Povežite se sa nama

INTERVJU

DEJAN ATANACKOVIĆ, PISAC, LIKOVNI UMJETNIK I ODBORNIK U SKUPŠTINI GRADA BEOGRADA: U Srbiji je jasno gdje je ko

Objavljeno prije

2 godine

na

Za građane je važno da pobijede otpor prema politici kao takvoj, a da opozicija prevaziđe lične interese

 

MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić naložio je nekoliko mjera nakon zločina i tragedija koje su zadesile Srbiju. Kako ocjenjujete te mjere i način na koji ih je predsjednik izložio a koji se, u dijelu javnosti, kritukuje kao neprimjeren i nezakonit?

ATANACKOVIĆ: Više ne mogu da razdvojim jednu Vučićevu konferenciju za medije od druge. Na onim neposredno nakon dva masakra kršio je zakon skoro svaki put kad bi otvorio usta. Naravno, nije mu na kraj pameti bilo da tih dana svrati do škole Vladislav Ribnikar. Taj se ne pojavljuje ni pred osnovcima, a da nije pripremio teren i dovukao podobnu publiku. I nije jedini, isti kukavičluk, isti besramni nedostatak elementarne ljudske odgovornosti pokazali su svi predstavnici vlasti – ona koju nazivaju premijerkom, onaj koga zovu gradonačelnikom Beograda. Neko bi pomislio da je Ružić ispao još i najkorektniji nakon onih izgovorenih gluposti, kada ne bi znali da je za režim njegova ostavka jeftin i prihvatljiv gubitak, i da se on tu verovatno ništa nije ni pitao. Naravno da je dobro da se rešava pitanje nelegalnog i nesavesnog posedovanja oružja, ali sumnjam da postavljanje policajaca pred škole doprinosi bilo čemu sem dodatnom traumiranju đaka, nastavnika i celokupnog društva, a zapošljavanje dodatnih 1200 policajaca je klasična represivna mera, to nema veze sa bezbednošću. Nismo videli ne samo korisne mere, već ni intelektualni i logistički kapacitet vlasti za mere koje bi nešto značile, koje bi pokazale svest o potrebi za ma kakvom analizom društva koja bi se ticala, na primer, osnaživanja uloge edukatora, obrazovnog sistema, da ne govorimo da nije pokazana elementarna svest o tome da je društvo ozbiljno zagađeno nasiljem, jezikom nasilja, modelima nasilja. Ali mislim da je besmisleno tako nešto očekivati od onih koji od nasilja žive, koji nasilje gaje i stvaraju i koji od nasilja profitiraju.

MONITOR: Dva velika protesta su održana u Beogradu, a bilo ih je i u Novom Sadu, Kragujevcu i drugim gradovima. Vlast je, osim očiglednog umanjivanja broja ljudi na protestima, optužila opoziciju da zloupotrebljava tragediju i žrtve. Mogu li se danas protesti organizovati bez opozicije, ili su dovoljne društvene mreže i pozivi popularnih javnih ličnosti?

ATANACKOVIĆ: Zašto bi se protesti organizovali bez opozicije? Naprotiv, važno je da sve relevantne političke organizacije budu potpuno i iskreno uključene u te procese, da budu u dijalogu sa građanima, kroz to se vidi i politički potencijal kojim kao društvo raspolažemo. Za građane je važno da pobede otpor prema politici kao takvoj, a da opozicija prevaziđe lične interese, da bude vođena isključivo opštim, javnim interesom, a teško da iko danas može da ima dileme o tome šta je javni interes. Važno je da su u protestima učestvovale i prisustvovale isključivo partije građanske i evropske orijentacije, i to je možda i najvažnija politička poruka društvu u ovom času. Jasno je gde je ko. Važno je podržati proteste u manjim mestima, gde je represija strašna, i artikulisati saradnju tako da kada je potrebno protest svugde krene odjednom, što će, verujem, uskoro biti potrebno. Stranke zajedno sa aktivističkim organizacijama imaju kapacitet za to.

MONITOR: Protestanti su predstavili svoje „mjere“, među kojima su i ostavke ministra policije i šefa BIA, kao i novi ljudi u Regulatornoj agenciji za elektronske medije (REM), oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi. Kako ocjenjujete ove zahtjeve i šanse da se oni ispune pritiskom protestanata?

ATANACKOVIĆ: To su zahtevi koje su formulisale političke organizacije, a na skupu su građani tražili i druge stvari, na primer čuo se gromoglasan zahtev za ostavku vrhovnog diktatora. Opozicija za sada taj zahtev smatra preteranim, i tu se po mom mišljenju previše kalkuliše, ide se na „realne zahteve”, a ja ne verujem da je ukidanje nacionalnih frekvencija Vučićevim najlojalnijim glasnogovornicima išta realniji zahtev od njegove ostavke. Ne verujem da će režim ispuniti date zahteve, svakako ne sve, i svakako ne na način da sebi oslabi poziciju. Građani Srbije i opozicija ni po koju cenu ne smeju da se upletu u Vučićeve manipulacije najavom raspuštanja vlade i novih izbora. Da, naravno da treba raspustiti ovu kriminalnu vladu, i naravno da treba raspisati izbore, ali prvo se moraju ispuniti svi zahtevi. Od toga se ne sme odustati i verujem da će se zrelost opozicije pokazati upravo u istrajavanju u zahtevima, a ne u prihvatanju kompromisa. Lično bih dodao i druge zahteve, konkretno mislim da je nerealno očekivati bilo kakvu stabilnost bez smene u tužilaštvu, i uopšte bez oslobađanja pravosuđa, jer bez toga nema nikakve garancije da bilo šta u državi može da bude zagarantovano, sem kriminala.

MONITOR: Poslije ovih velikih tragedija koje je pratio niz većih i manjih incidenata u Srbiji ali i u drugim državama našeg regiona, svašta se moglo čuti, vidjeti i pročitati. NUNS je upozorio članstvo i druge kolege na standarde informisanja, na UN povelju o pravima djeteta i obaveze po Kodeksu novinara. Da li je postojala svijest o odgovornosti?

ATANACKOVIĆ: Ne verujem da se reč odgovornost, pa ni reč svest, može povezati s režimskim tabloidima, njihovim vlasnicima, urednicima, istaknutim „novinarima” i „analitičarima”. To nisu mediji već sredstva za proizvodnju i održavanje laži u kojima prednjače pojedinci sa ozbiljnim psihičkim poremećajima. Tu su stvari jasne. Bio bih manje uznemiren kada bi mediji koje smatramo nezavisnima, uspevali da se više odupru iritantnim komercijalnim šemama koje često u sebi nose iznenađujuće prostačku banalnost, u trenutku kada je neophodno svakodnevno suprotstavljanje režimskom tabloidnom smeću, ne samo u pogledu objektivnosti već i u kulturi komunikacije.

MONITOR: Nedavno je novinar Robert Vort, u Njujork tajmsu, objavio tekst o predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću – njegovoj političkoj karijeri… U tekstu se pominju i njegove veze sa huliganima na fudbalskim utakmicama, ali i svjedočenja sa sudskog procesa Veljku Balivuku i njegovoj grupi koja pokazuju da su ljudi iz vrha države imali kontakte sa njima. Ima li tu i nešto više od istraživačkog rada novinara Njujork tajmsa?

ATANACKOVIĆ: U tekstu je sažeto ono što uglavnom već znamo, sa čim su istraživački novinari u Srbiji podrobno upoznavali javnost. Mislim da u delovanju opozicije postoji nedovoljno podsećanje javnosti na kriminalnu prirodu režima, kao i na kontinuitet sa zločinačkom politikom države devedesetih čiji su aktuelni predsednik, ministar inostranih poslova i direktor BIA bili istaknuti predstavnici. Nedavno mi je dobar prijatelj rekao: „Građani Srbije su oprostili Vučiću devedesete”. Ako su/smo oprostili, morali bi se zapitati koliko sebi želimo dobro, koliko kao društvo investiramo u laž, koliko je povezana ta amnestija sa odabirom da budemo večita žrtva koja se komotno ne suočava sa problemima prošlosti. Naprosto, mi znamo da je predsednik ove države direktno povezan sa organizovanim kriminalom, da je organizovani kriminal deo njegovog političkog delovanja, da je danas gotovo nemoguće povuci crtu između države i kriminala. Zato je od suštinske važnosti već sada da se intenzivno radi na tome da se formuliše i formira optužni materijal koji će obuhvatiti Vučića i njegove saradnike. I u tome bi javnost trebalo da vidi rad i saradnju pravnih timova stranaka, nevladinog sektora, istraživačkih novinara. U utvrđivanje vlastodrščeve kriminalne odgovornosti čitavo društvo bi moralo da bude uključeno kao vid svojevrsne društvene terapije i izlečenja od sistemskog zla.

 

Generator zla je režim Aleksandra Vučića

MONITOR: Od 3. maja društvo u Srbiji se nalazi u nekoj vrsti vrtloga  nevjerice, straha, tuge, gnjeva, mada ima dosta i onih koji nastavljaju da „gledaju svoja posla“. Odakle je došlo ovo zlo, može li doći do katarze društva, priželjkivane još od 1990-ih?

ATANACKOVIĆ: Mislim da više nego ikad građani uviđaju da je zlo u ovom društvu povezano, da je u Srbiji izgrađen sistem zla i da je generator tog zla režim Aleksandra Vučića. I kada se dogode teška ubistva, kad pogine radnik, kad se izlije cisterna sa otrovima, kad se zagadi reka, kad se sruši zaštićena kuća, kad se poseče zaštićena šuma, svugde se vide tragovi sistema koji je to generisao, koji je stvorio okolnosti bezvlašća i nekažnjivosti. I ceo taj sistem ima svoj jasan oblik i njegova toksična grananja vode direktno do patološkog vrha države. Već celu deceniju lično se stidim činjenice da je ta indidividua uopšte mogla da stekne takvu moć u mojoj zemlji, onaj isti balavi radikal koji je početkom devedesetih pozivao na smrt. On to nikada nije prestao da radi, samo drugim sredstvima. Njegovom usponu doprineli su mnogi, i mnogi su se ugradili u taj režim smrti i laži i to, nažalost, ne govori ništa dobro o ovom društvu. Ali tako je kako je, mi sada vidimo da su građani ustali, da im je, ako ništa drugo, dosta laži i ponižavanja. Ali ne verujem da će biti prostora za ozdravljenje društva sve dok Vučić i ostali koji zajedno s njim pljačkaju Srbiju ne budu procesuirani, dok se ne utvrdi njihova i moralna i krivična odgovornost, dok im ne bude suđeno i pred građanima i pred zakonom.

 

Evropa bi pomogla, kad bi postojale jače i iskrenije evropski orijentisane snage u Srbiji

MONITOR: Evropski parlament je, kao „usmeni amandman“, oštro osudio „scenu masovnih ubistava u Srbiji“ i zatražio detaljnu istragu. Ovaj amandman dodatak je inače veoma kritičkom izvještaju EP o Srbiji. Može li se očekivati da Brisel izvrši konkretniji pritisak na Beograd, kada se radi o problemima koji nisu samo normalizacija odnosa sa Kosovom i uvođenje sankcija Rusiji?

ATANACKOVIĆ: Evropa bi, kada bi u Srbiji bilo političkih organizacija koje bi imale kapacitet da garantuju sprovođenje dosledne i racionalne politike, posebno spoljne politike, pružila veću podršku građanskoj Srbiji u borbi za vladavinu prava i jasnije osudili Vučićev kriminal. Verujem da Evropa vidi sve ono što vidimo i mi i što ne treba da nas čudi, vidi mnoge populističke ustupke, i naprosto procenjuje da u Srbiji nema dovoljno pouzdane, odnosno dovoljno snažne političke sagovornike koji bi mogli da garantuju da će po smeni režima sprovoditi iskrenu evropsku politiku u Srbiji. A pre svega politiku prema Kosovu – kao državi sa kojom Srbija mora da gradi najbolje moguće dobrosusedske odnose, da rešava pitanja organizovanog kriminala kojim se upravlja iz Beograda i, naravno, da deluje konstruktivno u zaštiti prava svojih sunarodnika i svog neprocenjivog kulturnog nasleđa. To što EU čitavu deceniju vidi Vučića kao najpouzdanijeg sagovornika po pitanju Kosova možda ne govori najbolje o Evropi, ali još mnogo gore govori o nama. Ipak, očekujem da se u tom pogledu dogode neki pomaci, jer u srpskoj opoziciji ima sjajnih i dobronamernih ljudi koji se i sami bore sa okolnostima nametnutih laži i populizma.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BALŠA BRKOVIĆ, PISAC: Svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice

Objavljeno prije

2 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva…U određenom smislu, svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice koja će pasti, svi mi igramo u mračnoj diskoteci koja svakog trena može da plane, da ode u dim…

 

 

 

MONITOR:U subotu je završen veliki protest u Beogradu. Kako komentarišete i doživaljvate višemjesečne proteste u Srbiji?

BRKOVIĆ:Ovi protesti su, iznad svega, znak da ima nade za Srbiju. Da jedna loša i amoralna vlast i jedan neobrazovani diktator nisu do kraja zarobili Srbiju i time zatvorili njenu kapiju budućnosti.

Kao aktivni učesnik beogradskih martovskih studentskih protesta iz 1991. imam i jedan vrlo ličan doživljaj svega što se ovih dana tamo dešava. Taj lični ugao pojačan je i činjenicom da je moj sin Brajan danas aktivni učesnik ovih događanja. Iz toga slijedi i neveseli zaključak da se na ovim balkanskim prostorima bilo koja suštinska promjena osvaja (pre)sporo, a da bi se nešto pomjerilo sa mrtve tačke potreban je rad više generacija. I potrošeni životi više naraštaja.

I još jedan govorljiv detalj: na demonstracijama iz 1991. značajnu ulogu odigrao je tada glumac Branislav Lečić, kanalisao je sa bine tu novu i moćnu energiju, a danas kada ga vidim sa ovim mrakom iz Pionirskog parka, jasno mi je da su modeli korupcije u naših ljudi mnogo raskošniji i neobičniji nego što pretpostavljamo, posebno kada je riječ o umjetnicima i srodnim djelatnostima.

Biće zanimljivo te i takve ljude pogledati u oči kada sve ovo prođe.

Kao i gotovo sve diktatore kroz istoriju, Vučića, prije svega čine slabosti ljudi kojima vlada, zato je on duboko zastrašujuća politička figura – on je sve ono najgore u svima: od koruptivnosti do licemjerja, od neznanja do površnosti, od gluposti do surovosti, od pohlepe do agresije…

To je i logično i zakonomjerno: diktator nikad nije sazdan na dobrim osobinama onih kojima vlada.

Ipak, najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva. A nestanak straha je suprotan nestanku struje – taj nestanak jasno pokaže sve oko vas. Kao kad se iznova uključi svijetlo – sve je najednom vidljivo, do najsitnijeg detalja. To je ono čega se autokrate najviše plaše – oni vole tamu i polutamu koja kod ljudi ionako aktivira sve moguće forme straha, vole i na sve bacaju zbunjujuće sjenke koje ljude vraćaju onim osnovnim, djetinjim strahovima od svijeta, od drugih… I što je nejnevjerovatnije, to djeluje.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NIKOLA LUNIĆ, IZVRŠNI DIREKTOR SAVJETA ZA STRATEŠKE POLITIKE IZ  BEOGRADA: Upotrijebljen je neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija

Objavljeno prije

2 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Mala je  mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Vjerovatno je upotrijebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod

 

 

MONITOR:  U subotu je, nekim sredstvom, za koje dio javnosti tvrdi da je tzv.zvučni top, napadnut veliki skup na Slaviji. Izvršna vlast, Aleksandar Vučić, Više javno tužilaštvo, čak i Urgentni centar u Beogradu, odmah su stali „u odbranu države“. Poslije peticije međunarodnim organizacijama preko pola miliona ljudi, ministar policije nudi istragu FBI i FSB. Čemu, u stvari, svjedočimo?

LUNIĆ: Svedoci smo bili istorijskog skupa u Beogradu gde su predstavnici vlasti nepovratno izgubili ne samo politički legitimitet, već i poverenje naroda. Niko više u Srbiji ne veruje zvaničnim saopštenjima, već se uglavnom do istine dolazi ukrštanjem raznih izvora informacija. Obzirom na brojna svedočenja i snimke sa društvenih mreža, može se reći da je upotrebljen neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija. Mala je mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Verovatno je upotrebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod. Nikom sada ne trebaju političke floskule o kvazi istrazi ili plasiranim dezinformacijama, već istina koja mora dovesti do odgovornosti. Javnost očekuje odgovor na pitanje šta se stvarno desilo i koji nesmrtonosni sistemi su u posedu institucija u Srbiji.  Ponuda za istragu stranim službama na teritoriji Srbije govori u prilog da niti vlast razume koncept suvereniteta, niti dovoljno poštuje istorijsko nasleđe. Podsetiću da je Srbija 1914. upravo zbog odbijanja istrage stranoj službi iz tačke 6. ultimatuma, bila spremna za rat sa Austrougarskom.

MONITOR:  Vučić je obećao rezultate istrage u roku od 48 sati, prema onima koji tvrde da je država imala i upotrijebila zvučni top. Kritične situacije za vlast i ranije su  se često kanalisale u razne „teorije zavere“. Kakav „scenario“  predviđate?

LUNIĆ: Iako vlast voli da upotrebljava rusofilsku frazeologiju o obojenoj revoluciji, istina je da protesti predstavljaju široki narodni bunt prema stanju u društvu, probuđen studentskom inicijativom. Za razliku od opozicionih ili aktivističkih organizacija, protiv naroda je jednostavno nemoguće upotrebiti silu. U okruženju ljubavi, tolerancije i solidarnosti kakva do sada nije viđena, svaka metoda prisile je po pravilu beskorisna. Bez obzira što se studenti formalno ograđuju od politike, protesti predstavljaju političku destabilizaciju društva koji se u jednom trenutku moraju završiti demokratskim izborima. U društvu koje se nalazi u srcu Evrope i u okruženju globalne geopolitičke rekompozicije moći, bilo bi veoma neodgovorno upotrebiti silu. Jedini društveno prihvatljivi scenario predstavlja formiranje nezavisnih institucija koje će pomoći u organizaciji potpuno demokratskih izbora izbornih manipulacija koje su nam  postale svakodnevnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

1 sedmica

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

MONITOR: Po Zakonu, odnosno njegovom tumačenju od strane UP,  vi  kritikom “vrijeđate moral”. Šta je onda sa moralom u Crnoj Gori?

MANDIĆ: Tačno je da Zakon o javnom redu i miru pominje moral, iako naravno ne možemo znati šta moral zapravo znači. Za mene je moral individualna kategorija i u Crnoj Gori ga nema ni manje ni više nego na drugim mjestima. Ono važno je kako ćemo mi kodifikovati moral da postane društvena potreba. To možemo uraditi samo preko jezika, koji država, policija i partije žele da kontrolišu. Zato oni napadaju pravo na maštu, provokaciju i slobodan izraz, da bi njihova norma zavladala. U tom sistemu vrijednosti figura “matorog jarca” koju koristim posve literarno biva opasnija od kvaziakademskog meketanja kojim se opravdava prostakluk. Naši centri moći, a možda je bolje reći centri suštinske nemoći, žele da propišu fine riječi, tačne signale, da bi kroz njih lakše proturali svoje političke agende. Ne sumnjajte da svi znaju tačno što žele u ovom slučaju, a najmanje su naivni oni koji povrh svega primaju novac iz budžeta kao profesori, pravnici, filozofi. Najgori su ti zatvoreni krugovi lažnog akademizma u kojem se kale karijere zasnovane na političkoj podvali i pokoravanju.

Moj članak, kao i mnogi koje sam napisao, samo je pokušaj da jasno kažem crnogorskom društvu koliko je opasno i bijedno poigravanje sa istinom sa tih umišljenih visina.

MONITOR: Reagovali su iz dijela civilnog sektora,  medija..  Kako vidite reakciju javnosti?

MANDIĆ: U Crnoj Gori već postoji određeni broj pojedinaca i organizacija koje znaju šta treba raditi u ovakvim situacijama. Oko mene je stvoren obruč profesionalne stručne podrške koji mi omogućava da se skoncentrišem na svoj posao i sagledam stvar u pravom značenju. Sve što se dešava gledam prevashodno kao pisac, jer je to moja jedina donekle valjana optika. Na polju aktivizma i pravne akcije nisam naročito verziran, pa mi pomoć svakako dobro dođe. Hvala kolegama koji su pisali o mom slučaju, hvala civilnom sektoru što prati, a čitaocima što me podržavaju lično.

MONITOR: Nakon pritiska javnosti koji je trajao nekoliko dana, direktor policije Šćepanović je saopštio da će policija dodatno razmotriti osnovanost prijave protiv vas. Kako ste doživjeli njegove riječi?

MANDIĆ: To što je direktor policije saopštio liči na sugestiju da se od cijele stvari odustane. Pominje se tu pravo na kritiku, novinarski stilovi, čak i odbrana dostojanstva koleginice kao motiv za pisanje spornog članka. Dakle, sve što smo čuli je jedno atipično pravno usmjeravanje koje kao da govori neko verziran za medijska prava i slobode. Nismo imali prilike da čujemo nešto tako od ranijih direktora policije, tako da je izazvalo pažnju. Ako se desi da policija povuče svoju prijavu, znači u toj institutciji, ali i krovnom Ministarstvu unutrašnjih poslova, imaju dovoljno mudrosti da uvide pogrešan korak. Nije to mala stvar, ali da ne trčimo sa zaključkom, neka se prvo dogodi. Ne zaboravimo da je samo dan-dva prije Šćepanovićevog nastupa, Uprava policije izdala saopštenje u kojem sasvim opravdava prijavu protiv mene.

MONITOR:  Kazali ste da se nadate da je u tom slučaju reakcije policije riječ o neznanju, ali da se plašite  da je ovakvo djelovanje države pokušaj da se slobodna kritika zakine do mjere blaziranosti koju propisuju političari, istoričari i ostale malterdžije našeg oštećenog javnog diskursa. Ima li još simptoma koji ukazuju da uprkos narativima političke klase, baš i ne idemo u evropskom smjeru?

MANDIĆ: Ni sama Evropa više nije sigurna da li ide u “evropskom smjeru”, što našu poziciju dovoljno otežava. Naprosto, koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika. Ugrožena je naivna vizija pravne liberalno-demokratske države, koja se pokazala kao preskup servis i istorijski previzađen model kapitalističkog razvoja. Zato srljamo u ono što neki zovu tehno-feudalizam, a neki neofašizam. Kako god bilo, Crna Gora je nesnađena i podložna zlim tendencijama, koje se sve brže artikulišu ubrzanim tehnološkim prenosom informacija. Konačno nismo periferija, jer je cijeli svijet otišao dođavola.

MONITOR: Treba li nam ozbiljna normalizacija?

MANDIĆ: I treba, i ne treba. Sa jedne strane moramo da baštinimo narative van standarda i na granici onog okoštalog pojma o normalnosti koji nije ništa drugo nego politički mit i sredstvo manipulacije masama. Tu vrstu normalizacije valja podrivati, razotkriti njeno maligno svojstvo da opravdava zločine i dehumanizuje komunikaciju. Sa druge strane, ne možemo se dovijeka ni izmotavati u realtivizaciji svega, činjenica je da vrijeme koje živimo traži konstruktivnu moralnu okosnicu, makar kao polazište i minimum dogovora šta je to normalno. Taj minimum društvenog dogovora ni u svijetu ne postoji a kamoli kod nas, ali to ne znači da ga prestanemo tražiti i zagovarati.

MONITOR: Koliko je recimo normalno da još pričamo o jeziku i zastavama, dok i dalje čekamo reforme pravosuđa, javne uprave, rezultate u borbi protiv korupcije, procese protiv ratnih zločina, bolji život, niže cijene?

MANDIĆ: U ovom trenutku crnogorsko društvo nema snažan artikulisan glas koji bi pomogao da se te stvari prevaziđu. Namučeni mnogim traumama, još ne nalazimo ideološki referentni okvir u kojem bismo rešavali te smiješne probleme. Pošto tog okvira nema, pošto nam ljevicu glumi kasta tranzicionih zločinaca, dok desnica veliča ratne zločine i EU integracije, nalazimo se u besmislenom prostoru za bilo kakvu političku akciju. Ali ni to neće dovijeka. Epohalno pražnjenje u Srbiji nastupilo je u trenucima najvećeg očaja. Tektonski pokreti čine se nagli, ali posljedica su duge istorijske pripreme. Moram priznati da mi u ovom trenutku Crna Gora izgleda očajno, ali ja sam upravo traumiran jednom policijskom prijavom i vjerujem da nisam sasvim objektivan u ovom lamentu.

MONITOR: Koliko je važno da makar o svemu tome ne ćutimo, remeteći red i mir moćnih?

MANDIĆ: Važno je da preuzimemo definiciju moći i da je okrenemo u korist svojih potencija i potreba, kako su to učinili studenti u Srbiji. Moć je u stvaralačkom i slobodnom izrazu, te nikakva trošna balkanska državna forma ne može kontrolisati našu želju i potrebu za slobodom. To su u komšiluku shvatili onog trenutka kad se više nije moglo disati, kad je ugrožena osnovna supstanca društva. Kamo će rečena pobuna povesti, ne znam, ali vjerujem u nove pobune, ovdje i tamo, lijevo, prevashodno lijevo, gdje se treba okupiti, konsolidovati i spremiti za užase koji svijetu tek predstoje.

Milena PEROVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo