnoge demokrate su sada uz Vučića, neki ga porede i sa Đinđićem, neki su i onda i sada bili blizu vatre. Ja mislim da, ako demokratska opozicija napravi analizu zašto su tu gde jesu, doći će do zaključka ili da se moraju kadrovski menjati ili da puste bradu, pa da liče na Vuka Draškovića. U svakom slučaju, kao da ih je Vučić pravio a ne oni njega. Sačekajmo zimu i videćemo da li Vlada Srbije ima snage i kapaciteta da izazove reši, to će biti mogući okidač za stvaranje nečeg novog da li u okviru sadašnjih stranaka ili stvaranju novih, zavisiće pre svega od kvaliteta ljudi u postojećim strankama.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo