Povežite se sa nama

INTERVJU

Brendiraćemo se koliko smo se ćerali

Objavljeno prije

na

„Osvajanje” nezavisnosti sudske vlasti, jedan je od najvažnijih procesa tranzicionih zemalja. Sem „brendiranja”, nije se otišlo dalje u tom pravcu, pokazuje nam argumentacija dr Vesne Rakić- Vodinelić, profesorke Građansko-procesnog i Arbitražnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Profesorka Rakić -Vodinelić ima u tome veliko i „nezavidno” iskustvo. Nakon što je u vreme građanskih protesta 1996-97, dokazala međunarodnoj javnosti da Milošević jeste falsifikovao izborne rezultate, morala je da 1998. napusti Beogradski univerzitet zbog osvete dvojca Milošević-Šešelj. U međuvremenu bila je direktorka Instituta za uporedno pravo, a u periodu 1999-2001. i na čelu ekspertske grupe za pravnu reformu u Crnoj Gori. MONITOR: U ogledu u najnovijoj Republici tvrdite da u Srbiji i većini zemalja okruženja nije obavljena ni tzv. tranziciona pravda kao stepenik od „jedinstva vlasti” za vreme SFRJ do pravne države modernog tipa? Šta su glavne prepreke?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Prepreke su političkog i istorijskog, a ne pravnog karaktera. Učvršćivanje autokratske Miloševićeve vlasti u Srbiji i ratovi koji su usledili trebalo je da uspostave dobar politički osnov za lustraciju i ostale vidove tranzicione pravde. Ali, ova pravda je samo delimice i na marginama pokušavana (a sasvim retko uspevala) i zbog toga što je Miloševićev režim, naročito u prvoj polovini njegovog vladalačkog perioda imao brojne pristalice, a ratovi za teritorije inicirani iz Srbije kao i iz Crne Gore, veliki broj privrženika, naročito u političkoj oligarhiji i njenim pratećim krugovima. Te pristalice autokratije i rata su posle rušenja Miloševićeve administracije našle nove političke zaštitnike, najpre u liku Vojislava Koštunice i njegove političke stranke, a potom, naročito posle Deklaracije o pomirenju DS i (samo donekle preobučene) SPS i u strankama danas vladajuće političke koalicije, kao i među većinom opozicionih partija. Zakon o ekstra-profitu nikad nije bio primenjen na sve slučajeve na koje se odnosio i to je bitno doprinelo stvaranju amalgama koji se može sresti i u drugim tranzicionim državama – između tzv. političke elite, nezavisno da li je trenutno na vlasti ili u opoziciji, moćnih finansijskih centara i sive zone između politike i organizovane korupcije. Ta amalgamska struktura danas vlada formalno ili neformalno i tu nema mesta tranzicionoj pravdi.

Jedini oblici tranzicione pravde za koje se može ustvrditi da su donekle uspeli bili su rezultat pritiska međunarodne zajednice. To je slučaj sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, kad je reč o individualnom krivičnom progonu zbog počinjenih ratnih zločina. Jedan drugi vid tranzicione pravde koji u Srbiji izvitopereno funkcioniše jeste rehabilitacija političkih osuđenika, a on „uspeva” samo kao farsa: umesto da se rehabilitacija ostvari na području pravosuđa, zbog kršenja principa nepristrasnosti i nezavisnosti sudova i suđenja, ona se preobrazila u ideološku rehabilitaciju, naročito pripadnika četničkog pokreta.

MONITOR: Umjesto lustracije koja je predviđena posebnim zakonom, imamo danas u Srbiji tzv. reformu pravosuđa i reizbor sudija sa nizom nezakonitosti , koja je neka vrsta „tajne lustracije” po volji izvršne vlasti. Jeste li tim ipak iznenađeni?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Iznenađena sam neskrivenom bahatošću koja je bitna odlika celokupne procedure. Samovoljom, koja se ne krije, nego se njeni akteri njome ponose. Zavereničkim ponašanjem jedne male grupe ljudi koja očigledno drži da je država sila i moć, a ne odgovorna vlast. Nisam iznenađena osvetničkim karakterom operacije koja ima za cilj da zaplaši sudije. Nisam iznenađena metodom ustavnog proglašenja svih sudova novim sudovima u koje se moraju birati neke nove sudije, naročito one koje su još u Miloševićevom vremenu pokazale naviknutost na pokornost i podaništvo. Iznenađena sam time što je sve tako laički zamišljeno i sprovedeno. Nisam iznenađena što to čini upravo aktuelna vlast, jer je opet pokazala da ne ume da se zaustavi na normalnoj civilizacijskoj crti: ako teškom mukom sastavi koaliciju za izbor Vlade, ne mora svakom koalicionom partneru padati u zagrljaj; ako izabere sudije po svojoj meri, ne mora svakom negirati pravo da zbog toga koristi pravna sredstva koja Ustav predviđa.

MONITOR:Politička klasa ovdašnje tranzicije očigledno grabi sve što može – pored vlasti i vaninstitucionalni uticaj i moć, novac, privilegije i nikako najmanje važno – zaštitu od pravde.Vidite li, ipak, i u ovom slučaju reizbora sudija, neke instance koje su spremne da se suprotstave?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Ne moram iznositi nikakvo svoje mišljenje, dovoljna su fakta. Najnovijem reizboru sudija u Srbiji javno su se suprotstavile tri nevladine organizacije, od kojih su dve strukovna udruženja sudija i tužilaca i nekoliko pojedinaca, uglavnom teoretičara prava. Teško je prema tome uopšte govoriti o „instancionom” suprotstavljanju. Radi se zapravo o personalnom, pojedinačnom suprotstavljanju. A to je bedno za jedno moderno društvo, ma u kako dugoj i teškoj tranziciji ono bilo.

MONITOR: Da li je ta nevidljiva „vlast” ona koja vlada i ko joj je to i kako omogućio?

RAKIĆ-VODINELIĆ:Ono što je važno jeste razotkrivanje korena instaliranja „četvrte državne vlasti” u Srbiji. Verujem da je njeno ustoličenje, makar u pravnom pogledu, najpre omogućeno ustavnim i celokupnim pravnim kontinuitetom sa pravnim poretkom iz doba autoritarne vlasti. Taj kontinuitet je, po svemu sudeći, dogovoren odmah posle 5. oktobra – od strane jednih kao ustupak za mirno držanje vojske i policije, od strane drugih, kao uverenje da je takva vlast dobra za Srbiju, jedino možda glavni rodonačelnik nije sasvim odgovorio potrebama.

MONITOR: Da li su političke elite i nekadašnje opozicije i nekadašnje vlasti koja nije odgovarala ni za kršenje ljudskih prava, pa je danas ili deo vlasti ili je „ante portas”, pokazale suviše sličnosti da bi se tek smjenjivale. Mogu li građani i kako da traže promjene ili ćemo još dugo živjeti u „brendiranim” državama?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Ako se ostane samo na razini fakata nedavne istorije i aktuelnog stanja, teško je nazreti centre društvene energije koje bi bilo koju vlast mogle staviti pod ozbiljan društveni pritisak, tako da se mane himera, te definiše osnovne političke i ekonomske prioritete i oko njih se ozbiljno potrudi. Tome ne pogoduje ni ukupna slika javnog mišljenja, kao i stanje medija. Bitno je, međutim, da se stvarni društveni procesi jasno razlikuju od slike koju o njima vlast nastoji da stvori. Retko je koja nacija u istoriji dopustila sebi da ne razlikuje životni proces od proizvedene imitacije tog procesa. Čak i kad je imala veštije političare nego što su ovi naši današnji. Čak i kad je imala manje društvenog bogatstva i energije. Pitanje koje mora ostati otvoreno jeste pitanje generacije koja će to dobro razumeti i cene koja će morati da se plati za zakasnelo razumevanje. Tj. brendiraćemo se dugo. Bar onoliko koliko smo se ćerali.

 

Prazan brend

 

MONITOR: Govorite o „brendiranoj”, operetskoj državi, ako izostane rezultat „tranzicione pravde”. Ne samo Srbija već i većina zemalja iz njenog okruženja su veoma „brendirane”, ne samo kao „pravne” već i države koje gaje tzv. evropske vrijednosti. O čemu se tu, u stvari, radi?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Naša politička elita donekle osnovano veruje da je dovoljno da izgledate i da se ponašate relativno civilizovano, da bi vam se, gledajući sa strane, odista poverovalo da ste se promenili. Ako, gledano sa stanovišta evropske administracije, donosite zakone koji sadrže dobro zvučeće odredbe, ako se neke od njih tu i tamo primene, ako se pokazujete kooperativnim u tačkama koje su bitne za tu administraciju, naš politički vrh veruje da će ostaviti utisak proevropske političke elite. Taj utisak je moguće održavati neko vreme u nekim oblastima društvenih odnosa, jer evropska i svetska politika nemaju dovoljno vremena da se bave svim političkim pitanjima u svim tranzicijskim državama u kontinuiranom procesu. Ali taj utisak se ne može održavati sve vreme u svim bitnim oblastima. Ne možete sve vreme kod svih vaših građana, čak ni kod većine, održavati uverenje da ste „na evropskom putu” iako nemate snage da, na primer „zločin u Srebrenici” nazovete pravim imenom – genocid, iako nemate snage da priznate da ste zabrljali sa tzv. reformom pravosuđa, tako da ono daje gori rezultat nego pređašnje, nereformisano; ako nemate snage da ne izaberete bar jednog državnog funkcionera za kojeg je dokazano da je kršio ljudska prava kad je bio na državnoj funkciji u prošlosti; ako nemate kuraži da saopštite državne prioritete tako da zvuče ostvarivo. Tada ostajete brendirani, ali bez proizvoda koji nameravate da plasirate. To za rezultat može imati kontinuirano odlaganje prijema u EU, ili dolazak na vlast za mene neprihvatljive političke opcije, ili – ako bude velike sreće i društvene energije – promovisanje i negovanje osnovnih demokratskih vrednosti, umesto praznog brenda, tj. himere tih vrednosti.

 

Pogodbe

MONITOR: Nevjerovatno da su za sudije ponovo izabrane i one koje su bile akteri velike krađe glasova 1996-97. kada ste vi pripremili dokumentaciju o krađi za Felipea Gonzalesa. I zašto su nakon oktobra 2000, ostale na sudijskim funkcijama?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na sudijskim funkcijama su ostali zato što čak ni Đinđićeva administracija nije imala dovoljno političke snage da uspostavi pravni osnov za lustraciju. Tek kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, donesen je Zakon o lustraciji koji nije imao uslova da bude primenjen ni u kratkom vremenu Živkovićeve administracije, a u Koštuničinoj i svakoj kasnijoj, nikakvih šansi čak ni za formalan zakonski život. I opet, odgovor na ovo pitanje nalazim u nedostojnim formalnim ili neformalnim pogodbama zaključenim neposredno posle 5. oktobra. Da li su takve pogodbe morale biti zaključene i ispunjene, može odgovoriti samo ozbiljan istoričar.

 

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo