Političke elite na Balkanu u posljednjih deset godina zaklinjale su se u svoj program modernizacije i uvođenje „kapitalizma zapadnog, liberalnog tipa”. Šta su one zaista mislile i kako naši kapitalizmi stvarno izgledaju, razgovarali smo s dr Miroslavom Prokopijevićem s beogradskog Instituta za evropske studije, ekonomistom, doktorom političke filozofije i šefom NVO Centar za slobodno tržište.
MONITOR: Zašto je privatizacija u našem regionu, pa i u Srbiji i Crnoj Gori, privukla toliko špekulanata?
PROKOPIJEVIĆ: Špekulanti nisu problem. Da nema njih, cene na tržištu još bi više oscilirale, pa bi ostalim trgovcima i kupcima bilo teže. Pravi problem su dve druge kategorije. Prvo, problem je novac koji potiče od kriminala. Drugo, problem su prodaje firmi koje su izgubile tržište, pa su mogle jeftino ili čak u bescenje da se kupe, a koje su imale vrednu imovinu. U takvim slučajevima trebalo je na aukcijama prodavati imovinu tih firmi, a ne sve u paketu. Ali, prodavalo se u paketu da bi vlasti namestile kupovine onima koji će im se kasnije odužiti davanjem mita. Posle toga imovina tih firmi se rasproda, neko lako zaradi, zaposleni idu na ulicu, privredna aktivnost se gasi.
Kad je riječ o kvalitetu kapitala koji u neku zemlju dolazi, on je sličan tome kakvo je neka zemlja poslovno okruženje. U Austriji i drugim normalnim zemljama proverava se poreklo kapitala, a na Balkanu ne. Loša poslovna okruženja poput balkanskih zemalja srećna su da im dođe bilo kakav kapital, pa zatvaraju oči pred njegovim poreklom. To stvara mnogo problema, kao što vidimo iz skoro 25 odsto poništenih privatizacija u Srbiji.
MONITOR:Tranzicioni političari kao da smatraju da je ovo ekonomsko „čistilište” indulgencija za njihovu koruptivnost. Koliko im je uspjelo da u to ubijede građane?
PROKOPIJEVIĆ: Dok se jure samo sitne ribe, nema ništa od ubeđivanja. Ubeđivanje ne bi bilo potrebno da bar neki od ključnih aktera sede u zatvoru. Ali to ne može, jer bi oni ofirali druge, pa bi pao sistem, kao u Italiji devedesetih.
MONITOR: Političari u ovom tzv. kapitalizmu rješavaju sve – određuju tržišne igre, po nejasnim pravilima biraju i njihove aktere. Jesu li političari, ili bar jedan broj njih, pravi dobitnici ovog beskrajnog puta ka slobodnom tržištu?
PROKOPIJEVIĆ: Ako su pravila jednaka za sve, onda poslovi ne mogu da se nameste niti na prodaje može da se utiče. Zato su pravila nejasna. Videli smo da u nizu slučajeva ne može ni da se objasni kako je neko postao vlasnik ili koji udeo ima, na promjer, u Novostima, Luci Beograd, Delti…
Jesu političari dobitnici, jer se bogate kroz korupciju lično, a od privatizacionih prihoda kupuju socijalni mir i boravak na vlasti. Ali, kada nestane privatizacionih prihoda, kraj je toj vrsti priče… Ona se i u Srbiji primiče kraju, od važnije imovine ostali su Telekom, EPS i nešto gradskog zemljišta, vojne imovine, itd.
MONITOR: Možemo li da govorimo o političkoj klasi kao ekonomskom faktoru u našim zemljama?
PROKOPIJEVIĆ: Politički sloj je svakako faktor, jer se bez njihovog uticaja a nekad i saglasnosti ne mogu obavljati privredni poslovi kao što su privatizacije, ulaganja, veće transakcije na berzi. Sve te operacije oni kontrolišu da bi dobili mito, zato što nameštaju poslove svojim favoritima. Ali, političari to ne mogu sami. Važnu ulogu igraju tajne službe, konsultanti i razni posrednici, „poslovni” ljudi. To je, u stvari, jedna banda, koje se ni Slovenija kao članica EU nije oslobodila, o ostalim da ne govorimo. Balkanske zemlje se od zapadnoevropskih razlikuju po tome što je kriminal dominantan oblik velikog poslovanja, dok se tamo takvi slučajevi istražuju, a krivci idu u zatvor, kao što pokazuje i najnoviji veći slučaj s Hypo-Alpe Adria bankom u Austriji.
MONITOR: Pretpostavlja se da su naši tajkuni, takođe, rezultat dogovora onih koji imaju političku moć?.
PROKOPIJEVIĆ: Niko na Balkanu, istočnoj Evropi ili Rusiji nije mogao postati tajkun bez velike pomoći vlasti. To je zato što su to zemlje s vrlo kontrolisanom i politizovanom privredom, sa par izuzetaka poput Estonije, tako da ne možete imati veći posao i ulaganja, ako nemate podršku vlasti. Kasnije im to platite dajući za lične troškove, kampanje, stranke… Tajkuni koji tako nastanu, međutim, ne umeju da rade u tržišnoj privredi s normalnom konkurencijom. Kako se prilike u nekoj zemlji popravljaju, kako se zemlja otvara i oni dobijaju konkurente, tako slabe njihovi poslovni rezultati. Pogledajte zemlje nastale iz bivše Jugoslavije i kažite koji su to tajkuni koji nemaju ogromne dugove i druge probleme. Vrlo su retki.
MONITOR: Jedan od dobitnika ovdašnje tranzicije, Stanko Subotić Cane, iznio je prije par mjeseci tvrdnje da je za partije, pomenuo je DS, imao posebno otvoren račun u inostranstvu. Mislite li da napad političara na pojedine tajkune otvara oči građanima?
PROKOPIJEVIĆ: Kriza i smanjivanje novca u igri jačaju borbu oko njegove preraspodele. Vlasti se vrlo trude da oni tajkuni sa kojima se posvađaju odu van zemlje. Onda ih stave na poternicu, da se ne bi mogli vratiti, jer vlastima nije u interesu da oni dođu i svedoče, pošto bi svi mogli da vide kako se finansiraju političari, stranke i kampanje. Onda po medijima ide igra gluvih telefona, pravda ih kao traži, oni su kao nedostupni, a svaka strana plasira svoju verziju u pokušaju da se izvuče od odgovornosti i zaludi javnost.
MONITOR: Protivnik ste ideje da Srbija u situaciji u kakvoj je danas, dinar zamijeni eurom. Crna Gora je to učinila prije desetak godina. U čemu je stvar?
PROKOPIJEVIĆ: Crna Gora je uvela marku na vreme, s dozvolom Bundesbanke, a posle prešla na evro. To je bilo moguće pre deset godina, ali ne i od kada je postalo izvesno da će EU dobiti nove članice iz istočne Evrope. To su one koje su ušle 2004/2007. Sve te nove članice moraju da ispune uslove kojih je pet i koji nisu lako dostižni, da bi mogle da uvedu evro. Ispada da bi one morale u teške kvalifikacije, a neko bi do toga došao prečicom. Zato je i među novim članicama veliki otpor prema tome da zemlje izvan EU koriste evro.
Dakle, poslednji trenutak da se iskoristi crnogorski recept bio je 2001. Sada Srbija može jednostrano da uvede evro, ali bi time pokvarila odnose sa EU, a indirektno i sa drugim civilizovanim zemljama.
Ali, i da nije tog problema, Srbija nije zrela za evro. Ona nema kontrolu državne potrošnje i čvrstvo budžetsko ograničenje usled čega ima jednu od najviših stopa inflacije u Evropi. Ako bi uvela evro i nastavila sa tom praksom, onda bi evro najviše devalvirao u Srbiji, a privreda zemlje bi usled toga postajala sve nekonkurentnija. Ni ovako nema mnogo onih koji hoće ovde da investiraju, a tada bi ih bilo još manje, dok bi mnogi investitori otišli iz zemlje. Ne može da se uvede relativno dobra valuta u ovakav brlog kao što je Srbija. Crna Gora je to shvatila, ograničila državne izdatke, a time i inflaciju, ali je ipak i tamo vidljivo da je rad postao preskup i da ima malo investitora spolja, osim nešto malo što je vezano za privlačne geografske lokalitete.
MONITOR: Smatrate da Srbija, ako nastavi ovako, može proći kao Grčka. Vlada i premijer, međutim, svakodnevno izražavaju veliki optimizam. Čemu se nadaju?
PROKOPIJEVIĆ: Vlasti u Srbiji pričaju bajke. Oni koriste sredstva od kredita, a sutra će i od Telekoma koji će prodati da uspore pad dinara i standarda. Taj put zaduživanja sigurno vodi u grčki scenario. Ne mora naš dug biti 120 odsto od BDP kao grčki, da bismo kao zemlja bankrotirali. Može to biti mnogo niža suma, jer je Srbija kao zemlja još mnogo rizičnija od Grčke. Osim toga, dužničke hartije Srbije na rok preko desetak meseci niko neće da kupi, a oni s kraćom ročnošću prodaju se polovično, obično manje od pola sume koja se želi prodati. Vlada ima velike unutrašnje dugove koje ne može da plati, npr. milijardu evra duguje putarima i građevinarima, mnogo duguje dobavljačima… Srbija polako tone u dužničku krizu.
MONITOR: Šta predviđate, kakva je sudbina ovog regiona u narednih par godina?
PROKOPIJEVIĆ: Dok traje o kriza, biće sukcesija pada, stagnacije ili rasta do jedan odsto. Kada kriza prođe, višegodišnja stopa rasta neće biti iznad tri odsto, osim ako se naprave dublje protržišne reforme.
MONITOR: Svi tvrde da im je primarni zadatak borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Koliko su političari u svojim zaklinjanjima iskreni i ko im više vjeruje: EU ili njihovi građani?
PROKOPIJEVIĆ: Potpuno su neiskreni. Da nije tako bilo bi nekih rezultata u suzbijanju korupcije. Ona bi bila sistematski destimulisana, a glavni krivci za nju sedeli bi u zatvoru. A vidimo da oni sede na vlasti – od Đevđelije do Triglava.
Nastasja RADOVIĆ
INTERVJU3 sedmice
DANAS, SJUTRA1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS3 sedmice
HORIZONTI3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice