Povežite se sa nama

INTERVJU

Budućnost se ne gradi na zlu

Objavljeno prije

na

Svetlana Broz, direktorica međunarodne e nevladine organizacije GARIWO koja dodjeljuje nagrade Duško Kondor za građansku hrabrost, i afirmaciju građanske hrabrosti, kardiolog, humanista, autor nekoliko knjiga, boravila je ove nedjelje u Podgorici. Za vrijeme rata iz Beograda je, gdje je živjela, otišla u Bosnu da stradalnicima pomaže kao ljekar. Kasnije se preselila u Sarajevo , napustila kardiologiju i posvetila se radu u civilnom sektoru.

– Objavila sam knjigu Dobri ljudi u vremenu zla – zbirku 90 autentičnih svedočenja pripadnika tri najveće nacionalne grupe sa prostora Bosne i Hercegovine o iskustvima dobrote koju su doživeli od pripadnika neke druge nacionalne grupe za vreme rata od 92. do 95. godine. Prateći život te knjige, koja je prevedena na mnoge svetske jezike, udaljila sam se od kardiologije i na drugi način počela da učestvujem u lečenju ljudskih srca kroz priču o ljudskoj dobroti, o građanskoj hrabrosti, o svemu onome što nam je neophodno da ostanemo ljudi u neljudskim vremenima, objašnjava Svetlana Broz zašto je promijenila profesiju.

MONITOR: Je li tačno da Vam je u Beogradu rukopis knjige bio ukraden?
BROZ: Ukrali su mi gotovo čitav materijal koji sam prikupila. To je bilo oko stotinu svedočenja ljudi iz BiH i morala sam da ponovim istraživanje. Na sreću, ponovo sam našla stotinu novih sagovornika. Tražila sam nove sagovornike jer sam smatrala da nemam moralno pravo da još jednom povređujem ljude koji uvek pate kada se sećaju traumatičnih iskustava iz tog vremena.

MONITOR: Da li se slažete sa tim da se premalo govori i piše o dobrim ljudima, pa se stiče utisak da je mnogo više onih koji su spremni na zlodjela?
BROZ: Mislim da je opšte mesto da se novinari i mediji dominantno bave zlom, a veoma retko dobrom. Ne znam zašto, ali mnogi ljudi smatraju da je dobrota dosadna. Kada uzmu knjigu poput knjige Dobri ljudi u vremenu zla i pročitaju 90 dokaza o tome koliko je teško bilo biti dobar u neljudskim vremenima, vide da to nije tako. Još niko nije rekao da je ta knjiga dosadna. Bojim se da smo previše okrenuti zlu, a premalo dobroti. Zlo se, naravno, mora se zabeležiti, mora se pamtiti da se ne bi ponovilo. Ali, moramo afirmisati i ljudsku dobrotu i građansku hrabrost, jer samo na tim kategorijama možemo graditi budućnost. Na zlu se budućnost ne gradi.

MONITOR: Jedna od glavnih aktivnosti Vaše nevladine organizacije je edukovanje mladih o građanskoj hrabrosti, o tome da ne budu pasivni…
BROZ: Ja sledim principe onih koji govore da je svet opasno mesto za život ne zbog toga što je malo ljudi koji čine dobro nego zato što je mnogo ljudi koji ćute i ne čine ništa. Građansku hrabrost definišemo kao sposobnost aktivnog suprotstavljanja svim negativnim autoritetima koji su zapravo pojedinci ili grupe koje zloupotrebljavaju svoje pozicije u društvu za sopstvenu korist i rade nezakonite stvari. Svi smo svedoci da poslednjih decenija na prostorima Zapadnog Balkana ima mnogo takvih ljudi. A način da se oni zaustave, da se spreče, da im se ne dozvoli da nastave to divljanje koje sprovode već decenijama jeste jedino, po meni, razvoj građanske svesti, odnosno postizanje kritične mase odgovornih pojedinaca. Tu kritičnu masu vidim u mladim ljudima. Kada oni budu imali dovoljno znanja i dovoljno veština, kada u sebi izgrade mehanizme koji će im dozvoliti da iskažu svoju građansku hrabrost tek tada ćemo imati zrelo građansko društvo na Zapadnom Balkanu.

MONITOR: Na tom putu, pored ostalog, u ovom vremenu treba da savladaju i razne vrste zastrašivanja?
BROZ: U pravu ste. O tome stalno govorim u salama, gde držim predavanja i imam sastanke sa građanima i mladim ljudima, ponekad fizički osećam taj strah koji oni iskazuju. Kada pokušam da artikulišem njihove strahove ili ih molim da to oni sami učine, onda vidim koliko je to teško. Ljudi se često plaše a da nisu zapravo ni svesni koga se boje što podrazumeva, nažalost, jako razvijene mehanizme zastrašivanja koje implementiraju političari i vrlo često delovi klera. U situaciji sveopštih strahova zaista je teško govoriti da mladi ljudi danas u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj i na Kosovu imaju želju da se bore i da se suprotstavljaju. Nailazim na stalnu letargiju među mladim ljudima. Do sada sam radila sa preko osamdeset hiljada mladih ljudi i građana na Zapadnom Balkanu. To je veliko iskustvo i mogu izvesti zaključak da je većina mladih ljudi uspavana, nezainteresovana za sopstveni život, apatična, a ako išta sanjaju sanjaju jedan san – kako da završe najbolje škole i kako da napuste svoju zemlju. To je tragično.

MONITOR: Kako mladima pomoći da shvate šta se nedavno desilo na ovim prostorima?
BROZ: Ovi prostori nemaju budućnosti bez mladosti i, ma koliko to moglo zvučati kao fraza – to je suština. Zbog toga nevladina organizacija GARIWO ulaže tolike napore da educira što više mladih ljudi, da im objasni da njihova budućnost zavisi samo od njih, da je moja generacija ta koja je odgovorna za zlo koje im se dogodilo, a da današnja mladost na prostorima Zapadnog Balkana ima samo jednu odgovornost, a to je odgovornost razumevanja šta se zapravo dogodilo u devedesetim godinama i odgovornost nepristajanja na to što se dogodilo kao na nešto što je bilo normalno, što je moralo i što se nije moglo izbeći. Tek kad se mlade generacije suoče pa ne pristanu, izgradiće zdrav svet za sebe.

MONITOR: Da li se mnoge istine o tom vremenu skrivaju zato što političke elite ne žele suočavanje sa prošlošću?
BROZ: Zapadni Balkan ima generalni problem suočavanja sa istinom o tome šta se dogodilo devedesetih. Nevladin sektor čini ogroman napor sa minimalnim rezultatima zato što političke elite ne pristaju na istinsko suočavanje sa istinom, tako da ostaju samo retki pojedinci koji uspevaju da dalje pronose zastavu istine na pravi način. Dok god ne budemo imali dovoljno kapaciteta da se suočimo sa prošlošću, a to nećemo imati dok ne promenimo političke elite, ja ni u jednoj od zemalja, evo počevši od Crne Gore, od Bosne i Hercegovine u kojoj živim, od Srbije u kojoj sam se rodila, ili Hrvatske čiju političku scenu pratim, i Kosova koje je u tragičnoj situaciji, ne vidim da postoje političke elite spremne da taj proces započnu.

MONITOR: Ništa čudno od političkih elita koje je rat i proizveo?
BROZ: Naravno, ja se ne čudim političarima. Meni je jasno odakle su oni, kako su stasali i kako su se formirali. Jasno mi je da oni brane svoju prošlost bacajući prašinu u oči budućim generacijama, čak i generacijama koje su tu prošlost nosile. Oni ispriraju mozak ljudima putem medija, i na sve druge načine, ali čudim se građanima zašto ih beskonačno mnogo puta biraju, zašto se svaki put u strahu od promene, u strahu od bilo čega novog, vraćaju tim istim političarima koji im ne dozvoljavaju da iskorače iz sopstvenih života, iz pakla prošlosti.

MONITOR: U Vašoj knjizi eseja simboličnog naslova Imam petlju nazire se ipak tračak nade…
BROZ: Kada smo u tunelu u kojem ne vidimo nikakvu svetlost u jednom momentu moramo dobauljati ili dokoračati do nje. Zavisi ko puže ili ko hoda uspravno. U svakom slučaju ako želimo da se nešto dogodi to će se i dogoditi. Mahatma Gandi je govorio: „Ako želiš promenu u svetu, budi ta promena”. Verujem u promenu onda kada mi budemo ta promena i što nas bude više to ćemo brže doživeti te promene.

Titovo vrijeme

MONITOR: Poznato je da ne želite da govorite o Vašem djedu, bivšem predsjedniku bivše Jugoslavije. Da li biste, ipak, uporedili ovo današnje i ono Titovo vrijeme?
BROZ: U principu nikada javno ne govorim o svojim privatnim sećanjima, jer bih ih, ponavljajući ih hiljadama puta, izgubila za sebe. Ako hiljadu puta ponovite reč majka ona će izgubiti značenje za vas. Ali, ako govorimo o Titu kao vojskovođi iz Drugog svetskog rata, kao političaru koji je obeležio dvadeseti vek u svetskoj politici a ne samo u politici Jugoslavije, onda mogu reći, putujući prostorima zemlje koja je ubijena 1991. godine, da nailazim na mnoge reakcije građana koji se sećaju tog vremena. Opšte je mesto rečenica, koju većina ljudi iskaže kada me sretnu, da su u tom vremenu živeli život dostojan čoveka. Mene to na određeni način uvek boli, jer je to znak da je bivša Jugoslavija prošla kroz apsurdnu fazu. Okrenuli smo se naglavačke i sunovratili pedeset ili sto godina unazad umesto da idemo napred. Boli me zbog novih generacija. Zaustavili smo ih negde čini mi se i pre Drugog svetskog rata. U tim sklopu su i svi veštački pokušaji prekrajanja istorije i izjednačavanja potpuno polarizovanih strana. Istorija to nikada ne može prihvatiti. To doživljavam kao nemoć današnjih političara i svih onih koji su u njihovoj funkciji, a koji kao duvači u rogove velikih knezova žele da falsifikuju istoriju da bi tim velikim knezovima obezbedili prostor za neko njihovo mesto u budućoj istoriji ovog prostora. To je neizvodljivo.

Ljekari u službi zločina

MONITOR: Kako kao ljekar objašnjavate transformaciju pojedinih ljekara, dakle humanista, u zločince, kao što smo imali primjere u posljednjem ratu na prostoru bivše Jugoslavije?
BROZ: I mene je fascinirala količina zla koje su mnoge moje kolege iskazale u nedavnim ratovima. Nisam to razumela dok nisam malo dublje uronila u tu temu i spoznala da veliki broj ljudi koji se opredeljujuju za našu profesiju da postanu doktori medicine zapravo imaju falš razloge za to. Tu nigde nema čoveka, tu nigde nema potrebe da se pomogne čoveku. Postoji čak stanovita potreba kod studenata medicine da budu poznati, priznati, moćni, da vladaju ljudskim životima, da budu bogati… Mislim da su sve te moje bivše kolege, jer oni za mene ne postoje na mapi naše profesije obeležene Hipokratovom zakletvom, pripadale toj grupi. To su ambiciozni ljudi spremni da, ne pitajući za cenu, dođu do cilja. Onog momenta kada su političke elite prepoznale da im fale narodni tribuni, angažovale su takve doktore, jer su znale da građani poštuju doktora, ubacili su ih u politički život, pa su oni isplivali često i kao lideri stranaka, da bi vrlo brzo početkom rata pokazali svoje morbidno lice i svoje zločinačke ambicije. Ti ljudi su zalutali u našu profesiju.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Kolumne

Random image

Novi broj

Facebook

Izdvajamo