Povežite se sa nama

INTERVJU

DR AHMED KANDIL, AL AHRAM CENTAR ZA STRATEŠKE I POLITIČKE STUDIJE IZ KAIRA: Prvi predsjednik bez uniforme

Objavljeno prije

na

Prije nekoliko dana konačno su proglašeni zvanični rezultati predsjedničkih izbora u Egiptu. Ovi izbori se smatraju i „prvim demokratskim”, a novi egipatski predsjednik je Mohamed Morsi, kandidat proislamističke Muslimanske braće. Rezultati su, međutim, pokazali ne tako veliku razliku između njega i protivkandidata Ahmeda Šafika iz tabora Hosnija Mubaraka, uprkos „jasmin” revoluciji koja je izborila demokratske izbore. Kako to sve tumačiti i koliko je Egipat u opasnosti da prestane da bude sekularna država, razgovarali smo sa dr Ahmedom Kandilom, novinarem koji radi u Al Ahramovom centru za strateške i političke studije u Kairu.

MONITOR: Gospodine Kandil, nisu rijetki teoretičari „na glasu” koji tvrde da je nemoguće primijeniti demokratsku tradiciju u zemljama koje imaju većinsko islamsko stanovništvo. Kako vi razmišljate o tome?
KANDIL: Mislim da je taj argument prenagljena generalizacija i ne može se primeniti na sve islamske zemlje. Neuspeh demokratije sa islamskom većinom stanovništva nije se desio zbog islamskih vrednosti već iz drugih razloga. Jedan od njih je, na primer, prednost koju su mnoge zapadne zemlje davale dilovima sa diktaturom radije nego izabranom lideru na slobodnim i fer izborima da bi ispunili svoje vlastite interese. Sećam se specijalne veze između SAD i Saveta zalivskih zemalja (GCC). Drugi važan razlog slabe demokratije u mnogim islamskim zemljama je socijalni sastav. Plemenski, religiozni i profesionalni identitet je vrlo strog u mnogim islamskim državama, a stepen siromaštva i nepismenosti je visok tako da nedostaje odgovarajuće okruženje za demokratiju .Ali postoje i uspešna demokratska iskustva u islamskim zemljama kao što su Turska, Malezija i Iran.

 

MONITOR: U Egiptu su upravo završeni predsjednički izbori. U kojoj mjeri njihov rezultat izražava želje protestanata sa Trga Tahrir?
KANDIL: Prvi put u našoj modernoj istoriji građansko lice je predsednik Egipta,nakon 60 godina vojne vlasti. Ovaj predsednik je došao posle demokratskih i fer izbora. Zato to procenjujem kao jedan pozitivan razvoj, jer će on verovatno doprineti da se u budućnosti Egipat transformiše iz autokratske države u demokratičniju i liberalniju.

Demonstranti sa Trga Tahrir od početka su želeli da promene stari režim koji je vodio bivši predsednik Hosni Mubarak, a koji je Egiptom vladao od 1981. do prošle godine. Tako bi se izborni poraz poslednjeg premijera iz Mubarakove ere, gospodina Šafika, na ovim predsedničkim izborima mogao posmatrati kao korak napred da bi se ispunila ta želja protestanata. Ali, ja mislim da bi trebalo da sačekamo da vidimo koje će poteze povući novi predsednik i njegov predsednički tim, da mu damo da u narednih sto dana preduzme nešto u vezi sa starim režimom i njegovim institucijama i politikom koji su pustili duboke korene u našoj zemlji.

MONITOR: Egipat je sa Hosnijem Mubarakom imao sekularnu diktaturu. Islam je u velikoj mjeri identifikovan sa pobunom protiv te diktature. Može li to biti opasno i da li je uopšte moguće da se iz toga napravi država kao što je Iran?
KANDIL: Ne mislim da bi jedna islamska država kao što je Iran mogla da se uspostavi u Egiptu nakon pobede Muslimanske braće na egipatskim predsedničkim izborima.Većina egipatskog naroda je protiv takve države. Ni Muslimanska braća se nisu pozivala na takvu državu ni u svojoj predizbornoj platformi. Smatram da bi mi, Egipćani, trebalo da poštujemo narodnu volju. Pobeda gospodina Morsija na nedavnim izborima verovatno će učiniti da islamističke partije budu pragmatičnije u naredne četiri godine. Kada se budu održavali naredni izbori, a to će biti 2016,očekujemo da vidimo jednu drugu verziju islamističkih stranaka, jer smo uvereni da će one postepeno izmeniti svoje radikalne ideje tokom perioda na vlasti.

MONITOR: Uprkos nedavnoj jasmin revoluciji, bivši premijer Šafik ima relativno dobar rezultat iako je izbore izgubio. Da li mala razlika između Morsija i Šafika pokazuje veliku političku podjelu među građanima Egipta ili je ona samo posljedica njihovog otpora islamizaciji Egipta?
KANDIL: To je veoma teško pitanje.Veoma je teško odlučiti da li je razlog za visok procenat koji je gospodin Šafik dobio na izborima (48,7%) u tome što je egipatsko društvo podeljeno u najmanje dva tabora. Jedan koji je za proislamistički politički život i drugi koji je protiv njegove islamizacije. Mislim da su oni koji su podržavali stari režim bili uspešni u veoma širokom kanalisanju svojih ogromnih finansijskih i organizacionih resursa kako bi ljude naterali da se boje pobede islamista na ovim izborima. U isto vreme, dvosmislenost i neodređenost kada se radi o odnosu islamisitičkih partija u vezi sa nekoliko važnih političkih izazova, doprineli su takvom efektu. Mi nismo sigurni u to kako će se islamističke partije ponašati kada se suoče sa pravim izazovima kao što su: izrada nacrta novog Ustava, njihovi stavovi o bezbednosnoj krizi i ekonomskom oporavku, njihovi pogledi na buduću ulogu vojske. Ova neodređenost mogla bi da se objasni dugom istorijom delovanja tih partija na jedan tajni način. To bi takođe moglo da dolazi i od toga da su one još u fazi proučavanja različitih kritičnih slučajeva koji zahtevaju više vremena da bi se o njima donela odluka.Ova neodređenost takođe bi mogla da potiče i od njihove rešenosti da budu veoma obazrivi da ne bi „prestravili” svoje domaće rivale.

MONITOR: Koliko je i danas snažna uloga armije i političkih opcija lojalnih Mubarakovim strukturama?
KANDIL: Procenjujem da će se u narednim danima postepeno smanjivati politički uticaj armije u Egiptu. Potpuno je jasno da proces uspostavljanja prave demokratije u Egiptu ne može imati uspeha bez transformacije institucija i snaga koje obuhvataju sektor bezbednosti, uključujući i armiju. Uspešna reforma sektora bezbednosti zahtevaće i stvaranje bezbednosnih institucija koje će odgovarati demokratski izabranom vođstvu i koje će biti nadzirane od strane parlamenta sa realnim uticajem i u oblasti budžeta i resursa.

MONITOR: Da li očekujete da bi ljudi koji su nezadovoljni pobjedom kandidata Muslimanske braće mogli da se odluče da pokušaju da emigriraju na Zapad?
KANDIL: To je moguće, posebno kada se radi o nekim hrišćanima koji nemaju zaposlenje u Egiptu. Međutim, suviše je rano bilo šta takvo predviđati. Moramo da sačekamo da bismo videli stavove nove elite u Egiptu pre nego što iskočimo sa bilo kakvim zaključkom u vezi sa tim.

MONITOR: Pretpostavljam da se sjećate govora kojim se američki predsjednik Barak Obama obratio Arapima, kada je ohrabrivao arapski svijet da se demokratizuje. Da li mislite da je njegova kasnija politika pokazala da je to bila jedna slaba podrška?
KANDIL: Smatram da je Obamina administracija od početka revolucije, od 25. januara, oklevala u promovisanju demokratije u Egiptu. Ali, čini mi se da sada ta administracija igra jednu pozitivniju ulogu kada se radi o širenju njenih komunikacija sa svim egipatskim političkim igračima.

Prioritet – domaći poslovi

MONITOR: U Palestini je pozdravljena pobjeda predsjednika Morsija. Da li će on mijenjati dosadašnju politiku prema Palestincima i Irancima?
KANDIL: Ne mislim da hoće. On će se usredsrediti na domaće poslove ne bi li ispunio očekivanja ljudi koji su ga izabrali. Socijalno-ekonomski problemi u Egiptu su veći nego ikada ranije. Prema nekim procenama, nivo nezaposlenosti je 24 procenta radno sposobnog stanovništva. I nivo siromaštva se u Egiptu povećao i stigao do 25 procenata u prošloj godini. Procenat onih koji su prošle godine živjeli u krajnjem siromaštvu iznosio je 4,8 odsto. Nacionalne rezerve su pale sa 43 biliona dolara u januaru 2011. na 18 biliona dolara u januaru ove godine. Međutim, ukoliko gospodin Morsi ne uspe da poboljša ove socijalno-ekonomske probleme, mogao bi da pribegne kreiranju spoljašnje krize da bi skrenuo pažnju javnosti. Tek onda bi egipatska politika prema Palestincima i Irancima mogla da se drastično promeni, jer bi Izrael trebalo u tom slučaju da posluži kao ,,logički” neprijatelj iz raznih razloga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo