Povežite se sa nama

INTERVJU

DR JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE: U političkom trouglu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Uprkos raznim tumačenjima i najavama i dalje je neizvjesno kada će Srbija započeti pregovore sa EU. Imate li vi neku svoju prognozu s tim u vezi?
MINIĆ: Srbija je upravo privela kraju neophodne tehničke pripreme za otvaranje pregovora o pojedinačnim poglavljima. Formalno, pregovori su započeli u januaru prošle godine na Međuvladinoj konferenciji o pristupanju Republike Srbije EU. Na njoj je EU predstavila svoj pregovarački okvir, a Srbija svoju pregovaračku poziciju. U martu, ove godine, završen je analitički pregled (screening) za svih 35 poglavlja koja će biti predmet pregovora. Svrha ovog pregleda je bila da se tačno ustanovi koliko je Srbija udaljena od evropske pravne i institucionalne prakse i standarda u svim oblastima koje pokriva pregovarački proces. Stanje je sada poznato i polazna pozicija Srbije definisana. Poglavlja 23 i 24, koja su eksplicitno naglašena kao poglavlja sa kojima se pregovori otvaraju i sa kojima će biti zatvoren pregovarački proces, spremna su za pregovore, kao i poglavlje 32 koje je Srbija predlagala. Dakle, Srbija je formalno spremna za pregovore. Odluka EU o tome kada će oni započeti je, međutim, politička.

MONITOR: Stalno se spekuliše o uticaju rješavanja pitanja statusa Kosova na dinamiku integracije Srbije u EU. Može li to zakomplikovati odnose i unutar EU, kako predviđaju neki naši političari i analitičari?
MINIĆ: Ključ za otvaranje pregovaračkog procesa je upravo u poglavlju 35, koje obuhvata dijalog Beograda i Prištine i napredak u tom poglavlju određuje sve ostalo. Dakle, datum otvaranja pregovora po poglavljima sada zavisi prvenstveno od jednog konkretnog političkog uslova i političke procene EU u kojoj meri se on ispunjava. A tu je Beograd jedna od strana koja određuje napredak, druga je Priština. Treći ugao ove složene geometrije je EU, a tu zaista postoje razlike. Ipak, ne treba se zavaravati. Kosovo neće biti razlog dubinskih podela u EU, budući da je takav odnos snaga i po brojnosti i po realnoj snazi onih koji su Kosovo priznali kao nezavisnu državu i onih koji nisu. Veći problem, ne samo evropskih dimenzija, je korišćenje kosovskog presedana kao argumenta za podelu Ukrajine.

MONITOR: I unutar regiona stoje neke dileme, kao što je ona hoće li nam članice EU, kao Hrvatska na primjer, postaviti neku od posljednjih prepreka u završnici procesa integracije…
MINIĆ: Srbija ima brojna otvorena pitanja sa gotovo svim zemljama u susedstvu. Dok se u nekim bilateralnim odnosima radi o lakšim pitanjima položaja manjina, sa bivšim jugoslovenskim republikama su pored tretmana manjina nerešena pitanja brojnija i složenija: procesuiranje ratnih zločinaca, nestali, proterani, imovinska pitanja, granice, kulturno nasleđe i dr. Najbolja je situacija u odnosima sa Crnom Gorom, sa kojom zapravo više i nema ozbiljnih otvorenih pitanja. Ipak, uprkos nesuglasicama i bez mnogo publiciteta, Slovenija, Hrvatska i Crna Gora pomažu Srbiji u pripremama za pregovore o članstvu u EU. Biće uspona i padova, ali susedi neće biti prepreka za Srbiju, jer njihov je suštinski dugoročni interes da svi budemo u EU.

MONITOR: Milorad Dodik, koji je i dalje političar sa najviše uticaja u RS, nastavlja sa svojom dosta agresivnom politikom deklarisanja protiv BIH kao države. Radi li se tu o pretjerivanjima u taktici ili o pokušaju unošenja „istočnog”, prije svega ruskog, uticaja na rasplitanje gotovo permenentne krize BIH?
MINIĆ: BiH se zaista nalazila „na ivici ambisa”, kako su to novinari prokomentarisali. Tek nakon pola godine posle oktobarskih izbora 2014.godine formirane su, doslovce u poslednjim minutima isteka roka, vlade na državnom nivou i na nivou Federacije, kao i budžet na nivou tog entiteta. Mada su vladajuće koalicije bile na oba nivoa dogovorene još u decembru prošle godine, proces usaglašavanja oko raspodele ministarskih mesta trajao je još tri meseca. Dodikova SNSD, koja vodi vladu na nivou Republike Srpske je u opoziciji na nivou BiH i bojkotovala je rad državnog parlamenta čak i tokom izbora Saveta ministara 31. marta, sa konstatacijom da je za njih ta vlada „ilegalna i da je neće nikada priznati”. To ukazuje da će bojkot i dalje trajati, kao i opstrukcija reformi koje su formulisane 2014.g. uz pokroviteljstvo EU. Kakva je tu uloga Rusije? Teško je precizno odmeriti, ali Rusija je prestala da igra koliko-toliko konstruktivnu ulogu, ili bar neometajuću, koju je igrala u BiH do izbijanja ukrajinske krize.

MONITOR: Srbija je predsjedavajuća OEBS. Kolike su po vama njene mogućnosti da sa tog mjesta pomogne u rješavanju problema koji su na OEBS agendi, a koliko tom ulogom može skrenuti pažnju na sebe, u pozitivnom ili negativnom smislu?
MINIĆ: Za sada, Srbija uspešno, oprezno i nepristrasno igra svoju ulogu predsedavajućeg OEBS-om. Imajući u vidu težinu ukrajinske krize, činjenica da je posredovanje OEBS-a prihvaćeno kod obe sukobljene strane dosta govori. Srbiju je, kao predsedavajućeg, snašla svojevrsna „renesansa” ili „uskrsnuće” OEBS-a, u čemu ona nije imala nikakve zasluge, ali može da mu doprinese. Jedan od srpskih prioriteta tokom predsedavanja je i region Zapadnog Balkana, a manje eksplicitno, delimično premošćivanje problema nastalih zbog odbijanja da sledi politiku sankcija EU prema Rusiji. Za Srbiju je spasonosno što je u „trojci” sa bivšim i budućim predsedavajućim, Švajcarskom i Nemačkom. Usaglašavanje stavova sa njima smanjuje potencijalne rizike i greške. Treba podsetiti da je Švajcarska neutralna zemlja, izvan EU i NATO, a Nemačka zemlja članica obe organizacije sa najvećim uloženim ekonomskim interesima prema Rusiji u odnosu na sve ostale evropske zemlje.

MONITOR: Države našeg regiona, pa i Crna Gora i Srbija, polažu velike nade u dalji priliv stranih investicija. Šta vi mislite o ulaganjima koja dolaze iz arapskog sveta, posebno UAE i Saudi Arabije, ali i Rusije i Nemačke i tom aspektu uticaja ili „noge u vratima” zemalja tzv. evropske civilizacije?
MINIĆ: Uvek se, pre ili kasnije, ispostavljaju politički računi za velike privredne investicije bilo unutrašnje, bilo da dolaze spolja. Zato u čitavom regionu treba što više afirmisati status kako inostranih, tako i domaćih investitora, u jasno definisanim pravnim okvirima. To u našim „tajkunskim” i istovremeno visoko državno/partijski kontrolisanim privredama nije lako. Zato je toliko značajno članstvo u EU, pa čak i sami pregovori koji nas u tom pravcu vode – perspektiva pravne države i zaštita investitora, ali i kazna za podvale. Onda nikakve privilegije nisu potrebne, a svaki investitor je dobrodošao. Uređene države i puno učešće na velikom evropskom tržištu su brane od klijentelističkog statusa naših malih država u odnosu na bilo koga koji nas vidi samo kao beznačajni delić neke velike šahovske table na kojoj igra neku svoju veliku igru.

Šešelj nije destabilizovao Srbiju

MONITOR: Kako tumačite izjavu premijera Aleksandra Vučića da je zahtjev Haškog tribunala da se Vojislav Šešelj vrati u Hag potez usmjeren na destabilizaciju njegove vlade?
MINIĆ: Haški tribunal je morao znati šta radi kada je privremeno pustio Šešelja da se vrati u Srbiju. Kao što zna šta radi i sada kada traži da se on vrati u zatvor. Teško je poverovati da su motivi oba poteza bili isključivo humanitarno i pravno motivisani. Takodje, teško je razumeti zašto posle svih ovih godina nema objavljene presude. Delovanje Šešelja, nakon povratka u Srbiju, je ishodovalo jednu posebnu protestnu rezoluciju u Evropskom parlamentu i odrazilo se i na Rezoluciju o napretku Srbije u procesu evropskih integracija, usvojenu prošlog meseca. Ali, njegov povratak nije destabilizovao Srbiju. Ako je to bio test za Vladu Srbije, ona ga je uprkos svemu dobro prošla.

 

Patrijarhalnost je naša stvarnost

MONITOR: Kada govorimo o emancipaciji žena, koja je nažalost kod nas i dalje bitna tema, koja je i dalje uloga NVO ne samo u vršenju pritiska da se ono što je na papiru sprovede, već i u ubrzanju širenja prije svega ekonomskog „osnaživanja” onih koje smatramo ugroženijim od drugih?
MINIĆ: „Čojstvo”, kako bi rekli u Crnoj Gori, ili čovečnost, nije baš dominantni element u našoj kulturi ovih dana, niti se kao takvo neguje. Samoorganizovanje građana i stvaranje grupa koje artikulišu posebne interese i vrše politički ili prosto građanski pritisak je neophodno. To je veoma važan ventil u našim pravno još neuređenim ili nedovoljno uređenim društvima. Patrijarhalnost, zanemarivanje slabih i ugroženih, ogromne socijalne razlike, rastuće siromaštvo – to je naša stvarnost. Zato je civilno društvo bitno i ono ima važnu ulogu u prevođenju deklarativnog u efektivno, delotvorno. Sa svim svojim manama i nedostacima, organizacije civilnog društva su uvek bile njegov bolji deo još u svojim počecima, kao profesionalna i sportska udruženja, dobrotvorna društva, sindikati, ženska društva, organizovana stručna javnost – oni veruju, i verovali su i pre sto godina, da postoji javno dobro koga treba štititi i unapređivati i kome vredi posvetiti vreme i energiju.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo