Povežite se sa nama

INTERVJU

DR JELISAVETA SANJA ROLOVIĆ, PSIHOTERAPEUT: Prekinimo tišinu o seksulanom nasilju nad djecom

Objavljeno prije

na

Dr Jelisaveta Sanja Rolović je 30 godina klinički psiholog, bračni i porodični psihoterapeut sa privatnom praksom u Njujorku. Vanredni je profesor Kolumbija univerziteta u Njujorku, gdje obučava doktorante psihologije iz porodične psihoterapije, i asistent njujorškog Medicinskog fakulteta, na programu za žrtve nasilja.

U Crnoj Gori sarađuje na projektu Seksualno nasilje nad djecom-prekinimo tišinu, koji realizuju SOS telefon za žene i djecu žrtve nasilja Podgorica i Asocijacija za preventivnu pedijatriju Crne Gore u partnerstvu sa Ministarstvom zdravlja i kancelarijom UNICEF-a u Crnoj Gori, uz finansijsku podršku EU.

MONITOR: Kako prekinuti tišinu u Crnoj Gori u kojoj je ovo tabu tema?
ROLOVIĆ: Ključno je da se o tom problemu počne pričati i da se priča sve više, da se demistifikuje predstava da je to retko, da to postoji samo negde drugde. Jedan od načina da sprečimo seksualno zlostavljanje je da o tome pričamo. Da krenemo da radimo studije i da konačno otvorimo u medijima tu temu, da se ona ne tretira senzacionalistički. Senzacionalizam sprečava da se ova tema otvori. Seksualno nasilje se, više nego što iko misli, događa u običnim porodicama. Zato je bitno da se otvore vrata majkama, braći, sestrama da progovore.

MONITOR: Na ovonedjeljnoj radionici su pedijatri. Kolika je zainteresovanost za ovu temu?
ROLOVIĆ: Ovo je jedna od prvih radionica za pedijatre. Do nje se došlo zahvaljujući podršci UNICEF-a i pre svega organizaciji SOS Podgorica koja je ovu priču pokrenula. To je veliki odaziv, jer u Crnoj Gori ima oko 170 pedijatara, a ovde ih je došlo oko 30 iz skoro svih crnogorskih opština. Morate imati na umu da su pedijatri preopterećeni, viđaju po 50 dece dnevno, roditelja a ipak su došli..

Uradili smo prvo istraživanje, anketu Šta pedijatri znaju i misle o seksualnom zlostavljanju. To smo radili u Srbiji i sada ponovili u Crnoj Gori. Od 170 pedijatara, anketu je popunilo oko 60. Čak 85 odsto je odgovorilo da nikada u praksi nije imalo slučaj deteta koje je seksualno zlostavljano. Ako se uzme u obzir statistika po kojoj je procenat te dece između 12 i 15 onda stvari stoje drugačije. Studija koja je urađena u Incest trauma centru u Beogradu, na oko 4.000 ispitanika – dece školskog uzrasta, govori o tome da svaka četvrta devojčica zna za nekoga u komšiluku ili odeljenju kome se nešto strašno događalo. Nekoliko pedijatrica na radionici je reklo da nisu prijavili sumnjive slučajeve. Premišljali su se, pomislili da nisu kompetentni, a tu je i ono – nije moje da se mešam, ako se umešam samo ću napraviti goru situaciju. Par pedijatara je kazalo da je nakon ovakvih predavanja počelo da razmišlja drugačije, da su u praksi do sada imali par slučajeva gde su sumnjali da je bilo zlostavljanja. Ništa nisu uradili jer ne postoji sistem.

MONITOR: Pomenuli ste statistiku, šta ona govori o ovom problemu?
ROLOVIĆ: Za Crnu Goru podataka nema. Još nije urađena studija koja bi se ticala samo Crne Gore. BECAN studija je rađena od 2010. do 2012. U nju su uključene Srbija, Hrvatska, Makedonija, iz nekog razloga Crna Gora nije bila. Statisika u svijetu je manje-više slična – između 12 do 15 odsto devojčica doživelo je neki vid seksualnog zlostavljanja, i između osam i 12 odsto dečaka. To je generalna priča. Seksualno zlostavljanje se prevashodno događa u porodičnom ili širem porodičnom okruženju. Kada kažemo porodica mislimo i na one koji imaju funkciju da brinu o detetu i koji imaju blizak kontakt sa detetom, koji su staratelji. To može da bude otac, komšija, ujak, stariji brat, očuh, deda… Iako je fokus ove radionice usmeren na seksualno zlostavljanje devojčica i žena, ni na koji način ne isključuje muškarce, iako su žene žrtve u većini slučajeva. Ključna dinamika seksualnog zlostavljanja je u tome da moć nad detetom zloupotrebljava staratelj ili neko u koga dete ima poverenja. To je osoba kojoj dete veruje, osoba od koje dete zavisi, osoba koju dete viđa često i radi ono što ta osoba zahteva od nje.

MONITOR: U SAD-u radite sa porodicama i žrtvama seksusalnog zlostavljanja. Kako tamo funkcioniše sistem pomoći?
ROLOVIĆ: To je sistem koji funkcioniše. Zaživeo je ranih 70 godina kada su žene koje su bile seksualno zlostavljane progovorile. Značajno je kada osoba može da progovori javno a da ne bude osuđena, proglašena kurvom, lažljivicom. Amerika je prošla tu fazu. Tim ženama je dato pravo i prostor u medijima da se čuju njihove priče o seksualnom zlostavljanju. O tome su govorile poznate ličnosti Opra Vinfi, Džejn Fonda… Toga kod nas još nema.

MONITOR: Nema ni sistemskog rješavanja ovog problema?
ROLOVIČ: To je potrebno uraditi. Najveća je verovatnoća da će seksualno zlostavljanje otkriti pedijatri ili nastavnici. U većini situacija ne možemo očekivati da će se dete poveriti, išta ispričati, retko kada će neko od roditelja doći i reći, neće se umešati ni komšije. A još kada i ne znaju kome da se obrate. U Crnoj Gori postoje multidisciplinarni timovi za nasilje, sastavljeni od članova policije, pravosuđa, centara za socijalni rad, međutim, ne postoje timovi koji su usko specijalizovani za seksualno zlostavljanje dece. Zanimljivo je da je 85 odsto pedijatara reklo da se nikada u praksi nije suočilo sa tim, a ovih 15 odsto koji su rekli da su imali takvih slučajeva u svojoj praksi, na pitanje koliko često, oni su rekli jednom u godini, dve. Pri tom niko nije prijavio. Tu ima još mnogo posla. Ne treba potcenjivati što je do sada urađeno, najviše uz podršku UNICEF-a i SOS telefona za žene i projekata koji oni rade. Treba da postoje psihijatri, psiholozi. Treba razviti senzibilitet i znanje za specifičnosti problematike seksualnog zlostavljanja. Raditi sa policijom. U Srbiji imaju timove koji su edukovani da rade zaštitu porodice. Jedan od najizazovnijih je rad sa sudstvom. Sve to treba još da se razvija.

MONITOR: Pripremate knjigu o savremenim pristupima rada sa porodicama u kojima je otkriveno seksualno i fizičko zlostavljanje.
ROLOVIĆ: Moja doktorska disertacija u Americi je rad sa porodicama u kojima je došlo do seksualnog zlostavljanja, posebno odnos, uloga žena, majki. Majke su u najdelikatnijoj ulozi. Prva osuda je osuda majke. To je globalno. Prvo pitanje i pomisao – što je majka radila, gde je bila da to vidi, da prepozna, da zaštiti dete. Sindrom okrivljavanja žena je svuda, a posebno kod nas prilično jak. Mi smo nemilosrdni prema ženama, žene su nemilosrdne prema ženama. Poenta je kako prići toj majci, da joj pomogneš a ne da je osudiš. Osudom ništa nisi uradio, na kraju će to dete ostati samo. Šokantno je da smo često kritičniji prema majkama nego prema onima koji su uradili zlostavljanje. Pripremam knjigu koja će se baviti problemom seksualnog zlostavljanja u porodici, a poseban akcenat će biti na ulozi majki i žena u toj priči. Veliki broj žena koje su bile žrtve seksualnog zlostavljanja kao devojčice se nađu ponovo u situaciji da im i deca budu seksualno zlostavljana. Veliki procenat počinilaca su oni koji su u detinjstvu ili nekom trenutku u svom životu bili žrtve. Ovde ne govorim o pedofilima, već o ljudima koji koriste svoju moć i poverenje unutar porodičnog okruženja.

Fokus knjige će biti i prikaz te problematike u Srbiji, Crnoj Gori, nadam se Bosni i Makedoniji i nuđenje primenjivih rješenja u skladu sa podacima koje ćemo imati. To će biti vrsta priručnika kako razgovarati, kako pristupiti, kako ide taj ceo krug – policija, sudstvo, socijalni rad… I kako pre svega napraviti sistem da se dete zaštiti. Kada se otkrije seksualno zlostavljanje postoji opasnost od retraumatizacije. Dete stavljaš u sistem gde ono sedi i priča, priča, što može biti nova trauma za njega.

MONITOR: Šta govori praksa, kolike su šanse za oporavak od te traume?
ROLOVIĆ: To je ogromna trauma, ali isto tako je moguće i događa se da, uz adekvatnu i blagovremenu pomoć, oni koji su je doživeli nastave da žive normalno. Nemojmo da potcenjujemo koliko smo kao ljudi otporni, jaki i šta sve možemo da preživimo.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo